Којекуде Милошу, Чиниш ‘волико Црни Ђорђе (2)

Милош је објашњавао да је много ближе утроби непријатељевој , као најслабијој тачки његовој, ако је пред њим на коленима

’’ Нама није за тим стало што се цареви међу собом комешају. Царства се и побију и помире , тешко слабијему који се у бој њин меша па после или од једне или од друге стране буде остављен. Нашој земљи је мир нужан и ми се само миром у целости одржати можемо’’

Милошеву ’’споразумашку’’ политику снажно је 1816.год. подржавала Русија јер је та политика одговарала њеном плану за решење српског питања. Русија је све до 1833. водила главну реч у тим преговорима који су довели до хатишерифа и берата.

 

milos

Као што рекох , одавно ме муче два питања:
Да ли се историја понавља и да ли личности стварају славну историју или одређено време прави велике историјске личности?

Милош Обреновић је рођен 1780.године у селу Добрњи у ужичкој нахији , у сељачкој породици.
После очеве смрти доста је тешко живео. Као врло сиромашан био је принуђен да ступи у службу код имућнијих сељака као чобанин. Када је касније његов брат по мајци Милан ( чије је презиме касније узео Милош ), бавећи се се трговином свињама побољшао свој положај, Милош је ступио у службу код њега у селу Брусница и ту заједно са њим дочекао почетак устанка 1804.године.
Милан је убрзо постао војвода , а Милоша један од истакнутих ратника. Приликом напада на Ужице 1807. и Милош је постао војвода. ’’Карађорђе , лично, му је уручио војводску диплому’’.

У борбама на Засавици , а касније на Равњу 1813. Милош се јуначки борио под командом кнеза Симе Марковића. Приликом слома остао је у земљи што му је још више подигло углед па је изабран за вођу Другог српског устанка.
Вук Караџић је био познат као велики присталица Милоша у династичким борбама. Милош му је дао и годишњу пензију, па ипак га је Вук у једном свом спису који је отворен тек 1900. год, овако карактерише:
’’Кад сам описивао славна дела Милоша Обреновића, потомство има тражити од мене описанија и његова морална карактера и рђава дела. Стање мога здравља не допушта ми да за сад о томе напишем… Мени се чини да ће се најлакше представити порттрет Милошевог живота у власти и господству када му се опише ови’ пет главних својстава његови’ :

1. спрдња,
2. самољубље и презрење свију други’ људи,
3. самовољно владање и управљање земљом,
4.  непостојанство и лаж,
5.  домаћи живот’’.

У аманет је остављено да та грађа никад не буде издавана јер садржи обиље порнографских израза и описа шала у једној средини у којој је врхунац духовитости био Милошев буљубаша познат као Амиџа.
Уздижићи се од сеоског чобанчета до војводе , па онда и до врховног кнеза Србије, Милоша је, због власти, све више хватала вртоглавица, те се понашао пашински и живео разметљиво. По ношњи и по начину живота , по својим манирима и поступцима он је одавао слику турског паше. Он је од паша , бегова и ага учио о политици , па није чудно што му је њихово друштвао импоновало. Двојици својих синова дао је назив’’бег’’ ( бег Милан и бег Михаило ). У свом писму Милошу из 1832, из Земуна, Вук пише критички о његовом начину управљања и живота. Набрајајући случајеве тираније, безобзирне трговине и глобљење народа, Вук завршава писмо: ’’С владањем ваше светости нико није задовољан, ама баш нико осим ваша два сина , а и они да су већи може бити да би били незадовољни као макар ко други’’.
Милош је био велики сладострасник и распусник. Осим жене Љубице имао је много ’’милосница’’. Једну од њих, неку Петрију Сарајевку,  Љубица је лично убила пиштољем. Поред законите жене узео је и једну покрштену Туркињу са којом је имао и сина Гаврила који је мало поживео. Народ ју је звао ’’Јеленка , мала госпођа’’, за разлику од Љубице која је била ’’велика госпођа’’. Лукав и препреден, Милош је био мајстор за опхођење са Турцима. Нико није знао као он да се с њима лаже и слаже,  како му кад треба. Као велики трговац знао је да искористи турску благонаклоност и за своје лично богаћење и да корумпира Турке. Од обичног сиромашка какав је био , постао је један од најбогатијих људи на Балкану.
Као врховни старешина Милош се понашао као деспот и тиранин. Не само да је омаловажавао већ је и кињио и понижавао људе. Смакао је много старешина и виђених људи из устанка. Батинао би понекад и појединце из своје најближе околине. Радио је све на своју руку, али у дослуху са Марашли Али пашом ( Марашлијом ) и другим везирима. Сазивао је и народне скупштине али су оне више служиле ( од 1815 – 1830 ) као договор Милоша са старешинама за учвршћење турско-српске управе , за разрезавање пореза и учвршћивање његовог положаја.
Карактеристична је била једна скупштина коју је Милош сазвао у Крагујевцу ( у који је већ 1818. била премештена престоница ) 14. маја 1828. године , поводом руско-турског рата. Милош је отворио скупштину својим говором којим саветује скупштинаре да употребе све силе како би се у Србији сачувао ’’мир и тишина’’. Говор је завршио речима :’’ Нама није за тим стало што се цареви међу собом комешају. Царства се и побију и помире , тешко слабијему који се у бој њин меша па после или од једне или од друге стране буде остављен. Нашој земљи је мир нужан и ми се само миром у целости одржати можемо’’.
Рат између Русије и Турске се завршио без учешћа Србије , али не и Срба. У редовима руске војске ступила је током рата маса српских добровољаца – бивших емиграната и потајно побеглих лица из Србије. Српски добровољци у руској војсци су се борили са необичном храброшћу, што су руски официри јавно истицали. Милош је врло рђаво гледао на њих јер су они ширили о њему најгоре гласове као о турском пандуру , а уз то су угрожавали мир у Србији. Почетком 1829.год, Милош затражи од руских генерала ’’да се Миљко Петровић ( брат Хајдук-Вељка ) и други Срби скитнице и угурсузи удаље у Русију’’. Међутим, они су остали у руској војсци и у једном нападу на Селистрију Миљко је , као некад његов брат на Неготину, нашао јуначку смрт.

Да не би у овако критичном времену ослабио свој положај код Турака и њихово поверење, Милош је прихватио захтев Порте да врши набавку хране за турску војску. Имао је пуно смисла за трговину. Рат је изазвао велику несташицу соли у Бугарској , Србији и Босни , па је ову ’’сону кризу’’ искористио да увећа своје богатство. Милошеве лађе су носиле храну турској војсци у Видин, а у повратку су носиле со коју је закупио од барона Мејтана. Али, он је у овом рату знао да очува и руску заштиту и пријатељство , чинећи и Русима услуге. Обавештавао је у у току рата руску главну команду о кретању турске војске и утицао на скадарског везира Мустаф-пашу да овај под изговором спорог окупљања своје војске не нападне Русе под командом генерала Дибића док су прелазили Балкан и коначно приморала Порту на потписивање Једренског мира. Дибићу је Милош послао у Једрене и једну скупоцену сабљу као свој поклон.
Због оваквог Милошевог држања према Русима и Русији у току рата , руски цар је одбацио све оптужбе које су сумњичиле Милоша као турског човека : ’’Нека је Милош и Турчин и тиранин,(…)  Ја сам са њим задовољан, нек он само слуша моје наредбе, ја другога кнеза не признајем нити ћу признати’’.
Тако је Милош знао да у овом рату сачува пријатељске односе и са султаном и са руским царем. Такав је био Милош као политичар. ( шта из овога може да научи наша данашња дипломатија?, прим.омега )

Да би стекао и сачувао достојанство наследног кнеза Србије и да би учврстио свој положај Милош се служио свим средствима. Обрачунао се крваво са свима који су покушали да му угрозе тај положај и поремете мир у Србији. Од свих злочина , најтежи је свакако био смакнуће Карађорђа. Како је болно одјекнула Карађорђева смрт и какву је сенку бацила на Милоша сведочи и писмо старог црногорског владике Петра 1. од јануара 1818. у коме владика отворено оптужује Милоша као убицу називајући га ’’стари Вукашин’’. Вјерујте ми, пише даље владика, што ја ово са слезами пишем…бооржавајући какав стид и поруганије пада на цијелу нашу нацију, а сувише гњев божји који се излива за таково страшно злодјелство и крвопролитије’’.
Али упркос свих оптужби и гласова који су кружили о њему и његовим рђавим делима, као и његовој дволичности и препредености Милош је ипак знао да себи и својој политици прибави значај и признање наклоношћу руског цара , а специјално пријатељством и наклоношћу султана који је и даље остао номинални владар аутономне Србије.

После разграничења Србије Милош је 1835.год. отишао у Цариград на подворје султану. На пут је повео пратњу од 60 ( шездесет ) људи. Када је 29. августа био примљен у аудијенцију султан га је дочекао речима: ’’ Бег- Милош добро дошао’’. Милош онда на српском језику изговори своју понизну беседу коју су султану преводили. Султан је наредио да му се додели орден у брилијантима, а сабљу искићену драгим камењем да припашу Милошу као султанов дар. Милош паде на колена пред султана и целива му ноге по обичају. Милош је султану такође донео богате дарове тако да их је султан похвалио речима: ’’ како што је кнез снажан, тако су му и дарови снажни’’.
( Милош је објашњавао да је много ближе утроби непријатељевој , као најслабијој тачки, ако је пред њим на коленима- прим.омега).
У Цариграду је Милош остао два месеца и за то време посетио све паше и везире као и стране представнике. Свуда је био богато почашћен и ласкаво примљен. Поред дарова за њега и кнегињу Љубицу султан му је поклонио и 6 топова. Милошева опроштајна беседа:
’’Понизни роб , облагодејствовани царском руком твојом украшеном милостима свагда, а наипаче сада више мог состојанија получио сам благоволенија царска, и докле жив будем с понизним народом мојим благодаран и непоколебим , на средоточију поданства и верности нећу учинити оскуденија к дужним молитвама за царско твоје благополучије и постојаније твога царства . И всевишњи Бог да подари , полезном, светом твојем лицу безконачни живот , благополучњејши , дерзњејши , великоможњејши и самопроизвољни благодјетељу мој, цару и господару мој’’.
После тог пута у Цариград дошао је у сукоб са владиком Радом ( Његошем ) Наиме, Милош је послао писмо у коме каже да га је султан овластио да у његово име стави под турску власт Херцеговину, Албанију и Црну Гору. За то му је султан обећао војску, оружје и новац. Владика је био нервозан и поручио је Милошу да ће се Црногорци бранити до последњег. Милошева намера се никад није остварила јер је у српском сенату било било много људи који су штитили Црну Гору (ђе би ђетићи под србијански опанак – прим. дрп).

Милош Обреновић је остао у успоменама људи највише као ’’вешт политичар’’. Он је заиста и био политичар нарочитог кова, човек без скрупула ( како политичар МОРА да буде – прим омега ) који се знао прилагодити свакој ситуацији и послужити свим средствима. Милошеву ’’споразумашку’’ политику снажно је 1816.год. подржавала Русија јер је та политика одговарала њеном плану за решење српског питања. Русија је све до 1833. водила главну реч у тим преговорима који су довели до хатишерифа и берата.
(Е сад, Светозар Марковић је у свом делу ’’Србија на истоку’’ оптуживао Милоша да је хатишерифом он задао самртни ударац за српску револуцију. Борба за ослобођење и и јединство српског народа , што је и социјалиста Св.Марковић заступао, па и сам помисао о том била је сасвим остављена. Социјалистима и комунистима су увек најјефтиније биле српске главе – прим.омега ).

Још мало о Милошу:

Милош Обреновић је још за време И српског устанка покушао да пружи помоћ Миленку Стојковићу и Петру Добрњцу који су планирали да , уз помоћ Руса, преузму власт од Карађорђа. Писмо у коме се помоћ нуди падне у руке Ђорђу који га преда совјету. Младен Миловановић је желео да се строго обрачуна са Милошем , али је вожд стао на страну свог кума ( Карађорђе је венчао Милоша и Љубицу ). Милош се обавезао на послушност и верност, па је касније још добио и чин војводе.
Младен Миловановић је касније главом платио тај свој покушај ревности у својству попечитеља унутрашњих дела у спречавању завере .
Милош је наредио његову смрт много доцније , тек 1822. када се Младен Миловановић вратио у Србију после слома устанка у Влашкој. Иако га је Милош убеђивао у своје добре намере, Младен је схватао шта значи понижавање Милошевих људи која су била несносна. На крају му се Младен обрати речима: ’’Шта си наумио , чини овде да ти Богом просто, барем да ми се гроб зна’’. Милош се заклињао да да не мисли ништа рђаво и предложио је да изабере место где ће да иде из Србије, кад је већ наумио. Младен се определио за Црну Гору јер је пореклем био из Дробњака. Милош се сагласи и нареди Јовану Мићићу из ужичког краја да га ’’отпрати’’. Негде на Златибору Мићићеви људи убију Младена и ту га закопају и на тај начин изврше освету коју је Милош спремио Младену дванаест година пре.

Милош је наредио и убиство свог кума и заштитника Ђорђа Петровића – Карађорђа. Када је Карађорђе прихватио позив грчког тајног револуционарног друштва ’’Хетерија’’ да поново протресе Балкан и да у савезу са Грцима покрене ширу револуцију којом би се ослободили балкански народи турског ропства, Милош Обреновић је схватио да такав развој ситуације не одговара ни Русији. Карађорђе се прерушен у болесника кога воде на лечење у Мехадију, волујским колима пребаци у Србију 12. јула. 1817.године. Руске власти су кренуле у потеру, а чак су и преко митрополита Леонтија обавестили Милоша и наредили му да га ухвати. Милош је са Карађорђем свршио и пре него што су вести из Русије дошле до њега. Касније му је све то послужило као покриће, али је права истина да се он уплашио вождовог беса и судбине која је Милоша требала да снађе.
Карађорђе се јавио са својим писаром Наумом свом куму Вујици Вулићевићу , кнезу смедеревске нахије. Преко Вујице је позвао Милоша да овај дође на разговор са њим да заједно подигну устанак. Милош се пренерази од страха и одмах обавести београдског везира Марашлију и после договора са њим 20.јула пошаље Вујици Тому Вучића Перишића са оваквим налогом:
’’Ако се глава Карађорђева сада у Београд не донесе … то нека знате да ће и моја и ваша изгубљена бити, и целог народа пропаст из тога следовати’’.

У близини Радовањског луга је био одред његових поузданих људи који би реаговали ако Вујица не изврши наредбу.Карађорђе је убијен на спавању , пред зору 27. јула , а са њим и Наум.
Обе главе су одрали и напунили памуком.Тело су сахранили сељаци на месту погибије. Касније је оно пренето и сахрањено у Тополи. Одране и испуњене главе је Милош послао Марашлији који је преко неког татарина проследио у Цариград. Одмах је Милош преко својих депутата у Цариграду затражио уступке за себе и за државу .
Тако је пала глава Врховног вожда српског народа, као жртва колико Милошевих себичних и прљавих рачуна, толико и руске званичне политике која није трпела овог великог револуционара иако је он читавог свог живота остао веран Русији полажући стално наде у њу.

Трагична смрт Карађорђа болно је одјекнула не само у Србији већ и изван њених граница. Док су Срби изван тадашње Србије живо коментарисали тај догађај који је изазвао опште згражавање, у Србији нико није смео да зуцне јер је режим Милош – Марашлија био благо речено – диктаторски. Најмања сумња или шапат су били довољни да се изгуби глава.
Ни Вук , који је добијао од Милоша новчану помоћ, није се усудио да брани Господара већ је само констатовао: ’’да по времену и по опстојатељствима другојаче није бити могло’’.

Анегдоте:

Једном је село Лужнице напрасно остало без попа који је умро и сељаци затраже од Милоша да им нађе новог. Он изабере једно момче које је тек почело да учи за попа, нареди његовим учитељима да мало пожуре са обуком, а кад је био спреман одведе га код владике и нареди му да га рукоположи. Будућем свештенику очита ’’ вакелу’’ како треба да буде добар пастир који своје стадо треба да учи доброти и поштењу ( вероватно је ту убацио и причу о покорности према Господару – прим. омега ), а онда је дечку који се тресао од треме поручио још и ово:
’’А ако не радиш како сам ти наредио и како ваља да се ради, обесићу те на ову криву крушку коју видиш кроз пенџер“!

Испред Милошевог конака, који је срушен, протицала је Лепеница која је била пловна и имала је пуно вирова. Милош једном са доксата примети да се неко шета обалом и спрема се да скочи у вир и изврши самоубиство. Милош одмах нареди слугама да иду и задрже човека док он не стигне. Кад је Милош стигао, сви су очекивали да очински посаветује несрећника да то не чини, али он нареди да га пусте да скочи. Каже, свакакве смрти је видео у свом веку, само није видео дављење!

Други пут у виру се нашао Милошев баштован који је попио шпиритус и пошто му је све горело у утроби, вапио је за водом.  Милош нареди да га баце у Лепеницу јер тамо има воде колико му жеља.

То је све био Милош Обреновић , кнез српски. Овдашњи.

Написао: омега 68

б92 блог

Advertisements

16 mišljenja na „Којекуде Милошу, Чиниш ‘волико Црни Ђорђе (2)

  1. Шта рећи него – бизантизам, бизантизам…

    Владар који је на својим рукама имао душе десетина својих поданика. Није трпео ни да му се кум меша у самоуправљање, онако из Аустрије, што је доста након заслуга у устанку. Када се то упореди са другим демократским властима света (љуби им мама псећа и колатерална гробља), или овим данашњим (љуби им мајка неутралисане противнике, пољопривреду и индустрију, емиграцију, територијалну експанзију, и наталитет), јасно је о каквом се бизантинском монструму ради. Потуљени руски агент, а волео и женске, па још татране. Описи таквог понашања су најбољи пером аустријских агената. Има ли да је показивао свој војводски на Теразијама?

    Знамо да Радован никога није стрељао, и да је Слоба дозволио слободу штампе, затим Куштуница легално довукао шесет разбојника. То је феудално достигнуће – пустиш 100 ”паметних елитних” да вршљају у име мира, а онда имаш десет пута више губитака у и у миру и у рату.

    Сада, шта Вучић ради, треба видети из поменутих показатеља: привреда, демографија, територијални интегритет и – број оних који вршљају на његовим леђима. Приче о демократији нажалост засењују очигледну пропаст по овим питањима. Србенде су заинтересоване за партијашење (у ту ствар им не дирајте, са главом се не играјте), а што се тиче капацитета, могу још доста да приме. Уосталом, вентил притиска је отворен, визе су укинуте. Када баш дотера до дувара – ћао з-драво.

    Sviđa mi se

  2. За Милоша су само две ствари битне и оне га одређују у српском времену и простору, односно у српској историји. Наиме, он је убица свог сопственог кума и апсолутно неморалан човек у односу на традиционалне српске вредности и то се никако несме заборављати приликом вредновања његовог дела. Јер, ако заборављамо или, што је чешћи случај, оправдавамо његове поступке, долазимо у опасност да гајимо децу на погрешним „вредностима“, као што, уосталом и радимо готово два века (Недић мајка, Вучи и Тома…).

    Sviđa mi se

    • „За Милоша су само две ствари битне и оне га одређују у српском времену и простору, односно у српској историји“
      1) ослободио је Србију .. и то стварно
      2) спречавао је бесмислене људске жртве за туђе империје здравље на које су увек спремни к..чевити Динарци …
      „он је апсолутно неморалан човек у односу на традиционалне српске вредности и то се никако несме заборављати приликом вредновања његовог дела. Јер, ако заборављамо или, што је чешћи случај, оправдавамо његове поступке“…
      он је заиста нажалост неуклопив у срБске традиције и у новијој историји је изузетак

      Sviđa mi se

      • Ајд да овде направимо једно суђење Милошу. Пошто је већ 200 година поштено оклеветан, пегепету, Клаусу и врапцу не би било тешко да натрукују оптужницу, а ја и ти као вечити контраши би могли да спремимо одбрану… У пороту би ушли сви заинтересовани коментатори, под условом да образложе своју одлуку. Мислим да би могло бити поучно и занимљиво.
        ПС. верујем да би се сви учеснмици сложили да бата Нимбус буде његова висост 🙂

        Liked by 1 person

      • а кад збацимо 5. октобра народну власт пегепета, враБца и клауса да органиузујемо рехабилитацију Милоша

        Sviđa mi se

      • Ниси, него ми се из твојих ранијих коментатра учинило да си склон Карађорђевићима па рекох…

        Sviđa mi se

      • Нисам толико склон Карађорђевићима, колико сам склон да их браним од помахниталих провинцијалних турбо-сега-мега-необреновићаваца (који узгред буди речено немају појма ни о Карађорђевићима ни о Обреновнићима нити о Србији из тог периода).
        Што се тиче Обреновића, одавно рекох, Милошу и Михаилу свака част (наравно уз неке замерке са ове историјске дистанце), са друге стране на онај Јевремов накот, Милана и Александра, заиста не бих трошио речи, гадно ми мало.

        Највећа трагедија је у томе што данашњи „србијански“ па још и „обреновићевци“ за узор узимају управо потоњу двојицу, мада руку на срце, врло често ни сами нису свесни тога.

        Liked by 1 person

      • нема никакве међудинастичке супротности у концепцијама, како се намеће.. велики људи које је поменуо врабац почели су нешто што су наставили велики из друг е династије.. а мали и и једне и и друге су упропашћавали.. . краљ Александар је наставио па је убијен из истог разлога и из истих кругова као и кнез Михајло (Мала Антанта, Балканска конфедедрација) .. идеал који је накратко у првом балканском рату, нашем врхунцу у модерно доба, постигао краљ Петар

        Sviđa mi se

      • Био сад у повратку из Грчке на Охриду. И каже ми газда Димче уз (изврсно!) домаће вино:

        „Схваташ да је одавде све почело?“

        Ја кажем:

        „Схватам…“

        Sviđa mi se

  3. „Тако је пала глава Врховног вожда српског народа, као жртва колико Милошевих себичних и прљавих рачуна, толико и руске званичне политике која није трпела овог великог револуционара иако је он читавог свог живота остао веран Русији полажући стално наде у њу.“
    опет „неисторисјке глупости“

    Sviđa mi se

  4. Да судим Милошу? Ви терате своју причу, чињеницама упркос.

    Шта ли сам то написао у претходном коментару. Вероватно нешто у ветар.

    Sviđa mi se

    • Јок море, „…сада се правимо блесави.“
      Него, не иде ми под шешир да би се неко данас, на отвореној сцени усудио да изјави како је за њега егземплар „правог србског вође“ човек који је понижавао водеће интелектуалце свог доба, убијао политичке противнике, премлаћивао божије слуге које је просјачки занат доносио пред капије крагујевачког конака, талио се с Турцима… Додуше, и не усуђује се нико; осим тек понеко кроз алузије и полуреченице. Милошу се данас највише замера „кумоцид“, а ја тврдим да је он морао да кумову главу скине да би сачувао своју. И Србију приде.

      Sviđa mi se

    • Правим се блесав јер на врло пажљив начин говорим да износите неистине. Узрок томе је партијашење које Срби радо пројектују на свакога, па и на историјске покојнике. Милош је био све, само не то. Да бих исказао своје симпатије, вероватно би требало да оклеветам Петровића.

      Фуј.

      Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s