Драгослав Павков: Ипак је био наш

roki

Седећи поред возача „кампањоле“ размишљао сам  који ђаво хоће пуковник саобраћајне службе „на располагању“… Синоћ сам стигао директно из Спачванске шуме, једва да сам се истуширао и обавио „разговор“ са женом – а већ ме цимају некакви беспослени људи, вероватно да им причам доживљаје.
Војник на КПС-у рече да ме пуковник чека у једној од канцеларија на спрату у згради команде гарнизона. Ушавши у собу, прилично сам се збунио видевши домаћина да седи на кревету у војничким дугим гаћама и поткошуљи.

–   О мали, стигао си… Сједи, оћеш попити каву?

– Па, и могао бих друже пуковниче, овај ваш борац ме практично избацио из кревета…

– Курир! – подвикну прерано оседели Херцеговац, а кроз улазна врата у собу упаде курир – донеси двије каве и по једну од оне што смо јуче дон’јели из Радовашнице… Како ти… рука бјеше?

Пар минута касније, куцнусмо се, домаћин испи своју крушковачу „на екс“ и настави да пијуцка из веће чаше. У једном моменту отишао је до тоалета… Искористих прилику па омирисах садржај веће чаше; и она је била пуна ракије 🙂 У мојој је наравно била вода…

Након увода који се састојао од још једне туре крушковаче и пар питања на тему како је у Славонији, мој домаћин пређе на ствар.

– Овај рат изгледа не иде како је Бог рек’о…

– Не иде…

– Знаш ли ти капетана Ловру Радмана?

– Знам, пар пута смо били заједно за столом… добро пева, нема шта не зна 🙂 Шта је с њим?

– Ништа, а надам се да ништа и неће бити… Знам га из Марибора, добар момак и добар старешина, али…

– Хрват.

– Да, Хрват… Смета ли ти то?

– Мени не – рекох – пре ће бити да смета њему.

– Смета. Има људи који мисле да је дошло њихових пет минута, а он им се баш лијепо намјешта. Тамо по Славонији притвара резервисте у три смјене, а усташу ни једног… Поред резервиста што гунђају, и многе старјешине су почеле јавно мргудати; веле – стрепе од Хрвата с преда и страга. Командант корпуса на сваком реферисању његовог команданта пита јел’ онај „Зенга“ још ту, и кад мисли да га оћера.

– Ти знаш шта је еСКаПеЈот?

– Знам, понекад погледам дневник – рекох

– Видиш, ја сам у команди корпуса био одређен за секретара Партије у коју су се учланиле све старешине и грађанска лица… Мислили смо да ће нова партија окупити све праве родољубе и Југословене али… Јеби га, већина несрба је прешла код непријатеља; обећали им чинове, станове, протекцију, власт. Радман је остао код нас. Ниси будала, видиш и сам… ССНО прича једно, они што дрмају државом – друго; председник води једну политику – његова женетина другу…
Ловру сам ја лично примио у Партију и предложио руководству да на њега као на перспективног старешину и поштеног Југословена обрати пажњу; мислим да би га ваљало сачувати, да му се шта не деси. Ти ћеш га сачувати.

– Ја?! Друже пуковниче…

– Види – пуковник испружи руку према мени, као у младости, када је као саобраћајац заустављао Дајца кога вози пијани заставник – Кад сте се окупили, ви, добровољци, одмах сам те издвојио од других. Некако – остали су ми дјеловали напаљено, ишли би да ратују, да пале и „свете се за Јасеновац“, да јебу матер усташама… Ти ниси показивао  емоције, а можда си био једини који је имао личне разлоге да се свети и србује, шефови су мислили да се нећеш ни уклопити, да те остали неће прихватити… Ко да те правио Швабо неки. Кад су ме информисали је од шездесет и шест добровољаца који су испраћени за Товарник у строју остало само шест – био сам сигуран да си међу њима. Црни  (један од његових „курира“) ми је причао за Илачу и извиђања у Спачви, прошао си Вуковар… Ја у тебе имам повјерење, и ти ћеш сачувати капетана Радмана.

– Друже пуковниче, ја никад ником нисам био пратилац, сами сте поменули нас шесторицу што смо преостали, јебига – ја сам дошао на викенд а сад ће ми дупе померити да сам се извукао, да чувам неког капетанчића поред чете војне полиције коју има под својом командом…

– Не сери – рече белоглави суп и усправи са као за говорницом на партијском конгресу:
На викенд си дошао јер сам ја наредио да те пошаљу. Рат је готов и у Спачви немаш шта да радиш. Извиђачи и без тебе умију патролирати, а половина колега са којима Радман ради – попила би га у чаши воде. Кажеш да се знате, да је добар човек; оћеш ли да га неко убије сад, кад је рат завршен? Извршио је све задатке које је добио, ничим се није обрукао и сад треба да га убије нека пијана будалет’на?! Знаш ли да има жену и два сина? Ти си млађи официр ЈНА, зар не би била брука да поштен и лојалан човјек настрада – а могао си да то спречиш? Ајде да попијемо још по једну…

– Може – рекох кисело се осмехнувши – али обуците се молим вас… Јеботе, у животу ми нико није издавао наређења седећи у гаћама; ако неко наиђе, ни Дунав ни Сава неће ме опрати од зајебанције.
И, како сте замислили да се то изведе? Мислим, јел неће бити глупо да сад он добија неког пратиоца, тек ће онда почети да се распредају приче и теорије завера?

– Овако смо испланирали: Бићеш постављен у центар везе на КЗ[1]. Тако нећеш давати дежурства у команди;  референт криптозаштите је наш човјек, а око шифара и тих ствари се нико нарочито и не распитује. То је прича за ове из команде што раде са папирима, који би могли да бургијају на тему зашто они имају задужења и дежурства а ти не. И наравно – на основу тога ћеш примати плату. За чету војне полиције и приштапске јединице – ти си возач начелника безбједности. Већ постоји наређење да ОБ не смију сами управљати  возилима; пошто по формацији само командант и начелник штаба могу имати пратњу, сви остали као пратиоце имају људе који су им одређени за возаче.
Твој задатак је да се од Радмана не одвајаш 24. сата дневно; куд он – ту и ти. Он зна за све ово, није одушевљен али мора да ћути; не зна ко ће му бити возач, али мислим да ће бити задовољан. Ознаке чина нећеш носити, али ниси их носио ни до сад па ти ништа не фали… Јави се сјутра или прекосутра да ти нађемо превоз за Славонију.
Ајд’ сад, вољно – рече пуковник у гаћама и настави да срче своју „воду“…

Уредно цапнух петама и изађох из собе. Пред вратима ме чекао возач са којим сам и дошао у касарну…
Рекох му да је „вољно“ да ћу прошетати до куће.

(Поводом годишњице смрти потпуковника Војске Југославије у пензији Ловре Радмана – човека који је одржао реч. Одломак из романа „Са праве стране нишана“)

[1] КЗ – криптозаштита докумената. специјалност у роду везе.

Advertisements

8 mišljenja na „Драгослав Павков: Ипак је био наш

    • Tekst je pisan sa „naše“ strane nišana, one na kojoj smo bili svi mi – komunisti, nacionalisti, pravi četnici (oni koje su nadahnjiv ali vojvoda Vuk i Tankosić a ne Račićevi i Kalabićevi gibaničari) i rodoljubi koje politika nije zanimala. Sa druge strane su bili svi neprijatelji nabrojanih, uz jedan broj onih koje je nosila bujica – pa gde se zakače… Lovro Radman je bio čovek koga nikakve bujice nisu mogle da bacaju levo-desno, on je uvek znao gde pripada – ma koliko to bilo teško da se shvati i prihvati. Uostalom, nije bio usamljen u tome; na primer, znao sam jednog vašeg imenjaka koji je po svim pokazateljima danas trebalo da bude general ili barem pukovnik JNA, ali je nakon svih pošteno izvršenih naređenja pretpostavljenih, nakon povratka jedinice na teritoriju Srbije – zatražio demobilizaciju i otišao u SAD da vozi autobus. Takvi ljudi i njihove sudbine već više od dvadeset godina u Srbiji se guraju pod tepih, i zato pokušavam da na svoj način na njih skrenem pažnju.

      Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s