Илија Петровић: Кетринина „илузија“ и визија

(Приказ романа – првенца Весне Веизовић)

images

Књига сачињена од педесет два поглавља, од самог почетка оставља читаоцу поширок избор да, као у пасијансу, а са једним шпилом, покуша да расположиве карте сложи по замишљеном (очекиваном, корисном) редоследу и да тако покрије све оно “што је писац хтео да каже”.
За почетак, док буде пребирао по приближно првој трећини свога шпила, читаоцу се може учинити да се налази у релативно мирној детективској причи, у причи која се бави једним љубавним троуглом, назначеним само у контурама, више-мање платонским. У тој раној истражној фази препознатљиви су једна млада жена, прћоноса лепотица “дуге плаве косе и тамних очију, у којима се огледају таласи Дунава”, један лекар несумњивог црногорског презимена, чији отац ради у Влади Србије, и један странац, Рус (бар до тада), који се са “кључним теменом” тога троугла љуби у образ, и који би то “теме”, нашу лепу “Тројанку”, на служби у Министарству правде, код лекаревог оца, могао довести у неку још увек невидљиву и неодређену опасност. Дода ли се томе и бојазан да би исто то “теме” могло бити означено као “издајник”, али само “ради једне остављене жене”, сваки опрезнији читалац мора почети да преиспитује дотадашње своје сопствено расуђивање: појава униформисаних лица која ће главну јунакињу ове приче одвести у руску амбасаду нужно ће представљати и наговештај да би се иза брда ипак могла ваљати некаква друкчија “љубав”.
А када читалац види да је већ поменути Лекар више забринут за “своју Јелену” него због претњи да би га “остављена девојка, преварена глупача”, могла убити, он себи намеће питање да ли ће Лепа Јелена до последње карте бити “издајник отаџбине” или ће она, у међувремену, успети да између Руса и Лекара одабере љубав којој се није дало да буде “на први поглед” али која ће бити “на вечито и неопозиво”.
И све тако док се не открије да је сентименталност уводних страница тек измагличаст параван (не рачунајући Мину која се на средни приче појављује накратко, као присталица “слободне љубави, без икаквих обавеза”, и Невену, алиас Ену, намењену да, у већ скоро одмотаном клупку, буде можда и жртва шиптарског терора) и да се сви дотадашњи сусрети и разговори и главних јунака и “главних кукавица” тичу високих српских националних интереса. Онако како нам то нуди двадесето поглавље:
“Силни су ми Црногорци. Уништили су нашу Србијицу и запосели где је шта могло да се запоседне. Јебо их Тито који их је довезо”. Речи из управо датог навода имале би смисла да их је изговорило неко од лица из романа, можда онај “стари седи човек” који је на 55. страни читао “Библију црногорску”, човек из службе, отац онога који је друго (или треће) теме у троуглу с почетка. Овако, када те речи изговори сам аутор, у читаоцу се може родити сумња да је нека од личности описана пристрасно, навијачки а друга нека неоправдано злобно, злонамерно. Већ у наредном пасусу поступљено је разложније: тамо је “стари седи човек” изговорио да “ми знамо ко смо и шта смо, и никада нисмо морали да наглашавамо колико смо велики јер смо србијански Срби”. А они, Црногорци, који такође знају колике су ништарије, самопотврђују се “кроз то највећи” и “траже још права у Србији. Мало им је што поседују пола Београда. Осим тога и цела служба је њихова”, барем до тог тренутка, пошто нас млади саговорник тог старог човека, његов син (треће, или друго теме онога нешто раније помињаног троугла, “модификовани” Рус) уверава да су “домаћи” “урадили више него што је ико могао замислити” и да треба сачекати само “још мало и све ће опет бити у нашим рукама”.
Вероватно тако, пошто из једног разговора Јелениног са вереником сазнајемо да “унутар УДБЕ, односно БИЕ”, постоји “србијанска служба”, помало забринута и за збивања на Косову и Метохији, где се “данас, та земља, то срце Србије”, без иједног испаљеног метка предаје у руке кољачима српског рода”. И сазнаје Јелена да у неком од министарстава у Србији постоји служба “која ни званично ни незванично није постојала… другим речима служба страних амбасада које су биле творци како унутарње тако и спољне политике њене земље”.
Одатле па даље, читаоцу није потребно да буде ни Еркил (Поаро), ни Агата (Кристи), а богами ни Весна (Веизовић), па да клупко размота до краја: на списку “наших” налазе се свега четири аутохтона Србина, све остало су Црногорци… Они су ти који ову земљу растурају већ читав век. Од цетињског уну чета на власт, па до данас, Црногорци, Хрвати, Црногорци, Хрвати… Само се смењују… Било је више Срба, бар до сада. Србијанаца… Или су упослени на другом месту или су ови бољи од нас? Нису. Помрли су. То је био онај комунистички олош. Истекло им је време. Једна генерација Срба из Србије, чистих Срба, може да поклекне, али деца и унуци им се увек враћају на прави пут”.
Преостаће читаоцу да ову приповест госпође Весне Веизовић (под насловом који као и да нема непосредне везе са темом, пошто нам није речено ко је или шта Кетрина, или Кетра) ишчита до краја и схвати као опрезан и тајновит, недоречен и помало једностран покушај да своје саплеменике (или сународнике), док ходе стазама неисторицизма, с избрисаним памћењем, отуђене од сопствене прошлости и опијене самозаборавом, подсети на српске слабости и несрпске (антисрпске) подвале и упозори их да њихово време долази, можда истиха, неосетно, али неминовно. Да они морају заменити (сменити) кадрове затечене “у самом врху пирамиде” које, у овој приповести представља отац онога лекара препознатљивог презимена, човек који, као и сви “велики Срби са резервном отаџбином… као и сви Црногорци уосталом, па Личани и цео тај титовско-комунистички лоби који је опустошио ову земљу и који јој вампирски и даље исисава животне сокове”.
Ако се некоме учини да у свему томе има претеривања или барем неодмерености, и то се мора прихватити као ауторска песничка слобода: неке се ствари, или појаве, нарочито друштвене, да би се препознале, морају истаћи хиперболично, до искривљености, карикатурално.
А нашим српским савременицима, нарочито Српчићима и Српкињицама, ваља понудити и такву слику сопствене националне припадности, у Земљи предодређеној да буде “Бисер Балкана. Оно што је била, и оно што треба да буде – Бела Тврђава Ваљаних”.

Advertisements

3 mišljenja na „Илија Петровић: Кетринина „илузија“ и визија

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s