Вук Јовановић:   Част Преврата

                           

                                      или

                Постоји ли идеолошка истина?

Није важно КО, већ ШТА дотични говори! Мислим, ИСТИНА изнад свега, па свиђала се она цењеном публикуму или не…

...пише "Миле" а пише и  "Hund"

…пише „Миле“ а пише и „Hund“

Био би то, отприлике, Превратов мото, да није било дрповог омиљеног ратника за независност, Гандија. Али, иако није мото, јесте вредност у коју би ми, неколицина „верника истине“ сличног размишљања, хтели и даље да верујемо.

Е, у то име пишем овај текст, као реакцију на „Част Прицијевих“, недавни брм-ов блогерски урадак, који се у потпуности коси са нашим превратничким моралом, мислим, нашим неписаним мотом, да није важно КО, већ ШТА говори. Јер, брм јасно ставља до знања да његовим идеолошким НЕистомишљеницима и када говоре истину, истину и само истину, тако им Бог или Маркс помогли то, напросто, није довољно, већ се истина мора изговорити са политички коректне позиције. За њега.

Наравно, (не)посредно реагујем и на чланак Љубодрага Симоновића „Да ли је наше навијање за Нолета подршка џелатима човечанства?“, јер то и јесте главно, суштинско питање које произилази из његовог кратког и убитачно ефектног текста, питање на које је он сам имао смелости да одговори, а на које би, заправо, сви ми морали потражити одговор. Мислим, јер питање је нама и упућено, Дуци се није либио да изнесе своје мишљење.

Како је Дуцијев текст далеко конзистентнији, умнији и идејно јачи, те боље и ефектније написан, па је следствено томе и имао далеко већи одјек, њему посвећујем, независно од узрока, далеко већу пажњу и простор. Толико о узроцима.

И на крају овог, ипак се испоставља неопходног увода,  једна напомена и једно скрушено признање. Иако су оба наречена текста блогерски кратка, како и доликује, овај мој ће бити нешто дужи, због указане потребе за бројним цитатима, као и моје природне речитости. Уосталом, реагујем једним текстом на два, па би дужина морала бити неупитна.

Да, и признајем, ничим изазван, да ме је дрп натентао на утук брм-у једним, к`о француска собарица наивним и невиним мејлом још од пре неколико дана, само што се тек сада докопах типкаонице на неопходних ми пар сати. С`тим у вези, молим уредника да кокне одговарајуће линкове и слике, да се ја не мучим (а ионако све мења).

1.Шта је битније, суштина и сврха или начин?

Мислим, суштина и сврха питања или начин на који је оно постављено. Елем, прво се јавио контроверзни Дуци, да по ко зна који пут узбурка мртво море од српске јавности и то, замислите, опет са озбиљним друштвеним проблемима што, признаћете, више не успева ни „анфан териблу“ нашег сваколиког, издајничког корпуса, Господару Вучићу, чије прекјучерашње „скраћивање“ пензија и плата наилази на (громо)гласно ћутање слободарских Србаља.

Као стари махер, Дуци за протурање својих конспиративних, „екстремно левих“, идеолошких теза, не напада народ као што то ради Вучић или, прибогу, страни намесници, већ је директно ударио на идола нације, последње божанство које хода по земљи и то српској, тениског мага Нолета.

Погађате, постигао је циљ. Јер, ударати на ћутљиви, апатични и до депресије трпељиви српски народ више, доказано, не може проузроковати ни „р“ од реакције код тог истог народа, али зато дирнути у Нолета покреће праве ad hominem лавине, критика, пљувања, псовања и повраћања по ономе, који се усудио да такне у неприкосновено, српско народно божанство.

Успут, како је узрочник лавине и очекивао, са њом је на површину изнета и сва беда  и трагика пораженог и осиромашеног српског народа, који у неприличном идолопоклонству једном јаничару мондијализма, тражи замену за игубљено достојанство и моралну честитост.

Па, да видимо мало експлицитније, шта је то Дуци устврдио.

Одмах у уводу текста, Дуци каже: „Србија пропада, а српски народ нестаје… Банде криминалаца отимају нашем народу фабрике, руднике, земљу, воду… Полиција пребија раднике… Војска нема чамце ни батеријске лампе… Милијарде евра сваке године бивају пребачене на рачуне у иностранству… Одиграва се завршни чин отимања Космета… Трећеразредни политичари са Запада долазе у Београд да нам постављају ултиматуме… Убедљива већина младих жели да напусти земљу…“

Има ли овде било чега, а да не одговара истини? Хм, другосрпска, сорош-англоатлантско-ционистичко-геј (уф!) популација би већ нашла много тога, али у нашем корпусу, претпостављено патриотске провинијенције, тешко да се било која од ових Дуцијевих тврдњи може оспоравати…

Али, ако не можемо негирати аксиоме наше окупације, можемо оспорити онога, који се усуђује да нам их тако слободно изговори у лице. И зато, као и увек, у добром, старом српском маниру „удри по доносиоцу поруке“, диже се на Дуција силна кука и мотика, од којих је мени „часна“ брм-ова посебно одјекнула тешко, јер долази са наше, превратничке стране поклоника чудне и архаичне, „мото вредности“ о истини коју, наводно, бије глас, бар овде код нас, да она то остаје и ако је изговара сам ђаво црни, пардон, црвени. *Овде морам нагласити да је, за дивно чудо, Дуци имао и неколицину храбрих интернет-витезова уз себе, који су препознали његове племените намере и праве циљеве, као и да је Ноле у његовом убитачном тексту искоришћен као пречица до апатичних и испраних српских глава.

Даље у свом ауторском тексту, у општим цртама које ћемо илустровати са још пар цитата, Дуци удара по корпоративном, неолибералном капитализму, преко све већег осиромашења народа, којем творци Новог Светског Поретка испирају мозак уз помоћ нових народних идола, модерних гладијатора професионалног спорта, а заправо пропагандних луткица највећих светских мултинационалних фирми и банака, финансијских, банкстерских центара моћи, хеџ фондова и осигуравајућих компанија.

Тако Дуци каже и следеће: „Играчка техника у спорту нема еманципаторски, већ забављачко-циркузанерски карактер. Она је средство за производњу „спектакла“ са којим треба интегрисати људе у владајући поредак. Са њом се не развијају истинске људске моћи, већ облици манипулације и уништавања људи као културних и природних бића.“

Стварно, зар велике спортске манифестације професионалаца, од олимпијаде, преко светског првенства у фудбалу, до Вимблдона и недавно завршеног кошаркашког првенства, немају облик и димензије планетарног спектакла? Директни тв преноси диљем земљине кугле, уз (пре)обиље реклама и потрошачких порука првог реда, све ове спортске догађаје претварају у ријалити конзумеризма и параду лошег, набилдованог укуса, у складу са тежњама владајуће елите.

„Да би се схватила права природа „врхунског“ тениса, треба имати у виду ко плаћа светску тениску „елиту“. То су, пре свега, „добротворне“ фондације Била Гејтса, „Монсанто“, највеће светске банке, „Пума“, „Адидас“, „Кока-кола“…“

Нека неистина?

„Ђоковић, Надал, Федерер… су кловнови најмоћнијих капиталистичких кланова и као такви заштитни знак савременог капитализма. Они су јуришници „новог светског (америчког) поретка“ који уништава човечанство и живот на Земљи. „Врхунски спортисти“ спадају у 1% светске богаташке „елите“.

А овде? Мислим, шта није тачно?

„Тенисери нису „представници својих нација“, већ јаничари најмоћнијих капиталистичких корпорација које користе спорт да униште националне културе и национално-слободарску самосвест. Спорт је круна „мондијалистичког“ погледа на свет, а модерни олимпизам је прва и најважнија мондијалистичка религија. Истовремено, тенисери су трчећи рекламни панои највећих капиталистичких корпорација и као такви произвођачи потрошачког менталитета – који је покретачка снага „потрошачког друштва“ које све интензивније угрожава опстанак човечанства.“

Ова Дуцијева тврдња се најбоље може сагледати из најновијег, гламурозног тениског такмичења у припреми, јер предвиђа да највеће планетарне асове могу, као на пијаци, куповати велики светски мегалополиси, тако да ће Ноле, рецимо, заступати неки јапански град, а Надал можда кинески. Мислим, само слепи код очију и потпуно испраних мозгова не могу увидети колико је ова Дуцијева изјава истинита и у исто време трагична. По спорт. По нас. По нације. И шире, као што он каже, по опстанак човечанства…

У закључку, следи и последња, непријатна истина, непријатна јер је, за разлику од горњих, општезначних, некако исувише личног карактера: „Новац који „зарађује“ и „поклања“ Новак Ђоковић је крвави новац који су капиталистички зликовци отели од радника и са којим плаћају спортисте-најамнике да „испирају мозак“ потлаченима и стварају од њих покорне идиоте. Навијати“ за Новака Ђоковића и његову тенисерску братију заправо је давање подршке џелатима човечанства да докрајче свој монструозни „посао“: да се обрачунају с критичко-мењалачким умом и униште живот на Земљи.“

Ово је, у ствари, Дуцијев одговор на сопствено суштинско питање из наслова његовог текста, његова истина која је у насталој полемици оцењена као „екстремно левичарска“, дакле, идеолошког карактера, а како смо ми, јелте, насилно изазваном транзицијом добровољно прешли из левог у десни искорак, тај нас је његов идеолошки исказ и највише погодио.

Наравно, уз оне, с`почетка текста, пакосне изјаве о висини Нолетове (прошло)годишње зараде и НЕплаћању пореза у земљи Србији тог најчувенијег и најцењенијег Србина, горње, суштинско Дуцијево питање, чија сврха, што он и показује својим одговором на њега, ни најмање није обична реторика, изазвало је и највеће реакције бесних Ђоковићевих и НСПоданика, наводне патриотске оријентације.

Како опоненти и поред све полемике нису проналазили НЕистину у Дуцијевим тврдњама, цела ствар се окренула на начин како је он (Дуци) изложио цео проблем, кроз напад на Српског Идола, као и његову идеолошку припадност, односно лева скретања, екстремна левичарења, комуњарску идеологију, брозовштину и сличне одреднице, уз прилепнице лудак, особењак, неуспели кошаркаш и сл.

Наравно, ти исти критичари и не примећују да се Дуцијев закључак односи на неолиберални капитализам и идеализаторе НСП, а које наше врле патриоте, због мрске нам Америке и англоционистичке, антисрпске завере, свакодневно још жешће критикују и од њега самог.

Дакле, Дуци се усудио да за нашег Нолета каже отворено, да је прошле године зарадио 27 милиона долара, да није платио порез у Србији чији је држављанин, да његова хуманитарна фондација плаћа стотине хиљада евра не би ли замазала очи осиромашеном српском народу и да награда од два милиона долара за само један освојени турнир, одговара 500-годишњој заради једног обичног радника.

Има  ли у овим тврдњама нека неистина? Нема! Мислим, можемо се спорити око сентенце „замазивања очију“, али… Како истина, поготово она јавно бачена у лице, боли и пече више од лажи, оговарања и олајавања, пронађене су многобројне олакшавајуће околности. За Нолета. А за Дуција отежавајуће, дабогда му се комунистички корен осушио.

Зато, да завршим са Дуцијем, јер је јавност, ма шта то било, већ одавно завршила са њим, овим последњим цитатом, негде са почетка његовог текста:  „Наши „врхунски спортисти“, на челу са Ђоковићем и Дивцем, применили су метод који одавно користи пљачкашка „елита“ на Западу: да користи несрећу обесправљених радних слојева да би створила ореол „доброчинитеља“ и купили јавност. Који ће човек који има самопоштовање да користи туђу несрећу да би себе рекламирао? Онај ко стварно жели да помогне, он то ради без помпе.“

Признајем да сам сасвим намерно оставио баш овај цитат за крај првог дела текста. Због идеологије. Да објасним. Сећате ли се недавног, превратничког текста „Наказно лице хуманости“? И, видите ли неку сличност? Мислим, између Дуција, аутора „хуманости“ и пегепета? Е па, намерна је, иако су нам свој тројици идеолошки профили добрано различити. Толико о истини. Идеолошкој.

2.Прцијева латинска част: Argumentum ad hominem и Odium ideologicum

А сада о узроку овог мог реаговања.

Као што смо већ рекли, Дуцијев кратак, али и ефектан текст је у време објављивања изазвао толику полемику међу српским интернет ратницима, да јој је чак и наш брм подлегао, што и иначе увек чини, те је на „џелате човечанства“ одреаговао једним свеобухватним текстом у форми коментара интернет коментара, покопавајући одмах на почетку нашег Дуција као свог идеолошког неистомишљеника, лошег кошаркаша и човека који, јелте, и није могао бити бољи са таквим идеолошким предиспозицијама, а успут захватајући и по нашим пастирским претцима и потомцима, тајкуновитим етичким и моралним нормама, као и брмовом неизбежном љубимцу, становитом легалисти званом Коштуница. Галиматијас? Можда, али с`формом. Злонамерном.

Да кренемо од почетка, наравно цитатом. Каже брм: Кошаркаш кога сам, и кад сам био мали, волео мање од Моке и Капоње, чак и од мог љубимца из редова главних градских ривала,  Срећка Јарића, (не)чувени ултралевичарски мантриста, написао је још један блогерски урадак[i] пун општих левичарских места и парола („удри богаташа“).“

Штета, јер брм не објашњава због чега је Дуција волео мање од Моке и Капоње. Зато што је имао већи одскок од њих? Или зато, што је Дуци његовом Капоњи налупао шамаре, када је овај преко веза свог тате, титовог генерала и звездиних удбаша, организовао полагање испита на Правном, простим уписом оцена у индекс, без да је књигу и пипнуо, а некмоли видео професоре? И не само налупао шамаре, него га је и натерао да те оцене поништи и загреје столицу.

Или га није волео, јер је био бољи кошаркаш од Капоње? Са Моком се Дуци не може поредити, он на крилној позицији, а Мока на плеју, али са Капоњом итекако. Дакле, да подсетим, једногласно изгласана идеална петорка тога времена је Ћосић, Далипагић, Симоновић, Кићановић и Славнић. Мислим, где је ту Капичић?

А можда га није волео због његових раних, још у пеленама, левичарских идеја? Или зато што није хтео у НБА? Што их је већ тада прогласио за модерне гладијаторе. Или зато што је био против професионализма у спорту? Што је тврдио да ће новац од спорта направити циркус, спектакл? И да ће професионализам донети допинг, клађење и намештање резултата?

Биће да је, ипак, Дуција мање волео због његових кошаркашких квалитета, као најбољег, небеског скакача међу нашим кошевима, као лика од којег су сви у Звезди учили да закуцавају или као онога што је два пута дневно тренирао, ноћу играо утакмице и после утакмице још пола сата сам шутирао на кош, а онда ишао кући да се загњури у факултетске књиге и младалачке снове.

А можда зато што је рано престао да игра, одбијајући да буде репрезентативни кловн НЕиспуњавањем заједнички договорене акције?

Било како било, то ће нам брм објаснити ако се уопште сећа јер, био је мали, а механизам сећања је ионако тако варљива ствар.

#

Да бих завршио са Дуцијем, било ми је потребно више цитата и доста простора. Брм ми је посао знатно олакшао невеликим и неконзистентним репертоаром, јер он, у ствари, све изречене истине у Дуцијевом тексту препознаје као истине, али се са тачношћу његових исказа не слаже из идеолошких разлога, пошто му Дуцијева лева идеологија смета да се сагласи, како са њим, тако и са очигледним. Зато, биће ми потребно доста цитата, али мало простора. Мислим, са брмом ћу мало брже завршити, него са Дуцијем.

Већ из првог цитата се може назрети подвојени, истинољубиви део брмове личности и  и његова друга, идеолошка, „мистер хајд“ страна, она која му не дозвољава да Дуцију ода дужно признање и поздрави његов текст, као и несумњиви утицај на српско пучанство: „Међу богаташима које је ударио нашао се и идол нације Новак Ђоковић. Као ћорава левичарска кока убо је суштинско питање „ОРДИНАРНОГ ЛИБЕРАЛИЗМА“ зашто патриота ем грађанин Ђоковић не плаћа порез мајци Србији, већ очуху Монте Карлу, а ми га и даље славимо бар онолико колико из истих разлога (утаје пореза и то солидарног – по много већој „стопи“ од неразрезане Новакове) Французи пљују свог дојучерашњег идола Жерара Депрђеа – Обеликса.“

Истине ради, ово подло подметање у покушају, исписује брмова идеолошка, „мистер хајд“ страна, јер се Дуци и не дотиче либерализма, најмање ординарног. И нема ни говора о иронији, јер јој ту места нема.

А што се тиче пореза који Ноле не плаћа у Србији, шта је то Дуци слагао? Уосталом, већина копаља између малобројних бранилаца Дуцијевог приступа и многобројних, згрожених Нолетових присталица, је поломљена баш на овом питању пореза и општа оцена је да се ради о несумњивој истини, само што Нолетове присталице бране формалну исправност и законитост, брм се изругује и њима и Дуцију, док Дуцијеви витезови заступају непорециву истинитост „исказа о НЕплаћеном порезу“.

И мало да илуструјемо брмове опсервације: Став је „зашто да плаћа порез лоповима кад ће ионако све покрасти„. Изражава методску скепсу према могућностима и самој потреби постојања државе. Јер држава попут неке северноморске начелно је немогућа у нашем племену, с тугом констатује раја, потомци пастира, а с радошћу каста племенских ратника, унука отимача беговских оваца.

Како знам да међу нама има поклоника брмових „народних класификација и квалификација“, задржавам уставно право да овде оћутим.

Даље, пише наш веселник: „…Вишковић чува одговор министарства у коме се изражава жаљење, али нема се могућности. То дете је Новак Ђоковић. Дакле, од друштва и државе није добио ништа. Ја не видим одакле било коме МОРАЛНО право да од њега тражи било шта?“ Ово је типичан примењени Коштуницин легализам којем је главна одлика потпуна замена етике и здравог разума формализмом. Јер формалноправно Новак, као резидент Монте Карла, и није у правној обавези да плаћа порез  Србији на исти начин на који Мишковић, власник компаније са Кајманских острва, није био у обавези да плати порез Србији приликом  продаје Делте.  Посебно стога што Коштуницина Србија није на било који начин забранила или бар ограничила пословање преко оф шор компанија, нити фиктивне пријаве боравка, попут већине нормалних земаља.“

Дакле, и у овој (не)прилици брм користи прилику да оплете по Коштуници и примењеном легализму (потпуна замена етике и здравог разума формализмом), иако ће човеку сада Вучић да скраћује тешко заслужену пензију. Срамота.

Али, није поента у Коштуници, као што никада није ни била, већ у ИСТИНИ коју је Дуци смогао снаге да изговори, а брм је забашурује због (своје) идеолошке чистоте. Мислим оно, невиност без заштите, па је (истину) брм, као витез Која, штити од саме себе. Јер, где то Дуци измишља?

Овде, у следећем цитату, је већ чиста (брм) филозофија у питању: „како наводи црвени  Дуцке. Подсећам да је Депрђе тражио земљу (у оптицају биле Миловија и Пусија) која би му издала држављанство. Јер неш брајко бити Француз ако не уплаћујеш за француске школе и пензије. У таквом изопаченом легализму  формално правна невиност искључује моралну одговорност. Тако сви тајкуни, јер су законито купили нпр. шећеране за један евро или по закону (о раду) извршили демоцид радништва и њихових породица, аутоматски имају сертификат да су поштени. Случај изврдавања пореза наводним пресељењем у Монте Карло спада у ову групу проблема. Али само грађанима. Јер ЂЕШ исти закон и аршине примењивати и  на Мишковића и на Ђоковића.“

Мислим, где је Дуци погрешио? У идеологији? Јер, слагање између брма и Дуција је више него очигледно.

А тек ово: Зар велики Џаја амнестирани  и велика Цеца наногица да робијају после свега што су учинили за напаћени срБски народ, веле племениташи? Уосталом, није ли фамилија Ђоковић већ једном изузета, дозволом за градњу приватног комерцијалног тениског центра усред јавне површине – парка, мимо свих прописа, процедура и урбанистичких планова? Усред парка због кога је својевремено читав кварт најсиромашнијх банкара (Сефарда) – Јалије срушен и расељен. Усред кога је и споменик браниоцима  Београда који је првобитно чак био ограђен унутар тениског комплекса, па су се тек касније сетили да ограду ипак помере.“

Овде ћу само да приметим (наравно, злобно), да је брм отишао много даље од Дуција у блаћењу СрБског Националног Идола. Па нека је и коментар интернет коментара…

Е сада, за крај следи брмов крај (текста), дакле, нема лажи, нема преваре, овде можете видети опште слагање и задовољство, између брма и Дуција, а какво то идеолошко значење може имати, моја маленкост нема појма: Имамо невероватно талентовано дете, па се моли држава Србија да помогне у обезбеђивању услова у оквиру својих могућности. Одговор министарства – изражава се жаљење, али нема се могућности.“ Решење: нека најугледнији и најбогатији и даље не плаћају порезе, па и даље неће бити могућности. Узгред, који тенисер је икада био државни пројекат? Да ли је Швајцарска уложила у Федереа, Шпанија у Надал, САД у Серену, Русија у Шарапову? Југославија у Монику Селеш и Иванишевића? Или њихови родитељи и менаџери? Државе улажу у атлетику, пливање, групне спортове и сл. у којима се пре утакмица интонирају химне а спортисти наступају као репрезенти (представници) своје државе. У беле спортове само ако су, попут освајања купа Америке у једрењу, део националне традиције и поноса, као што је  за Американце и Новозеланђане. Дакле ДРЖАВА Србија није ништа дала Новаку јер, да се тако легалитички изразим, НИЈЕ БИЛА ДУЖНА ДА МУ ДА. А да ли се без блама може рећи да србијанско друштво из ког је потекао баш ништа није дало Новаку  и његовој породици, е то је већ етичко а не легалистичко питање.“

Има ли овде додира између једноставних чињеница и идеолошких назора? Мислим, ја бих брму, да сам на Дуцијевом месту, исписао чланску карту. А ви?

Advertisements

43 mišljenja na „Вук Јовановић:   Част Преврата

  1. ”Контроверзни Дуци.”

    Зашто би Симоновић био контроверзан? Полако са изразима. Има ли нешто нелегитимно у његовим активностима? НЕКА СЕ ЈАВИ ЈЕДАН ЈЕДИНИ ЧОВЕК КОЈИ ЗА СЕБЕ МОЖЕ ДА КАЖЕ ДА ЈЕ ВЕЋЕГ ЕТИЧКОГ ИНТЕГРИТЕТА ОД ЊЕГА. Није критика, већ кратак шлагворт за још краћи коментар.

    Његов рад је заиста мотивисан личним страдањем и комунистички обојен, али је довео до систематизације историјске појаве комерцијалног спорта, као активности настале да се попуни слободно време које су радници добили након победе у борби за скраћење радног времена на осам часова.

    Друга чињеница коју потенцира се тиче појаве да на једног успешног спортисту долази на хиљаде пропалих (на професионалном и животном плану), по правилу већином из најсиромашнијих слојева. Исплативије је купити лутрију, а то се пропагандом представља као ”здрав живот”, са кладионицама инкорпорираним у лавстори. Срби постају европски Харлем, можеш да их газиш на све начине, али им не дирај у Арену и Гладијаторе. Смрт удруженом злочиначком подухвату, слобода спортском народу!

    Поборници такве деполитизације радне масе су били тоталитаристи првог реда, и Дуцијев рад је у том погледу капиталан, ма колико му лично можда се не свиђа тај израз. Сматра ли се он левичарем и комунистом је у овом случају стварно небитно, у најмању руку секундарно. А Брмово коришћење прилике да нападне на ”легализам” човека који је извршио државни удар је једина злоупотреба текста који је написао.

    Олимпијски пламен, Љубодраг Симоновић:

    Sviđa mi se

    • све је ређе да неко попут Клауса прочита шта стварно пише у тексту, а не да се свађа са оним што мисли да је у тексту..тј. са собом..
      елем тест није о Дуцију, није ни о Ђоковићима персонално, поготово не о његовим спортским успесима дивљења достојним .. већ о менталитету раје и систему вредности који слави као патриЈОту човека који не уплаћује за српске болнице и вртиће.. ништа више ни мање..
      о Дуцијевој фактографији врхунксог спорта све најбоље, али о идеолошким закључцима све најгоре.. замислите дан без врхунског спорта- гладијатоира .. много бгоре него што еј Мргарет Тачер учинила са енглеским улицама укидањем навијача… појаве дугог трајања итекако имају смисао без обзира да ли смртници или велики Дуци то поимају.

      Sviđa mi se

      • „елем тест није о Дуцију, није ни о Ђоковићима персонално, поготово не о његовим спортским успесима дивљења достојним .. већ о менталитету раје и систему вредности који слави као патриЈОту човека који не уплаћује за српске болнице и вртиће.. ништа више ни мање..“
        у ту сврху служе цитати… ни више, ни мање

        Sviđa mi se

    • Видим да Дуци ни за вас није контроверзан, као што није ни за мене. Али, за београдску чаршију јесте, већ деценијама.

      Sviđa mi se

  2. „да подсетим, једногласно изгласана идеална петорка тога времена је Ћосић, Далипагић, Симоновић, Кићановић и Славнић. Мислим, где је ту Капичић?“
    како једногласно – мој глас је срећко јарић, кићановић, далипагић, ивковић, маровић,
    имам ли право на издвојено мишљење?
    ПС ниједан звездаш а ја звездаш – Јарић је био сто пута бољи од МОке, Ивковић претеча модерног крила а Маровић први центар који је закуцавао .. ал су играли у радничком

    Sviđa mi se

  3. „имам ли право на издвојено мишљење?“
    имаш, али није релевантно… ћосић је први центар који је закуцавао, а не мој колега… о јарићу све најбоље, али је довољно прочитати његов курикулум и мокин, да би се схватила свемирска разлика између њих двојице… мислим, издвојено мишљење је само издвојено мишљење, ни више, ни мање, хоћу рећи, није релевантно

    Sviđa mi se

  4. По обичају средњеумно мрсомуђење. Шта је ко написао а шта је мислио, и како „у ствари јесте“.

    Нећемо се трошити око побочне теме која се појавила, а то је да у спортском-кошаркашком смислу извесни Капичић није био достојан патике да приноси Симоновићу. Да се поменуто тело одазивало на Калабић уместо Капичић, могло би да игра клиса у селу, кошарку у Звезди, а поготово репрезентацији ни у бунилу. Остало је идеологија и монтенегрински безобразлук.

    Мени је дојадило да постављам линк на текст „Сократ и Платон vs. ретролиберализам“ у вези Дуцијевих ставова и полемика њима изазваним, јер полемичари „све знају“ па по броју читања видим да никога не интересује шта је било у древној Атини гледе професионалног спорта. (Отуда и „ретролиберализам“, јер у старом веку никако није могло бити омрзнутог „неолиберализма“.) Да се ни ви не би смарали, поента је да нема ничег новог под капом небеском.
    Симоновић је доста у праву. Лако је све те деформације видети, па и ја често о тим деформацијама пишем. Али, кратки спојеви и варничења на релацији дупе-глава код Дуција не настају око питања којима се ви бавите, већ фундаментално: А ШТА ЈЕ АЛТЕРНАТИВА?
    И, тамте-вамте, притеран у ћошак, Дуци је елаборирао своју визију спорта, која се неупрошћено већ тачно своди на шетње природом, играње баскета на рогљу или „на голиће“ на паркингу, слободно пливање и Полпотовске слетске вежбе као врхунац физичког образовања.
    Дакле, Љубодраг Симоновић у опште НЕ РАЗУМЕ ЉУДСКУ ПРИРОДУ СПОРТА.
    Јер, развојем полпотовских слетских вежби родила би се потреба за ревијама разних школа слетског вежбања што би било подржано од државе у циљу развоја физичке културе, упузнавања младих и размене искустава, те доказа супериорности полпотовског друштвено-политичко-економског система. Да би се унапредиле поменуте ревије, уприличила би се такмичења истих. Били би формирани жирији и наметнула би се потреба за државном организацијом која би водила бригу о свему. такмичења би довела до рангирања, па би имали подсавезна до савезних такмичења у слетским вежбањима. Врхунска слетска вежбања би захтевала свакодневно напорно вежбање, тако да би врхунски слетски вежбачи добили војничке чинове и врхунске војничке плате. Била би формирана држана школа за тренере слетског вежбања. Тренери би се размилели диљем отаџбине у потрази за младим талентима који би од малих ногу били подвргнути врхуском тренингу и строгом слетском начину живота. Слетска такмичења би пунила стадионе и била најгледанији ТВ програми. Али, ни конкуренција не би мировала. Тако би добили светска слетска првенства, за које ћемо установити да су врло непоштена, да ОНИ плаћају своје вежбаче који су постали професионалци, па ћемо и ми, јер се не закопчавамо на леђа, формирати државни центар за производњу допинг средстава и подмићиваћемо чланове жирија из нама пријатељских земаља, поклањаћемо станове и доживотне пензије нашим слетачима.
    Коначно, пошто ћемо исти процес имати у другим Дуцијевим спортовима, пре или касније родиће се неки Дуцијев идеопоклоник, који ће цео свој живот посветити покретању ДУЦИЈЕВИХ ИГАРА ФИЗИЧКЕ КУЛТУРЕ, које би биле потуно идентичне данашњој Олимпијади.

    Ако погледате листу спортова и дисциплина садашњих летњих и зимских Олипијада, 3/4 тога не завређује пажње, или у опште нису спортови. Дресура коња, „уметничко пливање“, „уметничко клизање“, ко ће лепше скочити у воду, санкање, бадминтон, `ладно боћање, брзо скијање са пуцањем (настало из интерног такмичења скандинавских милицајаца и граничара)… Па то су конкретни продукти Дуцијевског концепта спорта.

    Нема ту паметног, поготово коначног решења. Може се и мора, у својим условима, какви су – такви су, стварати инфраструктура, рад, правила и контрола да позитивни ефекти буду што бољи а негативни ефекти што мањи.

    Sviđa mi se

  5. Када је култура у питању, и поред свег свирања о спорту, људи никада нису пробали већину атлетичарских дисциплина, никада ставили скије на ноге, никада узјахали коња, себе сматрају спортски образованим, и својим колегама фахидиотима удељују комплименте. Србенде су стручњаци за бекхенд а да никада нису узели рекет у руке, стручњаци су и за топљену лопту а да оној мањини која повремено негде плива на памет не пада да се у базену игра лоптом. Србенде убијају за увреду Ђоковића, али Србенде ВИШЕ НЕ ЗНАЈУ ДА ПУЦАЈУ. Међутим, све су то полпотовске дисциплине, знамо ми шта ваља, и где је кладионица.

    Чудо једно колико су људи упорни да логички помире идеје конкуренције и равноправности, тојест ферплеја. У тим покушајима је произведена огромна количина стењања. Спортисти су борци као и други, и за резултат свим расположивим средствима. Маса која то гледа и тиме је оптерећена јесте нешто сасвим друго.

    Нахвалили сте властити текстић о „суштини спортског проблема“ који наводно демантује цео Симоновићев научни рад, а нити једном реченицом не помиње појмове „хлеба и игара“, као ни чињеницу да је данашњи олимпијски циклус фактички укинут и да у СПОРТСКА СЕЗОНА ТРАЈЕ 24 ЧАСА ДНЕВНО, 365 ДАНА У ГОДИНИ, а већина је ПРАТИ а НЕ УЧЕСТВУЈЕ. Уместо тога ламентирате о поткупљености судија. Замислите, корупција на слободном спортском тржишту!

    Симоновић чак не потцењује снагу ограничености персона које се у зрелим годинама шатро ложе на ферплеј, истовремено се залажући за професионално надметање. Тактички фаул и ферплеј, упоредо. Треба доза храбрости за такву игнорантску егоманију, честитам!

    Наравно, терени су само део онога што се сервира на екрану, али ово је тема о том парчету.

    Liked by 1 person

    • Бићу опширнији, довољно да будем схваћен.
      Овако.
      Симоновић се својевремено ЈЕДИНИ вратио са такмичења јер, по његовом тврђењу, је таква одлука и донета на састанку и од стране свих репрезентативаца, укључујући тренерски и лекарски део екипе, као и руководећи, где је било мрсомуда сваке феле, али и поштених кошаркашких радника, а све после несумњиве потврде масовног допинга нашег противника.
      Дуци је испао црна овца.
      Испљуван и одбачен, мада је много година после ПОТВРЂЕНА његова верзија приче.
      Даље, штагод овде причали, наше друштво је тада било отвореније него што то Сорош и његови следбеници уопште могу да и замисле. Дакле, Дуцију је пружена прилика да јавно образложи свој став.
      Он је то урадио на ондашњем јавном сервису, ма шта то било. па је поновио у Дому омладине. Па на Правном. дакле, нема лажи, нема преваре, њега НИКО није ДЕМАНТОВАО. Пустили су га да прича.
      На Правном, где сам био лично, па ово причам са посебним пијететом према ЧОВЕКУ, сам гледао, слушао и упијао, а он је причао и о свом спортском идеалу. О АМАТЕРИЗМУ. О томе, да ОН СМАТРА да спорт треба да буде један од главних предмета у основној, средњој и, нарочито на факултету. да је ВАЖНИЈЕ да нација буде здрава (у здравом телу и здрав дух), него да има ТРИ, ПЕТ,ПЕТНАЕСТ професионалаца светског нивоа. О његовом потезу… о његовом вјерују… о идеологији оних који су га покопали… и пазите, то су били „наши“, не њихови…
      Ја сам радије спреман да верујем младом Дуцију и мени лично, још млађем, него оваквим недефинисаним, злонамерним и идеолошки обојеним коментарима, јер ми ово повезивање слетова и Пол Пота заиста личи на непатворену идеолошку злоћу, која нам у овим временима долази главе..
      Иначе, шта се може закључити, из ових, хтео бих да веујем исхитрених коментара, којима се покопава један од ретких људи који се залаже за просту, али свима разумљиву чињеницу да спорт припада свим људима и да је АМАТЕРИЗАМ фундаментални беочуг, који доноси бенефите свима нама, док је ПРОФЕСИОНАЛИЗАМ пут који одговара само и искључиво Новом Светском Поретку.
      П.С.Наравно, нећемо видети доказе да се Дуци залагао за слет, још мање за Пол Пота, јер то није могао да уради ни у лудилу, он је ЧОВЕК друге врсте, али ће сличност одвратности према тексту на који реагујемо остати јер, ЗАР НЕ ЗВУЧИ ИСТО(?!) онај подметнути, брмови „ординарни либерализам“ и овај нимбусов, „ординарни полпотизам“?

      Sviđa mi se

    • Мислим да је у питању повлађивање пријатељима с једне (ординарни либерализам), и властито инстиктивно самооправдавање са друге стране (полпотовски слетови). Оба израза су сасвим приватне продукције, а трудио сам се да игноришем њихово ауторство и да се концентришем на Дуцијев активизам. Уосталом, слабо ме то и занима, да будем искрен.

      Иначе, нисам против професионализма ни у спорту, али сам против тоталитарног и систематског наметања лоптања деци у школама (нарочито српским), уз истовремено пропадање науке и привреде, па чак и физичке културе и образовања. Спорт (профи надметање) није исто што и игра и вештина, осим ако од тога не намеравате да зарађујете хлеб. А шансе да на тај начин егзистирате се изражавају у промилима, и то је та замена теза. Чак СВИ КВАЛИТЕТНИ спортисти код нас емигрирају. Дакле, шансе да се у томе животно остварите у Србији и доприносите друштву су равне нули (неупоредиво мање него у науци), а млади се усмеравају у ту црну рупу, да би имали представу о тимовима на које ће да се кладе и троше драгоцено време касније. Ко кога завитлава?

      Вероватно могу са таквим ставовима да свирам уз ветар, Симоновић је жив пример. Машина меље све пред собом.

      Sviđa mi se

      • Само кратко о професионализму. Сада, када је у целом свету завладао професионализам и нико се више ни не сећа како је некада било, испада да је Дуци једини противник професионализма на свету. А прва професионална тениска група „Осам згодних“ је рођена 68. и у њој је био и Никола Пилић, па су им забранили да учествују на Вимблдону. Па колико су се олимпијске игре „отимале“ да приме професионалце… И да не наводим фудбал и друге примере. Победили су представници крупног капитала и остварило се СВЕ о чему су причали људи као Дуци, који су били против. Да подсетим, велики новац је донео допинг(погледајте Тур д`Франс, две деценије и више није било спортске победе, све сам допинг), затим, новац је донео клађење, намештање резултата, сада већ и на највећим такмичењима, све афера до афере, А шта рећи о ненормалним цифрама које спортисти добијају. Неки су буквално одлепили. Рецимо, Адријано Император је полудео, али заправо, стварно, већ пар година не игра иако је неколико клубова покушало да га врати, ево и сада поново покушавају. Роналђињо Гаушо није сам са собом, Робињо ће се, изгледа, опасуљити и вратити… Све су то ликови изашли из бразилских фавела и као сасвим млади стигли до силних милиона долара и нису издржали, психички, тај притисак огромног богатства и моћи која долази са новце. Или случај Бруна, голмана Фламенга, који је наредио да се убије његова екс девојка, јер је остала трудна са њим и није хтела да абортира. Ено га у затвору, на вишегодишњој робији, иако њен леш никада није пронађен, прокоцкао је каријеру репрезентативног голмана и милионски уговор у Француској… Све су то стварни случајеви, није стрип. Уосталом, таквих случајева има у Америци колико хоћете… И онда је Дуци крив када каже да није нормално да Ђоковић на само једном турниру „заради“ петстогодишњу плату једног обичног шљакатора…

        Sviđa mi se

  6. Који је вама у ствари ђаво?
    у коју сте букву грунули па сте постали толики буквалисти?
    Шта није јасно, напишите читко?
    – Професионални спорт НИЈЕ производ капитализма, па ни неолиберализма, већ је много старији.
    – Мито и превара су стари колико и спорт.
    – Капиталистичка и социјалистича друштва се у том смислу у опште не разликују.
    – Аматерски и рекреативни спорт постоје и у капитлистичким земљама, па НИЈЕ ИСКЉУЧЕНО да га има више него у социјалистичким системима, и сл. (Проверите само колико има активних фудбалера у Немачкој; при томе имају мање професионалаца него Србија).
    – Симоновић је комуниста. Залаже се за комунизам, па и у спорту. „Комунистички спорт“ је реално остварљив колико и све друго у комунизму, дакле николико.
    – „ОН СМАТРА да спорт треба да буде један од главних предмета у основној, средњој и, нарочито на факултету. Да је ВАЖНИЈЕ да нација буде здрава (у здравом телу и здрав дух), “ Ма није Дуци Свети Дух, ништа ново он ту није измислио. Французи су то што „он сматра“ већ одавно спровели у дело, примера ради.

    Ево вам још један линк, „ШТА СА ДЕЦОМ?“ имате при крају и на ту тему, и одговарајуће фусноте.
    Ја другачије не могу да вам помогнем.

    http://www.srpskikulturniklub.com/sta-s-decom

    Sviđa mi se

  7. Улазимо на идеолошки терен са којим се са Дуцијем не слажем, а то је потенцирање социјализма уместо социјалног. Забранити некоме да за своју активност добија новац, нарочито ако је врхунски у томе, просто је немогуће. То није успело ни онима који су се изјашњавали као комунисти, и сви су УВЕК били плаћени у складу са тржишном вредношћу, тај аматеризам је оксиморон. Завршавали су фиктивне факултете, имали фиктивно запослење, а врхунски међу њима одлазили у емиграцију. За паре, не за ексере.

    Од такве приче се касније одустало, јер је папазјанија и превара са образованим физикалцима који пикају лопту постала очигледна и неефикасна. Почели би људи да се питају да није можда таква „образованост“ присутна и другде у друштву. Интелигенција је системски прогоњена, и у спорту и у политици, јер је тешко контролисати паметног човека, а школе се претварају у инструмент заглупљивања, у којем си успешан пропорционално послушности. Та димензија је и раније била присутна, а садашњом спортивизацијом и болоњизацијом тек добија гротескне димензије. Замислите, имамо министарство за спорт и омладину. Шта то значи? Значи да је вашем сину потребно да га васпитава вођа навијача, ништа друго. За пар деценија боравка тамо, оставиће део буџета у спортској коцкарници, научиће све европске спортске тимове, и три почетна стиха Марша на Дрину. А војна обука, шта то беше?

    Дуци је један у милион стварно образованих спортиста, и зато је имао и прилику да проговори, на крилима своје популарности. Једноставно, од примитивног спортисте се није очекивало да таласа о суштини замајавања масе, и то је разлог зашто је у самом старту Симоновић добио простор у јавности. Мада је питање какав је то простор, ако не укључује масмедије.

    Спорт је нераскидиво везан у клађење, новац, и допинг, чак и у антици, када су се тиме бавили само сезонски, да се тако изразим, и када нису по ваздан замајавали свет који је имао пречег посла. Иако се под разним идеолошким изговорима сузбија истина о спорту, од та три фактора трећи је задржан у илегали. Зашто? Па знате, спортисти воде здрав живот и леп. Комунисти су причи додавали и то како се то не ради за паре. Није лепо. А оне дрогиране и андроидне совјетске гимнастичарке су лепе и то раде из љубави.

    Иначе, Симоновић је одустао лично да прича о аматеризму, већ прича о спорту као таквом, и у праву је. Морају разна Роналдиња да имају милионе, мало теже их је наћи од оних што су у стању да само науче текст и читају с блесиметра. Закон понуде и потражње, а овде је суштина у томе да дотични примају фантастичне своте да би нас, буквално, правили лудим. Свакодневно.

    Sviđa mi se

    • Замислите, имамо министарство за спорт и омладину. Шта то значи? Значи да је вашем сину потребно да га васпитава вођа навијача, ништа друго.

      MOra da je nesto do rakije, ali slazem se u celini i celosti

      Sviđa mi se

  8. Колика количина неистине у тако краткој реченици.

    1. Ватерполо публика је врхунски префињена. Виде баје како обара, лети-лети Хрват… Лети! Овај што шета уз базен је мање префињен, лоше проценио и порадовао се, без медицинског извештаја, да је противник мртав: watch?v=-KzGmQ8IkQU

    А није мртав! Штета.

    2. Ватерполо парче коцкања:

    24.08.2014. у 11:10. Мађарска – Србија. Квота за Мађарску победу: 1.90. За нерешено у регуларном делу 5.50. За победу Србије – 2.15. Као што вероватно знате, било је нерешено до краја, а проценат који су играли на то је много мањи од 20%, што значи да су овце по обичају ошишане. Сем оних евентуално упућених, али ватерполо никада не намешта резултат, зар не? Недостаје мотива за тако нешто.

    3. Фудбалски савез – преко 2000 клубова. Ватерполо савез – 50 клубова. Не могу да се напамет сетим нити једног ватерполисте, али кажите било где у Европи – Немања Видић, и сви знају. Изгледа да је једино што издваја ватерполо је чињеница да га мало људи игра. Чудне особине нечега врхунског, макар било ”најврхунскије.”

    4. У последње две године, по статистикама ФИНА, потврђено је педесет одлука о суспензији спортиста пливача, од тога се пет одлука односило на ватерполисте, дакле десет посто званично допингованих. Званично, а и то је најобичнија пропаганда стварања привида о пропагирању здравља и забрани таквог понашања.

    5. Председник Спортског савеза је бивши ватерполиста. Како ли се тако поштен увалио у ту мафију? Покварио се под старе дане.

    6. Имам проблема са именом овог ватерполо клуба. Помозите ми у вези са изговором, молим вас: Partizan Raiffaisen.

    7. Шта значи појам ”Београдски ватерполо клуб Црвена звезда”? Шта је то Црвена звезда ВЕТ? КО ПЛАЋА НЕПЛАЋЕНЕ ДУГОВЕ? Где одоше паре?

    Никад краја изгледа.

    Sviđa mi se

    • tek sad primetih: „24.08.2014. у 11:10. Мађарска – Србија. Квота за Мађарску победу: 1.90. За нерешено у регуларном делу 5.50. За победу Србије – 2.15. Као што вероватно знате, било је нерешено до краја???“
      grupna faza:
      Србија 6 – 8 Мађарска
      Гледалаца: 5.500
      Судије:
      Бјанки ИТА, Александреску РУМ
      Резултати по четвртинама: 0:2, 3:3, 2:2, 1:1

      finale:
      Мађарска 7 – 12 Србија
      Гледалаца: 6.000
      Судије:
      Маргет СЛО, Александреску РУМ
      Резултати по четвртинама: 1:3, 1:4, 4:2, 1:3

      било је нерешено до краја???“
      o čemu ti to?

      Sviđa mi se

      • „28.8.14:

        Ватерполо репрезентација Србије у подмлађеном саставу освојила је Светски куп победом против Мађарске у финалу одиграном у Алматију после петераца резултатом 11:9.
        У регуларном делу било је 7:7, да би у серији петераца сва четворица наших играча била сигурна пред голом ривала.“

        На каквим ли сте дрогама ви и Нимбус, да ми је знати.

        Sviđa mi se

  9. Ај допуна допуњене допуне…(због коментара у међувремену).

    Зашто билијар не би могао бити олимпијски спорт?

    Мало тренирате сујету, па се сазовете нормалности.
    Примерице: Klaus on 24. septembar 2014. u 07:37 .
    Па то вам причам, само мало шире.
    Лично ја гледао и слушао Дуција преко `телевизора`, када је саветовао децу… „Маните се капиталистичког спорта, идите шетајте природом, пливајте… (итд…). Па, господо умна, како је настао голф? Ишли људи и шетали природом. Чиста рекреација. И? Кад оно међутим. Како се зваше најплаћенији профсионалац на свету и чиме се бави?

    Наравно, „полпотовске слетске вежбе“ су сарказам, или Дуцијева идеологија доведена до савршенства. Али, пази ђав`ла, нисам ја ту много измислио. Истина, не могу (у хрпама старих бележака, новинских чланак, „извора“ што би се казало) да нађем оно што ми треба.- Зато морате на реч да ми верујете да су НАЈВЕЋИ СТАДИОНИ НА СВЕТУ ГРАЂЕНИ ЗА – СЛЕТСКЕ ВЕЖБЕ. Знам, само не мугу да докажем, да је највећи стадион на свету направљен у Чехословачкој за стетове.
    Али, ако нећете да ми верујете, можете проверити где је данас највећи светски стадион

    Стадион Првог маја 150.000[1] Пјонгјанг Северна Кореја

    И ко је ту „дебели потрошач спрта“?

    И, поновићу, аматерски, рекреативни спорт је врло развијен тамо где га ви у опште не видите. Оно што је овде камен спотицања су екстремно плаћене звезде, који представљају 1% укупног професионализма, и кап у мору укупног „капиталистичког“ спорта.

    Клаус: „А војна обука, шта то беше?“
    Па, Клаус, замисли, слажеш се с мном!
    Ако није довољно за разумевање, ето, поставите бајати мој текст „Шта са децом?“ као реплику на све ово полутачно и полупогрешно шиљење оловке.
    Или треба од суштински „ад хоминем“ (јбт) подјебавања овдашљих мудраца да се браним објашњењима да сам, осим фудбала који је неприкосновен, био оснивач одбјкашког клуба у селу, да сам поносни освајач сребрне медаље у кросу Србобранске гимназије, и то само зато што је првопласирани знао пут, да сам се скијао на Копаонику, којом приликом нисам сломио ногу, али сам се први пут напио у животу, те да сам полагао пливање на неком пријемном. А и кикера сам играо.

    Sviđa mi se

  10. Нисам видео претходни коментар.

    Јако ми је тешко да прокоментаришем тезу да ”спорт није производ капитализма”, када је сам појам капитализам идеолошко апстраховање субјекта у идеологију. Постоје конкретни људи који су креирали спорт, а људи обично имају име и презиме. Симоновић је усвојио ту терминологију и држи је се заједно с комунизмом, и према томе имам веће поштовање него према свим марксистичким професорима економије који данас проповедају слободно тржиште.

    Спорт се разликује од грчких игара (традиционално одмеравање снага), и сличнији је римском подилажењу народној маси. Без обзира што сматрам да Симоновић ово не прецизира, не стоји тврдња да се залаже за било какав облик спорта у школама, већ се позиционира као искључива опозиција СВАКОМ спорту.

    Шетање природом се својом децом, практиковања сваке ИГРЕ приде, није ништа негативно. То није исто што и спорт, спорт је фанатизам, којем се посвећују малобројни фанатици, и у томе их не треба спречавати. Вештачком популаризацијом спорта су, парадоксално, ти фанатици чак ОНЕМОГУЋЕНИ да се тиме баве, због оштре конкуренције изазване медијском популаризацијом. Тако су сви на губитку, и они који би да се посвете томе, и они којима ту није место, али га корупцијом узимају другоме, или због конкуренције једноставно пропадну. Симоновић је један од фанатика којем је одузето место, постоји известан број оних који су то место незаслужено заузели, али је НЕБРОЈЕНО ВЕЋИ БРОЈ ОНИХ КОЈИ СУ ЗБОГ ТОГА ПРОПАЛИ ЈЕР СЕ НИСУ РАЗВИЛИ У ДРУГИМ ПРАВЦИМА, на активан (спортски) начин. На пасиван (навијачко-кладионичарски, тв, најтлајф ов белгрејд, драгз рокенрол*н*окежнл секс, итд) је пропао огроман број људи. Тако имамо масу неписмених типова који прате спорт, јер се у то коликотолико разумеју, и СМРТ ПРИВРЕДЕ И НАУКЕ.

    И СМРТ БУНТА ПРОТИВ ВЛАСТИ КОЈА ОМОГУЋАВА ДА СРБИ ПРОПАДУ У СЛЕДЕЋОЈ ГЕНЕРАЦИЈИ. Нема (нас) више, готова прича. Хлеба и игара омогућава жаби да се тихо скува.

    Понављам се: антички принцип ПЕРИОДИЧНОГ ПРАЋЕЊА професионалног такмичења је замењен садашњим СВАКОДНЕВНИМ, са свим претећим пасивним елементима, који, уз медијску и ШКОЛСКУ харангу, замајавају људе. Срби су без те пропаганде живели вековима, са њом убрзано умиру не схватајући о чему се ради. Симоновићева систематизација те појаве је од огромног значаја, ако не успе у намери да масе одврати од тога, бар ће остати као историјски документ. За оне под шљиву.

    И не да верујем на реч да су стадиони употребљавани за слетске вежбе, већ то одлично знам. Оно што је куриозитет је да су слетови измишљени и прво практиковани од стране нациста, а не комуниста, и подржавани уд оснивача модерног спорта. Ови други су само преузели одличну тоталитарну идеју. Данас се труде да ту ствар забашуре, па модерне слетове (нпр. параду педера, митинге партија) организују на сред улица, и називају их демократијом.

    Ко је ту потрошач спорта? Нема ту чак ни потрошача, само жртава. ВЕЋИНА несрећника, који би да се у томе остваре, само троши време на то, а не види шта се иза целогодишње нонстоп представе крије.

    Симоновић је дете којем је слобода да се бави спортом одузета, да би се деца која нису за то, систематски (културно, па и физички културно, финансијски, и животно) упропаштавала. Већина никада није гањала ништа осим лопте, и то је чињеница коју не опра хиљаде изузетака. То је суштина, а не то да ли је Дуци комуниста и верује ли у бога. Мислим да му чак не верујем да не верује, као што неким владикама не верујем да верују, али није то популарно, па негде ни дозвоћено рећи.

    Sviđa mi se

  11. Ма ја. Калчо је производ капитализма. А професионалци се разликују по томе што скакућу у костимима са рекламама, наместо голи ко од мајке рођени, као што беше док није било телевизора. Што су живели, и тако голи, од рвања и трчања, нема везе. Битна је разлика оличена у логу фирме на дресићу.

    Опет, што у Њемачкој има фудбалера колико у Србији људи, а опет, има мање професионалних фудбалера него што се „професионалаца“ батрга код нас, нема везе. Ти Алемани што џабе трче за лоптом су жртве јер нису освешћени. Да трче освешћени, друга прича.

    Врло је битно што су слетови постојали и у нациста. То мења ствар, признајем.

    Па још опет, ај погодите од чега је живео Бобек, пошто је фудбал играо аматерски, па је као такав наступао и на Олимпијади.

    Sviđa mi se

  12. Спортисти се од античких такмичара разликују по томе што су свима идоли и што се малтене свакодневно такмиче, а маса их свакодневно прати и на то троши време и друге ресурсе.

    Остали део коментара је мени потпуно недокучиве поенте.

    Sviđa mi se

  13. Г. Клаус, понављање тезе није доказ тезе. Зашто се понављате?
    То што није било интернета и телевизије у старом веку не значи да арене нису биле редовно пуне, а не само једном у четири године, и да маса није имала своје идоле, који су живели од спорта. Такође, не значи да није било школа за те спортисте и тренера.
    (Појам „аматеризам“ се временом мењао. Не тако давно сматрано је да спортиста који има тренера није аматер.)
    Знате боље од мене шта значи, између осталог, реч „гимназија“. Тамо се, јелте, спроводило општефизичко васпитање. Између осталог.
    Шта Вам је још недокучиво? Што сте испустили из вида чињеницу да је рекреативни и аматерски спорт широко распрострањен тамо где Ви сматрате да га у опште нема, већ људи само седе као глупа маса, гледају и нешто жваћу? Па има тога преко мере, није спорно; али није само то.
    ИТД.
    Наравно, нико, па ни ја, не спори многе критике на рачун врхунског спорта које долазе од стране Љ. Симоновића и других. Разлика је што Ви и многи други такав нехумани врхунски спорт везујете за капитализам, а ја не сматрам да је то пресудно. Често је суровије тамо где би требало да буде заступљена „деалијенација“. Нађа Команечи је ( у социјалистичкој Румунији) као дете одвојена од родитеља и подвргнута свакодневном вишесатном тренингу. Годинама је јела само јабуке, јогурт и бисквите. Када више није требала држави, једноставно је одбачена. Покушала је самоубиство а да још није ни почела да живи. И, није била изузетак. Какве то везе има са „неолиберализмом“?

    Ако вам је воља наставите са понављањем приче. Ја написах шта сам имао.

    Sviđa mi se

    • Поштујем Симоновиће и његов ”антикапитализам” због његовог ангажмана и људскости, а пошто понављате ту причу, поставља се питање ко овде чита а ко се понавља. Тако испаде да је комунистички допинг лош, а да је западни добар, или га нема. Бесмислица. Спорт је везан за новац, а непрофесионалним (неновчаним) спортом се може назвати замо бесплатно, у сваком смислу, ангажовање. И у западном образовном систему, тога НЕМА, имате спортске клубове које служе за регрутовање фахидиота, који се баве професионалним регрутовањем деце.

      ШКОЛЕ СУ ДАНАС МИНИМИЗИРАЛЕ ФИЗИЧКОВАСПИТНИ РАД (нпр. гимнастику и атлетику, са једнонедељним часовима ”физичке културе”), и свеле га на фактичко рекламирање спортских клубова. Како можете да било какву западну, укључујући српску, школу да поредите са гимназијумом? Потпуно супротно, а деца која се ПРИВАТНО И ПРОФЕСИОНАЛНО баве фахидиотском спортском дисциплином не мења чињеницу да је половина младих неспособна за војску. И даље не видим шта виши проценат фудбалера у Немачкој мења на том плану, изузев да имају квалитетнији фудбал. ПА ДА ЛИ ЈЕ ТО СРПСКИ ПРОБЛЕМ, ЛОШ ФУДБАЛ? Наравно да јесте, Маракана и ЈНА стадиони сведоче о томе. И поред масмедија, пуне се неупоредиво чешће и више од старогрчких стадиона, а само су коцка у мозаику замајавања.

      Немате никакав доказ за масовност данашњег типа такмичарских игара у Грчкој, које су се одржавале максимално једном годишње, у свим дисциплинама заједно, и трајале максимално десетак дана. То је било ”редовно пуњење” грчких стадиона за које ја знам. Касније је у Риму развијен аренски концепт, и то је основа за даље замајавање масе.

      Аматерска утакмица јесте могућа, међутим, аматерско првенство, које окупира целу годину, јесте увреда за здрав разум. Креиране су категорије – тежинске, старосне, полне, инклузивне на разне начине – који је таквом ”аматеризму” омогућио релни такмичарски карактер и апсолутну професионализацију широке масе. Професионализацију, јер је свака награда која излази из оквира школског признања, тржишна категорија, и излази из појма гимназије. Масовна ”аматерска” такмичења за које налазите квоте у кладионицама је антилогика првог реда. Ту бисмо могли да се дотакнемо и Симоновићеве контрадикције када говори о вирилизације жена путем спорта уз истовремено нападање Кубертена за забрану њиховог учешћа на играма. Данас се можете кладити и за њихово и за учешће свих осталих категорија.

      Категоризација је државним интервенционизмом омогућила инклузију и масовни излазак на тржиште онима којима тамо није место, а противницима интервенционизма тога типа се удељује етикета комунисте. Занимљиво, а још демонстративно одете.

      Sviđa mi se

      • Ма нисам „демонстративно отишао“, већ ми је непријатно да гњавимо и себе и друге истом причом.

        Још горе, најмање пола Вашег „утука“ је потпуно идентичо ономе што и ја мислим. Што, забога, нисте погледали „Шта са децом“, и линк сам оставио, па да се не натежемо без потребе око ствари о којима размишљамо на исти начин? Прочитали бисте тамо и да су физичке способности свих узраста у нас у перманентном паду, и да је здравствено стање деце и омладине критично незадовољавајуће, итд. Само је све „подупрто“ навођењем резултата адекватних истраживања. Прочитали бисте и да је моје тренерско искуство да деца долазе из основне школе а да не знају да направе „колут напред“. Само, бавио сам се и апсурдом да је у „социјалистичкој“ Југославији постојала ужасна сегрегација деце у образовном систему, и да су разлике у условима од школе до школе размера векова и континената. Та сегрегација се и даље наставља. Исто бисте нашли да се слажемо око служења војске.

        Друга ствар, немојте да инпутирате и замењујете тезе. Коначно, не можете спотити да је у давним временима постојао професионални спорт и да су се „голи дечаци“ бавили спортом, односно да је постојао физички одгој.

        Затим, лепо ви раздвајате данашњи професионализам и аматеризам, само што та подела није довољна. Постоји и полу-професионализам, али и наш социјалистички изум „НЕАМАТЕРИЗАМ“, „што знамо шта није али не знамо шта јесте“. Тако су наши Бобек и друштво отишли на Олимпијаду као формални аматери а стварни професионалци, да се такмиче против истих таквих „неаматера“ из социјалистичког лагера и правих аматера (евентуално полупрофесионалаца) из капиталистичких земаља, за које се овде изгледа тврди да не постоје. А имате и анегдоту из мало каснијег доба да је капиталистички конобар до подне служио наше аматере Џајића и друштво у хотелу, а увече им/нам забио два гола. Отприлике да је обрнуто од набубаних идеолошких флоскула.

        Помињањем масовног спорта у западној Европи нисам ништа друго хтео већ да укажем да пук није само глупа маса која гледа, и тако сам написао, тако да не знам шта Вам није јасно. Није сав масовни спорт усмерен ка производњи професиомалаца. Он то јесте сам једним, мањим, делом, остало је потреба за игром или вежбањем. Слично је и са феноменом кладионица итд.

        Међутим, Дуци је против професионалног спорта као таквог (та слушао сам га). Ја кажем да је у данашњој цивилизцији то немогуће, ма како ствари поставили.

        У „блажој варијанти“ тврди се да Дуци „само инсистира“ на приоритету општефизичког одгоја. Па ја кажем да он ту ништа ново и посебно не отвара. У француској је већ 1/3 школског прогама усмерана на физичко васпитање, а европски парманент захтева са се обим часова физичког удвостручи па затим и утростручи. И о томе имате учланку који сам поудио.

        Sviđa mi se

      • Не знам где сам то мењао тезе, не знам где сам оспоравао постојање ”професионалног спорта” (чак све време тврдим да је то плеоназам) али тешко је расправљати са игнорантом. Упорно тврдим, да једини организован ”аматеризам”, у било чему, укључујући спорт, може постојати само у школским клупама, али коме то причати.

        Нисам хтео да се дотичем вашег текста, да не бисмо ширили лични термин, јер га сматрам нефокусираним, и са неколико фундаменталних нетачности. Прочитао сам га чим је објављен, сада мало детаљније.

        Не постоји никакав француски пројекат ”трећине школског времена” намењеног физичком васпитању, већ постоји минимум од три сата недељно. Огромна непрецизност, која са слабо разликује од других система од сат и по недељно.

        У фусноти наводите (неисправан, поправите то убудуће) линк ка одлуци Савета Европе, који ”препоручује” европским државама да подигну удео физичког образовања (и спорта, обавезно и неизоставно) на француски ”револуционарно висок” ниво од три часа недељно. У наставку, препоручује се родитељима и невладиним организацијама да активирају децу приватно, са нагласком на спортске секције и клубове. Остале одлуке СЕ, нпр. о инклузији у спорту, такође можете ишчачкати, уосталом, и ова препорука се и тога дотиче.

        Дакле понављам вам, јер невероватном упорношћу игноришете: немате никаквог упоришта у тврдњи да је стање физичког образовања и здравља деце у остатку Европе фундаментално боље него у Србији. По трећи пут: пад квалитета здравља и просечне физичеке спреме и је директно пропорционалан популаризацији спорта, а експоненцијално праћењу спорта (тоталној пасивизацији). Просечан омер ”активних” и ”пасивних” спортских буљубаша можете угледати на било којој европској фудбалској утакмици, односом између терена и трибина.

        Е сада, кажете: ”Школски спорт би требао да делује у синергији са системима спортских клубова и такмичења. Ову синергију би требало од времена социјализма да употпуни систем приватних спортских школа. Мрка капа.”

        Па цео, не само школски систем, делује у изузетној синергији са системима спортских клубова и такмичења. Једино што ви мислите да се ”систем покварио” јер сте емотивно везани за њега, као што разноразни идеолози раде. Они који су и данас успешни спортисти уопште не мисле да је систем покварен.

        Sviđa mi se

  14. Нимбус: „Професионални спорт НИЈЕ производ капитализма, па ни неолиберализма, већ је много старији.“
    Да, и? Ми не говоримо о античком професионализму, него дискутујемо о ДАНАШЊЕМ професионалном спорту, који ЈЕСТЕ производ капитализма и ту је неолиберализам, нажалост, још увек незаобилазно присутан. Да то јесте тако је више него једноставно утврдити. Ко су власници клубова, није важно о ком је спорту реч? Ко су власници такмичења? А ко спонзори? Ко даје награде спортистима? Ко држи кладионице? Ко организује намештања? У коју сврху се спортисти допингују?
    Да подсетим, реч је била о Ђоковићу и фирмама које дају награде и спонзоришу тенис. Дакле, хајде, где ту видите антику? Побијте макар и за једну од оних фирми које је Симоновић навео, да не припадају мултинационалкама и креаторима НСП. Ако би ми овде прихватили да расправљамо како то Нимбус заврће, онда смо решили све проблеме овога света и расправи више нема места. Мислим, онда су нам за нашу садашњу несрећу криви Адам и Ева. И јабука коју су загризли.

    Нимбус: „Аматерски и рекреативни спорт постоје и у капитлистичким земљама, па НИЈЕ ИСКЉУЧЕНО да га има више него у социјалистичким системима, и сл.“
    А ко је, уопште, тврдио супротно? Уосталом, социјализма више нигде и нема, осим неких бедних заостатака. Текстом се управо потенцира НЕидеолошка ТАЧНОСТ Дуцијевих навода, а брм и Нимбус то упорно завијају у идеолошку обланду и тако његове истините наводе, када већ не могу да их негирају, дискредитују.

    Нимбус: „Симоновић је комуниста.“
    Да, и? Ако неко може да буде фашиста, а неко либерал, зашто њему, Дуцију, негирати право да буде комуниста? Мислим, то што је он комуниста ни за јоту не мења његове наводе…

    Нимбус: „Ма није Дуци Свети Дух, ништа ново он ту није измислио. Французи су то што „он сматра“ већ одавно спровели у дело, примера ради.“
    Ко је уопште рекао да је Дуци смислио нешто ново? Он? Ја? А од Француза су све то у дело спровели још много боље и ефикасније Американци. Љихов спорт доминира светским због развијеног универзитетског спорта.
    Проблем ових наших расправа је што одређени ликови као што су то брм и Нимбус сваку, ама баш сваку појаву, догађај или, што је и најчешћи случај, личност, идеолошки маркирају и онда са својих позиција нападају, иако су чак и дубоко свесни тачности изнесених података. Поента текста је управо у томе да и ваш идеолошки противник може да изговори истину и да га идеологија којој припада никако не дисквалификује, ма шта ви о њој мислили.

    Клаус: „Улазимо на идеолошки терен са којим се са Дуцијем не слажем, а то је потенцирање социјализма уместо социјалног.“
    И ви, додуше помало и смерно, наседате на брмове и Нимбусове трикове, да све сведу на идеолошку расправу. Скоро сам написао дрпу у једном коментару да његов предлог о референдуму, на коме би се народ изјаснио да ли је за капитализам или социјализам једноставно нема смисла, да је немогућа мисија, јер социјализма више нема (мада Нимбус, очигледно, види велику опасност од одавно ликвидираног Пол Пота и севернокорејских, атомских слетова). Наиме, данашњи свет у коме живимо је уређен по западним узансима и моделу, социјализам је протеран, капитализам се угњездио усред Кине и Русије, те нема места да малене нације саме одлучују о увођењу истог, то просто није могуће. Дакле, ако се неко као Дуци залаже за социјализам, то се може лепо саслушати или окренути леђа, према избору и то заиста више не би требало да било кога узбуђује. Али, ако дотични каже неке ИСТИНЕ, а он их је изговорио у једном кратком и до бола ефектном тексту, о тим истинама треба дискутовати, а не о његовој идеолошкој личности.

    Клаус: „Интелигенција је системски прогоњена, и у спорту и у политици, јер је тешко контролисати паметног човека, а школе се претварају у инструмент заглупљивања, у којем си успешан пропорционално послушности. Та димензија је и раније била присутна, а садашњом спортивизацијом и болоњизацијом тек добија гротескне димензије.“
    Ево, ово је права димензија спорта о којој треба говорити, а ви сте у једној реченици показали како и социјализам и капитализам делују, у дубокој суштини потпуно исто, с`тим да је капитализам ефикаснији. Мислим, у заглупљивању.

    Клаус: „Иначе, Симоновић је одустао лично да прича о аматеризму, већ прича о спорту као таквом, и у праву је.“
    Наравно да је у праву, свет се променио, па и спорт. Мени је, када сам ишчитао пристигле коментаре, прва помисао била да се „гласно“ церекам на Нимбусове „античке мудролије“, па да га подјебавам, а онда сам, због ваших коментара који су, у правом смислу те речи, допунили и побољшали мој скромни прилог, одлучио да напишем овај подужи коментар са цитатима, не би ли дискусију, ипак, свели на оно шта би она и требала да буде, ако је схватамо на конструктиван начин. Мада, нисам превелики оптимиста, обзиром на наше идеолошке бојовнике и њихову омиљену интернет игрицу „рат идеологија“.
    И, господине Клаус, посебно вам хвала на „малом есеју о ватерполу“, уштедели сте ми драгоцено време.

    Нимбус: „И, поновићу, аматерски, рекреативни спорт је врло развијен тамо где га ви у опште не видите. Оно што је овде камен спотицања су екстремно плаћене звезде, који представљају 1% укупног професионализма, и кап у мору укупног „капиталистичког“ спорта.“
    После свега, ја бих коментатору препоручио да поново прочита Дуцијев текст. Кратак је, није тешко. Човек већ у наслову, који је толико ефектан да би га свако од нас ставио, када би имао муда и кефало да се сети, поставио једно важно питање, на које је и смело одговорио. Мислим, у тих 1% је срж, а како ми знамо да је међу њима и Ђоковић, онда значи да и Нимбус прихвата изречене истине у Дуцијевом тексту. Само, смета му његова идеологија. А да подсетим, реч је о томе да ли тих 1% „екстремних“ помажу џелатима човечанства?

    Клаус: „Хлеба и игара омогућава жаби да се тихо скува. Понављам се: антички принцип ПЕРИОДИЧНОГ ПРАЋЕЊА професионалног такмичења је замењен садашњим СВАКОДНЕВНИМ, са свим претећим пасивним елементима, који, уз медијску и ШКОЛСКУ харангу, замајавају људе. Срби су без те пропаганде живели вековима, са њом убрзано умиру не схватајући о чему се ради. Симоновићева систематизација те појаве је од огромног значаја, ако не успе у намери да масе одврати од тога, бар ће остати као историјски документ. За оне под шљиву.“
    Овде само желим да скинем шешир и дубоко се поклоним једном од ретких коментатора, а поводом Дуцијевог текста сам многе ишчитао, који је схватио суштину Симоновићеве борбе са ветрењачама. Дакле, шешир доле, мајсторе!

    Клаус: „Оно што је куриозитет је да су слетови измишљени и прво практиковани од стране нациста, а не комуниста, и подржавани уд оснивача модерног спорта. Ови други су само преузели одличну тоталитарну идеју. Данас се труде да ту ствар забашуре, па модерне слетове (нпр. параду педера, митинге партија) организују на сред улица, и називају их демократијом… То је суштина, а не то да ли је Дуци комуниста и верује ли у бога.“
    Ево, да мало дам прилике брму и Нимбусу да ме попљују. И ја сам, замислите, учествовао на слету. Оном. Елем, из целе моје основне школе је, после више месеци вежбања, за слет изабрана само једна осморка. После 25.маја, до краја године, значи скоро месец дана, нас осморица смо били ослобођени часова физичког, па смо били приморани да играмо мали фудбал на малом терену у школи, док су наши несретни другари вежбали исту ону, нашу слетску вежбу и то за оцену. Е сада, а шта је ту лоше? Мислим, вежба је била чиста фискултурна и ја сам се поносио што сам изабран, јер је то значило да сам је одвежбао без грешке. Јер лоше то што сам добро вежбао? Што сам добио петицу пре краја године? Што сам играо мали фудбал? Иначе, не правим се луд и немам намеру да лажем, осећај за нас вежбаче на партизановом стадиону је био фантастичан – рефлектори, аплаузи, сазнање да те из оне масе гледају и твоји…

    Нимбус: „Битна је разлика оличена у логу фирме на дресићу.“
    Да, итекако је битна!

    Нимбус: „Врло је битно што су слетови постојали и у нациста. То мења ствар, признајем.“
    Чак и овај једноставан податак се изврће. Мислим, не ради се о томе да су постојали, већ да су ИЗМИШЉЕНИ у време нациста. И наравно да мења ствар, јер напросто није могуће везивати слетове само за комунизам.

    Нимбус: „Па још опет, ај погодите од чега је живео Бобек, пошто је фудбал играо аматерски, па је као такав наступао и на Олимпијади.“
    Сам појам аматеризма не негира потребу спортисте да има неку зараду од бављења аматерским спортом, јер улаже напор, време, здравље, а потребна му је појачана исхрана, пристојан живот и сл. Чињеница да су се у доба хладног рата и на спортском пољу сударали системи, социјализам и капитализам, не може да замагли ДАНАШЊЕ СТАЊЕ У ПРОФЕСИОНАЛНОМ СПОРТУ, а о садашњости је овде реч. О Ђоковићу и осталим врхунским светским професионалцима. Елем, нема више социјализма, из којег, узгред буди речено, можеш наводити много „горе“ примере од Бобека, од источнонемачких пливачица, па преко румунских гимнастичарки, до руских спортиста са високим војним чиновима, од допинга, до новца и афера, али се, просто напросто, не ради о томе, то је твоје и брмово скретање дискусије на идеолошки план, јер се истинитост Дуцијевих навода не може побијати.

    Нимбус: „нико, па ни ја, не спори многе критике на рачун врхунског спорта које долазе од стране Љ. Симоновића и других. Разлика је што Ви и многи други такав нехумани врхунски спорт везујете за капитализам, а ја не сматрам да је то пресудно.“
    Одлично, још само и да нам покажеш где си се то са Дуцијем сложио, па да се сви лепо изгрлимо и изљубимо, како доликује.
    А што се тиче везивања нехуманог врхунског спорта за капитализам, Клаусовог, мог и многих других, за разлику од тебе, јер ти сматраш да то није пресудно, све је, па и то, ствар перцепције. Али, ту се никако не може ставити тачка, јер остају она питања која сам поставио горе, дакле, ко је власник клубова, ко даје енормне награде тенисерима… да се не понављам. Мислим, лако је бацати „кривицу“ на антику и још лакше на социјализам, само што њих више нема, на сцени је капитализам и то неолиберални, он влада светом па и спортом, нарочито професионалним. Ако су иза свега промотери НСП, остаје и даље да виси у ваздуху Дуцијево питање у вези спортских професионалаца и џелата човечанства.

    Sviđa mi se

    • Нисам планирао да коментаришем на ову тему јер сам у одговору на брмов текст рекао шта мислим. Да сам био у праву, доказује и овај твој коментар где помињеш мој захтев за референдумом на коме би бирачи Србије рекли шта од друштвених уређења најбоље обожавају, па да једном кренемо (некуд) уместо што деценијама јуримо сопствени реп. Аргумент који си изнео (да социјализам нигде у свету више не постоји, па је беспредметно раасправљати о евентуалном његовом увођењу у Србију) је сасвим на месту и морам да признам да се стидим што се тога сам нисам сетио; уштедео бих труд куцајући и образлажући глупости.

      Наравно, у то име, врло је смислено расправљати о капиталистичкој (експлоататорској) природи врхунског (професионалног) спорта; још само да се ти и Клаус око спорних детаља некако договорите са брмом и Нимбусом, па Метузалеми из Фифа, НБА и сличних караконџула могу у (не)заслужену пензију. А Дуција ћете се ваљда сетити за Дан републике…

      Sviđa mi se

    • Покушао сам суптилно да укажем на разлику између суштинског и споредног, а на дискутанту је било да то прихвати или не.

      Sviđa mi se

  15. без везе је са темом, али када већ споменух педере, ваља прочитати аздејковића, блог92, ја прочитао на новом стандарду

    Sviđa mi se

    • Da li homoseksualci mogu biti nacionalisti?
      Da li homoseksualci mogu biti tradicionalisti?
      Zašto je stvorena pogrešna slika o homoseksualcima kao multikulti idiotima?

      Sve je isplanirano.
      Ekstremni homoseksualizam se naslanja na ekstrizam huligana. Jedni druge dopunjuju. Jedni od drugih žive. Hrane se istim ludilom. Odvlače pažnju društva sa važnijih problema.

      http://www.dragas.biz/lgbt/
      http://blog.b92.net/text/24668/Zasto-gej-parada-vise-nije-gej/#.VCAXiWwWOao.twitter

      Sviđa mi se

      • није поента у томе да ли могу бити ово или оно, наравно да могу, већ шта је аздејковић говорио и радио прошлих година, а шта говори сада! дијаметрално супротно… упореди, па да се запитамо шта је истина о геј паради, ако нас истина уопште и занима

        Sviđa mi se

  16. Klaus on 26. septembar 2014. u 21:19 said:

    „Упорно тврдим, да једини организован ”аматеризам”, у било чему, укључујући спорт, може постојати само у школским клупама, али коме то причати.“

    Честитам на фокусираности. Ако је то друго име за лупетање.

    Богатији сам за ново животно сазнање да сам био професионални фудбалер. Ето, под старе дане ми се остварио дечачки сан.

    Па чак и лупетате погрешно. Ето у Америци школски спорт служи за производњу професионалаца. Постоје „спортске стипендије“ и којешта друго. А богами, и у социјализму су тренери проналазили таленте по школама, те их усмеравали.

    Где ћете на пример сместити „хоби-фудбал“, ако сте чули за то?

    А где бисте сместили нпр. „спорт за инвалиде“?
    Е сад што се и такав спорт једним делом претвори у професионализам, па то вам причам од почетка, ако се још сећате полпотовских слетова.

    Где сте ви мене могли наћи у полемикама око економије, права или тако нечега? Ту можда некад напишем неки коментар везан за реалан живот илити практично искуство. Нисам компетентан. Међутим, када је оваква тематика у питању изузетно потцењујете моју инфрмисаност, а поготово лично, ако хоћете стручно искуство. Могуће и да негде погрешим, ако извори слажу мене, али то је могуће ретко и тешко да може значајно да утиче на суштину. Сад, кад бих вам доказивао ставку по ставку, реченицу по реченицу, куд би нас то одвело? А чини ми се и да не вреди.

    Како вам објаснити да постоје и допунске школске активности (по избору, али обавезно) или да 180 минута никако не може бити три школска часа? Никако.

    Јесте чули за статистику? Разна мерења која су упоредива са истим таквим мерењима у другим државама? Јесте, али шта вас брига.

    Био сам у праву када сам хтео да баталим јалову причу, али сте Ви или ти или ви, изгледа расположени да се борите, онако аренски, ко на пример гладијатори. Логомахија, што би реко стари Вујаклија.

    Ајде, у здравље…

    Sviđa mi se

  17. 1. Игноришете саговорникове речи, након мог понављања, то називате лупетањем (професионализам-аматеризам). Ко вама брани да будете професионалац? Овде је реч о вештачкој популаризацији спорта и омогућавању да се масовно троши време тамо, најчешће пасивно.

    2. Игноришете поново саговорникова, и поново га изазивате да се понавља. Овај пут је у питању инклузија.

    3. Подмећете. Три часа недељно у Француској је постављено насупрот часу и по у остатку Европе. Ако знамо да је код нас двочас ”спорта” сат и по, онда је јасно да Французи имају два двочаса. У њиховој ”вишој средњој” школи (еквиваленту нашег основца), у узрасту од 14 година, то је 3 од 31 часа. Зкључак – Клаус лаже, јер не прави разлику између часова и школских часова. Ако ћемо фудбалском терминологијом, ово што радите су оштри клизећи стартови.

    Него, додајете тезу да француски ђаци имају три додатна ”обавезна слободна” часа. Пошто сте упућени, не би било згорег да објасните како то изгледа, и ко је надлежан или може бити надлежан за то, да се школа не би гњавила. Та професионализација деце и гурање у клубове јесте невероватна. У исто време, закон о раду им забрањује запослење испод 16 година.

    Треба ли да помогнем? Да себе цитирам:

    ”Савет Европе ”препоручује” европским државама да подигну удео физичког образовања (и спорта, обавезно и неизоставно) на француски ”револуционарно висок” ниво од три часа недељно. У наставку, препоручује се родитељима и невладиним организацијама да активирају децу приватно, са нагласком на спортске секције и клубове.”

    Али понављам се, наравно, када причам с игнорантом.

    Sviđa mi se

    • „Богатији сам за ново животно сазнање да сам био професионални фудбалер.“

      Извињавам се на превиду. Да, били сте (у најмању руку тренер, не знам вам биографију), а што сте можда то редили бесплатно – па то је и суштина целе расправе. Данашње ”волонтере” на радним местима, којима је ”дечачки сан” да добију посао, нико не назива аматерима. То је и суштина непродуктивне спортске подвале, и терминолошка папазјанија која се ту употребљава.

      Sviđa mi se

      • Ооооооооо, Труцификс!
        Овакву препеку од галиматијса тешко је срести.
        Ви сте, г. друже Клаус спремни да се сами са собом посвађате, само да не дате саговорнику за право, јер се исти слаже са Вама, али постоји опасност да се и Ви слажете са њим.
        Ви и друг Пегетет сте нешто закерали, па сам ја понудио нешто што сам на исту тему писао. Не да бих дао „рад“ на стручну експертизу, већ да се уверите око колико питања се слажемо, те је ваше закерање неумесно. А, јок! Не`ш ти „Нама“ писати што и ми мислимо.

        Клаус збори:
        „…ШКОЛЕ СУ ДАНАС МИНИМИЗИРАЛЕ ФИЗИЧКОВАСПИТНИ РАД (нпр. гимнастику и атлетику, са једнонедељним часовима ”физичке културе”)…“

        Па кад ја потврдим ту тезу, Класу се успротиви!
        Стрижено је! Славодобитно констатује г.д. Клаус. Нимбус је игнорант, па зато тврди да је кошено.

        Затим ће г.д. Клаус епохално установити да постоји саксија око рупе:
        „Упорно тврдим, да једини организован ”аматеризам”, у било чему, укључујући спорт, може постојати само у школским клупама, али коме то причати.“

        Ама, делимично да, делимично не, а делимично је и тај вид аматеризма у функцији професионалног спорта, тако да је у питању, да сажмемо, дати исказ збир делимичних учесталих мрсомуђења.

        Ма наиван ко мисли да г.д. Клаус не може да продуби своје небулозисе:

        „…Него, додајете тезу да француски ђаци имају три додатна ”обавезна слободна” часа. Пошто сте упућени, не би било згорег да објасните како то изгледа, и ко је надлежан или може бити надлежан за то, да се школа не би гњавила. Та професионализација деце и гурање у клубове јесте невероватна. У исто време, закон о раду им забрањује запослење испод 16 година….“

        Некоме ће се учинити, можда с правом, да је у питању директан ускок себи у стомак уз двоструки аксл. Али, овде долазимо до заиста епохалне глуперде од аматерске чистоте мисли, јер нас води к тому да је и описмењавање деце заправо принуда на присилан рад, јер деци након описмењавања, а и стицања разних других застрашујућих менталних вештина, прети запошљавање. Не мислимо да г.д. Клаус уистину тако размишља, него сере јер се петљао у своју памет, коју одавно није проветравао.

        Но, да покушамо да се вратимо теми у трњу сујете изгубљеној. Реч је о томе, како год, да се на многим странама увиђа да се ШИРОКОЈ ФИЗИЧКОЈ КУЛТУРИ мора посветити далеко већа пажња. То је суштина. И на истоку и на западу. Отуда, само сам скренуо пажњу да Дуци ништа особито ново не збори.

        И, Дуци, кад каже „да професионални спорт треба укинути“, ја кажем да је у питању „фантасмагорија“ јер је у данашње време укидање професионализма немогуће. Елем, г.д. Клаус ме оспорава, зато што мисли да је у данашње време немогуће укинути професионални спорт.

        Затим се г.д.Клаус са философских висина бави теоријом аматеризма. Да не бих трошио време на будалаштине, указаћу цењеном теоретичару на један аматерски парадокс: Дечачко сневање о сексу није секс.

        Написао сам ја да је професионали спорт знао бити суровији у источном лагеру него у земљама јебеног неолиберализма, и да тај јебени али ненадјебиви неолиберализам јесте крив, али само дуз, али не и дибидуз. И знам зашто то пишем. 7-8 месеци након једне Олимпијаде 4 од 10 совјетских освајачица медаља у дисциплинама снаге су се породиле. Колико их је абортирало, не знамо. Трик се састоји у томе што се упрвих пар месеци трудноће женски организам спрема за оно што претстоји, тако да жена постаје физички јача него иначе. Па су их плодили као крмаче. Или, секси-контрола је уведена на олимпијадама због совјетских такмичарки или шта су већ били. Е, то ви је та еманципација жена у напредним социјалистичким друштвима. Ако размислите, а бојим се да вам идеолошке ченгеле неће то дозволити, доћићете до памети да нас је комунистичка квази и надри еманципација жена довела до тога да изумиремо.

        Ево да задам један задатак г.д. Клаусу: Нађите 1 (један) валидан и масиван лонгитудинални рад/истраживање, које се бави физичким/моторичким/кинетичким (назовите како хоћете) способностима становништва у СФРЈ, а да не констатује рапидан пад, и дајте ми адресу, ако тако нешто нађете, да дођем и свечано Вас пољубим у дупе. Обрнуто није потребно, мада би било заслужено. Па и ја сам се побунио да се у таквој ситуацији смањује обим наставе физичког васпитања, о квалитету да не причамо.

        РЅ. Народна пословица: „Будалу нит јебати нит кући водити!“… Ал` шта са врхуским интелектуалцима…ЈБТ?

        Sviđa mi se

  18. „ШКОЛЕ СУ ДАНАС МИНИМИЗИРАЛЕ ФИЗИЧКОВАСПИТНИ РАД (нпр. гимнастику и атлетику, са једнонедељним часовима ”физичке културе”), и свеле га на фактичко рекламирање спортских клубова. “

    Када неко цитира ову кратку тезу уз изостављање последњих пет речи, тада више није само игнорант, већ се претвара у најобичнијег фалсификатора.

    Основна моја тврдња је да се уз подршку образовног система проблем непостојања физичког образовања „лечи“ повећањем спортског ангажовања и пратеће идолатрије. Бранећи спорт тврдите да треба да се угледамо на западне земље, потпуно неаргументовано тврдећи да је код њих другачија ситуација, наводећи у „научној“ тези потпуно дезинтерпретиран извор. Али нема везе, могу ја доста да кусам и прекрајам цитате, када затрпам тему, можда људи забораве. Фуј.

    И та се непевана глупост брани оптуживањем опонента за комунизам, и за симпатисање СФРЈ (потпуно нетачно и небитно, на страну чињеница да је склоност спорту код Нимбуса узгојила СФРЈ, што је битно ради разумевања лицемерства) и за неслагање у одређеним стварима с Дуцијем (тачно и невезано за Нимбусова лупетања).

    Пикајте ви лопту, није логика за вас.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s