Којекуде Милошу, Чиниш волико Црни Ђорђе

Као сваку другу појаву нашег народног живота, тако ни ову по неком расипничком и лакомисленом темпераменту нашег бића, ми нисмо кадри били ни да је сасвим разумемо , ни да је умно прикажемо. Њу су нам тек имали објавити Немац Ранке и Мађар Калај’’

karadjordje

Извесно време ме прогањају две ствари:
Да ли је заиста тачно да се истори понавља и
да ли личности стварају славну историју или одређено време прави велике историјске личности?
Пошто сада знамо ко смо и одакле смо кренули ред је да се присетимо и где смо били у једном јадном тренутку своје историје.
Да не бисмо нестали као народ било је потребно да изнедримо људе који су васкрсли Србију и повратили свест о сопственом националном бићу.

Тих драматичних година, мала Србија која се свела на смедеревски санџак дала је два потпуно различита човека који су ступили на историјску сцену. Били су то Ђорђе Петровић и Милош Обреновић – људи потпуно различитих карактера, менталитета и судбина , Срби који су другачије видели исту епоху у којој су живели и ратници који су супротним методама довели до заједничког циља.
Неки кажу да су од њих двојице почеле све наше касније поделе. Од тог доба ми не можемо да се договоримо да ли треба да јуначки гинемо или треба да остварујемо циљеве користећи лукавство.
Кад се погледамо, можемо да видимо да се и данас делимо на људе који имају особине Карађорђа или се понашају у складу са вредностима које је заступао Милош.
Ову своју тезу покушавам да подупрем блогом за чије писање сам искористио књигу „Карађорђе и Милош“.
Њу сам , стицајем околности, спасао уништења из једне војне библиотеке и био пријатно изненађен што је војска 1960. издавала такве књиге.
Дакле, њихове особине, начин живота и поступци

Карађорђе

Карађорђе је био изразит тип шумадијског сељака , рођен од сиромашних родитеља у селу Вишевцу 1762. године у Шумадији.Био је човек црнпураста лица , граорастих очију пуних ватре, смеђих малих бркова, црне косе и густих обрва.Сима Милутиновић каже да се у читавој Србији није могао наћи растом од Карађорђа виши и снагом јачи ’’мањ ако то није био Зека, Буљубаша голијех синова’’.
Ђорђе Петровић је живео и облачио се скромније од свих његових војвода и старешина. Близак народу из кога је поникао он није мењао начин свог живота ни када се налазио на врхунцу своје славе и моћи. Носио је готово увек сељачко одело: црну јагњећу шубару (или од самуровине ), сељачку кошуљу и гаће, јелек, гуњче и сукнене чакшире  ( потесног кроја ’’арнаутског ) , појас и силај окићен сребрним пулијама иза којег је вирио пиштољ за који се зна да је ретко кад промашио кад би га на неког потегао. Понекад је носио и нож белокорац за силајем, а и сабљу о појасу. Од своје дуге пушке ’’крџалинке’’ никада се није растајао. Њу и свој чувени пиштољ највише је волео. Кад би јахао облачио је понекад и чизме, али најрадије је пешачио у својим шумадијским опанцима у којима је знао прокрстарити читаву Србију.’’ Као курјак би одмицао пред нама и својим дугачким кораком грабио са ’’крџалинком на рамену тако да смо га ми момци из пратње једва сустизали и онако уморан одмах би ступио у борбу на фронту коме је стизао у помоћ’’ – каже један од савременика.
Своје вождовско одело ( доламу, јелек, копоран, калпак са перјаницом и чизме ) ређе је облачио.Само приликом свечености и понекад на војним походима. У чувеној Мишарској бици био је у обичном сељачком оделу са осталим војницима у шанцу. У боју на Дрини код Лознице 1810. године – такође. Када су турски преговарачи после пораза у том боју дошли у српски логор с молбом да им се предају заробљеници и тела погинулих босанских газија ( бораца ), дочекају их српске војводе златом и сребром окићени’’.На њихово питање :’’ А где је Црни Ђорђе?’’, Карађорђе одговори: ’’Којекуде, ја сам Црни Ђорђе, но некоме сам бео а некоме баш црн.!’’
Турци , видевши га онако просто обученог , нису могли поверовати да је то заиста српски вожд о коме су толико до тада слушали. Напуштајући по обављеном послу српски логор и опраштајући се од српских војвода , замоле : ’’Поздравите, бива, од наше стране Бег Ђорђија!’’
И француски генерал Меријаж у једном извештају свом министру спољних пословаод 30. новембра 1808.год. пише за Карађорђа ’’да се рђаво одева’’. То потврђује и Ранке кад каже да Карађорђе није марио за сјајност ’’ и уопште није волео раскош’’.
Скроман у одевању исто такав је био и у јелу и пићу. Није био пробирач.Ј ео је оно што му се на софри постави и то заједно са осталим укућанима , са момцима и осталим гостима којих је увек било у његовој кући у Тополи. Кад је био на војном походу , у бисагама на свом Дорату би , кад је пост, носио угњечен пасуљ, а у мрсне дане сува меса или печене јагњетине, погачу, со и обавезно малу чутурицу ракије.
Карађорђе је мало говорио. Више је размишљао и ћутао и у тим часовима би најчешће доносио своје одлуке. Брижан, он би тада изгризао све нокте на рукама. Није волео неслане шале и лакрдије. Глас му је био пискав а говор одлучан и кратак. Псовку није трпео нити је употребљавао. Најтежи израз љутње му је био ’’Којекуде, по души те’’. Улизице, ласкавце и лажове није трпео. Није се либио да такве и лично изудара.
Иако је чест био озбиљан, замишљен и намргођен знао је и да се у моментима развесели и да у друштву поведе коле уз гајде. У  гајде је и сам свирао. У време примирја организовао би лов на дивље козе, јелене, вукове и другу дивљач. Радо је ишао са момцима да хвата рибу у Јасеници.
У Београду се налазио само у случајевима решавања важних државних послова – присуствујући раду Скупштине или Совјета. Иначе, када није морао да буде на фронту, сво своје слободно време проводио је у Тополи код своје куће, радећи са момцима у пољу све сељачке послове. Ту би код њега у Тополу долазиле војводе и чланови Совјета да се договоре с вождом о народним пословима. У  Карађорђевој кући сви би били домаћински примљени и угошћени.

Карађорђр је био побожан човек , но не и неки верски фанатик. Свештенике и калуђере је ценио према њиховом раду и угледу у народу. Проту Матеју , који је био готово упола млађи од њега, најчешће је ословљавао речима ’’чича прото!’’ Поштовао је и одржавао све верске обичаје и чинио поклоне црквама . У Тополи је 1811.године подигао цркву. За време устанка је оправио велики број манастира и цркава које су Турци претворили у џамије. Али и такав, знао је оштро и строго да иступи против сваког свештеника или калуђера, па чак и митрополита када би се уверио да глобе и закидају народ. Тако је једног свештеника , који је за погреб умрлог сељака узео награду вишу од предвиђене, принудио да породици умрлог врати новац ’’претећи му да ће га сам укопати ако би се још једном тако понашао’’.  А кад је једном сазнао за интриге митрополита Леонтија ( Грк по рођењу ) против устанка и њега, Карађорђе га уведе у неку кућу и жестоко га истуче. За црквене каноне није много марио, што показује случај женидбе неког удовца попа Филипа из села Жабара.
У селу Рипњу живела је млада и здрава удовица – попадија. Симпатисали су једно друго. Карађорђе је то знао и једног дана их позове код себе у Тополу. Ту се десио и неки архимандрит Јелаћим коме се вожд обрати :’’Којекуде, оче,  ја мислим није право да вене ова младост , веће нека се наш поп Филип венча са овом попадијом.’’. Архимандрит стане испредати како канони не дозвољавају да се удов поп може оженити , док га одједном Карађорђе пресече:
’’ Остави се , којекуде, твојих канона – него епитрахиљ на врат па венчавај, а ја ћу кумовати!’’ Карађорђе је кумовао и кад је венчање било завршено нареди гајдашу да свира и он први поведе коло. Испаљен је по његовој заповести и један топ нашто коловођа повиче: ’’ Пуче топ – ожени се поп!’’
Према неморалним женама Карађорђе је био сувише строг. Неморал уопште није трпео. Према једном сведочењу , наредио је да се жена Стевана Живковића – Телемека , са још две блудницеиз Београда ухвати, да се све три стрпају у џакове и баце у Дунав.
Исто тако је био строг и према неморалним мушкарцима. Након заузећа Београда, када је настала општа пљачка и силовање турских жена по вароши, дао је јавно обесити два напасника бећара и под претњом смртне казне забранио даљу пљачку и насиље.
Карађорђе није био грамзив и користољубив човек. Када му је 1811. године Скупштина одредила годишњу плату од 24000 гроша ( дотле није примао никакву плату у новцу ) вожд је одбио.( исто као и ови данас – прим. Омега ) Војводама и старешинама који су наваљивали на њега да прими одређену плату он одговори:’’ Фала вам браћо, којекуде, ако Бог да , те сав народ Србски од Турака ослободимо ја ћу тим доста награђен бити , па идем кући да и ја своје послове радим.!’’
Није био злопамтило ни осветољубив човек. Ако је водио борбу са оцем, није се светио сину нити било ком члану породице.
У љутини је могао да прасне срџбом и гневом и да онда насрне на појединца, али то га није дуго држало. Тада се требало само склонити испред његових очију. ’’Ако неки кривац једном избегне подигнути ороз на пушци, могао је бити сигуран да је с тиме све било свршено’’.
Сам неписмен, Карађорђе је необично ценио учене људе и окупљао их око себе. Три пречанина: Доситеј, Божа Грујовић и Иван Југовић заузимали су важне положаје и висока места , чије су услуге добро дошле Карађорђу. Доситеја Обрадовића је необично ценио и поштовао. Кад је овај ’’вождовим благоволенијем’’ основао 1808. године ’’Велику Школу’’ у Београду, Карађорђе је овој школи поклонио пуну пажњу, пружио је сва потребна материјална средства за њено одржавање и свог сина Алексу уписао у њу са другим питомцима. Са карловачким митрополитом Стеваном Стратимировићем био је у сталној преписци.
Учвршћујући централну власт у ослобођеној Србији Карађорђе је дошао у сукоб са извесним војводама и старешинама које су се обогатиле и прикупљале у својим нахијама већи број плаћених војника. Сламајући њихове сепаратистичке тежње и лоше навике он је знао и да лично насрне на њих и да на тај начин изазове гнев против себе. Једном се у Тополи жалио једном своме војводи :’’Нису мене Кара Марко оседеле овако моје многе године, већ су ме оседеле моје зле војводе’’.
Ђорђе Петровић, вођа Првог српсок устанка био је познат као врло прек и строг човек , но за то веома правичан. Његова строгост није била намештена , већ урођена. Она се огледала и у односу према најближој својти.
Ликвидирао је и свог рођеног брата Маринка јер су се сељаци жалили на њега да силује жене и девојке. Својом руком је усмртио очуха који је противно одлуци целе фамилије желео да остане у Србији после пропасти устанка. Таква непристрасност уздизала је код народа његов ауторитет и јачала уверење у неумитност тешких последица за све почињене грешке и недела. Но, овакве мере имале су ипоследица јер су у старешине понекад уносиле забуну , што су користили његови противници. Милан Ђ. Милићевић је забележио једну анегдоту о односу Карађорђа према војводама и ниховом држањи према њему. Кад је Вук написао своју књигу ’’Правитељствујушћи Совјет’’, износећи у њој како многе старешине нису признавале Карађорђа за свог господара и да га се нису бојале, он пошаље кнезу Милошу на прочитавање. Кад је Милошев секретар, читајући Вукову књигу дошао на ово место о војводама, старац почне лагано говорити:
-Лажеш Вуче!…- па онда гласније убрза – лажеш, лажеш,лажеш! Напоље, јебем ти матер!’’А када је његов секретар од страха искочио из собе, Милош га врати и рече: ’’Чиниш ’волико, ја се љутим на Вука што пише тако. Он или не зна како је било или навалице лаже. Као да се војводе нису бојале Карађорђа , када није било ни једнога ком се нису тресле хаљине на њему кад пред Ђорђа излази. Бре, бојали су се те још колико…“
На скупштини у Пећанима Теодосије Марићевић, орашачки кнез подвргао је критици рад вожда, тада настане свађа између њега и Ђорђа,  и Карађорђега том приликом својом руком убије. Бекство са Делиградског фронта након пораза на Каменици 1809. платио је главом по нарадби Карађорђевој и Милоје Петровић бивши командант тог фронта. Исту судбину је дочекао и војвода у Поречју Живко Константиновић, који је након погибије Хајдук-Вељка кукавички напустио Кладово у које су Турци ушли без борбе.
Био је добар ратник и војсковођа. Он је за српске устанике био симбол победе. Чим би га Срби опазили на бојишту, сва војска би весело устрептала: ’’Ев’ господара Ђорђа, мејдан ће бити наш’’. Прича се да су буле своју децу плашиле њим – ’’Ћути, ето Карађорђа да те посјече ако не престанеш плакати’’.
Но, имао је он и државничких и политичких спосбности. Организација централне власти у васкрслој Србији његово је дело и мудар државнички корак. У спољној политици знао је бешто маневрисати, правити политичке заокрете од Александра Првог до Наполеона.
У унутрашњој политици однео је победу над својим противницима и учврстио своју власт.

Ма колико Карађорђе био човек са израженим диктаторским особинама, у моментима сувише прек, својеглав и насртљив, он би увек решавао на скупштинама сва важна питања и проблеме. За време устанка одржано је 15 оваквих скупштина, којима би присуствовало од 60 до 80 највиђенијих људи из народа, личности које су дигли устанак, кнезова, војвода, свештеника и других утицајних људи који су се истакли храброшћу.
Под вођством Карађорђа српски народ је исписао најкрвавије и најславније странице српске историје.Устанак српских сељачких маса на почетку 19. века чини прекретницу у историји овог народа, која је створила чврсте темеље за подизање српске државе. А ти крвави темељи у које су узидане толике ’’Ћеле-Куле’’, били су најјача подлога за даље подизање српске државе, коју никакве силе више неће моћи сахранити.  Значај и величину српског устанка препознали су и многи страни писци и политичари међу којима је био и мађарски политичар Б.Калај, који је у предговору своје историје српског народа написао:
’’Мину доба светлости , нестаде српске државе, па се чињаше да је српски народ коначно избрисан из реда осталих народа. Кад, али у најновије доба привлачи на се пажњу нашу такав појав, коме равнога не може показати историја света. Буди се један народ и диже се до народне самосвести после вековног робовања… Годинама продужује витешку борбу противу много надмоћније силе. И тај прости свет бива толико способан да опет створи себи самосталну државу…’’
Овако пише Мађар који иначе није био познат као пријатељ српског народда! А наш Дубровчанин Лујо Војновић у својој студији поводом књиге Стојана Новаковића ( Срби и Турци XИВ и XВ века ) , каже:
’’…Српски народ је показао на освитку XИX века , једном чудном револуцијом, јединој у својој врсти на свету, да су четворовековне несреће деловале унутрашњом снагом на његову нарав…Заман ћемо тражити лепше и заносније појаве у јужнословенској историји. Као сваку другу појаву нашег народног живота, тако ни ову по неком расипничком и лакомисленом темпераменту нашег бића, ми нисмо кадри били ни да је сасвим разумемо , ни да је умно прикажемо. Њу су нам тек имали објавити Немац Ранке и Мађар Калај’’.
Светозар Марковић је у својој књизи ’’Србија на истоку’’ пише: ’’Преврат што га је учинила револуција у српском народу , тако је огроман да ми данас управо не можемо ни да предпоставимо његов значај. Једним махом српски народ је постао слободан и социјално и политички.’’
Устаничке борбе и победе су прешле границе Србије и високо подигле углед српског народа. Оне су биле пример осталим балканским народима како се треба борити за слободу. Зато је вожд Карађорђе заузео једно од првих места у историји Срба.
Својом посветом ’’Праху оца Србије’’ у Горском Вијенцу Његош му је подигао највећи споменик, а на том споменику стихове је уписао и велики Пушкин:

’’Страшило месеца ( Турака ), војник слободе
Прекривен светом крвљу,
Необични твој отац, преступник и херој
И дивљења људи и славе је био достојан.“

Написао „Омега 68“

Блог б-92

Advertisements

9 mišljenja na „Којекуде Милошу, Чиниш волико Црни Ђорђе

  1. ”Од тог доба ми не можемо да се договоримо да ли треба да јуначки гинемо или треба да остварујемо циљеве користећи лукавство.”

    Не можемо да изгласамо да ли треба да се одрекнемо војске, или обавештајног рада, пошто се, иначе, о томе гласа. И док се, попут магарца, деца без родитеља нећкају између две проверене намирнице, лагано липсавају.

    Срби су типичан пример из пословице о богу који је најправеднији био када је делио памет – свако мисли да је добио довољно. Слушање савета и размена мишљења је једна ствар, а одлучивање је сасвим друга, те је њено препуштање маси контрапродуктивно. Тако се ради у успешним установама, од армије, до приватне компаније.

    Ни Обреновић ни Петровић нису били игноранти, али су своје одлуке спроводили беспоговорно. Тако да, ”ма колико Карађорђе био човек са израженим диктаторским особинама”, те се особине данас игноришу, а неосновано приписују метиљавцима који су пропарадирали протеклих деценија српском сценом.

    Sviđa mi se

    • , ”ма колико Карађорђе био човек са израженим диктаторским особинама”,

      Он је покушавао да влада у складу са тадашњим обичајима, покушавајући да усклади традиционално србску „саборност“ и ауторитарност која је у исламским земљама цењена као божији дар, и поштована као одлика врхунских државника. Као што знамо није успео, јер су се и други „слични међу једнакима“ српски прваци руководили истим начелима. Као што ћемо видети у настаљвку овог писанија, Милош је из Карађорђијевог примера непогрешиво схватио да је лепо када те Срби воле, али је много корисније да те се плаше. Невоља је што је од тада прошло 200 година а није се променило баш ништа. Кључне речи: Мајданпек, локални избори, напрдни активисти …

      Sviđa mi se

    • Власт је доношење спроводљивих одлука, и то је синоним за ауторитарност, од врха (држава) до дна (мајка са дететом). Нисам знао да то има везе са исламом, сада знам да су велике светске компаније у ствари муслиманске. Пошто је ислам друга реч за монотеизам, можда има смисла.

      И појма немам шта је у Мајданпеку.

      Sviđa mi se

      • Султан је наредио да му се додели орден у брилијантима, а сабљу искићену драгим камењем да припашу Милошу као султанов дар. Милош паде на колена пред султана и целива му ноге по обичају. Милош је султану такође донео богате дарове тако да их је султан похвалио речима: ’’ како што је кнез снажан, тако су му и дарови снажни’’.

        И појма немам шта је у Мајданпеку.

        Знам да немате; притисци и уцене на „сигурне гласове“ су „спроводљиве одлуке“ оних које је Свевишњи упутио да владају Србијом. Што је сасвим у реду, јер ако је Милош пре двеста година знао како се овим народом једино може управљати, зашто не би знао Вучи и његови спин-доктори са данашњим познавањем прошлости и уцењивачким капацитетима који су им на располагању!?

        Sviđa mi se

      • дрпе само да подсетим гледе тих целивања ногу Милошевим и пркоса Карађорђа… Карађорђе је почео националну револицију побуном против дахија.. Дахије су били исламистички одметници против такође националних реформи тадашњег султана, Селима ако се добро сећам, јер га нема у турским серијама, по угледу и патронатом Француске… куцао је на отворена врата.. и султан је признао његову борбу против дахија – одметника као легитимну ….самоуправа унутар Отоманске империје коју је поново измолио Милош скоро пола века касније, се такорећи подразумевала… а тада су дошли Руси и Карађорђе је у глобалном сукобу променио страну.. . то је контекст на који се Дрт упорно прави Тоша…. веома слично издају НАТО пакта од стране Кадијевића и МИлошевића.. па награбусисмо исто и онда и сада … јер историју изучавамо преко гуслара

        Sviđa mi se

  2. Када се мајка брине о свом детету и васпитава га и подиже, учећи га и да пише и да пева, то је спроводљива одлука. Када га подводи, или избоде ножем, окрене у вешмашини, то је такође спроводљива одлука. Можда је, по Платону, решење укидање спроводљивости одлука, и пребацивање одговорности родитељства и владања на друштво. И то је спроводљива одлука. Не убија оружије (слобода и моћ), већ шизофрени српски ум, али пошто је владајући морал за задржавање шизофреније, а одбацивање моћи, моје речи су, по обичају, свирање уз ветар.

    Вучић, са највећом подршком српског мњења, спроводи своју вољу. Надам се да неће и он издати свог ”свевишњег”, и завршити као Ђинђић. Нема смисла, увешће нам визе, и довести и нас у сукоб са свевишњим, чујете ли шта Брм прича. То је тај страх од којега Срби дрхте, а комплексе лече разноразним терапијама.

    Sviđa mi se

  3. Леп текстић. Камо среће да их деца читају…
    Што се тиче подела међ Србљима, оне су почеле већ после Душанове смрти, а Карађорђе и Милош су мала деца за ондашње велможе, и по значају, и по државној територији, какогод се гледало.
    „куцао је на отворена врата.. и султан је признао његову борбу против дахија – одметника као легитимну“
    „а тада су дошли Руси и Карађорђе је у глобалном сукобу променио страну“
    „веома слично издају НАТО пакта од стране Кадијевића и МИлошевића“
    све историјска чињеница до чињенице… мислим стварно

    Liked by 1 person

    • наравно, истина је да су ничим изазвани хајдуци дигли једну од многобројних побуна против Турака ван свих историсјких и „геополитичких“ контекста невезано за глобални рат на истом месту у исто време

      Sviđa mi se

    • што одломак из наредног наставка потврђује“ Када је Карађорђе прихватио позив грчког тајног револуционарног друштва ’’Хетерија’’ да поново протресе Балкан и да у савезу са Грцима покрене ширу револуцију којом би се ослободили балкански народи турског ропства, Милош Обреновић је схватио да такав развој ситуације не одговара ни Русији. Карађорђе се прерушен у болесника кога воде на лечење у Мехадију, волујским колима пребаци у Србију 12. јула. 1817.године. Руске власти су кренуле у потеру, а чак су и преко митрополита Леонтија обавестили Милоша и наредили му да га ухвати. „

      Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s