Драган Томић: Југословенство 8 – Класта

класта јесте систем у коме запослени у државној администрацији припадају касти, касти администратора и због материјалних и социјалних благотеди коју баштине из таквог положаја, постају нови социјални слој, постају класа.трезор

Халабука око квадрикоптера на даљинско управљање који је носио платно са мапом велике Албаније не јењава, упркос посети  Путина и војној паради. Што јасно указује да су опет, Албанци максимално прејебали СрБчад. И поред Путина и поред префарбаних тенкића, професионалних војника и војникиња са све децом им војничади, мапа Велике Албаније лебедела је у ваздуху над Београдом.
Давне 1923 године, група “авангардних граџана” на челу са Бранимиром Ћосићем и Бошком Токином, снимила је филм, комедију, звану “Качаци у Топчидеру”, која се спрдала са терором који су Шиптари спроводили на тек ослобођеном Косову и са чињеницом да је од момента када је ослобођено, Србија губила 100 жандарма годишње од руку качака, тадашње ОВК. У то доба били су актуелни ликови који су били на застави, Иса Бољетинац рецимо, који је био један од водећих организатора качачког покрета и који је учествовао у борбама са Српском војском у Балканским ратовима и за време Првог Светског рата. Сам Иса Бољетинац убијен је у Подгорици 1916 године, али су качаци наставили да касапе. И да круг буде комплетан, на Партизановом стадиону и то баш на Топчидеру, дођоше качаци.

Но овај текст апсолутно неће бити о качацима, имамо ми још да возимо до њих, нити ће бити о Путину и паради. Не, то задовољство од мене нећете добити, јер овај пут нема прескакања у анализама, ма колико сврбели прсти да куцкају о томе.
Враћамо се на извор, на место и у време када је унета клица која ће довести и до “граџанина” Токина и до дрона јер и Токин и дрон су могли да постоје једино и САМО као продукт системске грешке, која је пак саздана у једној јединој речи – КЛАСТА.
Класта је систем настао спајањем класе и касте, чија се нулта тачка поклапа са доласком уставобранитеља на власт.

Како Србија није имала довљно писменог становништва а још мање образованог, позиције унутар државне администрације додељивале су се на кастински начин, једном и заувек. Ово значи да је, системски гледано, државна администрација у Србији пре свега, кастински систем. Развојем таквог начина управљања и јачањем државне управе, јачала је и моћ запослених у администрацји те они тада почињу да се издвајају и социјално-економски и тада они постају сталеж тј класа. Тако гледано, класта јесте систем у коме запослени у државној администрацији припадају касти, касти администратора и због материјалних и социјалних благотеди коју баштине из таквог положаја, постају нови социјални слој, постају класа.

Прва кључна ствар везана за кластински систем јесте да је то систем који се пре свега не бави реалним, тј физичким радом, он не ствара нове вредности нити одржава старе, већ пре свега се бави апстрактним радом, писањем прописа и закона, тј уређењем државе. Друга кључна ствар јесте да кластински систем на широка врата уводи новац као вредност. За разлику од сељака, који ако није добро окопао усев или правилно хранио вола, последице ових пропуста ће бити одмах видљиве и директно ће се одразити на његово благостање, код буџетлија њихов рад нема никакве везе са реалношћу нити они сносе било какве последице својих пропуста и грешака. С обзиром да су трајно запослени и да посао не могу изгубити, они имају доживотно ухлебљење и не морају да се брину о својој будућности.

Хијерархија унутар класте јесте строго одређена старосним принципом, где се напредује искључиво по годинама стажа а не по личним заслугама и личним залагањем. Чак шта више,лично залагање, показивање интересовања за то што се ради, успешност у обављању свога посла, јесте негативна особина јер се тиме директно обесмишљава “успешност” старијег и искуснијег, јер кластински систем подразумева да човек постаје способнији са годинама а не са радом на себи и образовањем.

Главни разлог зашто је то тако, јесте тај да у првим данима уставобранитељског режима, људи који су запосели највиша места у државној управи, су већ били људи у годинама али зато нису имали никакве квалификације за позицију коју су заузимали. У уставобранитељском режиму, поготово касније, врло често се дешавало да ниже чиновништво буде далеко образованије од својих надређених.

Разлог зашто је то тако, лежи опет у шарлатанској природи уставобранитеља. Систем школства које су уставобранитељи успоставили, фаворизовао је високо образовање, потребно за обављање послова у администрацији. Ово је значило да ви у Србији тада, можете очекивати бољи живот тек ако одмах упишете факултет, а факултет не можете уписати ако немате завршено средње и основно образовање, а то образовање не можете стећи јер је његов значај занемарен оваквим системом тако да једини начин на који се могло доћи до кадрова за државну управу, јесте њиховим увожењем из Аустрије, тј од Срба пречана. Под уставобранитељима, долази до својеврсне “инвазије” квази стручњака који преплављују државну управу. Суочени са Србима преживелим у Србији, ови “капуташи” и “немачкари” ће врло брзо развити осећај интелектуалне супериорности а са њим и презира, и никада се неће борити да трансформишу државну управу а са њом и државу у некакав конструктиван оквир који би омогућио уређен живот и правну сигурност, већ ће наставити да граде државну управу као некакву конструкцију која лебди између неба и земље, потпуно одвојену од реалности и подређену само њима. И грчевито ће се борити за своје привилегије и права али никако за дужности и обавезе. Јер они осећање дужности и дуга немају, они су ту да се слуша и да им се подређује, јер они су ИЗНАД и они су ЕКСТРА.

Екскулзивизам класте буџетлија јесте тај финални гланц на тој “конструкцији” званој државна управа и он се пре свега огледа у екстремном снобизму и хедонизму, јер пре свега буџетска класта тежи конформизму. У том конформизму, праћење трендова јесте опсесија и једина мотивација те архитектонска трансформација турских касаба у бледе копије Европе јесте прави хит. Копира се све, без било какве промисли и везе, све се гута, трпа,прождире истог момента када се појави. Увек на брзину и увек у тренду.

Ексклузивизам буџетлија, најбоље је илустрован кроз њихов однос спрам државне касе, која је тај “рајски врт” својеврсна фонтана младости коју ови доживотно глођу. На пример, код главних уставобранитеља, порез на имање је драстично редукован. Алекса Симић, чије је имање процењено на 13.800 дуката плаћао је само 6 дуката пореза, Гарашанин чије је имање процењено на 5000 дуката плаћа само 5 дуката. Исто важи и за Тому Вучића Перишића, чије је имање процењено на 4384 дуката такође плаћа 5 дуката пореза. Остало чиновништво је готово у потпуности ослобођено плаћања главнице пореза и ако га има та сума ретко да кад прелази 1 до 2 дуката. По уставу из 1838 године, порез је био фиксан и установљен на пет талира, са тиме што чиновници плаћају три. Како је порез био три талира, математичка једначина је онда налагала да се укупан број чиновника помножи са три и да онда та сума иде у буџет. Међутим, врло брзо је дошло око свађе око касе,јер је цео систем постављен на имбецилан начин, пошто ако чиновници своју плату добијају из буџетске касе, а та каса се пуни од пореза који им се наплаћује, испада да они заправо ни не плаћају порез, већ да новац бескрајно циркулише унутар система. Но како расходи ипак једу паре, повећање прилива је могуће на само два начина. Или ће се повећати број запослених у државној управи а да при томе порез остане исти, или ће се порези повећати а да број запослених остане исти. И ту долазимо до кључне мантре уставобранитељског режима а то је сам УСТАВ. Како је уставом прописано да је порез пет талира од који буџетлије дају три, повећање пореза је неуставан акт и у том моменту почиње бујање класте јер она да би се одржала, креће путем константног и линеарног увећања државне администрације како би се систем одржао. Већ 1848 године, у скупштини се чује да поједини чиновници не плаћају порез те је уставобранитељска власт покушала да порез повиси, међутим како је то било неуставно, примењено је горе наведено решење, под флоскулом “праведније расподеле”. Тј да они који имају више, праведније тј редовније плаћају свој део док се нижима увек могло некако “прогледати кроз прсте”.

Однос који државна администрација гради спрам народа, јесте нека врста чудног страхопоштовања, оличена у реченици Јеремије Станојевића “Власт је тутор а народ је пупила”. Дакле главни страх уставобранитеља и буџетлија, лежао је у спознаји народа да они баш и нису толико добри колико се представљају, тј легитимитет буџетлија и страх од његовог губитка јесте примарни страх. Управо овај страх, увек ће државну администрацију а са њом и државу поставити тако да у сопственом народу види највећу претњу. Стога у Србији, значај полиције, као преторијанске гарде, постаје неприкосновен и са уставобранитељима прогресивно јача и полиција. Међутим, јача на бизаран начин, тј јача тако што слаби.

У почетку, полиција у Србији је била толико слаба, она наиме у опште није могла да казни било кога, зато што је сваки прекршај ишао искључиво на суд. Ово је значило да за веома кратко време, судови су били пренатрпани  предметима и њихов рад, и онако лош због мањка службеника, постао је потпуно обесмишљен.

Успон пендрека почиње 1850 године, када полиција добија овлашћење да приводи и пендречи народ.

Јагма за државним јаслама, постаје помама управо у том времену. Међутим, оно што ствар чини накарадно бизарном, јесте то да места у служби су ограничена а класе плата између положаја су готово занемарљиве тако да онај који уђе у државну службу, има неописиву жељу за напредовањем те он, мотивисан платом, тежи да што пре дође до самог врха, тј ближе државној каси како би могао да лапће више. Ово је значило да је државни апарат веома брзо био пренатрпан нижим службеницима који су константно кукали на мале плате и констатно тражили повећање.

Катастрофална Милошева уредба о окућници, која је спречавала сељака да буде безземљаш тако што му имовина није могла бити отуђена, помешана са прираштајем становника, врло брзо је учинила то да цена хране у Србији порасте, јер се мање робе могло послати на тржиште а више се јело у оквиру домаћинства. Ово је директно био пут у ендемско сиромаштво и урушавање унутрашњег тржишта. И ово повећање цена хране директно се одразило на стандард нижих чиновника који су постајали све незадовољнији и незадовољнији.
Без могућности да их отпусти, државна власт је прибегла још једном катастрофалном поступку који је имао за циљ очување система. А то је премештај чиновника. Ко год би се превише бунио, био би премештен у неку вукојебину, што даље од места где је “правио проблем”. Све што је преостало том човеку јесте да злоупотребљава свој положај и привилегије, дрндајући народ према коме није осећао никакву блискост. И како је Србија још увек била имобилисана земља, у грчу од Османског терора, раскид са околином, са познатим, водио је само у нове тешкоће. Тако је , шалтер терор, поред пендерк терора, завладао Србијом.

Уставобранитељи су поставили темеље државне управе Србије тако да су захтевали апсолутну подређеност народа државној управи али унутрашња контрола у тој државној управи није постојала те тако прекршаји и злоупотребе положаја од стране самих чиновника и полиције су пролазиле некажњено, што је и на крају довело до урушавања целог система и пада уставобранитеља.

Међутим огромна сласт државне касе, наставиће да мами у годинама и вековима који долазе.

Advertisements

11 mišljenja na „Драган Томић: Југословенство 8 – Класта

    • „Немамо више шта да објашњавамо једни другима. Исто тако могу покушати да се договоре рибе и пауци, кртице и делфини.“
      Значи, преостаје да се дохватимо за вратове, па ком опанци – ком обојци… Врло хришћански морам да приметим (мада нисам стручњак попут оног што је победио татарског мегданџију) 😦

      „Нисам погледао шта је одговорио.“
      Није ни битно, ти знаш да су за РПЦ педери много опаснији од комуниста… Комуниста и може да премакари па постане „верник“, можда чак и богослов, али ко навикне на „цвајтер классе“ (а није хиротонисан), богамиииии…

      Побро, могао си једноставно да кажеш како смо (постали) лоше друштво за тебе 😦

      Sviđa mi se

      • Код Руса је то мало „једноставнији“ проблем… Мислим, „само“ су две расе у питању и она „виша“ је у дебелој мањини, па једног дана стварно може и батину да омирише… Код нас је то мало другојачије, да не кажем компликованије, више раса, свака против сваке, а по нашој легендарној ратоборности, „решићемо“ свађе у типкаоници…

        „Побро, могао си једноставно да кажеш како смо (постали) лоше друштво за тебе“
        Ма, хајде, мислиш тек тако да ме се отарасиш? Мислим, свађаћемо се ми још, има да пршти…

        Sviđa mi se

  1. Нисам погледао шта је одговорио.

    Сви се ти разговори воде по инерцији. Немамо више шта да објашњавамо једни другима.

    Sviđa mi se

  2. Аутору недостаје оно што се зове компаративна анализа, барем савремена, као индикатор за историју, и то је разлог потпуно популистичке и економски неписмене тачке виђења оних који читају текст, а наслоњени су на неолибералистичке мантре против јавног сектора, која се фантастичном ефикасношћу гнезди у Србији.

    Slovenia 59
    Greece 58
    Finland 58
    France 57
    Denmark 57
    Sweden 52
    Belgium 54
    Austria 51
    Italy 50
    Hungary 50
    United Kingdom 47
    Croatia 46
    Iceland 46
    Cyprus 45
    Norway 44
    Germany 44
    Spain 44
    Malta 43
    Ireland 42
    Poland 40
    Slovakia 38
    Luxembourg 43
    Czech Republic 42
    Serbia 40
    Bulgaria 38
    Estonia 38
    Latvia 36
    Romania 35
    Lithuania 34
    Switzerland 34
    Russia 19
    Ukraine 19

    Стопу корупције пожете претпоставити каква је – са изузетком пребогате Швајцарске, обрнуто пропорционална ”државном послу” – клеветање истог је за ниже расе, која обожава бич, сузе, и зној. Ови су јадници су највеће жртве неолибералне мантре против државне потрошње, а дружина их окриви за све.

    Примера ради, Србија као држава кошта јефтиније него Словенија (17 према 20 милијарди долара), са тим што тај износ чини 54% словеначког БДП и 40% српског. Али наравно, Срби су лењи и много троше, а Словенци су вредни, радни, скромни, а на памет им не пада да се прихватају посла и да рмбаче на начин на који то Срби раде, чак и у Србији.

    Џабе глувом викати.

    Sviđa mi se

      • Схваташ да 60 година не може стати у три текста? Стрпи се, доћиће и то на ред.

        Sviđa mi se

    • Да ли бисте били љубазни (само једном, кунем се!) да мени економски неписменом припаднику ниже расе, српским језиком, оним којим се говори у Србији објасните шта доказује списак слова и бројева који сте поставили. Да ли је за једну државу добро:

      Slovenia 59
      Greece 58

      или

      Russia 19
      Ukraine 19

      Само шта је добро: прво или друго, без образложења, а надам се да ћу некако похватати резон, и кад смо већ ту:
      Због чега тачно је ШвАЈЦАРСКА „ПРЕБОГАТА“? Шта то она има што Србија нема, кога је колонизовала и опљАЧКАЛА, кога је присилила да купује Милка чоколаду и сатове са кукавицом а кога да штекује паре код њих, а ако којим случајем није радила ништа од тога, зашто се Србија не угледа на Швајцарску (пребогату) и не ради исто? Хвала.

      Sviđa mi se

  3. Сад видех питање. Пре свега, ово је тема о менталитету, ако ме сећање служи. Ваша питања су такође интересантна, али се не тичу теме.

    1. Швајцарска има фантастичан банкарски сектор и приватне гране које су никле на том основу. Да тога нема, подаци би били доста другачији, у питању је омер и његов европски изузетак – Швајцарска држава троши много више од Србије, номинално и у односу на број становника.

    2. Јавна потрошња је генерално добра, подстиче развој ако је правилно структуирана, а у најмању руку подстиче тражњу. Имате податке, не треба вам факултет за примену логике.

    3. Грчки проблем се тиче сасвим другог показатеља – спољног дуга у односу на БДП. Стога је много логичније да Грцима на листу (уместо Словеније) прикључите Србију, Шпанију, и још пар јадника чију кризу кредитори неће изазвати све док су послушни. Словенија је уз Французе, Мађаре, Италијане, итд постала несташна, тако да њих активирају и пре Србије и Шпаније. Податке о спољном дугу и бдп можете сами пронаћи.

    3. Руска посткомунистичка економска и социјална катастрофа започела је прихватањем мантри о „неинтервенционизму“ државе у властиту економију, и самим тим изазвала ниску потрошњу државе. Из „спасоносног“ загрљаја такве идеје су далеко да се ишчупају.

    Надам се да сам био прецизан.

    Sviđa mi se

    • Швајцарска има фантастичан банкарски сектор и приватне гране које су никле на том основу.

      Та немојте касти? Па јел су тај фантастични банкарски сектор Швајцарци добили од папе, илумината и коминтерне (од истих који га нама не дају већ им служимо као предмет за зајебанцију), или су након стотина година међуетничких и верских ратова људи који говоре различите језике, имају различите традиције и наслеђе – сели и договорили се да престану да се требе и почну заједно да раде на општи интерес, по принципу „чист рачун – дуга љубав“? Зашто код њих нешто може, а код нас не може ни у сну? И водите рачун да нисам помињао ни Норвешку која има нафту, ни Аустрију која је вековима пљачкала вредне и кућевне домаћине Словене, нити Турску која се у време Османлија накрала сувог злата и драгога камења; поменуо сам ресурсима сиромашну Швајцарску, земљу без излаза на море, са становништвом које има мало заједничког, у сваком случају мање него што имају Срби и Хрвати, или Црногорци и Бошњаци…
      „Не треба вам факултет“ да бисте одговорили.

      . Јавна потрошња је генерално добра,

      И шта кажу на факултету – треба ли новац за јавно трошење прво зарадити (покренути привреду, производњу и наплату производа), или је сасвим у реду ово што раде наши лумени који се задужују по свету ради исплате пензија и плата у јавном сектору, а онда их корисници тог новца након што га потроше – нападају и пљују како су „нас увукли у дужничко ропство“? МИслим – ко је у праву: ови што дижући кредите чувају свој опстанак на власти, или ови што узму и потроше паре, а онда пљују ове прве јер су им их поделили?
      И треће, нисам вас питао за разлоге који су довели до тога да Словенија на јавну потрошњу троши 59 а Русија 19 посто (БДПа ваљда); питао сам шта је добро од те две крајности. Ви сте у најбољој традицији превратничких софиста одговорили да је добро и једно и друго 🙂 Словеначки пример је добар јер доказује оно што ви тврдите, а руски јер је реч о браћи коју су комунисти урнисали, па им се не би могло приговорити ни када би ових дана прописали да је „рикверц“ најбољи и најефикаснији начин кретања. Ништа друго нисам ни очекивао, задовољан сам вашим одговорима и захваљујем на утрошеном времену и труду.

      Sviđa mi se

  4. 1. Имате Аустрију, Шведску, Француску, Немачку итд итд, али ако вам је Швајцарска прирасла срцу, онда немам ништа против, једино је питање да ли сте за то да вам државу развијају приватници (разни тајкуни и српски приватни банкари) или институције. И такав систем држава треба да регулише, да емисија не би зависила од странаца (било задуживањем било њиховим банкама). Приватници треба да виде свој интерес за такву елиминацију конкуренције.

    2. Једини начин да избегнете дужничко ропство а имате ликвидност привреде је емисија новца, примарна (оклеветана пежоративном термином „штампање пара“) и секундарна (одобрење кредита, којим банке издају новац који до тада није постојао, алат који је у банана-државама попут Србије у рукама странаца). Пошто сте прихватили неолибералну пропаганду да потрошње нема без девиза и задужења, објашњавање ове чињенице вама захтева одбацивање те заблуде.

    3. Словенци нису, за разлику од Руса, испали глупи да одбаце систем (државну потрошњу и инвестирање) од којег су имали највише користи током комунизма. Зато током перестројке нису липсавали (ко пси, буквално) Словенци, већ Руси. Зато и сада не живе у беди Словенци, већ Руси, чак и презадужена Грчка боље живи. Јел ово довољно несофистички да схватите разлику? Држава поседује највеће могућности за развој, сем ако немате супербогатих и изобиљу.

    Када све саберем, мислим да сте већи противник Швајцарског система од мене, дозвољавам да грешим и да је истина да не знате најбоље да то не представља договор „народа“ већ разних Карића и Мишковића. Па изволите, ако вам се не свиђа модел још увек функционише у једној Шведској, иако и њима диригују пропаст. Слажем се више од вас, јер ми делите етикету фашисте када тај модел поменем.

    Шта ви очекујете од мене, апсолутно ме не занима. Цртам вам основе не само економије, већ и логике.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s