Мале ствари које живот значе

Они прво измисле наратив из своје перспективе, затим измишљају хипотезе које потврђују замишљени наратив. То је, иначе, поступак по којем функционише цела „Друга Србија“.

публика склона анархизму у комунистичкој кошуљи, југоносталгична, са јаким либерално- анархистичним стремљењима и надреалним космополитизмом који постоји само у сновима шездесетосмаша. Једном речју, то је комунокапитал публика, згрожена свиме чиме су били згрожени и чувари на Голом Отоку.

За њихову публику, ово је одличан покушај ироничне „прозивке“ или сатире, која има за циљ да исмеје идеју да су они заправо, некаква врста окупаторске пропаганде. За публику којој се ја обраћам, ово је врло ефектно признање.

није се (у Првом балканском рату – прим.дрп) радило о ослобођењу од Турака него од Турске.

beli

Одувек сам поштовао искреност. Искреност је велика врлина, посебно када камере нису упаљене. Прошле недеље је мој текст пренет на портал „Е- новине“ са чувеним и помало нејасним „међунасловима“, заправо коментарима редакције који ми никада нису били најјаснији. Некако ми више делују као изнуђен потез- боље то него користити аргументе. Боље то него губити време расправљајући са неистомишљеницима.

У том грму лежи зец. У нерасправљању.
Они имају своју читалачку публику и немају разлога да јој објашњавају колико је „погрешно“ оно о чему пишем, нити да је то неоспорно нешто што треба прозвати „фашизмом“, чувеном етикетом за елиминацију непријатеља пете колоне. Стога они и не објашњавају превише друштвене процесе њиховој публици, пошто је њихова публика врло пробрана. То је публика склона анархизму у комунистичкој кошуљи, југоносталгична, са јаким либерално- анархистичним стремљењима и надреалним космополитизмом који постоји само у сновима шездесетосмаша. Једном речју, то је комунокапитал публика, згрожена свиме чиме су били згрожени и чувари на Голом Отоку. Обично их не коментаришем у оваквим случајевима, посебно ен након што су државу преузели њихови истомишљеници, пошто не сматрам да им треба дати толико простора и правити рекламу, али сматрам да треба обратити пажњу на пар ствари.

Прво, фасциниран сам писменим коментаром на текст који представља мешавину опште културе и професионалног рада модераторске екипе. Овај искрени представник читалачке публике дотичног портала каже „Mr Damjanac kurac palac, okrutno je nemoz bit okrutnije po srblje.Nista ti ne preostaje nego samo spaljivanje iz protesta na nekom javnome mjestu“. Не знам коме шта преостаје, али би некима часови граматике и правописа били од пресудне важности. Међутим, пуштање оваквог коментара у својој изворној форми потврђује нешто друго- да редакција сматра да је овакво изражавање у реду, демократски и фер. И тако само потврдисмо тезу о карактеру публике, а свака публика тражи редакцију сличну себи.

Не бих превише коментарисао оне јадне „међунаслове“ редакцијске братије који прате мој текст, већ на покушај сатире у закључку. Наиме, коментар редакције Е- новина се завршава речима: „смарајућу кукумавку преносимо са Новог Стандарда, међунаслове издиктирала окупаторска пропаганда“[1]. Ово је прави пример колико све зависи од перспективе и становишта. За њихову публику, ово је одличан покушај ироничне „прозивке“ или сатире, која има за циљ да исмеје идеју да су они заправо, некаква врста окупаторске пропаганде. За публику којој се ја обраћам, ово је врло ефектно признање. Заправо, проблем са дефиницијом окупаторске пропаганде у Србији је проблем дефинисања окупатора. Неки би се сложили да је запад окупатор, а неки сматрају да није. Опет, некако сви сматрају да смо под контролом запада, мањом или већом. Они се даље деле на две групе, једне који сматрају да смо под окупацијом непријатеља који нам не мисли добро и друге, који прижељкују директну окупацију и што више уплива запада у нашој стварности. Ови други губе нерве при самом помену идеје да се понекад не мора радити све оно што од нас запад захтева уколико то није у нашем интересу. И ево дефиниције окупаторске пропаганде.

Е сад ваља проверити садржаје одређених портала и текстова и видети који се више у овај профил уклапа. Но, није само то проблем. Проблем је што један портал који тврди да је озбиљан даје простора за потпуно смешне анализе попут оне Џемала Соколовића под називом „Сукоб националне и мултиетничне државе“(?!) који је изузетно важан пошто показује прави обим идеолошких домета „Друге Србије“. Прво, господин Соколовић мора да објасни због чега су нужно национална и мултиетнична држава у сукобу? Да ли је господин Соколовић уопште свестан да је диференцијација коју прави потпуно произвољна и нејасна, да не кажем бесмислена.

Национална не искључује нужно вишенационалну државу, док је термин мултиетнична држава оксиморон. Шта то значи мултиетнична држава? Да ли то постоји етнична држава? Неозбиљно. А тек садржај текста који обилује симпатичним констатацијама типа „наши ставови о узроцима и последицама Сарајевског атентата…атентат у Сарајеву 1914. је резултат непомирљивих сукоба између два теоријска-политичког концепта: националне и мултиетничке државе, односно мултиетничког друштва. Овај сукоб већ два века потреса политичку сцену у Европи…последице и узроци нас нужно да доведе до коначног одговора: национализам је стајао иза пуцњаве једног младог човјека чије је рука ила вођена фанатизмом једне националне државе у настајању и убиства човека који је требало да дође на престо аристократске европске државе и њеног мултиетничког друштва“[2].

Ето како изгледа када неко покуша да идеологију садашњости примени на тумачења прошлих догађаја у сопственој идеолошкој визури. Тако наједном аутор увиђа некакву борбу вишенационалних и једнонационалних држава која два века потреса Европу (?!), потпуно игноришући све друге околности које се не уклапају о хипотезу о борби националиста и „мултинационалиста“. Да не помињемо стављање атентата у контекст борбе против мултиетничког друштва и владара који је требало да то друштво предводи (?!?). Оваква „анализа“ је разлог зашто се свако не може бавити анализом. Шта тек рећи о закључцима аутора о правим узроцима атентата? То су, по њему, Балкански ратови!

Наиме, „Непосредни узрок Сарајевског атентата били су Балкански ратови. То имплицира, на основу унапред постављене хипотезе, да су и Балкански ратови били последица сукоба два политичка концепта: националне и мултиетничке државе. Први Балкански рат је почео нападом Бугарске, Црне горе, Грчке, Румуније и Србије на Турску. (Све су те државе биле националне, али не и аристократске иако су им на челу стајали краљеви.) Сукоб је требало хипокритски представити као цивилизацијски сукоб. Штавише, требало је да то буде рат за ослобођење хришћанске и славенске браће. Рат малих, недавно насталих балканских православних држава, против муслиманске Турске требало је да а приори потврди хунтингтонску ‘теорију’ о цивилизацијској неподношљивости. Прва и непосредна препрека принципу националне државе је свакако цивилизацијска разноликост. Требало је уклонити прво цивилизацијски дистинктивне. То објашњава благонаклони став европских држава према територијалним претензијама балканских држава, али и толерантан однос према злочинима које су те државе починиле нарочито у Албанији иу борбама за Једрене.“

Овај генијалан пасус објашњава врхунске домете овог „озбиљног“ рада. Наиме, као што се види из приложеног, хипотеза може да имплицира себе саму, те се тако ауторова хипотеза потврђује тако што се износи теза да су балкански ратови узрок, што даље потврђује тезу да је ауторова хипотеза о сукобу два концепта државности валидна. Затим аутор тврди да је рат са Турском требао да потврди Хантингтонову тезу о сукобу цилизација коју је Ханнтингтон изнео безмало век касније.

Каква озбиљност аргументације. Затим аутор износи непоткрепљену тезу да је препрека принципу националне државе цивилизацијска разноликост (?!) и да то објашњава благонаклони став европских држава према злочинима које су те државе починиле у рату. Верујем да аутор није чуо за појам „геополитички стратешки интереси“. Ако није, и ако заиста верује и тражи аргументе да подржи веру у а приори уверење да европским државама треба друго оправдање за жмурење на оба ока при вршењу злочина сем интересног препоручујем му да истражи европску историју. Мада би могао и светску. Међутим, последња теза на коју ћу обратити пажњу је посебно скандалозна. Аутор каже да „ легитимност Балканских ратова, међутим, не зависи само од тога да ли ће ове хипотезе бити потврђене, него од коначног исхода тих ратова: да ли је, наиме, Балкан постао нешто боље без Турака?“.

Поштовани ауторе, из ког угла бисте Ви желели да утврђујете да ли је Балкан постао нешто боље без Турака? И по којој основи то утиче на легитимност ратовања? Која је то света перспектива која Вама омогућава да размотрите квалитет живота на Балканском полуострву и по кога? За почетак, могли бисте да нам објасните да ли је набијање на колац један од аспеката квалитета који ћете узети у разматрање при научном доказивању тезе о томе да ли је Балкан бољи или гори без Турака. Прво, није се радило о ослобођењу од Турака него од Турске. Међутим, даћу Вам бесплатан савет: улажење у ову врсту аргументације може Вас одвести на веома клизав терен.

На пример, како би било да неко напише у нечему што назове озбиљном политиком анализом да је легитимност Хитлеровог убијања Јевреја одређена тиме да ли је Немачка постала нешто боље без Јевреја или да се легитимност ослобођења Француске од Немачке окупације у Другом Светском рату може одредити тиме да ли је Европа постала боља без Немаца? Одакле Вама право да се бавите таквим испитивањима, одакле идеја за такву аргументацију која је у најмању руку скандалозна? Видите колико је лако оборити Ваше срамне теоријске софизме којима само деградирате свој став. Уколико ћете га овако бранити, мој Вам је савет да то не радите.

Даље, Соколовић тврди да је Отоманска империја заснована на мултиетничности, да је босански језик био један од пет званичних језика на Порти и да је Млада Босна била индикатор босанског национализма у настајању.
Стварно сматрам да не треба ни коментарисати ове тезе. Ипак, најсмешнији је закључак у којем тврди да су „Сарајевски пуцњи 1914 били пуцњи у Босну и њено мултиетнико друштво“. Овај смехотресни закључак само говори о квалитету овог политичког памфлета који ваљда треба да докаже континуитет борбе Срба против мултиетничности у Босни и бившој Југославији. Ето како изгледа када идеологија покуша да се изда за науку.

Зашто је овај текст дотичног Соколовића важан? Зато што се овакви аутори са кредибилитетом стеченим на оваквим анализама појављују при коментарисању данашњице. Заправо, прошлост се мења како би се оправдала њихова садашња идеологија коју покушавају да неметну.
Они прво измисле наратив из своје перспективе, затим измишљају хипотезе које потврђују замишљени наратив. То је, иначе, поступак по којем функционише цела „Друга Србија“. Када читаву прошлост прилагоде себи онда ће моћи да формирају и садашњост и да оправдају будућност. Тако Милош Маринковић у тексту под називом „Националиста не може бити патриота“ каже „морам признати да сам се изненадио када сам открио да се у енглеском језику патриотизам и национализам воде као синоними“[3]. Исти аутор је склон изванредним констатацијама које феноменално звуче, на пример: „Косово смо сами заслужено изгубили властитим односом према већинском становништву у покрајини док је била под нашом констролом. Строго технички, можда се и може рећи да нам је отето, али сам сигуран да бисмо пре или касније остали без њега чак и да није било стране војне интервенције пре 15 година“[4].

Строго технички, сигуран сам да би Картагина сама пропала и да није било војне победе Рима.
Строго технички, сигуран сам да би човек који је убијен једном заправо и умро природном смрћу што оправдава злочин, тако да можемо радосно да похрлимо у одаје Европске Уније и НАТО пакта.
Док, опет, строго идеолошки кажем да „уколико Руси баш тотално подивљају у свом експанзионизму и постану директна безбедносна претња Европи и изван контекста Украјине увек нам остаје отворена могућност не само да се придружимо западним санкцијама него и да европској компоненти наших интеграција придружимо и ону атлантску, која „баћушке“ највише и плаши“[5].

Закључак

На крају желим да дам и кратак коментар на пар сугестија који су ми упућени поводом последњег текста. Сматрам да у високој политици никако не ваља бити непромишљен. Фактичко стање је такво да смо окупирани, да нам светска ситуација и даље не иде на руку а да је „стање нације“ застрашујуће. Прошле недеље је хит снимак на јутјубу био снимак на којем видимо колико наш народ зна о Браниславу Нушићу а одговор који много говори о стању нације је- „да погледам на интернету ко је био па да ти пошаљем?“

Суштина је да је у терористичком нападу убијен припадник српске жандармерије од стране наоружаних Албанаца. Реакције државе нема, а нема ни реакције народа; хајде да то исправимо, хајде да бар организујемо један обичан скуп. Хајде да бар осмислимо некакву стратегију. Хајде да бар затражимо да се преиспитају даљи споразуми са косовским Албанцима. Толико ваљда можемо.
А за крај, ваља размислити, иако је у питању држава која има снажне савезнике, како би Израел реаговао на ову ситуацију, и како би је медији у Израелу представили? Та разлика вам је заправо разлика између суверене државе и колоније.

Милан Дамјанац

———————————————————————————

[1] http://www.e-novine.com/entertainment/entertainment-licnosti/108348-Jebae-nam-nanu-mikroplanu.html[2] http://www.e-novine.com/feljton/108160-Sukob-nacionalne-multietnike-drave.html[3] http://www.e-novine.com/stav/108344-Svi-putevi-vode-Zapad.html[4] http://www.e-novine.com/stav/108344-Svi-putevi-vode-Zapad.html[5] http://www.e-novine.com/srbija/srbija-tema/108128-Zato-Srbija-treba-uvede-sankcije-Rusiji.html

Advertisements

10 mišljenja na „Мале ствари које живот значе

  1. „Национална не искључује нужно вишенационалну државу.“

    По међународном праву, нација је синоним за државу. Стога, појам вишенационалног подразумева федерацију. Ако није у питању федерација, национална држава искључује вишенационалну.

    ”Док је термин мултиетнична држава оксиморон. Шта то значи мултиетнична држава?”

    То значи да етничке групе у држави имају иста права, односно да нација није етнички конципирана. Например, када не постоји српска војска, већ Војска Србије.

    ”Да ли то постоји етнична држава?”

    Постоје, и то успешне. То су оне у којима доминира етничка свест нације. Например, када војни рок не служи нико осим једне етничке групе.

    ”Неозбиљно”.

    Оно што је неозбиљно, јесте препуцавање са онима који спадају у домен рада контраобавештајаца.

    Sviđa mi se

    • Слажем се са свим осим са последњим. Власнике, уредништво и фанове Е-новина треба на сваком кораку раскринкавати не пропуштајући прилику да анализирамо сваку написану реч, мотивацију за њено објављивање и реперкусије које оно може да произведе. овде сам пренео неколико текстова са тог портала, нажалост – дискусија је изостала. Што значи, или патриотска Србнја има много фине носеве па се плаши да ће удахнути задах трулежи и антисрпског смрада, или смо по ко зна који пут спремни да се правимо „Тоше“ и чекамо да контраобавештајци ураде своје. Они то наравно неће урадити јер их плаћају из исте касе из које се плаћају е-новине. Иначе, и Бог је добар и хоће да помогне… Једино, како ми се чини и он је много ефикаснији ако му се на плећа натовари што мање бреме.

      Sviđa mi se

    • Извињавам се, али мислим да је мотка у том случају ефикаснији аргумент, као приручно контраобавештајно средство. Слаба варијанта од финог ћеретања.

      Тастатура је угоднија, признајем први.

      Sviđa mi se

      • Ко то – шта после мотке?

        Једино што ми пада на памет, све по закону: прва помоћ, ко те диро, како су грађени ти с чарапама на глави што су те тукли, аха говорили да престанеш да причаш против Вучића…

        Итд.

        Sviđa mi se

      • Ako сам добро схватио, Срби дакле узму мотке у шаке и помлате штеточине… Онда однекле дођу људи који ће на сваком месту и у свако време спроводити у дело одредбе Кривичног законика Србије (ваљда?). Ко би ти људи били, одакле би дошли и како знамо да су они нешто поштенији и паметнији од ових које смо управо помлатили? На тако конкретна и умесна питања, одговарање попут пророчице из Питије није ништа друго него врдање. Дакле – шта након мотке, ко, с ким и за кога?

        Верујте да бих и ја умео да напишем текст о србству,пун гуслања и крупних речи али нећу; то већ раде неки други. Ја покушавам да разговарам, а то што ударам у клин док већина више воли у плочу није ништа ново, навикне се човек с годинама…

        Sviđa mi se

      • Пророчица може да буде само онај ко види оно чега нема. И да, одбијам да будем конкретан, сада се правимо блесави.

        У питању је стални процес као са коровом, а шиљење оловке не мења ту чињеницу, већ експоненцијално смањује ефикасност.

        Sviđa mi se

  2. е-новине су, у ствари, усташки пропагандни биро усред бгд… а што се тиче мотки, то јесте једино решење, јер знамо да закон гони само србе… али, опет се поставља питање српских муда… мислим, има ли их?

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s