Бранимир Марковић: Аутоно мрави

Аутономаши себе представљају у политички коректним „мулти“- категоријама (… етничности, културалности, конфесионалности…). Тако их схватају и опоненти, будући да су у њиховом десном, етноцентричном, крилу културализма, ови појмови оно „лоше“, па седну ко кец на једанаест за „стигматизацију“. (…) аутономаши нису аутономаши него сепаратисти и нису мултикултуралисти него националисти.

Наградно питање: на коју банду ће млади културни Суботичанин православне вере присиљен да, по културалистичким узусима, бира између баба и жаба – тамбурашку или ојкачку? Тако се добијају/губе најбољи (зависно са које банде посматрате).

Све идеолошке аналогије са прошлим временима су идиотске, али једна од најмање идиотских је, да је управо краткотрајна држава Ивана Црног и (скоро па сасвим) територијално и по духу протоВојводина. Са православним царем, протестанским министром иноземних дјела (ако верујемо српској…) и (ако верујемо хрватској википедији) католичким идеологом.

со „војвођанске самобитности“ нису они који имају своје државе, попут Мађара, Хрвата или православних Срба, већ они које су из својих заједница протерали (од лутераната до православих из НДХ) па немају ништа и никог сем Војводине.

 

srbijancine

 

Извињавам се што вас поново узнемиравам у вашем мантрању „Ко-со-во-је- срцеСрбијеее“, ал ја опет о небитним Банату, Срему и Бачкој.
Знам да ћете се сутра узбудити таман колико и јуче гледе Црне Горе („иди Милко ко те јебе може Звезда и без тебе„), ал ја опет на тему, како и зашто очигледно незнавени згубидани миц по миц побеђују срБске академике и „интелектуалну елиту“ на сви фронтовима. Не са академских апстрактно теоријских висина него на примеру једног типичног чланчића из Аутономије инфо[i]. У њему је „све“.

Текст почива на три парадигматична стуба:

А) „Počelo je stidljivo, početkom 90-tih godina prošloga veka, kada je na silu, pod pritiskom tadašnjih miloševićevskih jurišnika u centru Subotice postavljen spomeniksamozvanom caru Jovanu Nenadu Crnom.“

Б) „Ubijeno je sve što je grad činilo gradom, a simbol tog ubistva je, na samo par metara od Jovana Nenada Crnog, kostur neke zgrade nekog pozorišta.“

В)Multinacionalistička koalicija, koja već godinu dana multikulturališe Suboticom, i finansijskom podrškom prepoznaje značaj svih u nizu vašara sa nacionalnim predznakom.“

Парадигматични су јер је:
први карактеристична за њих потпуно незнавена и историјски бесмислена идеолошка контрукција,
други тачна фактографија веома битног феномена, а
трећи прокламација стварне идеологије аутономаша (оно што они заиста јесу, не оно како их други поимају и како сами себе дефинишу).

Одмах да кажем – „они“ због друга два побеђују, упркос будалаштинама првог. Јер у њихови(јех) опонената су обично сва три стуба будаласта, тек понекад убоду у својим утуцима по неку тачну историјску чињеницу.

Да пођем од краја. Аутономаши себе представљају у политички коректним „мулти“- категоријама (… етничности, културалности, конфесионалности…). Тако их схватају и опоненти, будући да су у њиховом десном, етноцентричном, крилу културализма, ови појмови оно „лоше“, па седну ко кец на једанаест за „стигматизацију“. Цитирана реченица, као и базична пракса и дела и мисли вође – Ненада Чанка, показују да су они нешто „сасвим супротно“ тј. националисти у „мом“, позитивном, значењу те речи (присталице субјективитета и „власности“  свих грађана територије), свој својој незнавености упркос. Жуља их, сасвим оправдано и разумно – „мултикултуралисање u nizu vašara sa nacionalnim predznakom„. Жао ми је што овако јасну и прецизну дефиницију доминантних бедастоћа Илирика нисам сам смислио. Честитке гђици Лариси.

А историја показује да и најглупљи националиста увек победи културалисту. Без изузетка.

За културализам их везује лажљивост („хиљаду пута поновљене лажи„) и лажно представљање. Дакле – аутономаши нису аутономаши него сепаратисти и нису мултикултуралисти него националисти.

И лажавост, која их спутава и национализам, који их наново диже, очигледни су из тематике другог цитата. Сви национализми, од србијанског Давидовићевог с почетка 19. века, преко хрватског Старчевићевог (и Камова) с краја, а нарочито Пиларовог[ii], с почетка наредног века, до словеначког Видмара млађег крајем 20. века били су модернистички и изразито естетски и „стајлиш“ тренди. И урбани, без наводника. Југословенство у свим могућим видовима од суматризма до зенитизма и ултратренди стајлинзима Орјунаша, да не спомињем.  Данашњи Аутономаши, због израженог провинцијализма типаЈооооца Аааадамов, Ђоооока Баалаааашевић, Гаааарави соокак, нису им ни за црно под ноктом.
Ипак, не заборавимо да су Лигу основали пет панк и џез музичара (без изузетка) из новосадског Дедиња – улице Васе Стајића, да их је први напустио најзначајнији –Борис Ковач, брзо схвативши да не схватају његов свепанонски интегрализам „личних мултикултуралности“.
Тако и поред доминантног бала(ше)вљења, брига или бар шлепање на сва дешавања у алтернативној култури Војводине[iii] остаје доминанта њиховог деловања. Та проблематика обично никог другог не сврби. А рушење екс КПТГ Суботичког народног позоришта био би скандал националних размера чак и у Албанији из срБских стереотипа.

Иначе, проблематика на коју већ у наслову DRLJAČA I BAKANDŽE помало расистички алудира гђица Лариса, заиста је болно језива. Приметио сам је јер, по родитељским дужностима, често идем на Палић на једриличарске регате.
Две су најзначајније, једна је Првомајска а друга Бербански дани, у септембру. Обе су у време вашара. У време првомајске призор је као са најгорих естрадних сеоских свадби под шаторима, само фали Венди, музика је прегласна – такмичење у урлању и фалширању новокомпонованих и прекодунавских „завичајних“ хитова. Укратко ужас од галаме, смрада печења и неукуса „vašara sa nacionalnim predznakom“ са којима би се ја, срБенда, требао да поистоветим. Бејах искрено запањен како то Суботичани трпе. Објашњавао сам буњевачком трпељивошћу, али како жестоки МаЏари трпе?

На Бербанским данима нешто сасвим другачије и примерено традицији и поднебљу – фестивал тамбураша и сеоског стваралаштва (зимнице, специјалитети, домаћа вина, ношње и сл), предивно. Наградно питање: на коју банду ће млади културни Суботичанин православне вере присиљен да, по културалистичким узусима, бира између баба и жаба – тамбурашку или ојкачку? Тако се добијају/губе најбољи (зависно са које банде посматрате). Већ виђено у Боки где су потомке староседелачке капетанске господе (о православној већини говорим) присиљавали да слушају Цецу „ако хоћеш Србин бити“. С познатим референдумским резултатом.

Међутим, срећом по целовитост Србије, аутономаше глупост и недообразованост увек спречава да поентирају. Тако Лариса, као антипод оног позитивног у „аутономаштву“ што сам описао, наводи „spomenik samozvanom caru Jovanu Nenadu Crnompočetkom 90-tih godina prošloga veka… (постављен) na silu, pod pritiskom tadašnjih miloševićevskih jurišnika …“

Најпре: „Spomenik je otkriven 27. Novembra 1927. .. Položeni su venci a Mijo Mandić je održao govor o Jovanu Nenadu Subotičkom, o njegovoj borbi i stradanju,uporedivši ga sa rimskim Carem Dioklecianom, Napoleonom i Lajošem Košutom, koji su isto tako potekli iz nižeg staleža „…ali su ipak svojim znanjem, veštinom, junaštvom došli na površinu, na vidik svetske borbe, te su duže ili manje upravljali sudbinom dotičnog plemena, naroda ili države“ „pod pritiskom tadašnjih miloševićevskih jurišnika“ (???) „pomoću gipsanih modela, obnovljen je 1991. Godine“.

Иначе, сама скулптура Петра Палавичинија је уметнички изузетно вредна као  „novi Palavičinijev stil, kojeg je on nazivao „spiritualizovanim kubizmom“, a što će ga kasnije svrstati u najviše domete modernizma naše međuratne skulpture.“[iv]

А затим, „Иван Црни“ је једна од ретких личности о којима подједнако позитивно говоре и српска и хрватска википедија, легендардна по објективности и љубави према Србима:

Он се одмах после Мохачке битке појавио између Тисе и Дунава на челу једне српске чете, за кратко време протерао је Турке из Бачке и загосподарио над целом Бачком, као и над деловима Баната и Срема. Тиме је створио једну краткотрајну независну државу, за чију је престоницу изабрао Суботицу. „[v]

„Proslavio se uspješnim otporom turskoj invaziji. Dok su ugarski krajevi zapadno od prostora koje je kontrolirao Ivan Crni lako pali pod tursku vlasti nakon mohačke bitke 1526., njegova država se pokazala tvrdim orahom.

Sjedište svoje države je uspostavio u Subotici.“[vi]

Укратко, шта се десило после његових „злодела“:„Nedugo posle toga, Ugarska će pasti pod tursku vlast, a Subotica je postala deo Segedinskog sandžaka.Narednih 150 godina, hrišćani iz ovog kraja, živeli su u zemunicama kao hrčci i skrivali se od turskog zuluma.“[vii]

Док је био „цар“ догодило се једна „баналност“ која је скоро пет векова касније пресудила да север Бачке без испаљено метка припадне Југославији, да не кажем буде у Војводини, садашњој па чак и будућој независној ако је буде: „за палатина и благајника поставио је племића Суботу Врлића, родом из Јагодине…“ иначе кума вароши у којој се никако није примало име Маријатерезијанополис, наметнуто приликом добијања статуса слободног града. Па га и МаЏари зову Сабатка. Наиме, наши преговарачи, тада ватрени заговорници природног права (самоопредељења становништва) вешто су легалистички извргли руглу супротно, историјско (феудално) право, аргументом да,  после распада Угарске монархије има наступити претходни правни поредак – а то је краткотрајна феудална владавина Суботе Врлића и „Ивана Црног“. Узгред, тај принцип је „тајна“ зашто је за време другог светског рата Срем (претходно под јурисдикцијом Сабора „троједнице“ а пре Славонског сабора) био у НДХ а Бачка (претходно у Угарском сабору) у Мађарској. И путоказ где ће бити ако се још мало распадну сукцесори Југославије. (У преводу НЕЋЕ БИТИ У ВОЈВОДИНИ, сем ако се не држимо природног права као плота данашњих Албанаца: „“република Илирида” се заснива на Уставу САД у чијој преамбули стоји да свако људко биће има право да управља самим собом…Хаљиљи је рекао и да се та република заснива на ставу америчког председника Вудре Вилсона који је говорио да народи имају право на самоопредељење[viii]„, а то везивањем за традиције Хабзбурга не бива.)

Укратко – подгорички синдром. Због идеололошких незнавености желе да избаце и помен на једног од најзаслужнијих суграђана, по принципу замешетаљства са улицом најзнаменитијег (уз Шукрију Серхатлића, Жутог) рођеног Подгоричанина (Рибничанина) Стефана Немање.

А сад мало о томе колико би управо „Иван Црни“ могао да буде узор интегрализма, интерконфесионалности и личних мултикултуралности, које би требало да заступају „аутономаши“ као националисти у позитивном смислу:

Верзија а): „Za savjetnike je uzeo franjevca iz Iloka Fabijana Literata i kapelana Ivana Dolića iz Bača.“[ix]

Верзија б): „За војног заповедника својих чета поставио је вештог војника Радослава Челника, за изасланика код страних владара школованог протестанта Фабијана Литерата“[x]

У обе верзија (А БИО ЈЕ ПРОТЕСТАНТ) ниђе православног џихадизма. Све идеолошке аналогије са прошлим временима су идиотске, али једна од најмање идиотских је, да је управо краткотрајна држава Ивана Црног и (скоро па сасвим) територијално и по духу протоВојводина. Са православним царем, протестанским министром иноземних дјела (ако верујемо српској…) и (ако верујемо хрватској википедији) католичким идеологом.

Незнавена Лариса би морала да схвати да је управо поглед на свет „Ивана Црног“ и Фабијана Литерате ПРОТЕСТАНТА једина брана великомађарском и „вељесрБском“ етноцентризму, уколико се искрено залаже за независну грађанску Војводину. Јер со „војвођанске самобитности“ нису они који имају своје државе, попут Мађара, Хрвата или православних Срба, већ они које су из својих заједница протерали (од лутераната до православих из НДХ) па немају ништа и никог сем Војводине.

Војводина је настала као кажњеничка колонија (попут Аустралије) или рисајкл бин (попут будуће САД) за све некатоличке мањинске верске скупине Хабзбуршке империје.  Протестанти од Немаца и Француза  Алзаса (њихови потомци су ФранцУски или Боаро-ви), аустријских немачки говорећих протестаната, Словака (у Словачкој једва да има „некатолика“) и Мађарских протестаната, заједно са Русинима унијатима (и даље непризнатим у матичној Украјини) и „Банатским Бугарима“ католицима (уствари потомцима рудара Саса из средњевековне Бугарске), „колонизовани“ су у нездраве мочваре од којих су „црначким“  прокопавањем Великог бачког канала и регулацијом Дунава и Тисе направили ово данас лепо а све мање просперитетно место за живот. Чарнојевићеви Срби са Косова првобитно су населили здравије крајеве на брежуљцима и пешчарама – Срема, Баната и Барање и шајкашке и сурдуке око Земуна  и постали углавном „маринци“ – шајкаши (специјалне речне граничне јединице). Касније су „на готово“ стигли Немци, али опет углавном протестанти. Или Швабе, толико сиромашне да су до средине 20. века продавали сопствену децу у робље богатим Швајцарцима. Релативних староседелаца (попут Буњеваца и Мађара у Бачкој) је преостало једино око Суботичке пешчаре као и старих Срба у Срему. Све ове групе бориле су се вековима ЗАЈЕДНО против Хабзбуршког феудализма, међусобним „мешањем“ створивши војвођански мелтинг пот (ову чињеницу аутономаши набадају као ћораве коке). Ништа апсурдније него темељити Војводину на „племенитим“ Хабзбурзима. То би било као кад би САД темељили на понизности и лојалности Британској круни.

Ово заједништво мање су угрозили шумадијски аутисти „из-оног-се-ла-дре-но-ве“, а више аутономашки комунистички режим са својим националним кључевима и сталним пребројавањима као у конц логору.

Елем, све везано за Војводину везано је за воду, а Србија је губи неизградњом мостова преко Дунава и Саве и варварским запуштањем канала, чак и оног већег, ДТД,  којег је сама изградила.

За настанак модерне Војводине једини релевантан догађај је компанија Нафтагас[xi]. Оног момента кад је зли Тито решио да нафтне компаније, замислите, смести крај  изворишта нафте и гаса – једну у Загреб а другу у Нови Сад. И кад је потоњу „Војводина“ изградила тако што су сва централизована средства свих становника из целе ФНРЈ (валда се онда тако звала) пребачена у Нови Сад, настао је нови талас досељавања и позитивне селекције становништва. Уместо партијских увлакача и лактароша који су нахрупили у Београд и републичке центре у Нови Сад и остале нафтоносне вароши су навалили стручњаци и млади из целе државе привучени његовом отвореношћу и „једнаким шансама“.  Поново јако добар мелтинг пот. Њихова деца, уз децу побијених у јамама и Јасеновцу, преумљених да би уопште могли да функционишу после онаквих страхота, а „измештених“ на далеко боље од личких гудура да би Хрватска могла да функционише, баш као и  партизанска сиротиња из осталих Динарских планина.  Поново „генетски“ антиетноцентрично становништво, као и претходни таласи данашњих „староседелаца“. Последњи талас избеглих од усташке каме за Слобина вакта, који „имплементира“ срБску варијанту усташоидне идеологије реметилачког фактора типа Ратко Дмитровић, мало квари. Ал то срање је толико ретко да ће се растворити у првом таласу.

Велики проблем за војвођанске сепаратисте и националисте наступио би само ако би сви србијанци обновили своју изворну конститутивну давидовићевску идеологију (Дрпов србијанизам). Јер између принципа из Давидевићевог устава да се сваки досељени припадник другог етноса „има сматрати Србином“ (има иста права) и здравог темеља војвођанства, кога сам, надам се, јасно описао,  нема разлике ем супротстављености. Па ни разлога за некакве границе на Дунаву и Сави. И у Србији је исто: „„iznenadilo me je koliko potencijalnih glasača za nezavisnost (Шкотске) s kojima sam razgovarala nisu ostrašćeni nacionalisti. Oni svakako preziru “londonske (београдске) elite”, žele više lokalne autonomije i inicijativa. Ali njihove reakcije nisu toliko različite od onih s kojima sam se susretala na severu Engleske (читај југу Србије), u Velsu (Санџаку) i drugim mestima (Крагујевцу нрп.) po Britaniji (читај ужој Србији).“
И кад би се политика у Срба поново вратила изворном значењу јаснијем у латинском преводу – урбанизам (брига о зидинама – одбрани и путевима – укључујући и водотокове са мостовима и каналима), уместо „истина је сасвим супротна“ актуелној идотској преобразби. Није случајно да је баш аутопут Београд – Суботица, препун рупа пар година по изградњи, слика крадуцкајуће корупције министара, гегула из најгорих војвоЏанерских расистичких стереотипа – Мрке и Веље.

У случају опстанка аутистичног етноцентризма као доминатне срБске идеологије, уместо Равне – „Фрушка гора победити мора“. Просто је закономерно, ма колико лоши и смешни били.

 

 

[i] http://www.autonomija.info/larisa-inic-drljaca-i-bakandze.html

[ii] Izrazit interes međutim pokazuje za probleme umjetničkog stvaranja ne samo kao estetskog nego i kulturološkog, društvenog problema, navlastito studijom Secesija(1898.)(11) koja predstavlja odgovor «Mladih» na napade «Starih»(12) i kojom je, kako je utvrdio Ivan Rogić, stekao «legitimaciju teoretičara modernizacije».

[iii] Пример: https://prevrat.com/2012/01/05/%D0%BF%D0%B0%D0%BA%D0%BB%D0%B5%D0%BD%D0%B0-%D1%88%D1%99%D0%B8%D0%B2%D0%B0-%D0%BF%D0%B0%D0%B2%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D1%99%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%85-%D0%BF%D0%B0%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%BE%D1%82%D0%B0/

И „Приликом прве интервенције војске у новосадској војарни, Ивана Инђин, једна од „узурпаторки“ објаснила је уљудно и сталожено у најбољем новосадском маниру (за неупућене – замислите онако хистерично како, познато вам је, вриште и сикћу  за медије „типични“ представници Војводине, архивојвођани Динко Грухоњић и лигаши нпр., е па сасвим обрнуто) војном полицајцу: “ово је народна имовина, војска је народна, а МИ СМО НАРОД, и бринућемо се о овој имовини онако како је војска требала да чини све ове деценије“. http://branali.blogspot.com/2012/01/blog-post_14.html

[iv] http://www.gradsubotica.co.rs/car-simbol-ili-umetnicko-delo/

[v] http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%88%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD_%D0%9D%D0%B5%D0%BD%D0%B0%D0%B4

[vi] http://hr.wikipedia.org/wiki/Ivan_Crni

[vii] http://www.gradsubotica.co.rs/car-simbol-ili-umetnicko-delo/

[viii] http://srbin.info/2014/09/18/a-sad-adio-albanci-proglasili-republiku-iliridu/

[ix] http://hr.wikipedia.org/wiki/Ivan_Crni

[x] http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%88%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD_%D0%9D%D0%B5%D0%BD%D0%B0%D0%B4

[xi] Због изузетно лоших пословних резултата прошле и ове године, пада производње и продаје, те неуспешног ширења компаније у региону где су инвестирана значајна средства, те због лоших односа са владом Србије руководство Гаспрома је незадовољно менаџментом НИС-а.

нафтне бушотине које се претерано експлоатишу све мање дају нафте, а неке од њих су заводњене те су неупотребљиве за експлоатацију. Инвестиције у региону нису дале резултате и свугде је евидентан пад продаје. Десетак хиљада радних места је угашено у НИС-у током директоровања Кирила Кравченка. На крају, али не и најмање важно, у поседње време је запослено 120 менаџера са високим платама и на тај начин се додатно извлачи новац из компаније која би морала бити профитабилна.

http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=55667:2014-09-19-10-33-26&catid=48:vesti&Itemid=103

(брАнали)

Advertisements

19 mišljenja na „Бранимир Марковић: Аутоно мрави

  1. „Велики проблем за војвођанске сепаратисте и националисте наступио би само ако би сви србијанци обновили своју изворну конститутивну давидовићевску идеологију (Дрпов србијанизам).“
    војвођански сепаратисти би дошли у проблем у само једном једином случају – да срби изненада, неким чудом, добију муда и коначно крену да бране своје огњиште

    Sviđa mi se

    • od koga?
      jel ona ognjišta koja su davno napustili?
      ili koja upravo napuštaju?
      PS vojvođanski sepqaratisti su uglavnom Srbi, mađari su mađarski separatisti oni se ne bore za vojvodinu, hrvati u koje se pretvaraju bunjevci su hrvatskii separatisti ..
      u citatu koji sii izdvoijio je odgovore zaštoise Srbi odvajaju sami od sebe

      Sviđa mi se

      • ствар је изузетно једноставна, толико проста да се казује сама, наравно, онима који хоће да прогледају испод маглене копрене, коју запад можданим пропирањем систематски превлачи преко СВЕГА што се тиче самоодржања српског народа…
        свако од нас треба да одговори на ово једноставно питање, шта је од српских земаља преостало у српским рукама?
        одговор је ужас и република српска…
        и ускоро ужаса неће бити…
        а зашто је то тако?
        зато, што је република српска, пардон, за тебе шумска, брањена оружјем…
        од кога?
        од оних који су је нападали, а ти их зови и даље србима, немам проблем са тим, тако је кроз целу нашу историју, србин на србина
        п.с.војводина је већ изгубљена, као и рашка, српском подршком бриселских споразума
        п.п.с.када падне ужас, пада и круг двојке, али то објаснити „србину“ је најтеже од свега

        Sviđa mi se

  2. ствар је изузетно једноставна,… шта је од српских земаља преостало у српским рукама?
    одговор је ужас и република српска…

    сад објасни по чему су српска и оваква ужа србија остале српске а војводина није? у савком селу и граду у В уредно су табле прво ћирилицом, једино се ТРВ придржава закона и све емисије потписује ћирилицом, све институциује са сропским придевом несметано раде и уредније него у србији добијају новац из буџета војводине, чак и матица српска која гаји оне лудаке штокавце срБисте ..

    зато, што је република српска, пардон, за тебе шумска, брањена оружјем… а слободна војводина је пала с неба ..е због таквог интерног расизма војовидна одлази с пуним правом .. ЗБоГ ТЕБИ СЛИЧНИХ који су већина..

    погледајте ову преверзију, кад год је тзекст о војводини било где коментара нула само по које пљување без аргуманата.. да сам написао о косову, не би моглчи да стану на сајт…

    по чему је косово значајнијје од војводине а ксовски срби већи срби од дрпа?

    Sviđa mi se

    • ксовски срби већи срби од дрпа

      моја лична искуства су дијаметрално супротна скоро БЕЗ ИЗУЗЕТКА

      Sviđa mi se

    • по чему је косово значајнијје од војводине а ксовски срби већи срби од дрпа?

      По томе што Срби из неког мени необјашњивог разлога много воле оне које могу да сажаљевају и третирају их као „јадне“. Тако су „јадни“ Срби са Космета, јадни су и Палестинци, о Русима које гњаве „Укри“ да не говоримо…
      Срби из Војводине су „пречани“ јер имају добру земљу на којој само тотална будала или немоћно лице додатно обесправљено небригом државе може остати гладно. Плус, нико их не туче (а зна се да је „добро док не туку“)… Зато се Срби из Паноније никако не могу окарактерисати као „јадни“, и зато нема основа да их остатак Српства икад заволи.
      Како се цела прича развија ти ћеш још и испасти у праву, а ја ћу протраћити још деценију живота на цртање чича-Глиша и писање приглупих текстова које нико не схвата. Кад смо већ код тога, до недавно сам био прилично убеђен да је грешка до мене, да једноставно нумем да кажем шта оћу. По обичају сам се преварио, реакције на твој текст или њихов недостатак – доказују „женску природу“ Срба: Ако нам не подилазиш, најбоље што ти се може десити – игнорисаћемо те. И буди срећан што те нисмо прогласили за издајника/педера.
      ПС. Добро си изанализово Војводину, само настави 🙂

      Sviđa mi se

      • или је проблем још простији … враћање Косова је бар краткорочно и срењорочно немогућ подухват без радикале промене светске ситуац ије (до које неће доћи јер „ИМперија“ не пропада, дапаче) .. па за неуспехе нема личне одговорности..
        зашто би се неко акако са плановима за оживљавање опустелог Баната, кад би се ту, при решавању тог веома лаког задатка (јер нема ни насилних шиптарам ни зле међународне заједнице, ни даљине од београда, ни сиротињем, ни мањка инфраструктуре..ТАМО НЕМА ЧАК НИ АУТОНОМАША) одмах видео нерад и неодговорност..

        Sviđa mi se

  3. Када смо се ономад спорили о бриселским споразумима, ја сам „нацртао“ мапу пута, мислим, шта ће се догађати после прихватања… И ево, све се догађа онако како сам ти отписивао… Е сада, ти ћеш и даље да понављаш исту жваку, а нарочито када се буду потписивали „вијвођански споразуми“… Српска посла…

    Sviđa mi se

  4. брм, са тобом се стварно не може разговарати путем аргументације, ти си заљубљен у своју фикцију и истина те једноставно не интересује… мислим, шта ти значи „пајтић, тадић…“???!!! за твоје равнање, бриселски споразуми су зачети у тадићево време, а „рад“ на њима је завршио исти човек, дачи… и са друге стране, такође исти човек, тачи… вучи је ту као немачки гарант…
    иначе, подсећам те да сам ти у „мапи пута“ написао редослед ствари, како ће се догађати… теби је то лакше да ископаш, него мени, па нађи и погледај… али, написао сам ти да ће прво отићи наших 2.500 полицајаца, па када народ остане на милост и немилост, креће у исељавање, што се управо сада и дешава… мислим, лако ти је да провериш, ако уопште читаш икога са косова, осим ане радмиловић…
    даље иду војводина и рашка, а весеље са игранком почиње ове године, као што је и почело…
    све ти пише тамо, али ти више волиш да верујеш у своју фикцију…
    и веруј ми, ма колико ти то пало тешко, да бих ја страшно, али страшно волео да се варам и да си ти у праву… међутим, догађаји те демантују, малтене свакодневно

    Sviđa mi se

    • pravog čoveka podsećaš na mapu puta
      ja piso i upozoravo još 2008. A vi? dosadilo mi da zalud pišem jednoi te isto i da se hvalim kako sam sve(ružno) pogodio .. više volite da slušate „analitičare“, koji me jedini i cene, jer su me banovali kao „nelojalnu konkurenciju“ sa njihovih sajtova još pre 5-6 godina

      – „У светлу ових трендова отвара се и теоретско питање да ли су мултиетничке „државе свих грађана“ (прва, светска Црна Гора, а одскора и друга – „независно Косово“) пројектоване као нова напредна етапа у развоју човечанства, или су смишљене само као преварна међуфаза у редефинисању и креирању нових „подобних“ националних идентитета. „http://www.nspm.rs/srbija-i-crna-gora/zadnja-rupa-na-diplama.html
      – Но, како овакав у перспективи аутодеструктиван (са становишта нације и државе) покрет опстаје и побеђује наводне конкуренте већ скоро две деценије? Откуда маленој Црној Гори интелектуални капацитет за осмишљавање тако свеобухватне (у свим „сегментима“ друштва), међусобно усклађене и доследне а (барем на овим просторима) неутемељене и наизглед самоникле идеологије? Парафразирајмо мишљење познатијег Перовића – Славка о Слободану Милошевићу и применимо га на горе поменуте (ионако су „…у Црној су Гори на власти његови најталентованији ученици..“): „…он (Слободан Милошевић-БМ) никад није измишљао топлу воду већ спроводио у живот спремне рецептуре којима је годинама опслуживан…“

      Степен неразумевања тема о којима говоре и које ексклузивно заступају и изненадни „ничим изазвани“ коренити идеолошки заокрети заиста наводе на закључак о спремним рецептурама којима их „неко“ годинама опслужује. Тешко је одупрети се том утиску док слушате режимске културне посленике „модела позитивног дисконтинуитета“ како елаборирају идеје мултикултурализма, српске трибуне – српску традицију, новоцрногорске наводне националисте – историју Црне Горе, НВО сектор – – људска и мањинска права, правне стручњаке – идентитетско статусна уставна питања, а све, скупа са свим политичарима – европске стандарде. http://www.nspm.rs/srbija-i-crna-gora/srpski-odgovor-i-crnogorsko-pitanje.html

      Тако се разговор глувих – оних који под појмом Црна Гора подразумевају „ону“ (традиционалну) и „реалиста“ који подразумевају „ову“, наставља и поводом овог срамног/рационалног чина с тенденцијом да се проблем „реши“ тако што ће временом и традиционалисти „куд и сви Турци“ „прихватити реалност“.

      Најупадљивија особина „реалности“ је (толико очигледно супротна чак и нашем елементарном искуству), да се чини излишним промишљати и расправљати о проблему „у светлу“ традиције и знања разних (историје, етнологије, културологије, политикологије….) – бесмисленост је сувише очигледна. Међутим, такође је очигледно да бесмисленост побеђује „на свим фронтовима“, упркос снази аргумената у коју су „традиционалисти“ убеђени. „Реалисти“, односно прецизније речено њихови креатори то постижу тако што уместо постулата о једној истини за којом треба заједнички мукотрпно трагати намећу плурализам „истина“ које су у старту подједнако вредне, а „тржиште“ и „конкуренција“ ће показати која ће опстати. Лако је прогнозирати победу оних који се најгласније и најчешће понављају и које су што питкије, упрошћеније и прихватљивије уху слушалаца. Како оне друге – „закукуљене“, нису примерене симплификаторској природи медија, тренд је, а и питање елементарне медијске „писмености“ да једноставне „истине“ буду једине јавности доступне, овим другим нека се баве научници далеко од јавности. http://www.nspm.rs/srbija-i-crna-gora/sve-sto-ste-zeleli-da-znate-o-crnoj-gori-a-niste-se-usudili-da-pitate.html

      они само доследно спроводе три начела око којих готово да постоји концензус у српској, поготово београдској интелектуалној јавности. То су:

      1) од Милошевићеве ере раширен „етимолошки“ приступ српском националном питању, који се најкраће може дефинисати: корисност за српски национални интерес сразмерна је количини придева и именице „српски“ и „српство“ у концепту (и децибелима при изговору истих), па би по тој методологији „оснивање“ српске националне мањине у (српској) Црној Гори била победа српства и „добро“ за Србију;

      2) у 20. веку доминирајуће мнење да је република Србија једина држава српског народа, једини (и вечни) Пијемонт окупљања свих Срба у једној држави па тако и једина нација српског народа. Ова концепција, осим што је смишљена у „туђој“ глави, није баш ни историсјки утемељена. Срби (слично Арапима, Немцима и сл.) готово никада у својој историји нису имали само једну своју државу (Рашка, Дукља; Босна, Захумље, Травунија, најдуговечнија српска држава – Дубровачка република….), па тако немају(мо) ни сада.

      3) „примена“ (у корист сопствене штете) етноконфесионализма на све Србе, па тако и на Црногорце, што је једноставно немогуће без одрицања од великог дела сопствене традиције. 70% од укупног споменичког фонда Црне Горе под заштитом УНЕСКО је католичког порекла, да не набрајамо бројне друге историјске разлоге.
      Томе треба додати и типичну доследност у недоследности, тј. примену једног начела на једну а дијаметрално супротног на другу, готово идентичну ситуацију од стране – истих људи. Бројни су примери не-доследности, један смо већ поменули – тапије које на примеру републике Српске „функционишу“, у црногорско-бокешком случају (некретнине на територији Црне Горе у власништву држављана Србије које су стекли наследством) их се нико не сети, а на Косову и Метохији их својевремено није било упутно помињати, јер већина земље припада цркви, што се комунисти Милошевићу тада никако није допадало.

      Нова не-доследност је тренутно врло актуелна – оно што је „јако лоше“ за Србију и
      Војводину истовремено је „јако добро“ за Србе у Црној Гори – „видиш трун у туђем оку а не видиш балван у свом.“ Реч је о непристајању на претварање „… регионалног и административног у неки (пара)национални идентитет код дела већинског народа.“ (Ђорђе Вукадиновић) у случају Војводине, уз истовремено протежирање идентичних идеја на „(пара)национални идентитет дела већинског народа“ тзв Срба у Црној Гори, да би „(пара)националном идентитету дела већинског народа“ Црногорцима-не-Србима „цркла крава“
      Зашто би Црногорцима (слично Србима у Србији), који су апсолутна већина становништва у сопственој држави, било у интересу да право сопственог појединачног гласа суспендују у корист не-изабраних главара „(пара)националних идентитета“ испарцелисаног „ дела већинског народа“? …зато што неки не разликују народ од нација, па „баук неонедићевске Србије хара српским земљама?“ .http://www.nspm.rs/srbija-i-crna-gora/trun-revolucija.html

      свеопшта мањинизација није у колизији, напротив, иманентна је уставу Србије, у коме је доследно спроведена „класична концепција етничке државе са већинским српским народом, из чега логично следи да су остали народи мањински.“[3]

      Идентитетска одредница Устава Србије по којем је Србија држава српског народа и свих грађана који у њој живе, углавном је тумачена у контексту „нормалних“ нациналних држава – а део „и свих грађана…“ схваћен је као компромис са грађанистима, у суштини плеоназам, јер нација и није ништа друго него „сви грађани државе.“ У „круговима“ заокупљеним повиком „друге Србије“ на промену „срамних одредаба Устава“ фокусираних на избацивање првог дела одреднице (држава српског народа) Србија је погрешно сматрана националном државом. Зато је Ђурковићево тумачење да је у питању концепт етничке државе заиста отрежњујуће и пуно тога објашњава

      Концепт етничке државе учинио је да Власи – доскора Срби по националности, будући нису етнички Срби, не својом вољом и избором више нису Срби, па је пред њима невољни избор између румунске националне или аутохтоне Влашке етничке мањине. Како на Балкану ништа не пролази без емоција, завадиће се два пријатељска народа.

      Пример како уставни концепт ствара проблеме тамо где их у суштини нема је „дихотомија“ унутар јединственог народа на Србе и Црногорце у Црној Гори која се, како видимо, преноси и у Србију. Реч је просто о концепту разградњи давно формираних нација, а тиме и целог народа, процесом супротним од асимилације. Црногорци су темељито разграђени сами од себе (на Црногорце, Србе, Бошњаке, Муслимане, Хрвате…), нека се припреме Србијанци (Цинцари, Шопи, Власи, Грци, Бугари, Македонци, Буњевци, Моравци, Црногорци и остали Динарци…).

      Добар пример је, ничим објективним изазвана ујдурма око влашког питања у Србији, која лако може да постане „тренд“ и међу Србима пореклом из Црне Горе одавно (вековима) настањеним у Србији. Довољна је само увозна шаргарепа неком нпр. Ваљевцу, Чачанину или Ужичанину каријеристи и штап држави Србији. Наиме, ако постоје, како тврде и председник државе и део србијанске интелигенције, Црногорци који су у Србији аутохтони, то сигурно нису ови свеже досељени у туђе немачке куће у Ловћенцу, већ једино могу бити преци устаника из српске револуције/првог српског устанка (и многих чланова и симпатизера Удружења староседелаца – Срба из Србије – од Николе Самарџића до Веље Илића и Душана Михаиловића нпр.) који су населили тада опустошену Шумадију и западну Србију. А њихових потомака је барем пар милиона – ето „реципроцитета“ са „мултиетничком“ Црном Гором. Звучи идиотски? Али, зар је мање идиотска „реалност“ коју смо прогутали у Црној Гори и у којој саучествују готово сви, без обзира на политичко опредељење.

      .http://www.nspm.rs/srbija-i-crna-gora/autohtono-konstitutivni.html

      Статус и устројство националне државе очигледно је индикатор да је „дотична“ држава, са становишта планера западних „одбрамбених“ савеза, довршена, дефинисана (границе, идентитет и сл.) и да спада у групу постојећих које треба штитити, па не чуди зашто разни евроунијатски покрети на Балкану српске земље Црну Гору и Босну, па и саму Србију и даље третирају као протекторате, отворено их називајући „недовршеним државама“ (тврдећи да је то став Европске Уније), а истовремено пропагирају стварање косоварске (псеудо)нације. Што је добро за Рамиза није за Бору.
      http://www.nspm.rs/srbija-i-crna-gora/boro-i-ramiz.html

      Sviđa mi se

  5. Што је добро за Рамиза није за Бору. mislim da nije teško prevesti na vojvođanksi истовремено пропагирају стварање vojvođankse (псеудо)нације.

    Sviđa mi se

  6. Дефинитивно не вреди… Немој мени, одговори сам себи, шта су нам донели бриселски споразуми? Да подсетим тебе и цењени превратов публикум, да си се ти за споразуме залагао више и од самих Дачића и Вучића…

    Liked by 1 person

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s