Александар Вучић – Председник Владе Републике Србије

продукт времена у коме је народу догорело до ноката и ту околност користе на готово бруталан начин. Пошто су народ прешли сви који су до сада управљали, аутсајдерима се указала шанса коју су маестрално искористили.

Вучић рачуна на „масу“ и лумпенпролетере, конзументе „Фарме“ и „Великог брата“, оне који данас верују у „шеике“, исто као што су јуче веровали у „српску мајку“ Дафину и оно што пише у „Трећем оку“. Он најбоље  и најбескрупулозније – користи оно што су му оставили и направили други.

ana

Вучићев успех је мање-више његов сопствени производ – његове амбиције, његове фрустрације, његове интелигенције и његове енергије. И, надасве, разуме се, његове упорности и лукавства.
Он је годинама био један од најнепопуларнијих политичара, делом због несумњиве ароганције и агресивности у јавним наступима, а делом због константне прљаве кампање противника, а сада се одједном и дословно купа у енормној популарности, која подсећа на ону Милошевићеву са самог почетка, Коштуничину после 5. октобра и Ђинђићеву после смрти.
Александар Вучић је постао најмоћнија политичка фигура у земљи, апсолутни владар Србије.
Вучићева странка је од радикалских згубидана нарасла до узданице српске реформе, а није више питање да ли ће да победи на изборима, већ је питање с колико разлике ће да победи. Они су продукт времена у коме је народу догорело до ноката и ту околност користе на готово бруталан начин. Пошто су народ прешли сви који су до сада управљали, аутсајдерима се указала шанса коју су маестрално искористили.

Вучић оставља утисак као да све зна и све контролише. И политички противници и обични грађани доживљавају га као отелотворење или испоставу „Великог Брата“ (што у неку руку и јесте), који зна све њихове мале и велике тајне, грешке и грехове. Вучићу је позната, или је макар инстинктивно слути, Макијавелијева препорука владару „боље да те се плаше, него да те воле“. Уосталом, у страху ће га можда неко и заволети. Док у ТВ студију, једва чујним гласом, упреподобљено прича о јачању институција, Веберу и модернизацији, Вучић својим поступцима непрестано производи атмосферу ванредног стања, моралне панике и неке полуреволуционарне вреве, подилазећи најнижим страстима најнижих друштвених слојева, који су и његова главна политичка база. Зато (зло)употреба медија, нарочито таблоида, није нешто споредно, већ један од носећих стубова ширења атмосфере страха и успостављања Вучићеве моћи. Поједини таблоиди данас имају буквално статус „службеног гласника“, где се објављују државни планови и одлуке, најављују хапшења и амнестије, препричава шта је ко приликом хапшења изјавио, ко је плакао, а ко претио „првом потпредседнику“. То је жрвањ који меље људско и политичко месо, кости и изнутрице – и од којег се панично склања свако ко може. Можда ће Вучић у неком тренутку од њих покушати да се дистанцира да му не би кварили имиџ пред европским пријатељима. Можда ће се то чудовиште које он са својим окружењем драшка и храни у једном тренутку окренути и против њега као што се окренуло и против његових претходника. Али за сада га он добро контролише и, према потреби, обилато користи као бич против политичких противника и коалиционих партнера. Наравно да свака власт мешетари, али нико се попут Вучића тиме није бавио овако детаљно, методично и готово опсесивно.

Заједничка и системска грешка Коштунице и Тадића била је то што су они рачунали на „грађане“. Један мало више на оне „национално“, а други на више „грађански“ оријентисане – а тих грађана нема. Године транзиције, личног и колективног таворења довеле су до одумирања или дегенерације друштвених слојева који би могли и морали бити социјална база сваке озбиљне државе и озбиљне политике. Попут диносауруса, полако изумиру одговорни државни службеници, ситни пољопривредни поседници, занатлије и мали предузетници који живе од свог рада, класно свесни радници, критички интелектуалци… Па и Милошевић и Шешељ су рачунали на неки апстрактан и идеализовани колективни ентитет („српски народ“), који је, попут Тадићевих и Коштуничиних „грађана“, увек нешто мало више и мало боље од пуког збира појединаца који га чине. Али Вучић нема тих илузија. Он рачуна на „масу“ и лумпенпролетере, конзументе „Фарме“ и „Великог брата“, оне који данас верују у „шеике“, исто као што су јуче веровали у „српску мајку“ Дафину и оно што пише у „Трећем оку“. И, поштено говорећи, није их он таквим створио. Он само најбоље – и најбескрупулозније – користи оно што су му оставили и направили други. Једино што, нажалост, то што он ради није никакав излаз, него пре симптом кризе и погоршавање ствари која је већ ионако стајала врло лоше.

Детаљно

Рођен је 5. марта 1970. у Београду. Отац Анђелко, економиста, и мајка Ангелина (Милованов), новинар, имају њега и млађег сина Андреја Одрастао је на Новом Београду; са одличним успехом завршио основну школу и Земунску гимназију. Побеђивао је на општинским, градским и републичким такмичењима из историје и био пионирски првак Београда у шаху. Из детињства многи га памте као загриженог Делију, спремног да се физички обрачуна са противницима црвено-белих. Дипломирао је у рекордном року на Правном факултету у Београду са највишим оценама, и био стипендиста Фондације за развој научног подмлатка. Прво је кренуо маминим стопама и опробао се у новинарству. Радио је на Каналу С, на Палама (1992–1993), а онда се потпуно посветио политици, па 1993. приступа Српској радикалној странци, и бива изабран за посланика, и био је најмлађи посланик у Скупштини Србије. Такорећи одмах из студентске клупе зесео је у посланичку, па преко директорске фотеље у Хали „Пинки“ у Земуну, ускочио у министарску фотељу. Био је и најмлађи министар, за информисање, 1998. у влади народног јединства Мирка Марјановића, када је потписао је Закон о јавном информисању, који је остао запамћен по драконским казнама за „непослушне“ медије, као и гашењу редакција “Дневног телеграфа”, “Европљанина” и “Наше Борбе”.

За време док је био директор Хале „Пинки“, Вучић је био предмет афере око пословног простора, те око огласа у страначком гласилу СРС-а „Велика Србија“, који је коштао 100.000 динара. За време примене Закона о универзитету Александар Вучић изабран је за члана Управног одбора Београдског универзитета и Филозофског факултета БУ-а. У мају 2000. године, савезна влада СРЈ га је именовала за члана Савета Савезне јавне установе РТВ Југославија. У марту 2002. године Александру Вучићу је одређен порез на екстрапрофит у износу од 48.500 евра, на стан од преко 100 квадратних метара који му је као министру информисања доделила Влада Србије, а који је потом, откупио. Једна од мањих афера везана је за телефонски рачун који није плаћао годину и по дана, па је дуг нарастао на око 150.000 динара. Остало је нејасно како и зашто му Телеком није искључио прикључак, као што би сваком другом грађанину Србије. Као разлог неплаћања навео „ниска примања“ у Скупштини Србије. Исти разлог навео је 2006. када није плаћао рачун Инфостана.
РАСКОЛ И ТРНСФОРМАЦИЈА

У међувремену, као што је познато, прешао је пут од радикала до напредњака, што му је променило угао гледања на многе појаве у природи и друштву, па тако и на Војислава Шешеља. Прво је поводом Шешељеве тврдње да се Томислав Николић састајао са представницима тужилаштва Хашког трибунала, Вучић закључио да му је бивши шеф „обичан лажов“. А онда је, на конференцији за новинаре, обзнанио да је „монструм из Хага“ у сарадњи са једним од министара, конструисао причу да је он утицао на изјаве бившег члана земунског клана Милоша Симовића о наручивању убиства Николића (због чега је лидер СНС-а најпре добио, па потом одбацио полицијску заштиту). Вучић је објаснио и да је прича о томе како је он утицао на изјаве Симовића „имала за циљ да наруши углед СНС-а“. И још је додао да је, за разлику од његове храбре персоне, онај из Хага, осим што је „монструм“, истовремено и „мали миш“. Међутим, није увек било тако. Када је, у јесен 2007, новинар „Времена“ Дејан Анастасијевић објавио текст у коме је рекао да „има сазнања“ да иза нерасветљеног бомбашког напада на њега и његову породицу стоји управо Шешељ, Вучић је одговорио карактеристичном комбинацијом увреда и тврдњи за које вероватно верује да су духовите. Најпре је оценио да текстове какав је Анастасијевићев објављује „најбезобзирнији олош који лупета глупости и оптужује друге за покушај убиства без икаквих доказа“, да би, потом, додао да СРС нема никакве везе са подземљем, те да мисли да је „неко са Б92 поставио бомбу Анастасијевићу“. Вучићева трансформација од радикала ка напредњаку није резултирала променом става према покушају убиства Анастасијевића и његове породице. Није довела ни до откривања података о томе шта се налазило на цедуљицама које му је Шешељ уручивао у Хагу. О постојању Шешељевих цедуљица јавност је обавестио Николић, рекавши да је лидер радикала и раније из Хага покушавао да наручи убиства, али су ти налози губили сваку снагу и смисао суочени са Николићевом снажном вољом и чврстим моралом. „Много сам цедуља добио од Шешеља, много их бацио у тоалет“, све је, што је на ту тему, рекао некадашњи генерални секретар СРС-а.

Ипак, напредњак Вучић успео је да ревидира ставове радикала Вучића о нешто масовнијим убиствима. Добацио је до сасвим људске изјаве о масакру у Сребреници, оценивши да је реч о „стравичном злочину“. Пре тога је хашке оптуженике Ратка Младића и Радована Караџића назвао „херојима“, јула 2007. учествовао на митингу организованом у знак протеста због хапшења Радована Караџића који се завршио жестоким сукобом са полицијом, а маја 2008. године на зграду Б92 залепио плакат „Булевар Ратка Младића“. „Србија мора да иде путем ЕУ. Србија мора да штити своје државне интересе, али нема шансе за економски развој уколико не иде путем европских интеграција. Без ЕУ апсолутно је немогуће изаћи из кризе“, лекција је коју је напредњак Вучић одржао радикалу Вучићу. Првобитна, радикалска верзија Вучића, наиме, није била баш наклоњена европским интеграцијама Србије: „Најбоља позиција за нас била би да будемо стални кандидати, а да никад не уђемо у Европску унију. Јер, њихов циљ је ширење на Исток. Хоће да заузму нова тржишта, желе да дођу до јефтине радне снаге, јефтиних сировина“. Новија верзија Вучића успротивила се и доношењу новије верзије рестриктивног медијског закона. „Ја немам проблем када се помиње онај закон, јер сам ја већ признао шта је било лоше у њему и где сам погрешио. Пошто тада нисам имао храбрости да се побуним против тога, него сам га чак и заступао, примићу на своја плећа све ударце, али онда немојте да радите то исто и још много горе у ситуацији када не постоји нити непосредна ратна опасност, нити ратно стање“, поручио је актуелни Вучић. А појавили су се и сведоци који јавно тврде да је Вучић као министар информисања у Марјановићевој влади имао и светлих тачака (што и сам каже, истичући, рецимо, да је неке новинаре, „који су били проказани као немачки и шпијуни других НАТО земаља“ извукао из притвора на почетку НАТО агресије, као и да су они, после Вучићевих „великих молби код Радета Марковића“ били пуштени). Тако, рецимо, Срђан Миливојевић, посланик Демократске странке и некадашњи активиста Отпора, тврди да је Вучић „док је био министар информисања, неколико пута помагао људима из Отпора 2000. године“ те да му то „неће заборавити“. Занимљиво је да је Миливојевић то рекао упркос тешким речима које му је упутио Вучић, додуше, онај радикалски: „Тај Миливојевић је тежак психијатријски случај кога не би примили ни у ‘Лазу Лазаревића’.“ Чини се да је у јавности све неумесније и непријатније подсећати на предисторију српских напредњака, без обзира на то што се и сам Вучић готово свакодневно, као из некаквог манира или маркетиншког трика, посипа пепелом, и говори да је грешио, али да се променио.

Раскол у СРС-у није био гром из ведра неба, припреман је месецима раније. И Николић и Вучић били су свесни да ће до разлаза доћи, али чинило се да су били изненађени одлуком хашког притвореника да крене у отворен сукоб с двојицом најпопуларнијих ондашњих радикала. Сад је већ далека прошлост да је повод за Шешељеву „срџбу“ био чувени разговор Томислава Николића са Борисом Тадићем у којем је тадашњи заменик председника СРС-а најавио Тадићу да ће радикали гласати за ратификацију Споразума о стабилизацији и придруживању. Мада је одлуку о подршци радикала за ратификацију ССП-а аминовао сам Шешељ, као што је и знао за тај телефонски разговор Николића и Тадића, то је касније искористио да оптужи Николића за издају. У ствари, с накнадном памећу сукоб двојице најпопуларнијих у странци са шефом из Хага нарастао је до тачке у којој је само било питање ко ће и кад први повући обарач. Учинио је то Шешељ, познат као брз на обарачу, политичар који није чекао да га проблеми сустижу, него увек ишао раширених руку њима у сусрет. Елем, ако нас памћење не вара, десетак до петнаест дана, кад је већ доведен пред свршен чин, трајала је драма Александра Вучића хоће ли поћи за Николићем или не. И преломио је. Било би ту места и за разјашњења већ помало урбаних легенди о улози ДС-а и њихових тадашњих западних пријатеља у стварању напредњака, као и о Викиликсовим депешама у којима се, рецимо помиње име Вучићевог демократског пријатеља Миодрага Микија Ракића који је, наводно, шест месеци пре настанка СНС-а охрабривао Николића да напусти СРС. Вучић је, својевремено, рекао да су Викиликсове депеше чиста глупост.
ОДНОС ПРЕМА ЗАПАДУ

Негде о првој годишњици СНС-а, октобра 2009, Александар Вучић, тада заменик председника странке, први је пут боравио у званичној посети Сједињеним Америчким Државама. На трибини у Центру за источноевропске студије Института „Вудро Вилсон“ у Вашингтону рекао је да су најбољи односи са Америком „виталан интерес народа и државе“. „Без подршке САД није могуће остварити ниједан иоле важнији спољнополитички циљ, нити економски напредак“, биле су његове речи. Слично говори и о петој годишњици странке коју данас води, ту је „нови Вућић“ постигао завидан континуитет којем се нема шта замерити. Али је накнадно додао и ово: „Ако мислите да имам илузију да ће ме на власти чувати Американци или неко други, па то је смешно. Да ли ћете бити на власти, то зависи од нашег народа и грађана, а интерес земље је да блиско сарађујемо са САД. Али баш њих брига за Вучића. Као исцеђену крпу ће ме бацити као што су сваког другог бацили јер они имају интересе своје земље“.Ту је сада питање да ли је „нови Вучић“ 2009. године на трибини у Институту „Вудро Вилсон“ био свестан да ће Американци и њега бацити као „исцеђену крпу“ или је тада стварно веровао да ће Томислав Николић и он умети „боље и више“ у плесу са Западом, тј. надиграти „страни фактор“ у Србији на начин на који то није успео нико пре њих – ни Слободан Милошевић, ни Зоран Ђинђић ни Војислав Коштуница, ни Борис Тадић. Шта год да је мислио тад, иако зна да без сагласности Брисела и Вашингтона СНС никад не би ушао у власт, без обзира на „вољу народа“. Николићев и Вучићев успех је живи и најбољи могући доказ да без подршке или барем одобрења Запада није могуће доћи на власт у Србији. Јер пре свега је требало убедити сумњичаве западне дипломате, од Штефана Филеа, преко Хојзгена до Филипа Рикера, Гордона и неких других, важних али медијски анонимних, који су, према сведочењу извора наша два веома добро обавештена амбасадора, констатовали да је Вучић „веома конструктиван“ и „одличан тип“. Дакле, по свој прилици, ни овај пут није се могло без њихове сагласности и „ауторизације“. Вучић је у причу улетео на крају и из другог плана, помало као дух из боце, стечајни управник и џелат – у ствари, помало од свега тога – једног већ увелико уздрманог, унутрашњим сукобима раздираног „жутог двора“ и читаве постпетооктобарске политичке сцене. То је значајан елемент којем Вучић може да захвали макар за један део подршке коју данас ужива. Врло је вероватно да, уз сву подршку коју тренутно ужива у важним светским престоницама, странци неће са одобравањем гледати на могућност да један, макар и преобраћени, Шешељев сарадник преузме апсолутну власт у Србији. Мада ће га толерисати док им „деливерује“ жељену конструктивност на Косову и Метохији. Али чак и независно од тога, њима, у принципу, увек више одговара да имају два или три равноправна претендента који се међусобно такмиче у лојалности и са којима се онда може лакше манипулисати.

Да му импонује и званична и незванична подршка споља, Вучић не крије. У једном интервјуу рече да поштује и Берлин и Вашингтон, да има „лично врло коректне односе“ са најмоћнијим човеком у Берлину после Ангеле Меркел, господином Хојзгеном, и поносан је на то. Није му непријатно да каже да има и „врућу линију“ с Берлином и Вашингтоном, „кад му је то потребно“. Али, несумњиво, стабилност сваке странке чини оно тврдо језгро њених гласача, а то су у првом реду они који верују да су и Николић и Вучић остали „они њихови, стари“. Него су само навукли јарећу кожу и примирили се, па ће, као у оном вицу о „Немцу, Американцу и Србину“, мада не знамо шта је ту све било, Србин на крају насамарити ону двојицу и испасти најпаметнији и најсналажљивији, а ова двојица – глупи. Вучић као искусни политичар и добар реторичар јако добро зна да је немогуће и међу највернијима одржати илузију о „надмудривању Запада“. Зато је и почео да се служи метафорама о бацању исцеђене крпе, а нешто раније и упозорењима да зна како ће скончати и да „неће још дуго“ па му се зато јако жури да уради све што је наумио. Улога жртве као и чињеница да се лично њему не може пришити некакав лоповлук те маркетинг који је кудикамо озбиљнији од Тадићевог, могу му још неко време обезбедити стабилну популарност. И разуме се, афере. И Александар Вучић и његов „политички отац“ Томислав Николић показали су, годинама уназад, да се одлично сналазе у аферашкој политици. Вучић је мајстор политичке интриге, вероватно најбољи којег смо имали од деведесете наовамо. Када се томе придода солидно образовање и велика радна енергија, плус медијски и обавештајни ресурси који су му допали у руке, добијамо надреалну слику човека који вуче малтене све конце на српској политичкој сцени – што, разуме се, није могуће, или бар није могуће на дужи рок.

Но засада, власт која је тачно и педантно извршавала обећања дата Бриселу, у истој пропорцији у којој поступа супротно од властитих предизборних обећања, добила је вишеструку сатисфакцију – припао јој је задатак да оствари програм својих противника, да прескочи „историјску степеницу“ на „европском путу“ и властиту сенку. Што спонтано, што на суфлирање из Брисела, власт су подржали (па се неки мало покајали) и заговорници „6. октобра“ и лустрације, које је пре дванаест година било тешко обуздати у њиховом полету ка „транзиционој правди“. Млађан Динкић је изјавио да би био обешен на Теразијама да је он предложио економске мере које предлаже ова влада, а нешто пре тога сви су се сложили да би иста судбина дочекала Бориса Тадића да је којим случајем он потписао и одобрио Бриселски споразум којим је, суштински, Косово исписано са српске државне и геополитичке карте и из сваког другог релевантног аранжмана.

Владимир Гоати приземљује ствар: „Ово како је до сада радио Вучић, за мене лично огромно је изненађење. Он који је толико дуго био загрижени радикал, антиевропејац и прорус успео је да се промени за 180 степени. Психијатри и социјални психолози кажу да је такво преобраћење могуће, само што после 20. године оно никад није потпуно, тако да увек један део личности остаје исти. А то да ли је неко демохришћанин, чист либерал, да ли је либерално конзервативан, потпуно је ирелевантно јер смо ми полуатономна земља. Код нас у згради владе постоји канцеларија делегата ММФ-а тако да без обзира на то шта сте, комуниста, антикомуниста, ви апсолутно не правите своју политику. Та разврставања у нашој земљи имају веома малу аналитичку вредност. Када се давите, онда је то ирелевантно питање.“ Ђорђе Вукадиновић примећује и другачију могућност: „Да ли је Александар Вучић био искрени радикал, по мери Шешељеве ‘идеологије српског национализма’? Јесте. Да ли се искрено преокренуо у радикалног ‘европејца’, спремног на ‘болне резове’, који се јавно одрекао своје ‘ружне прошлости’? Мислим да јесте. Да ли се хипотетички може замислити ситуација да се обрне још једном? Мислим да може. Али не из уверења или неког новог „просветљења“, већ само уколико би му било угрожено оно најважније и најдраже, оно због чега је већ једном жртвовао све у шта је веровао и направио онај претходни салто мортале – светиња власти.“
ВЕШТИНА И СЛАБОСТИ

Већину људи најтеже је убедити да све што се десило није нужно морало тако да буде, да није све резултат неког плана и завере, односно, да је у политици и историји, слично као и у обичном животу, много тога резултат пуког случаја и стицаја (не)срећних околности. Тако је и са овим успехом Александра Вучића. Разуме се да није све плод голе случајности, наравно да су постојали разни планови и сценарији – и његови и са њим – али се исто тако лако могло догодити да они падну у воду, а да Вучић данас у српском парламенту предводи невелику групу одметнутих евро-напредњака. Што се то није догодило, заслуга је, пре свега, опуштености победника прошлогодишњих мајских избора – међу којима Вучић није био. Јер, то је примарно била влада Томислава Николића и Ивице Дачића. Донекле и Млађана Динкића. У великој мери и – то сада делује као горка шала – Мирослава Мишковића. Кумовао јој је мало и Милорад Додик. Чинило се да су и Руси, или барем амбасадор Александар Конузин, за то активно навијали. А одлучили су, као и обично, Американци. Вучић готово да нигде није фигурирао у тим комбинацијама, сем као агилни „Томин оперативац“, са којим овај баш и није увек у најидиличнијим односима. До врха је стигао више зато што су га потценили и погрешно проценили. Вучићев успех је мање-више његов сопствени производ – његове амбиције, његове фрустрације, његове интелигенције и његове енергије. И, надасве, разуме се, његове упорности и лукавства. Требало је у правом тренутку повући прави потез и искористити мајски тријумфализам и еуфорију код Николића и Дачића. Па наговорити Николића да поднесе оставку на место председника странке – „председник свих грађана“. Па затим одглумити личну незаинтересованост за формирање владе и пристанак ултимативно условити функцијом „координатора безбедносних служби“, која је претходно дословно измишљена за Микија Ракића. Па онда одабрати скоро идеалну мету у лику Мирослава Мишковића, значајно ослабљеног након продаје Маxија, а који је, током година, постао симбол и оличење српске транзиције и свега лошег у њој. Вучић је тако код декласираних слојева пробудио наду у то да ће „лопови платити“ за сва своја недела, и то како хапшењем тако и јавним излагањем на таблоидне стубове срама. Разуме се да је то наивно очекивање јер се, чак ни уз најбољу вољу, ово истеривање правде неће моћи применити на стране мешетаре који су имали и те како значајну улогу у постпетооктобарској пљачки. А вероватно неће моћи ни на регионалне актере, као ни на оне домаће који су се на време престројили и окренули ка СНС-у. Али јака жеља може да помути перцепцију, поготово када је, као у овом случају, потпомогнута интересом и невиђеном медијско-политичком кампањом. Неће то, наравно, моћи да прође код свих. Но, остале треба деморалисати, заплашити, поделити и на различите начине демотивисати да се на биралишту појаве – што и јесте формула коју је СНС вежбао на неколико последњих локалних избора широм Србије.

Вучић је годинама био један од најнепопуларнијих политичара, делом због несумњиве ароганције и агресивности у јавним наступима, а делом због константне прљаве кампање противника, којима се чинио као захвална и богомдана мета. Вучић је, заједно са Тодоровићем, био онај „рђави полицајац“, који обавља прљави посао, мргоди се, виче, свађа, прети и утерује страх. А сада се одједном и дословно купа у енормној популарности, која подсећа на ону Милошевићеву са самог почетка, Коштуничину после 5. октобра и Ђинђићеву после смрти. Александар Вучић је постао најмоћнија политичка фигура у земљи, апсолутни владар Србије. Без обзира на сва идеолошка тумбања показао је да уме да траје. Дојучерашњи скупштински галамџија се последњих година утишао, јер је научио да се јаче чују они који говоре тихо. Оставља утисак као да све зна и све контролише. И политички противници и обични грађани доживљавају га као отелотворење или испоставу „Великог Брата“ (што у неку руку и јесте), који зна све њихове мале и велике тајне, грешке и грехове. Ако оставимо по страни социопсихолошке – и социопатолошке – теорије, и ако занемаримо конспиролошке аргументе о томе како је „ОН одувек био то, само се вешто скривао и вребао прилику“, остаје, чини ми се, само једно, али вредно, објашњење, које, верујем, ради и код њега и код његових гласача. После силних неуспеха и удараца, (не)заслужених пораза и јавних понижења, од којих је вероватно најгоре било оно из 2008. када му се у последњем часу изјаловио већ готово остварени градоначелнички сан, он је напросто решио да промени табор („ако их не можеш победити, ти им се придружи“) и, речено језиком Радована Трећег, „прешао на страну Вилотића“.

Вучићу је позната, или је макар инстинктивно слути, Макијавелијева препорука владару „боље да те се плаше, него да те воле“. Уосталом, у страху ће га можда неко и заволети. Док у ТВ студију, једва чујним гласом, упреподобљено прича о јачању институција, Веберу и модернизацији, Вучић својим поступцима непрестано производи атмосферу ванредног стања, моралне панике и неке полуреволуционарне вреве, подилазећи најнижим страстима најнижих друштвених слојева (који су и његова главна политичка база). Зато (зло)употреба медија, нарочито таблоида, није нешто споредно, већ један од носећих стубова ширења атмосфере страха и успостављања Вучићеве моћи. Поједини таблоиди данас имају буквално статус „службеног гласника“, где се објављују државни планови и одлуке, најављују хапшења и амнестије, препричава шта је ко приликом хапшења изјавио, ко је плакао, а ко претио тадашњем „првом потпредседнику“, а данас премијеру. То је жрвањ који меље људско и политичко месо, кости и изнутрице – и од којег се панично склања свако ко може. Можда ће Вучић у неком тренутку од њих покушати да се дистанцира да му не би кварили имиџ пред европским пријатељима. Можда ће се то чудовиште које он са својим окружењем драшка и храни у једном тренутку окренути и против њега као што се окренуло и против његових претходника. Али за сада га он добро контролише и, према потреби, обилато користи као бич против политичких противника, али и коалиционих партнера. Наравно да свака власт мешетари. Имали су и Милошевић и Ђинђић и своје четнике, и своје левичаре и десничаре и омиљене опозиционаре. И Коштуница је својевремено флертовао мало са ДС-ом, мало са радикалима – све док се они у једном тренутку нису удружили против њега. Ђинђићев и Тадићев ДС је први склапао тактичке савезе са таблоидним ђаволом. Али нико се, попут Вучића, тиме није бавио овако детаљно, методично и готово опсесивно.

Преузео је у првој влади и политичку одговорност и за привредни ресор и ангажовао стране саветнике: еx-председника Међународног монетарног фонда Доминика Строс Кана, еx-канцелара Аустрије Алфреда Гузенбауера и бившег шефа италијанске дипломатије и некадашњег потпредседника Европске комисије Франка Фратинија. Некадашњи трећи у светом радикалском тројству Шешељ–Николић–Вучић, па онда дугогодишњи други (практично од Шешељевог одласка у Хаг, 2003) још држи на значајној удаљености све претенденте на друго место у странци. Можда је и сам незадовољан понудом, и можда зато и посеже за нестраначким личностима. Управо у чињеници да СНС многи и даље виде као кадровски танку странку и назире се проблем у перспективи за Вучића, јер је природно да у одређеном тренутку чланови СНС-а, посебно они који су у најближем окружењу двојице оснивача поставе питање из Ковачевићевих Маратонаца: „А колики је мој део?“ У игнорисању свог чланства и давању предности нестраначким људима и разноразним експертима, Вучић се опасно коцка, сматрају пажљиви посматрачи напредњака. Јер његов рејтинг ће почети да се топи, не само због изневерених очекивања гласача него и незадовољеног чланства. „То се данас не види јер је Вучић још страховито јак, али први пут када буду проценили да је макар мало уздрман, кренуће на њега“, каже напредњак близак председнику владе Србије. И додаје: „Није то ништа ново, кроз то је прошао сваки иоле озбиљан политичар у Србији. Неважно је сада да ли би то учинили подстакнути тајкунским капиталом или опет страним фактором који се чини незаобилазним у свакој озбиљној причи о СНС-у.“ Истовремено је приметно да је да је цела странка у припреми, јер Вучић полако склања Николићеве људе из партије, чиме се припремио за превремене изборе кад је први пут наступио сам као шеф једне странке.

Уз одређене изузетке и нешто разочараних „другосрбијанских“ перјаница, Вучићеви данашњи фанови су исти они стари радикали и СПС-овци, само сада „истренирани“ да не смеју да мрзе према споља – или барем ту мржњу не смеју јавно да упражњавају, јер то „није лепо“ и јер ће добити по глави од Брисела, Берлина и Вашингтона – па су тим више фрустрацију, агресију и ресентиман окренули према унутра, према онима који се смеју и које је пожељно мрзети – „злим богаташима“ и „жутим лоповима“. Чињеница је да Вучић нити има довољно квалитетне сараднике, нити им довољно верује. Већина напредњачког кадра делује као сакупљена с коца и конопца, чак и ако се мери више него еластичним српским кадровским критеријумима. Не може се са кафеџијама, роштиљџијама, власницима коцкарница, спортским и естрадним менаџерима градити модерна, европска, нити било каква држава. Мада се од њих вероватно могу добити добре донације за предизборну кампању. То очито зна и сам Вучић па зато беневолентно нуди и позива експерте из других странака, па и белог света, да му се придруже. И тако – мора се признати – вешто покушава да убије две муве једним ударцем. Али то исто негде као да осећају и ови позвани – па зато ипак оклевају. Показује се и да његови бирачи, у највећем броју нису никада били толико „националисти“ и „шовинисти“, или барем не примарно (као што ни сада нису постали богзна какви „европејци“), колико су били социјално декласирани и фрустрирани. Вучић им је понудио релативно једноставно и релативно уверљиво објашњење зашто им је лоше и обећао да ће кривци за то бити приведени правди по кратком поступку – и зато су пошли за њим. Понудио им је правду, макар накарадну и карикатуралну, и понудио им је шансу да се, коначно, мало огреју на ватрици власти. Или макар да уживају док та власт кроз медијско и судско блато провлачи некадашње моћнике.

СНС је заиста „Србија у малом“. Добро, можда она мало гора, непринципијелнија, алавија, необразованија и неморалнија Србија, али то је, отприлике, то. Уосталом, питање је да ли она друга, боља, уопште и постоји, или је само колективна рационализација, пројекција и мит. У сваком случају, чак и ако је некад постојала, одавно је – политички и физички – обамрла, разочарала се и компромитовала. Компромитовала се, тачније компромитовали су је њени политички предводници, као и лицемерје оних (споља и изнутра) који су реч „демократија“ изједначили са политичким и економским интересом САД и Запада. А неретко и са сопственим личним или партијским интересом. И онда са таквом мерном мотком годинама самеравали „демократска постигнућа“ и „демократске домете“ појединаца, странака и земаља.
ИЗБОРИ И КОНАЧАН ТРИЈУМФ

Вучић једноставно потврђује да ништа не успева као успех и он је тесну победу на изборима претворио у убедљив тријумф. У Вучићевом случају је очито дошло до неке врста позитивне повратне спреге у којој му је моћ коју је вешто стекао током претходног постизборног расплета помогла да значајно повећа личну популарност, а онда је та популарност постала додатни елемент у једначини моћи – што му додатно повећава популарност – и тако укруг. Подигао је страначки и лични рејтинг изнад висина које је имао ДОС када је суштински уличним протестима дошао до власти. Та странка је од радикалских згубидана нарасла до узданице српске реформе, а одавно није било питање да ли ће да победи на изборима, већ с колико разлике ће да победи, и победио је апсолутно. Напредњаци су напросто продукт времена у коме је народу догорело до ноката и ту околност су искористили на готово бруталан начин. Пошто су народ прешли сви који су до сада управљали, аутсајдерима се указала шанса коју су маестрално искористили. Решавање економских проблема Александар Вучић је искористио као мамац за отварање питања легитимитета Владе Србије, а онда и за ванредне парламентарне изборе, зарад новог легитимитета. Избори су се одигравали у сенци апсолутне инструментализације „борбе против криминала“ и криминализације опозиције. Медији су били под апсолутном контролом владајуће странке, а сваки глас критике је сместа жигосан као припадништво „тајкунско-мафијашком лобију“. Најзад, ако неко још није сасвим убеђен, помислите само на чињеницу да су и „леви“ и „десни“, односно и „патриоте“ и „европејци“ на изборе ишли у више колона, као разбијена војска, иако је било више него јасно да само укрупњени имају какве-такве шансе, ако не да победе, а оно макар да поуздано преживе. Е, сад, истини за вољу, не могу се ту сасвим искључити ни суицидни импулс ни лидерске сујете. Али је, ипак, више него јасно да је и Вучићева рука пресудно допринела томе да се „патриоте“ не уједине, односно да се „демократе“ додатно разједине. Укратко: ови избори нису били ни „фер“ ни „демократски“ – напротив, били су демократско ругло и карикатура – и страшно је што то готово нико у Србији не сме или не жели јасно и јавно да каже. Победници то, разуме се, неће рећи. А поражени, делом, не смеју из страха од одмазде, а делом и не желе јер би тиме признали своју глупост, грешку или саучесништво у читавој фарси.
НЕИСПУЊЕНА ОБЕЋАЊА КОЈА ТРАЈУ

Александар Вучић разликује се од других председника влада или, рецимо боље, политичара по томе што обећања даје брзим темпом и што она готово листом остају неиспуњена. Низ нереалних обећања можемо почети са временом када је садашњи премијер био заменик председника СНС. Септембра 2011. он је изјавио да је план његове странке да у наредних десет година доведе у Србију инвеститоре који ће уложити 100 милијарди евра“. Вредност страних директних инвестиција у Србију у 2012. години била је 352 милиона долара, што је најмање од 2001. године (када је износила 177 милиона долара и то највећим делом због продаје цементара). Рекордна вредност инвестиција у Србију била је 2008. када је износила 7,7 милијарди долара. Гувернерка Јоргованка Табаковић је крајем октобра 2013. изјавила да су нето инвестиције у 2013. износиле 584 милиона евра. Што се страних инвестиција у 2014. тиче, имамо само најаве из Народне банке Србије о милијарду евра инвестиција. Чак и да се пројекција оствари, то је далеко од потребног да би се најављено и приближно испунило.

Реагујући на критике поводом гломазне администрације уочи избора 2012, Вучић се придружио таквим изјавама и поручио да ће у случају победе СНС и формирања владе чији ће они бити стожер „најмање 60 агенција и других беспотребних институција бити угашено“. Неколико месеци касније, број агенција чије је укидање предложено свео се само на седам. Са друге стране, премијер Вучић, када је говорио о гломазности администрације, није пропуштао прилике да укаже на превелики број запослених. Иако је тврдио да привреда не може да издржи превелики број запослених у јавном сектору, страначко запошљавање толико је ојачало од средине 2012. године, а нарочито за време актуелне Владе, да су просторије СНС у једном граду у Србији грађани назвали „бироом за запошљавање“. Ако узмемо у обзир податке да је крајем мандата Цветковићеве владе у јавном сектору било евидентирано око 660.000 људи, да је почетком ове године министар финансија Лазар Крстић указао да је у последња два месеца 2013. године на неодређено запослено око 3.000 људи, а да је број запослених у јавном сектору невероватних 780.000, долазимо до закључка да је премијер поново свесно обмањивао јавност и да је од средине 2012. у јавном сектору запослено најмање 120.000 особа. Обећања о департизацији су самим тим постала беспредметна.

Док је био први потпредседник Владе, Александар Вучић бавио се мало и проблемима локалних предузећа. Примивши представнике радника ,,Аутосаобраћај” из Крагујевца, обећао им је, како су рекли, да ће до 1. децембра 2013. статус њиховог предузећа бити јаснији и да ће им бити боље. После ових обећања, радници предузећа прекинули су блокаде путева и обуставили штрајк. Међутим, можемо видети да не само да радницима није боље и да је статус предузећа ишта јаснији него што је био, већ и да се имовина предузећа продаје како би се радницима, који су у међувремену тужили предузеће, исплатиле давно зарађене плате и да агонији и пропасти крај није на видику.

Премијер је у предизборној изјави о незапослености тврдио да је „смањена за пет одсто“ узимајући као доказ анкету о радној снази. На ову изјаву бурно је реаговала стручна јавност утврдивши да се незапосленост заправо повећала, а да је анкета на коју се премијер позвао нерепрезентативна. Према званичним подацима Републичког завода за статистику, који је радио пресек стања у марту ове године, 790.501 лице је незапослено, што је, према оцени Привредне коморе Београда, рекордна незапосленост. Такође, почетком 2013. Вучић је, у својству министра одбране, најавио да ће ускоро „једна“ велика домаћа компанија потписати милијарду долара вредан уговор за изградњу војно-медицинских капацитета у „једној“ афричкој држави. Без обзира на крајњу неодређеност овакве најаве, ниједна домаћа компанија, велика или мала, није потписала никакав уговор о градњи војно-медицинских капацитета у било којој афричкој држави.

Талас обећања везаних за шеика заслужује посебну пажњу. Незапамћено је да је један премијер бржим темпом давао обећања која су остајала неиспуњена, барем у временским оквирима које је сам постављао. Један од највећих резултата, за сада само на папиру, „пријатељства“ нашег премијера и шеика Мухамеда бин Заједа јесте пројекат „Београд на води“. Према Вучићу, тај пројекат ће много значити за индустрију, изградиће се четири нова хотела и шопинг молови. Како год, пројекти попут овога могу донети само привремену добробит грађевинској оперативи, али што се тиче будућности, пројекат не може вршити било какав ефекат ни на индустрију, нити на стандард било житеља Београда или других градова. У питању би био потрошачки рај, где се, као и у случају других шопинг молова, ништа не производи, већ само троши. Земљиште на овој локацији поклоњено је без међународног конкурса, без плана детаљне регулације терена, без икаквих докумената. Говорећи о том пројекту премијер је рекао да ће он донети напредак целој земљи. Иако је најављено да ће прва фаза пројекта почети да се ради у септембру, она је одложена до пролећа наредне године.

Вучић није штедео на обећањима када је у питању сарадња са Уједињеним Арапским Емиратима и њиховим шеиком. Најављујући арапске инвестиције у Крушик, Телеоптик и Утву, Вучић је изјавио да ће фабрика чипова бити спас за Србију. И не само то. Србија ће производити „високософистициране ракете на највишем производном нивоу“. Последње информације о фабрици чипова су оне из децембра, да ће у року од две године Србија добити ову фабрику „у коју ће бити уложене десетине милиона евра“. Ова најављена сума се драстично разликује у односу на ону коју је дао бивши министар финансија Динкић који је говорио о „четири милијарде долара“. Иако је у октобру 2013. рекао да ће фабрика авио-делова бити изграђена у Земуну и да „мисли да је пронађено добро место за њу, близу аеродрома“, притом обећавши да ће у наредне четири недеље бити завршени преговори са компанијом Мубадала о изградњи такве фабрике у Србији, Александар Вучић је помахнтитало у децембру 2013. дао бизарно обећање о фабрици авио-делова која ће се градити у Панчеву и која ће бити завршена крајем јуна. Градоначелник Панчева Павле Раданов такође је рекао да ће Компанија за изградњу компоненти за авионе из Уједињених Арапских Емирата, Мубадала, инвестирати свој новац у Фабрику авиона Утва у Панчеву и да ће „крајем јуна“ почети производња авио-делова који ће бити намењени Ербасу и Боингу. До овог тренутка нема баш никаквог знака да се одмакло даље од приче.

Приликом посете Абу Дабију, Вучић је инсистирао да „у најскорије време“ треба очекивати и улагања од 100 милиона евра у српску пољопривреду. Трећину инвестиције од 400 милиона долара у српску пољопривреду Ал Дахра је наменила за куповину осам пољопривредних комбината. Остатак ће бити инвестиран у опремање њиховог земљишта системима за наводњавање, плус 24.000 хектара. Од тада никаквих информација о овом послу нема. Вучић је обећао и да ће Влада показати уговор са Етихадом „пре краја предизборне кампање“. То се није десило. Три месеца касније, премијер је рекао да ће „врло брзо“ објавити уговоре са Фијатом и Етихадом. Од тада уговора још увек нема.

Поред Мубадале, Вучић је најавио долазак Боша и Мерцедеса. Најавио је отварање „велике“ фабрике Боша у Шимановцима „у новембру“. Фабрика до сада није отворена. Што се тиче „доласка Мерцедеса у Србију“ и сарадње Икарбуса са немачким гигантом, Вучић је представљајући обичну купопродајну трансакцију, где Мерцедес продаје шасије Икарбусу, као „долазак Мерцедеса“ и „Мерцедесову инвестицију“, и још једном отворено преварио грађане Србије, који умор од предизборних обећања очито нису претворили у активан отпор и анализу онога што се говори. Према тврдњама бившег министра привреде Саше Радуловића, представници Мерцедеса били су „немачки јасни“ када су поручили да Мерцедес није заинтересован за инвестиције у Србију.

С обзиром да је споменуо да онај који реши проблем ФАП и 14. октобра „заслужује Нобелову награду“, тешко је отети се утиску да Вучић у ствари има управо такву амбицију. Ојађеним грађанима Прибоја, радницима некадашњег гиганта Фабрике аутомобила Прибој, Вучић је обећао стратешког партнера до 1. марта 2014. године. Стратешки партнер до тада није пронађен. Ипак, финска компанија Сису и Влада Србије потписале су 30. маја Меморандум о разумевању. Очекује се почетак производње камиона „у септембру“. Посета Вучића фабрици 14. октобар тамошње раднике је „охрабрило“. За разлику од ФАП-а, Вучић овде није давао превелика обећања, осим општих места да је потребан стратешки партнер и да се заврши „лажна прича о реструктурирању, што је у ствари пропадање предузећа“. Премијеров сарадник и страначки колега, министар одбране Братислав Гашић, најавио је да би стратешки партнер за 14. октобар „требало“ да буде пронађен до краја године.

Напослетку, Вучић нам је обећао бољи живот у 2016. години у свом експозеу.
РЕФОРМЕ И УТОПИЈА ЋИРИЛИЧНОГ СОЦИЈАЛИЗМА

Није ли „све економија“, како нас – свако на свој начин – убеђују и марксисти и тзв. неолиберали? Па јесте, баш као што је и „све секс“, како су сви иоле паметни људи одувек подозревали, а онда то Фројд и научно доказао. Уосталом, нисмо ли сви кроз живот углавном опседнути што економијом тј. преживљавањем, што сексом, тј. опет преживљавањем, уз нешто ужитка, а можда чак и смисла? Јесмо, али то ни на који начин не значи да огроооомна већина нас неће доживотно остати суштински дилетанти и у једном и у другом. Зато забавља ово Вучићево копрцање у мрежи тзв. реформи. Цео овај траљави игроказ вашарског нивоа с кореографисаном оставком „детета Лазе“ које тобож штреберски бездушно тражи „радикалне резове“, а онда добродушни Господар, све хвалећ’ министра како је теоретски у праву, ствар ублажава до за народ подношљиве мере, последица је једног радикалног неспоразума, који је на дубљем нивоу можда и трагичан, али на појавном је и даље забаван – и тако све док не дође вакат кад више ништа неће бити смешно.

Има већ неко време како је помодно веровати да живимо у постидеолошком свету, па у њему ни термини какви су капитализам или социјализам немају она своја ранија „јака“ значења; готово да их је немогуће писати без наводника. Чак и да је тако у стварности (што је барем дубиозно), тако ипак није и задуго неће бити у главама и срцима огромне већине „обичних људи“. Који су се, додуше, прилагодили имплицитној заповести елита утолико што стварно све ређе спомињу саме те „изме“ као такве, али то је најмање важно: кад загребете само малко, малкице по њиховом систему вредности, видећете да је он дубоко импрегниран „самоуправно-социјалистичким“ схватањем економије и друштва. Не бавим се овде тиме да ли је то „добро“ или „лоше“ – о томе се суди махом схематски, на основу сопствених идеолошких компаса. Међутим – да ли је тзв. просечан српски бирач заиста гласао за Вучића, Николића и Дачића као за „реформисте“? Немогуће је да постоји ико озбиљан ко би искрено веровао у тако нешто.

Из угла либерално-технократских елита, српске власти од 2000. наовамо „нису биле довољно реформске“, па ова садашња треба да некакодореформи земљу. Али, из угла „просечног гласача“ ствари стоје управо супротно. „Капитализам“, „реформе“, „приватизација“, „тржиште“ и томе слично су зле ствари, које су се за време „досманлија“ сасвим разгаћиле и разбахатиле, начисто урнисавши Србију, српску економију, фирме, домаћинства… све живо. Србија „од Ђинђића преко Коштунице до Тадића“ је Србија „пљачкашке приватизације“ (интимно се ни не верује да уопште може постојати и нека другачија), свеопштег лоповлука, „распродаје ресурса странцима“ и осталих ужаса. Од Николића, Вучића и Дачића као фундаментално „народних људи“ којих се са нежношћу сећамо из деведесетих, а сасвим независно од њихове тренутне формалне идеолошке аутомаркације, њихов је бирач интимно очекивао својеврсну „контрареволуцију“: некакав прећутни повратак социјализму, дакако не оном Титовом, него нечему што бисмо могли да назовемо утопијом ћириличног комунизма: самоуправљамо, имамо загарантована радна места у државној администрацији и пропалим фабрикама које ће волшебно да оздраве пуком беломагијском силом „поштења“ наших ново-старих руководилаца, једино што уместо пионирских марама имамо Светосавске балове, и уместо Дана Републике славимо Ускрс, Божић и безрбојне крсне славе. А сад наједаред – „реформе“!? Па, нисмо се тако договорили, то досманлијско зло смо већ имали и досад… Вучић одлично зна да је доспео на власт захваљујући том дубоком неспоразуму, и зато толико панично оклева.
ПОСЛЕ СВЕГА

Заједничка и системска грешка Коштунице и Тадића била је то што су они рачунали на „грађане“. Један мало више на оне „национално“, а други на више „грађански“ оријентисане – а тих грађана нема. Године транзиције, личног и колективног таворења довеле су до одумирања или дегенерације друштвених слојева који би могли и морали бити социјална база сваке озбиљне државе и озбиљне политике. Попут диносауруса, полако изумиру одговорни државни службеници, ситни пољопривредни поседници, занатлије и мали предузетници који живе од свог рада, класно свесни радници, критички интелектуалци… Па и Милошевић и Шешељ су рачунали на неки апстрактан и идеализовани колективни ентитет („српски народ“), који је, попут Тадићевих и Коштуничиних „грађана“, увек нешто мало више и мало боље од пуког збира појединаца који га чине. Али Вучић нема тих илузија. Он рачуна на „масу“ и лумпенпролетере, конзументе „Фарме“ и „Великог брата“, оне који данас верују у „шеике“, исто као што су јуче веровали у „српску мајку“ Дафину и оно што пише у „Трећем оку“. И, поштено говорећи, није их он таквим створио. Он само најбоље – и најбескрупулозније – користи оно што су му оставили и направили други.
Извори:

Лик и дело – Александар Вучић, „Време“
Монструозни миш и остале авети из сопствене прошлости, „Време“
Аександар Вучић, „Истиномер“
Нов цар и царево ново одело, „Време“
Кад напредњак сложно гласа против Мишка и Ђиласа, „Време“
Јубилеј с предумишљајем, „Време“
Чекајући Вучића, „Време“
Тако млади, а већ опасни, „Време“
Прва година господара Вучића, „Време“
Странка власти без прошлости, „Време“
Наслеђе наших избора, „Време“
Победа мачке у џаку, „Време“
Вучићева обећања – лудом радовања, „НСПМ“
Наркоза ћириличног комунизма, „Време“

(Vukojebina)

Advertisements

Jedno mišljenje na „Александар Вучић – Председник Владе Републике Србије

  1. Сем откривања топле воде о Вучићевој амбициозности, овде има доста споредних нетачности које се потурају на мала врата.

    1. Вучић је искрено и без присиле, у зрелим годинама и на дотадашњем врхунцу, променио идеологију.

    2. То је све било случајно, и Вучић је ради европејства ризиковао да му разбијање партије и оснивање нове не успе, и да је било по закону – заврши ван парламента. Ето случајно није било тако.

    3. Уосталом, и Шешељ се залагао за споразум о придруживању ЕУ. Ако је тај фанатик за Европу, шта очекујете од Вучића?

    4. Мишковић, Додик и Руси су направили Вучића. Американци су само дали благослов. Остале западне агентуре и не постоје у овом километарском фалсификату.

    5. Ако је баш неко (сви су мистериозни сем оних из претходне тачке) и утицао споља (сем Руса) на стварање напредњака, утицао је на Тому, а познато је да Тома нема везе с Вучићем.

    6. Вучићу се ипак мора признати да је преузео одговорност и ангажовао Председника ММФ Доминика Строс Кана, владе Аустрије Алфреда Гузенбауера, и Потпредседника Европске комисије Франка Фратинија. Да пораде на добру Србије.

    7. Вучић даје предност нестраначким личностима у српској политици.

    8. И за крај „критике“:

    „Ако узмемо у обзир податке да је крајем мандата Цветковићеве владе у јавном сектору било евидентирано око 660.000 људи, да је почетком ове године министар финансија Лазар Крстић указао да је у последња два месеца 2013. године на неодређено запослено око 3.000 људи, а да је број запослених у јавном сектору невероватних 780.000, долазимо до закључка…“

    Долазимо до закључка да се врти неолиберална мантра против јавног сектора, чији је и Вучић протагониста. Нема теорије да више од пола запослених људи ради у јавном сектору, али лагање је дозвољено ради пујдања масе на „крвопије“ са намештењем код државе.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s