СЕНТИМЕНТАЛНО (САМО)ВАСПИТАЊЕ

         

                                         или

Како нас је титоизам к(т)алио за Нови Светски Поредак

jevreji  i palestinka

Овај текст је директно инспирисан дрповим сентиш коментаром, а испод његовог текстаИзраелједна страна медаље“, објављеног на Преврату као утукАсанжовом Јеванђељу“, из којег смо од Конфинованог Апостола сазнали (а као да то до сада нисмо знали), између осталих и, узгред буди речено, много важнијих откровења, да Израел смишљено врши ратне злочине у Гази. Од инспирације се у тексту отишло и мало даље, јер су га у овом међувремену (које код мене, понекад, мало подуже траје), врабац и Клаус обогатили својим изванредним коментарима, подстичући дрпа да и он добрано прошири, у основи просту тематику, која је до тог изненадног ширења гласила, отприлике, Израел је кул, Палестинци су ружни, прљави и зли, а ми Срби треба свакако да се потрудимо да личимо на Израелце, када већ, из објективних разлога, не можемо на Јевреје.

 

Био је то дупли зајеб*.

#

Елем, шта ме је то толико дирнуло, у живац? Каже побра, у подужем цитату:

„отишао сам у градску библиотеку и прва књига која ми је запала за око беше „Разговор с повјешћу“ од Оријане Фалачи. У то време (’81. година) унутрашња политика ме није занимала за ич јер су вести биле горе од данашњих; Милка Планинц је прогласила реформе и економску стабилизацију (или беше Микулић, да га ‘бем…), уведен је пар-непар, кафа није могла да се купи а и са детерџентом је била нека криза… Оно што је било лепо за слушати, биле су вести из света, у којима смо били много јака муда – земља без које се мирољубива коегзистенција и несврставање као глобални феномен нису могли ни замислити. Те вести сам гутао, а нећеш веровати – чак сам се и дружио са пар палестинских студената. Један је студирао у Панчеву, касније сам сазнао да је једини „факултет“ у том граду била ВП 5000, али ајд… Са оним што ми је данас познато, лако могу да замислим шта је тај мој другар студирао. Одатле знам за Тал ел заатар, за Сабру и Шатилу. Једино, нико кога сам питао није могао да ми да прихватљиво објашњење због чега ти Израелци малтретирају јадне Палестинце. Да су дојучерашње жртве Аушвица уместо Немцима одлучилио да се свете Арапима, чак ни за мој неразвијени, осамнаестогодишњи мозак није било прихватљиво. Део одговора нашао сам у интервјуу који је О.Фалачи узела од Голде Меир. На питање новинарке када ће на блиском истоку наступити стварни и трајни мир, председница владе Израела је одговорила: Када палестинска деца престану да уче математику на начин да им учитељ поставља питања типаако имаш три Јеврејина па једног убијешколико их нажалост остаје?“. Признајем, није ми било лако да поверујем како било где у свету постоје учитељи попут овога ког је описала Г.Меир, али након те прочитане књиге почео сам да тражим и друге изворе информација. Танјуг једноставно више није задовољавао моје потребе. Тако сам дошао до америчког аутора Леона Уриса – јеврејина а ипак ветерана Маринског корпуса САД. Шта је будућег писца натерало да се као осамнаестогодишњак пријави за рат на Пацифику – на хиљаде километара далеко од куће, да ли је већ у том узрасту одлучио да завлада светом или су га водили мотиви слични мојима (када ти је земља у рату, дужан си да допринесеш према својим могућностима…) – ђаво ће га знати… Углавном, човек је преживео и успео да напише пар добрих књига. Најпознатија је „Одсуство до буђења“, а за ову нашу причу битан је „Егзодус“ – роман о насељавању Палестине Јеврејима и стварању данашњег Израела. Не спорим да је Урис као Јеврејин пристрасан, али његова прича, уз приче Шарона, Дајана, Голде Меир и осталих циониста ми делује приличноокруглои попуњава празнине којих јепалестинскаверзија препуна, јединона њима је некоректно инсистирати јер они су јадни, деца су им гладна, не могу да се врате у државу коју мрзе, тралала…“

Па, побро, дирнула су ме та твоја сентиш сећања илити жал за младос` и, посебно, тралала Ево, редом, како ми надолази.

#

У другој половини златних 70-их сам студирао на бгд.универзитету. Београдски мангуп, одрастао у кругу двојке, изабрао је чак и факултет недалеко од куће, да се не мучи. Студирао сам са много разноразног света, од правоверних Београђана, до оних из тешке унутрашњости и шире, братских нам република и покрајина, па тако и са, гле чуда, пар Палестинаца. Догађаји о којима овде пишем лоцирају се у оном, још увек „Перикловом добу“, за сва наша потоња искуства. Ништа несташице, него напротив, било је то у она времена берићета, из никада заборављене југоутопије, коју бих ја најпре крстио саима се, може се“. Мислим, у класичној српској филозофији ћеш то наћи под одредницомусе, насе и подасе“.

Једног од тих „мојих Палестинаца“ сам и тукао, а било је то овако.
У једној од лабораторија смо дужили по микроскоп. На сваком је радило више студената, са више година,  по „тачно утврђеном распореду“. И тако ја једног дана дођем да вежбам, а на „мом микроскопу“ палестински студент. Лепо му, још издалека, кажем да је његово време истекло пре, отприлике, пола урице, а то сам знао и без гледања на сат, јер сам у то време у оближњој кафани обавезно дрмао рубинов вињак, пре уласка у дворе. Глумио боема. Знаш оно, оставиш пратећу киселу воду са обавезном примедбом, хвала, не треба, умио сам се јутрос. Одговорио је дрско, не конобар којег смо викали са особље, већ тај „мој Палестинац“ или је бар то мени тако изгледало тек, попио је шљагу пре него што је и трепнуо, брже него што сам ја пио вињак, а када је скочио са столице да се, као, брани, већ сам га шчепао за бели мантил и одвукао према излазним вратима. Нисам се тиме дичио ни онда, а тек данас, када се присећам са посебним разлогом, није за дику. Мислим, „мој Палестинац“ је био ниског раста, мршав и некако слабачак, јадан, уплашен, без снаге да се брани. Тек када сам га избацио из лабораторије, „стигао“ ме је другар и „смирио“. И није то моје једино „искуство“ са њиховом фелом. Наиме, имали смо једну старију колегиницу којој баш и није ишло студирање, а мучила се, између осталих тешкоћа и зато што је била самохрана мајка већ поодрасле ћеркице. Ми смо онда мислили да се зато, због беспарице, забављала са једним арапином, кога смо ми „из милоште“, само између нас, звали „рапинџов“. Тип је лежао на  лови. Колико се сећам, није баш обожавао „мог“, а богами ни остале Палестинце са факултета. Њега и те везе са нашом лепом, црнокосом колегиницом, која је, узгред буди речено, била полусловенка, сећам се највише по оговарању и одбијању мушког дела друштва да их заједно прихвати у наш круг јер је, божемој, била са „рапинџовом“, арапином, нижом људском врстом, кога смо иначе, између себе, зајебавали и због својеврсне ружноће. Знате онај филм са Луј де Фином, када он рукама, којима имитира налете авиона, показује за типа како је бубуљичав и рошав? Осим таквог лица, био је онизак и деб`о, таман за зезање у стилу Луј де Фина.

Али, било је ту, око нас и других арапских и палестинских студената. Један Палестинац се истицао особитим знањем српског, био је симпатичан и доста ватрен и дискусијама, које су се понекад водиле у студентском клубу, где смо обично започињали и завршавали дан, уз кафу и цигарете, а седело се ту и за време убијања неких досадних предавања, нарочито зими, када нас је мрзело да по шљапкавици и хладној кошави прелазимо целих двестотинак метара, до првог од неколико ближих бирцуза. Добро, тај прелазак преко тих двеста завејаних метара је, руку на срце, највише зависио од стања шлајпика.

Е, тајсимпатични Палестинацје навијао за Звезду и ишао на кошаркашке утакмице, а волео је и да прича о политичким темама. Ја сам био убеђен да је он нека комуњара, а како је често бистрио политику са неким од оних мојих другова, који су нас током студирања издали и прешли у састав факултетске партијске организације, у то сам чак био онако сасвим сигуран. Елем, на трећој години, која нам се баш тада нешто одужила, скоро као  каснији апсолвентски стаж, издаше ме и два баш блиска другара, мислим, пређоше и они у њихов, црвени клуб. Не у Звезду, један је био мој гробар, а други офковац, изигравао, као, интелектуалца, па је у ту сврху и браду пуштао, него пређоше у састав факултетске партијске организације. Једног су примили у месној, у оним официрским зградама код Југославије на Новом Београду, а који месец касније брадоњу директно на факу, па после тога и онај подофицирски син пређе на фак, јер му се чинило да му то може помоћи око испита. Није му помогло, али добро, тако сам ја преко њих двојице сазнао да онај „симпатични Палестинац“ није комуњара, јер га на састанцима није било. Онда су ме још и убеђивали да је то немогуће, мислим, не може он као странац да буде војник наше партије. Како сам ја био оперисан од тих ствари, примио сам ту причу са скепсом, мада сам поверовао њиховом новом ауторитету.

Не лези враже, убрзо је тај палестински елеменат, просто напросто, нестао. Пази, догурао до треће године, био солидан студент у сваком погледу и онда, једноставно, напрасно и буквално, нестао.
Прво смо мислили оно, отишао кући на летовање, па мало продужио, ко не би, то су често радили „наши сељаци“, који су знали да по недељу две закасне, обично на почетак новог циклуса предавања. Међутим, мало се одужило и по тим мерилима. А онда су почеле приче. Никада нису оповргнуте, а како смо доста детаља сазнали баш преко наше полусловенке и њеног рапинџова, као и једног Иранца, којег смо ми из милоште звали Реза, а он се није љутио, јер је био најбољи човек из целог тог арапског друштва, културан и образован, додуше на француском,  па нам то баш и није много вредело, али је зато био боемчина, од богатих родитеља и често је плаћао туру. Он је био мало кљакав у једну ногу и некако смо сви осећали потребу да га, као, штитимо, мада за тако нешто једноставно није било потребе. Елем, њихове приче су биле да сенаш Палестинацвратиотамо“, нико није тачно знао где, да се бори за Ал Фатах, јер је један његов брат погинуоза ствар“. Ускоро је било све више детаља. Да су га родитељи молили да замени брата.
Па онда, да га је мајка заклела да то уради, јер је и отац, пре брата, погинуо.
Да је он хтео да се врати у Београд и заврши, па тек онда да мре за слободу или отаџбину или нешто треће, али изгледа да то није могао од оних, који су га и послали, пре неку годину, са тим истим циљем, да заврши. Па су онда стизале вести о његовом наводном херојству. И на крају, о погибији. Било је чак и неких слика. Не погибије, него он у униформи, са неком девојком у белој ношњи.

Факултетска партијска организација није расправљала о његовој херојској смрти, па смо га тако и ми полако заборавили. Једино га се онај Иранац Реза сетио, када је једном приликом запитао шта кафана пије, а разлог да части је нашао у неком догађају везаном за Американце и неки од њихових, бар међу нашим арапским делом турме, честих пораза.

#

О нашој спољној политици сам, поједностављено, у та, да се разумемо, убедљиво најлепша времена мог битисања у овом облику, а ја и нисам неки пример тешких животних догоговштина, мислио исто што и ти, коју годину касније од мене, заправо, исто оно што још и данас мисли Тома и, на крају крајева, што на неки начин мисли бар пола српске чаршије, па макар то она и не хтела да призна. Ако томе придодаш да је пре несташица цветало, па нам је, буквално, било свеједно дал`је Милка ил` је Планинка, та спољна политика је заиста била толико велика и важна и поштована, да је само Срби, старе инаџије и уз ветар пишајући део братских народа, негира. Паметнији од нас „браће“, причају о новим временима, још паметнији о Новом Светском Поретку. И где се ко (и како) од нас у њему (с)налази. Мислим, ТА спољна политика полако прелази у мит иако, ево, већ деценијама тај мит трпи изругивања готово целог нашег, српског политичког спектра, ма шта ми под тиме подразумевали. Што би рекао други, привремено нестали побратим, толико о томе.

#

О Оријани Фалачи сам, у она времена, контао исто што и ти, мање више. Мислим, ако си ти стара кука у ЈНА, што сам и ја једном био, ја сам ти, узми ово с`поверењем у побру, хоћу рећи као сигурно, стара кука у литератури. Оријана је у оно време била нека врста Кристијане Аманпур, али политички некоректна. Ипак, иако „андерграунд модерна и лево оријентисана“, патила је од разних предрасуда, па тако и у вези „ружних, прљавих и злих Палестинаца“ и библијских, а нарочито фашистичких жртава, Јевреја. Знам да не морам да те упозоравам али, ипак, обрати пажњу на наводнике. Елем, њен допринос је немерљив у „раскринкавању“ (мислим да је ово најбољи израз) америчке политике ратних злочина у Вијетнаму, али је, зато, унела читав низ контроверзних размишљања о Добру и Злу, о Кривици, Правици и осталим највећим људским предубеђењима, са којима се свакога дана сусрећемо. Како је време одмицало, мислим, како је постајала све старија и старија, што код жена има посебно значење, офирала се све брже и резолутније у правцу своје фрустриране и, ја бих рекао, тешким предрасудама обхрване личности. Но, ми не причамо о „модерној Оријани“, коју су онако, олако, оптуживали и за расизам, а чини ми се баш у вези са нашим Палестинцима, већ о старој, мислим, младој новинарки-списатељици, која је у она времена била појам за нас, сосијалистичко-самоуправне Србе, што смо се викали Југословенима. Дакле, побро, не мењам оцену с`почетка овог дела текста, мислили смо исто с`пар година разлике у сазревању. Али, ту анегдоту са Голдом Меир, коју сам ја сазнао посредно и из других извора, примио бих са довољном дозом критичности, као што и данас примам све друго, а толико тога има. Вероватно је то искуство старе београдске, кафанске куке. И није то због „мојих палестинских другова“, већ из истог разлога из којег си и ти потражио неке друге изворе информисања, поред непрејебљивог Танјуга. Добро, мало сам се ослањао и на своју урођену памет, скепсу и многобројна, узгредна сазнања, која нешто и нису ишла у корист јеврејске стране приче. Утицај Титове званичне, спољне политике, кроз медије и околину, ближу и ширу? Вероватно. Лична искуства? Сигурно. Информације покупљене на путовањима по Европи? Мало. Мислим, за разлику од нас, нисам нешто приметио, у мојим базањима по холандијама, немачкама и шпанијама, да се европљани баш нешто много трзају на палестинско-израелске проблеме. Осим онолико, колико их се тицало лично, по џепу. Ту су, колико се сећам, Италијани били најкраћи, а Немци, на Олимпијади у Минхену, попили највећи ударац испод појаса. Или, можда, и није био?

#

Леон Урис је већ, за разлику од Оријане Фалачи, велики писац иако, да будем сасвим одређен, спада у популарне и, рекао бих, без намере да омаловажавам ни њега, нити његове читаоце, „холивудске списатеље“. Читао сам га свих ових година, како ми је допадао у руке, а „Егзодус“ сам прочитао много пре тебе, неких десетак година раније, на шлагворт једне београдске Јеврејке, мамине ратне другарице, партизанке. Добра књига, оставила је на мене, као и на тебе, велики утисак, али ми није промакло, иако теби то, очигледно, није било нимало важно, да је чак и он то, по много чему, узбудљиво и занимљиво бродско путовање, сматрао за илегално, за нешто што пркоси, на неки начин, здравом разуму, важећм нормама и законима, као и постојећем поретку. Добро, као и у случају „херојског саможртвовања“ код „мог Палестинца“ и Урисов „Егзодус“ је схватан, нема сумње, херојским чином, али и управо онако, како је то запад и хтео, као самосталан и ничим са стране подстакнут процес јеврејског сазревања и самоорганизовања, а после холокауста и чином новог, практично библијског почетка изабраног народа. Узбудљиво, признајем, ево сам се сав поново, после толико година, онако заправо најежио, али нетачно до бола, а што сам ја знао још онда, неких десетак година пре него што ти је књига уопште и допала шака јер, у боемској средини којом сам се кретао, на линији фронта која је почињала негде од Старца Вујадина (сасвим специфично, због једног доброг, школског другара), па преко Мадере и Последње Шансе, до Палилуле и Палилулске Касине, затим Видин капије и Скардалије, ближа одредишта Три шешира и Златни бокал, до мало специфичније, али зато у погледу информисања можда и понајбоље Прешернове клети, где сам се дружио са одавно покојним новинаром Новости и заборављеним песником Михајлом Рашићем, мојим личним Шекспиром (О боли ме боли, о како ме боли, баш ме боли!) и Смедерева, мог студентског царства… расправљала се и светска политика, а представа о егзодусу није била ни изблиза тако романтична, нити херојска, јер је о насилном насељавању светских Јевреја на просторе, условно речено, Свете земље, из разних, често доста различитих разлога, владало сасвим другојачије мишљење, поприлично контрадикторно Урисовом. Утицај Титине спољне политике? Сигурно. Плод наше културе кафанског преиспитивања свега и свачега? Без сумње. Доза заосталог и новог, комунистичког антисемитизма? Нема спора. Навијачко, антизападно расположење? Па, наравно. Интелектуална гимнастика лево оријентисане младежи, чак и оне која је остала ван „коцке“, као што се то мени десило и чиме се поносим? Не може се негирати. Али, упркос свему томе, чињеница је да си у та времена о којима тако лепо говориш, могао да поред наведених извора потражиш и читаву гомилу других, ту око тебе, без обзира да ли је у питању ајнц, необразовани плебс или интелектуална кафанска елита. Мислим, било је ту мишљења и мишљења и мишљења, јер ми смо онда, ма како то иритирало и једне и друге, и леве и десне, и партизане и четнике, и патриоте и издајнике, били далеко отвореније друштво, него што то одртавели Сорош уопште може и да машта.

#

Даље се у дрповом коментару већ прелази са југо сентиментализма, на нама тако драгу „аналогну историју“, а том се „методом“, као што знамо, готово по правилу отварају све нове и нове теме, да не кажем разлози за „качење“. Тако, каже он следеће:

„Да немате случајно „радну хипотезу“ која каже: Јевреји су злочинци – Арапи су жртве, па на основу ње тражите изворе који је потврђују? Јер упадљиво избегавате да се вратите на почетак приче и први Израелскоарапски рат, онај од 1948. када се сто милиона Арапа надигло да јеврејску шаку јада збрише са лица земље. Онај рат кога нису почели Јевреји него неко други, након кога је настала палестинска дијаспора, окупација Западне обале, протеривање Јевреја из свих арапских држава и њихово масовно досељавање у данашњи Израел… Да ли сте свесни да једном народу замерате што је потражио савезника да би се одбранио од планирано и никада скривеног уништења? Да ли сте свесни колико се труби о Протоколима сионских мудраца (који су вероватно невешт фалсификат, али ајд – нека буде да га је стварно пислаа нека група чифутских будалетина и екстремиста), а цео свет се прави блесав на отворене претње које Израелу на дневном нивоу упућује Иран, о покојном Садаму да не говоримо, а Хамас и осталу палестинску боранију слободно можемо и да занемаримо?“

Па, рећи ћу одмах, свесни смо. Мислим, да ствари гледаш са ционистичке стране улице. Јер, рат нису почели бесни Арапи зато што им тако надошло, већ је рат изазван насилним насељавањем Јевреја, на земљу већ увелико настањену неком другом популацијом. Шта би ти рекао да ти сутра неко и то силом, насели у твоје двориште породицу странаца? Било би ти драго? Или би уватио врљику, па и оног што их је довео, и те под шаторима, удри по леђима? У вези  „замерке Јеврејима што су потражили савезника“, истина је да је њихсавезникпотражио, сасвим смишљено и са отворено задњом намером, да међу арапски свет убаци свог нафтног полицајца. О Протоколима и ја мислим да су фалсификат. За мене то ништа не мења на ствари. Мислим, ако је неко против милитаристичке политике Израела, са позиција помоћне америчке силе на Блиском истоку и засноване на перманентном, свакодневном ратном злочину над цивилним палестинским становништвом, то не значи да је тај неко обавезно антисемита, мрзитељ Јевреја или, недаомибог, фашиста. Или, ако ће ти тако лепше звучати, ако је неко против свакодневног масакрирања палестинске популације у Гази, а од стране израелске војске и сматра да то треба кажњавати као ратни злочин, то не значи аутоматски и да је тај неко присталица и обожаватељ Хамаса, нити да одобрава њихов начин борбе. О Иранској претњи не бих много, јер Израел, а не Иран, поседује 200 атомских глава. А опретњипокојног Садама најбоље говори чињеница да је он покојни. И ја Хамас и осталу палестинску боранију, на твом, а нарочито израелском месту, не бих занемарио тек тако олако

Овде бих ја опет о очигледностима, на које стално покушавам да скренем пажњу. Наиме, Америка сваке године помаже Израел са најмање 400 милијарди долара. Нека и пола оде на војску, опет су то огромне паре, од којих би чак и Вучи створио прави, мали, а српски рај, тако да бих ја био, у најмању руку, бар мало уздржан, када се говори о великој радиности израелаца, о њиховој интелигенцији и способности, о обрађивању пустињениизчега“, о кибуцима као примерима за производњу јер, руку на срце, у већини случајева се ради о илегално колонизованој палестинској земљи и то ортодоксним Јеврејима, који се у те сврхе користе исто као што се, на пример у Украјини, користе галицијски фашисти у борби против руског становништва. Даље, Америка подржава Израел, осим финансијски и економски, разним олакшицама и повластицама, па затим и политички, неограниченом подршком, као и дипломатски и војно. Да Израел није у СБ УН заштићен америчким ветом као бели медвед, мало морген би могао да тако неограничено убија палестинске цивиле и да некажњено врши те силне ратне злочине, који су већ превршили сваку меру толеранције.

Са друге стране, указујем да је наш, српски случај, потпуно супротне природе, јер је нама Америка непријатељ и то највећи свих времена и да, колико Израелу стоји иза леђа и штити га, толико нама седи на леђима и уништава нас, систематски, ратом, економски, политички, дипломатски… Према томе, нема ни говора да се ми можемо поредити са Израелом на било који начин, већ напротив, наш статус је много ближи статусу палестинске државе и популације.
Зато, не разумем „бранитеље“ Америчког Кербера  на Блиском истоку који су, и поред свега што смо претрпели од Америке, спремни да на то зажмуре и ставе се на страну тог малог злочинца и окрену против жртве, која је у потпуно истој ситуацији у којој смо се ми до јуче налазили. Стокхолмски синдром?

И једна реч о Аушвицу. Мој отац је као официр старе југо војске заробљен у априлском рату и одведен у заробљеништво. Прошао је 41. и кроз Аушвиц, без задржавања, када још није био логор смрти. Много година касније и ја сам посетио Аушвиц, преко комшије, у једној тури за Пољску,  организованој од стране београдске „Дуге“. Страшан утисак оставља та фабрика смрти. Све које кокетирају са фашизмом и антисемитизмом бих прво одвео тамо, па после да причамо. Дакле, познајем из прве руке, не из приче, чак и Аушвиц. И то ни за педаљ не мења моје мишљење о ратним злочинима над Палестинцима.

#

У „аналогној историји“ се (о)лако вуку паралеле. Али, ко зна због чега је то добро. Мислим, можда се боље разумемо… Тако, у наставку тог свог коментара каже дрп:
„На пример, општи утисак је да су Османлије 1389. победиле српске војске и тако дошле у ситуацију да завладају Србијом… Али, историја каже да им је требало седамдесетак година да над Србијом стварно успоставе власт… Па добро, каква је то „победа“ ако победнику треба седамдесет година да је капитализује? Пирова? Ипак, ми пола миленијума функционишемо на основу утиска/предрасуде о изгубљеној битци; ми смо од тога направили мит о „небеској Србији“, генерације Срба су одрасле као лузери, а генерације Турака и потурица као господа и народ предодређен да влада… А права (историјска) истина је та, да су се 28. јуна 1389. на пољу Косову сукобиле две војске, оба владара су изгинула, а након битке обе војске су се повукле ради прегруписавања које је код једне потрајало седамдесет година, док код друге још није завршено а како се чини никада неће ни бити.
На исти начин, свет 21. века без удубљивања у проблематику посматра и блискоисточни спор, и преко колена пресуђује ко је кривац и агресор, а ко бранилац нејачи и жртва. Смрт невиног је трагедија без обзира на то да ли га је убила јеврејска граната или бомба од уреје направљена у подруму у Гази. Само, онај коме прети јеврејска хаубица ипак има неке шансе да преживи. Онај ко се у крцатом аутобусу у Јафи сусретне са махнитим погледом будућег шехида и схвати да је телефон кога овај држи у руци заправо детонаторнема никакву шансу. Не знам шта би на ово рекао маркиз од Квинсберија, али мени – делу неписменог плебса ово делује прилично болесно. Палестинци би у својој борби морали да начине заокрет али од тога нажалост нема ништа; једноставно, ислам је „вера“ која проповеда „џихад“ и њему је ненасиље страно и ћафирска бесмислица.

Видиш соколе, све си у праву и ништа ниси у праву. То за, од косовске битке незавршено прегруписавање српске војске заиста лепо звучи, али нешто и није тачно. А балкански ратови? А Велики рат? Било је и светлих тренутака, додуше не много, али ипак. Добро, о косовској ће се тематици више причати у коментарима. Ја бих да из ове твоје „аналогије“ извучем предрасуде. Ево једне, из горњег цитата, која ми боде очи: Само, онај коме прети јеврејска хаубица ипак има неке шансе да преживи. Онај ко се у крцатом аутобусу у Јафи сусретне са махнитим погледом будућег шехида и схвати да је телефон кога овај држи у руци заправо детонаторнема никакву шансу. Не знам шта би на ово рекао маркиз од Квинсберија, али мени – делу неписменог плебса ово делује прилично болесно.“
Па и јесте, побро, поприлично болесно, али од онога ко може таквим, искривљеним наочарима, да гледа на сукобе у Гази. Мислим, број израелских и палестинских жртава све говори, остало су трице. И предрасуде.

#

За крај овог предугачког текста бих се осврнуо на неке занимљиве констатације из пратећих коментара, којима су врабац и Клаус обогатили дискусију, а и дрп баш није био од раскида, нашло би се материјала за још један текст. Шалим се, провокација.

врабац: „Да није било тог мита, не би било ни Карађорђа, ни Милоша, ни Куманова ни КолубареКосовски мит је далеко од тога да буде лузерски, напротив он је управо победнички. Зато и се толико и труде да нам га огаде.“

Осим што се безрезервно слажем, додао бих да митови служе једном народу да преживи тешке тренутке, да се у добру не узнесе и да однегује потомке на сопственој традицији и народним вредностима, оним драгоценостима које сам народ бира за своје највеће и највредније. Расти на митовима није ништа ни ружно, ни лоше, а доказ за то је српско преживљавање под петовековним турским ропством.

#

дрп: Колубара је победа очајника који више нису имали шта да изгубе па им је једино преостало да се боре и победе.“

Ево, ова просто проширена реченица ме изазива да напишем текст, али нећу, не бојте се, подуже ће ова моја тастатура мировати, испразнио сам се на израелско-палестинском сукобу. Српска посла.

#

Клаус: „Јеврејска финансијска моћ је фантастична, већински су власници приватног банкарског сектора, а то укључује и америчку централну банку, тј приватну штампарију новца. Чине огроман део америчке политичке елите, а рећи да у Америци „имају свој лоби“ и да им је „Америка савезник“ је увреда за здрав разум.“

Ја сам стари заверолог. Мислим, проучио сам, од Ротшилда, па преко Моргана и Рокфелера, до Гејтса, Бафета и Сороша све највеће финансијске, али и остале магнате, старе и нове, а преко Естулина и Билдеберга, Енгдала, Чомског, Чосудовског, Наоми Клајн и осталих многобројних аутора срж новог светског поретка. Међутим, ја бих био мало опрезнији у оваквим тврдњама, јер када се погледају породичне гране поменутих банкара и магната и испреплетеност највећих светских мултинационалних компанија, не види се толики проценат Јевреја иза светског власништва. Исто важи и за светску политичку, војну и научну моћ. Уосталом, када су породична стабла тако измешана као код, на пример, Моргана и Рокфелера, са којом то сигурношћу се тврди да је негде, у мешаним фамилијама као што су њихове и то стотинама година, а по фамилијарном принципу су измешане и власничке структуре њихових великих фирми и банака, преовладала јеврејска крв у власништву? Та тврдња постаје још сумњивија када се, рецимо, погледају породични односи у власничкој структури највећих светских мултинационалки. Иначе, најбољи доказ да нешто са вашом тврдњом није у реду је „моћ“ управо израелских политичара, магната и научника. Далеко су они у доњим редовима елите новог светског поретка.

#

Могло би још много тога да се пише, али и овако превазилази оквире једног нормалног текста, на какве смо на блогу навикнути. Свеједно, не кривите за дужину мене, него дрпа. Мислим, покренуо је у мени читаву лавину присећања што, знате и по себи, обавезно резултира мегаломанијом у писању јер, свакоме од нас су сећања на младос` најдража.

Написао: Вук Јовановић (пегепет)

 

*Прво ми је проврила вода, а како ја, за разлику од вас, пијем процеђену кафу, као прави правоверник сам ту воду бацио и ставио другу, па право у други зез. Мислим, лепо ти ја укуцам шифру и одмах уђем на Преврат, да побри врљнем још један цитат о „ционистичко-лобистичим шпијунчинама“ које је, јел`те, изволео да подржава, кад `оћеш, код оног његовог текста, одмах испод мог, вришти нови дрпов коментар. Само, видим одма`, није то обичан коментар, већ коментарчина, квантитативно и квалитативно. Мислим, ем дугачак, ем сентиш. Ударио у жицу, зна где сам слаб.

Први порив је био, јао, баш није морао, сада ћу закаснити на посао! Други, могао је, к`о човек, да напише текст. Стално му то говоримо, не вреди. И трећи, вечерас ја, уместо калифа, пишем одговор у виду чланка, па докле стигнем. Било је то зором раном, у петак, 22/08/2014, а важно је да се зна, јер се нешто одужило. Мислим, од „вечерас“ није било ништа, јер сам после диринчења прво истрчао неких седам километара, а касније заглавио са друштвом на пиву, као што то и иначе радим сваког петка, само не знам шта ми би то вече и када сам коначно стигао у офис, мислим кући, паде интернет. Да га `бем, (мало) сутра ћу…

Субота ми је почела и прошла у инспекцији ново пристиглих гуза, јер су у хотел, до зграде у којој станујем, стигле неке фолклорне групе, па се девојке из прве спичиле на плажу, ту испред нас, наравно све у бикинцима „а ла фио дентал“ илити зубни конац, те се и ја са мушким делом зграде, колективно преселим на песак, да испод сунцобрана и уз `ладно пиво одкензирам дан. А гузе само севају, беле, црне, боје кафе, мање, веће, крушкасте, подигнуте, спуштене, затегнуте… Мислим, разумећете ме што на тастатуру нисам ни помислио.

Вече је већ, као и увек, донело суботњи програм. Бар „Икас“, шорињо ао виво, једна канта пуна леда и неких чудних, оригиналних флаша (пиво се зове „Орижинал“, заборављени, па обновљени поизвод, старе, добре Антарчике, утопљене у светски гигант АмБев). Праштајте, текст оправдано није врућ, али је зато, малтене, унапред написан, јер сам га, веровали ви то или не, за све време горе невешто описаних, наднаравних напора, ипак писао у глави. Мислим, толики је утисак на мене оставио сентиментализам из дрповог коментара.

**

 

 

 

Advertisements

43 mišljenja na „СЕНТИМЕНТАЛНО (САМО)ВАСПИТАЊЕ

  1. Само једна опаска на онај део о „морганима, ротшилдима… финансијама и оталом том` „: јеврејство, чивутство (иначе, мало обавештење, обавештењце: два највећа хазарска града пре него их Светислав, Свјатослав кнез разбуца, су поименце – Чивут и Мангуп), жидовство, … – су начини живота, никаква вера, народ или нација а поготово не раса. А то је опет један синкретизам, наслаган дуго, дуууго. Начин живота, међуљудских односа, пословно-трговачких односа, односа према неком ко није „њихов“ и слично…(узгред: нико од поштованих учесника превратничког скупа не помену да ли је читао и њихове „свете књиге“ а баш ту ће се наћи мноштво потврда које иду на млин пегеПЕТа а Бога ми и још дубље и озбиљније појмљење разноразних хајки на „изабрани“ јел`те „народ“, а ту баш и не стоји онако како се изјасни дрП по тем питању хајки многовековни`.
    Елем, зато то о томе ко је ко међ` финансијским магнатима и нема неку вреднос` за правилно сагледавање, јер важно је ко је чији начин живота („светоназор“ да не напишем тако;) ) и опхођења при „послу“ прихватио. То је најважније, те онда тек ко је одакле и из ког народа приспео међ` те јел`те магнате.

    Поздрав и свако добро…

    Sviđa mi se

    • све што кажете стоји… највећи проблем међу нашим и иним заверолозима је увек био и остао ротшилд, чије богатство и јесте највеће светско богатсво, а да се његови јеврејски корени не дају порицати, као ни утицај његове фамилије на светска збивања… међутим, ту се обавезно заборавља на његову јасно исказану немоћ или на његов недостатак интереса, да својом финансијском снагом преокрене историјске догађаје, бар када су јевреји у питању… рецимо, јасно имамо холокауст као његов или његове породице неуспех или данашњи израел, који је тако недовршена прича, да његова елита представља доњи ешалон новог светског поретка

      Sviđa mi se

      • Е сад овако 🙂 даљим предметним увидом на часовима превратничкога скупа утврђено је да пегеПЕТвише нема 5 (петицу) као на почетку часова 🙂 : ))) Постоје две тачке на којима долази до до дивергенције, те стога – пегепет тренутно 4, четвооорка 🙂
        Крећемо… „холокауст“ – превара на коју наседе пегеПЕТ(на почетку 5 а сада пеге4))… да не бих трошио превише времена у куцкању, и препричавању (`ајд ово за препричавање и не би одузело време али куцкање по дугмићима – да) – пренећу на јенглескоме извесне податке, … ово се десило осамдесет и неке двадесетог столетја…
        The Leuchter Report

        Jewish lobbyists in Canada persuaded the authorities to prosecute a German-Canadian, Ernst Zuendel, for distributing the international best-seller Did Six Million Really Die? by Richard Harwood. Charges were laid against Zundel under the terms of a law which prohibits „Spreading False Rumours“. This law was enacted during the First World War (!) as a measure to hide from the civilian population the full extent of the horrors taking place at the battle front.

        Zuendel was convicted at the first trial and on Appeal, the trial judge was held to be so biased against the Defendant that a new trial was ordered.

        The key Defence witness at the second trial was Fred Leuchter, head of the American engineering firm Fred Leuchter Associates. This firm has America’s—and therefore probably the world’s—leading specialists in the design, construction and maintenance of execution gas chambers. Until recently, when American Jewish lobbyists intervened to try to destroy the firm, Fred Leuchter Associates had contracts of many years’ standing with several States of the United States which still execute criminals convicted of capital crimes, in gas chambers. Mr. Leuchter and his firm have no political background or involvements whatsoever.

        Prior to Zundel’s second trial, Leuchter and a team of his firm’s employees went to various of the so-called „Death Camps“—Auschwitz, Treblinka, etc., in order to examine the „gas chambers“ and crematoria facilities to see if they were capable of executing and disposing of the remains of millions of people on the kind of factory ‘mass-production’ basis claimed by the ‘Holocaust’ propagandists.
        MASS EXTERMINATION BY GAS CHAMBERS—HOW THE JEWS SAY IT WAS DONE

        At this point it might be well to refresh our memories of what the promoters of the ‘Holocaust’ legend claim, for it is only when we bear in mind the essential details of their account that we can appreciate the enormous importance of Leuchter’s evidence:

        They claim that many hundreds of Jews [and others—but mostly Jews] were crammed naked into gas chambers. Once inside and the door shut, a quantity of Zyklon B [chalk pellets containing hydrocyanic acid which give off lethal cyanide gas when exposed to the air] was tipped inside through a roof hatch. After an hour or so the door of the gas chamber would be opened and the bodies dragged out. The mouths of the corpses were immediately searched for gold fillings and extractions performed. Other orifices were also searched for hidden valuables. This work was carried out by camp inmates under the immediate supervision of their SS guards. Neither the inmates nor the SS men wore any breathing apparatus or any other kind of protective clothing; indeed, the guards often callously smoked and ate during the gruesome process. Thereafter, the corpses would be sent to the crematoria where they would be reduced to ashes in conventional coke-fired cremation ovens. On days that the ovens were too busy to cope with the workload, pits would be dug, corpses thrown in and incinerated. This process continued 24-hours a day for a period of years. In the case of Birkenau, in the Auschwitz complex of camps, this ‘mass production’ method was supposed to have sustained an extermination/incineration rate of 1,000 an hour—24,000 a day.

        Even before we turn to the detail of Leuchter’s evidence to the Canadian Court, the preposterous impudence of the Jewish ‘Holocaust’ story must be self-evident to those who can perform a little simple arithmetic: If Birkenau-Auschwitz exterminated 1,000 Jews an hour for a year that would result in 8,760,000 Jewish dead. [1,000 x 24 x 365]. As that „death factory“ was supposed to be functional for about four years, we arrive at a figure of 35,040,000! Suppose we allow for just a little Levantine exaggeration, and cut the projected Birkenau-Auschwitz figure by 75%, that still leaves a total of 8,760,000. That number is nearly half the claimed Jewish population of the entire world in 1938! And let us not forget that gas chambers at other „Death Camps“—Treblinka, Chelmno, Sobibor, etc., were also supposed to have accounted for „millions“ of Jews.

        WHAT FRED LEUCHTER’S EVIDENCE REVEALED

        Fred Leuchter explained to the Court that the technology of execution gas chambers employing cyanide gas had been fully developed in the United States by the early 1920s. Literature concerning this technology circulated the globe thereafter and all of the relevant technical information would have been available to the Germans. In particular, they would have been aware:

        A. That cyanide gas is so dangerous that if it is not to injure or kill those operating the gas chamber as well as the condemned person, the chamber must be specially constructed to be airtight and, specifically, the entry door must be gasketted.

        B. Cyanide gas is persistent, that is, it clings in corners and holes—and in hair, in body folds and orifices for many hours after it has been released. Hence, after the condemned person has died it is necessary to have a ventilation system which can expel as much of the gas as possible from the chamber to a height where the gas can diffuse in the air without posing any danger to persons in the vicinity. In the interests of safety, the body should be left in the ventilated chamber for 24 hours before the gasketted door is opened. Only staff wearing breathing apparatus and protective clothing should be in the room in which the gas chamber is situated when the door is opened. Thereafter, staff should hose down the body and the entire chamber to disperse the final, potentially fatal, traces of the gas.

        C. Cyanide gas had been used by the German and French armies in WW1 to delouse buildings and clothing. Both armies would post armed guards around—but a good distance away from—the building being used for this purpose. After 24 hours troops wearing breathing apparatus would open the doors and windows of the building, but retreat to a safe distance for a ventilation period of not less than 24 hours. Thereafter clothing, blankets, carpets, etc., from the building would be put on lines and beaten by personnel wearing breathing apparatus to dispel the final traces of the gas. Cyanide gas is potentially explosive and personnel connected with operations involving it were routinely searched for matches and lighters before commencing any delousing operation.

        Leuchter told the Court that he and his team of experts had visited Birkenau-Auschwitz and other alleged „Death Camps“ in Poland and had seen the buildings which are described as having been „gas chambers“; had taken samples from the walls of rooms said to have been „gas chambers“ for later forensic analysis in the United States; had inspected the crematoria facilities and had inspected other buildings in—and the land surrounding—the camps. He reported as follows:

        1. None of the rooms said to have been „gas chambers“ had gasketted doors or were in any other aspect of airtight construction. Had cyanide gas been released in any of the alleged „gas chambers“ the camp staff would themselves quickly have fallen victim to it. Indeed, at Auschwitz the „gas chamber“ was directly adjacent to the SS hospital. A channel ran between the two buildings along which the gas would have accumulated, causing fatalities among the hospital patients, either by gassing or an explosion.

        2. The rooms described as „gas chambers“ were far too small to accommodate the hundreds of persons who were supposed to have been packed into them. Had it been possible to cram the rooms as claimed, the occupants would have died of asphyxiation, even though the doors were not gasketted, long before cyanide gas could have permeated the remaining space in the room not taken up by people. Had people been crammed in the rooms in the numbers claimed, and had the rooms been filled with cyanide gas, then the job of extracting the corpses without preliminary intensive ventilation would have led to the deaths of those performing the work—and those supervising it—if they wore no breathing apparatus, especially if searches of the corpses’ orifices were conducted immediately on removal.

        4. The crematoria at all camp sites were of the conventional type, fired by coke. Some cremation chambers (retorts) could accommodate two corpses, most only one. Such retorts could only reduce cadavers to a few bones (which thereafter would have to be pulverised) after a period of hours. None of the „extermination“ sites had anything like the number of crematoria retorts capable of reducing to ashes the huge number of corpses which were allegedly being produced by the „gas chambers“. Each of the camps examined had a necessary number of crematoria retorts in relationship to the camps’ populations and the likely death rate from all of the usual natural causes (not including severe epidemics like typhus).

        5. Any attempt to burn corpses in deep pits would be quite futile as all of the camps examined were built on marshland with a water table about 18 inches below the surface. Any hole deeper than that would quickly become a pond. Corpses cannot be burned under water, even with the assistance of petrol.

        6. Leuchter’s team had not only taken samples from the walls of alleged „gas chambers“ at the camps visited, but also samples from rooms where all agree that clothes had been subjected to cyanide gas for delousing purposes. These samples bad been given to a reputable firm of forensic scientists who regularly undertake work for American Courts. They were not told where the samples had come from nor the reason for the examination. They were merely asked to report on the content of cyanide in the various samples. The forensic scientists’ report, in the form of a sworn affidavit, indicated that the content of cyanide in the samples which came from the walls of rooms used to delouse clothes was extremely high, but the samples taken from rooms where supposedly millions of people over a period of years had been gassed to death, showed almost no cyanide content whatsoever.

        The very small amount of cyanide to register from the samples taken from the walls of the alleged „gas chambers“ was due to the universally acknowledged fact that those rooms, along with all other rooms in these camps, were periodically deloused by means of cyanide gas in an attempt (eventually in vain, as we have discussed earlier) to protect the inmates from outbreaks of typhus.

        Those who wish to study Fred Leuchter’s evidence in greater detail should obtain a copy of The Leuchter Report at £5 from: Focal Point Publications, Duke Street London, W1M 5DJ]

        Leuchter’s revelations caused high anxiety among Jewish ‘Holocaust’ propagandists, though they were quick to use their power to ensure that nowhere in the world did the mass media report any aspect of his evidence and have now set about trying to destroy his company and his livelihood. But despite their evil and subversive hounding of this honest and brave man the truth about the ‘Holocaust’ lie is leaking out. It is essential that it be exposed for it is the greatest single propaganda weapon in Jewry’s arsenal. This big lie, together with the monopoly control which Jewish bankers exert over the mass media, constitute the principal means whereby the majority of Gentiles is kept in a passive trance of guilt, fear and ignorance.

        За сада оволико, а има још на ову тему мноштво … но, довољно за сада поводом ове прве тачке дивергенције пегечетворкине, све у нади да поново буде пеге5 : ))
        О другој тачки дивергенције, другом згодом … можда сутра…
        Свако добро…

        Sviđa mi se

  2. Нисам помињао никакве мултинационалке, а углавном се трудим да будем прецизан у изражавању. Цитирани део није ни најмање демантован, а ”заверолошке” приче томе не доприносе много.

    Sviđa mi se

    • па зависи, како се узме… мислим, цео свет већ узима, здраво за готово, да та илегална штампарија зелембаћа има ускоро да стане, укључујући и власника штампарије… данас се сви отимају о злато, јер знају да ће долар у свету, а и у сред америке, бити проглашен персона нон грата… е сада, ако узмете у обзир НЕдемановану чињеницу(е), да русија и кина држе више од половине светског злата, јер нису допустиле отимачину од стране феда, као што су то прогутале „силе“, као што су немачка, јапан и сл., јасно је да та „предност“ власника штампарије више није предност него, напротив, отежавајућу околност

      још једном бих вам скренуо пажњу на највеће светске мултинационалке, између којих бројимо четири америчке, три кинеске, једну из аустралије, једну из бразила и једну из енглеске и НИЈЕДНУ са преовлађујућим јеврејским капиталом

      Sviđa mi se

      • Моје тврње нису биле философске, већ тичуће се чињеница, стога могу бити тачне или нетачне, а не схватане овако или онако. Усто, немају везе са мултинационалним компанијама, жалим што се понављам.

        Оно што је у контрадикцији са нецитираним делом мога коментара је тврдња да Русија и Кина ”нису допустиле пљачку од стране ФЕД”. Поседовање злата не оповргава саучесништво Русије и Кине у америчкој хегемонији. Обе поменуте земље извозе робу за долар, и ту чињеницу не мења ништа.

        Жалим и што сам употребио пежоративни израз ”штампарија пара”, омогућио сам размах примитивној нпр златног новца, која је клинички мртва од момента када је издата прва банкнота.

        Sviđa mi se

      • From 1945 through 1958 America’s iconoclastic poet–the flamboyant Ezra Pound, one of the most influential individuals of his generation–was held in a Washington, D.C. mental institution, accused of treason. Pound had merely done what he had always done–spoken his mind. Unfortunately for Pound, however, he had made the error of criticizing the American government in a series of broadcasts from Italy during World War II. For that he was made to pay the price. Was Pound a traitor–or a prophet? Read his words and judge for yourself.

        American students have been taught by scandalized educators that famed American poet and philosopher Ezra Pound delivered “treasonous” English-language radio broadcasts from Italy (directed to both Americans and to the British) during World War II. However, as noted by Robert H. Walker, an editor for the Greenwood Press: “Thousands of people have heard about them, scores have been affected by them, yet but a handful has ever heard or read them.” This ignorance of Pound’s most controversial political rhetoric is ironic, inasmuch as: “No other American–and only a few individuals throughout the world–has left such a strong mark on so many aspects of the 20th century: from poetry to economics, from theater to philosophy, from politics to pedagogy, from Provencal to Chinese. If Pound was not always totally accepted, at least he was unavoidably there.” One critic called Pound’s broadcasts a “confused mixture of fascist apologetics, economic theory, anti-Semitism, literary judgment and memory” Another described them as “an unholy mixture of ambiguity, obscurity, inappropriate subject matters [and] vituperation,” adding (grudgingly) there were “a few pearls of unexpected wisdom.”

        Despite all the furor over Pound’s broadcasts–which were heard between January of 1941 through July of 1943–it was not until 1978 that a full-length 465-page compendium of transcriptions of the broadcasts was assembled by Prof. Leonard Doob of Yale University in association with aforementioned Greenwood Press. Published under the title “Ezra Pound Speaking”–Radio Speeches of World War II, the volume provides the reader a comprehensive look at Pound’s philosophy as it was presented by the poet him self in what Robert Walker, who wrote the foreword to the compendium, describes as “that flair for dramatic hyperbole.”

        What follows is an attempt to synthesize Pound’s extensive verbal parries. Most of what is appears here has never been printed anywhere except in the compendium of Pound’s wartime broadcasts. Thus, for the first time ever–for a popular audience–here is what Pound really had to say, not what his critics claim he said. When he was broadcasting from Italy during wartime, Pound evidently pondered the possibility of one day compiling transcriptions of his broadcasts (or at least expected–quite correctly–that one day the transcripts would be compiled by someone else). He hoped the broadcasts would show a consistent thread once they were committed to print. Pound recognized relaying such a massive amount of information about so many seemingly unrelated subjects might be confusing listeners less widely read than he. However, the poet also had very firm ideas about the need of his listeners to be able to synthesize the broad range of material that appeared in his colorful lectures.

        Pound was sure his remarks on radio were not seditious, but were strictly informational and dedicated to traditional principles of Americanism–including the Constitution, in particular. In response to media claims that he was a fascist propagandist, Pound had this to say: “If anyone takes the trouble to record and examine the series of talks I have made over this radio it will be found I have used three sorts of material: historical facts; convictions of experienced men, based on fact; and the fruits of my own experience. The facts . . . mostly antedate the fascist era and cannot be considered as improvisations trumped up to meet present requirements. Neither can the beliefs of Washington, John Adams, Jefferson, Jackson, Van Buren, and Lincoln be laughed off as mere fascist propaganda. And even my own observations date largely before the opening of the present hostilities. “I defend the particularly American, North American, United States heritage. If anybody can find anything hostile to the Constitution of the U.S.A. in these speeches, it would greatly interest me to know what. It may be bizarre, eccentric, quaint, old-fashioned of me to refer to that document, but I wish more Americans would at least read it. It is not light and easy reading but it contains several points of interest, whereby some of our present officials could, if they but would, profit greatly.” Pound’s immediate concern was the war in Europe–”this war on youth–on a generation” –which he described as the natural result of the “age of the chief war pimps.” He hated the very idea that Americans were being primed for war, and on the very day of Pearl Harbor he denounced the idea that American boys should soon be marching off to war: “I do not want my compatriots from the ages of 20 to 40 to go get slaughtered to keep up the Sassoon and other British Jew rackets in Singapore and in Shanghai. That is not my idea of American patriotism,” he added. In Pound’s view, the American government alliance with British finance capitalism and Soviet Bolshevism was contrary to America’s tradition and heritage: “Why did you take up with those gangs?” he rhetorically asked his listeners. “Two gangs. [The] Jews’ gang in London, and [the] Jew murderous gang over in Moscow? Do you like Mr. Litvinov? [Soviet ambassador to Britain Meyer Wallach, alias Litvinov, born 1876.–Ed.] “Do the people from Delaware and Virginia and Connecticut and Massachusetts . . . who live in painted, neat, white houses . . . do these folks really approve [of] Mr. Litvinov and his gang, and all he stands for?” There was no reason for U.S. intervention abroad, he said: “The place to defend the American heritage is on the American continent. And no man who had any part in helping [Franklin] Delano Roosevelt get the United States into [the war] has enough sense to win anything . . . The men who wintered at Valley Forge did not suffer those months of intense cold and hunger in the hope that . . . the union of the colonies would one day be able to stir up wars between other countries in order to sell them munitions.”

        What was the American tradition? According to Pound: “The determination of our forbears to set up and maintain in the North American continent a government better than any other. The determination to govern ourselves internally, better than any other nation on earth. The idea of Washington, Jefferson, Monroe, to keep out of foreign shindies.” Of FDR’s interventionism, he declared: “To send boys from Omaha to Singapore to die for British monopoly and brutality is not the act of an American patriot.” However, Pound said: “Don’t shoot the President. I dare say he deserves worse, but . . . [a]ssassination only makes more mess.” Pound saw the American national tradition being buried by the aggressive new internationalism.

        According to Pound’s harsh judgment: “The American gangster did not spend his time shooting women and children. He may have been misguided, but in general he spent his time fighting superior forces at considerable risk to himself . . . not in dropping booby traps for unwary infants. I therefore object to the modus in which the American troops obey their high commander. This modus is not in the spirit of Washington or of Stephen Decatur.” Pound hated war and detected a particular undercurrent in the previous wars of history. Wars, he said, were destructive to nation-states, but profitable for the special interests. Pound said international bankers–Jewish bankers, in particular–were those who were the primary beneficiaries of the profits of from war. He pulled no punches when he declared: Sometime the Anglo-Saxon may awaken to the fact that . . . nations are shoved into wars in order to destroy themselves, to break up their structure, to destroy their social order, to destroy their populations. And no more flaming and flagrant case appears in history than our own American Civil War, said to be an occidental record for size of armies employed and only surpassed by the more recent triumphs of [the Warburg banking family:] the wars of 1914 and the present one.

        Although World War II itself was much on Pound’s mind, the poet’s primary concern, referenced repeatedly throughout his broadcasts, was the issue of usury and the control of money and economy by private special interests. “There is no freedom without economic freedom,” he said. “Freedom that does not include freedom from debt is plain bunkum. It is fetid and foul logomachy to call such servitude freedom . . .Yes, freedom from all sorts of debt, including debt at usurious interest.” Usury, he said, was a cause of war throughout history. In Pound’s view understanding the issue of usury was central to understanding history: “Until you know who has lent what to whom, you know nothing whatever of politics, you know nothing whatever of history, you know nothing of international wrangles. “The usury system does no nation . . . any good whatsoever. It is an internal peril to him who hath, and it can make no use of nations in the play of international diplomacy save to breed strife between them and use the worst as flails against the best. It is the usurer’s game to hurl the savage against the civilized opponent. The game is not pretty, it is not a very safe game. It does no one any credit.”

        Pound thus traced the history of the current war: “This war did not begin in 1939. It is not a unique result of the infamous Versailles Treaty. It is impossible to understand it without knowing at least a few precedent historic events, which mark the cycle of combat. No man can understand it without knowing at least a few facts and their chronological sequence. This war is part of the age-old struggle between the usurer and the rest of mankind: between the usurer and peasant, the usurer and producer, and finally between the usurer and the merchant, between usurocracy and the mercantilist system . . . “The present war dates at least from the founding of the Bank of England at the end of the 17th century, 1694-8. Half a century later, the London usurocracy shut down on the issue of paper money by the Pennsylvania colony, A.D. 1750. This is not usually given prominence in the U.S. school histories. The 13 colonies rebelled, quite successfully, 26 years later, A.D. 1776. According to Pound, it was the money issue (above all) that united the Allies during the second 20th-century war against Germany: “Gold. Nothing else uniting the three governments, England, Russia, United States of America. That is the interest–gold, usury, debt, monopoly, class interest, and possibly gross indifference and contempt for humanity.”

        Although “gold” was central to the world’s struggle, Pound still felt gold “is a coward. Gold is not the backbone of nations. It is their ruin. A coward, at the first breath of danger gold flows away, gold flows out of the country.” Pound perceived Germany under Hitler as a nation that stood against the international money lenders and communist Russia under Stalin as a system that stood against humanity itself.

        He told his listeners: “Now if you know anything whatsoever of modern Europe and Asia, you know Hitler stands for putting men over machines. If you don’t know that, you know nothing. And beyond that you either know or do not know that Stalin’s regime considers humanity as nothing save raw material. Deliver so many carloads of human material at the consumption point. That is the logical result of materialism. If you assert that men are dirty, that humanity is merely material, that is where you come out. And the old Georgian train robber [Josef Stalin–ed.] is perfectly logical. If all things are merely material, man is material–and the system of anti-man treats man as matter.” The real enemy, said Pound, was international capitalism. All people everywhere were victims: “They’re working day and night, picking your pockets,” he said. “Every day and all day and all night picking your pockets and picking the Russian working man’s pockets.” Capital, however, he said, was “not international, it is not hyper-national. It is sub-national. A quicksand under the nations, destroying all nations, destroying all law and government, destroying the nations, one at a time, Russian empire and Austria, 20 years past, France yesterday, England today.”

        According to Pound, Americans had no idea why they were being expected to fight in Britain’s war with Germany: “Even Mr. Churchill hasn’t had the grass to tell the American people why he wants them to die, to save what. He is fighting for the gold standard and monopoly. Namely the power to starve the whole of mankind, and make it pay through the nose before it can eat the fruit of its own labor.” As far as the English were concerned, in Pound’s broadcasts aimed at the British Isles he warned his listeners that although Russian-style communist totalitarianism was a threat to British freedom, it was not the biggest threat Britain faced: You are threatened. You are threatened by the Russian methods of administration. Those methods [are not] your sole danger. It is, in fact, so far from being your sole danger that I have, in over two years of talk over this radio, possibly never referred to it before.

        Usury has gnawed into England since the days of Elizabeth. First it was mortgages, mortgages on earls’ estates; usury against the feudal nobility. Then there were attacks on the common land, filchings of village common pasture. Then there developed a usury system, an international usury system, from Cromwell’s time, ever increasing.” In the end, Pound suggested, it would be the big money interests who would really win the war–not any particular nation-state–and the foundation for future wars would be set in place: “The nomadic parasites will shift out of London and into Manhattan. And this will be presented under a camouflage of national slogans. It will be represented as an American victory. It will not be an American victory. The moment is serious. The moment is also confusing. It is confusing because there are two sets of concurrent phenomena, namely, those connected with fighting this war, and those which sow seeds for the next one.” Pound believed one of the major problems of the day–which itself had contributed to war fever–was the manipulation of the press, particularly in the United States: “I naturally mistrust newspaper news from America,” he declared. “I grope in the mass of lies, knowing most of the sources are wholly untrustworthy.” According to Pound: “The United States has been misinformed. The United States has been led down the garden path, and may be down under the daisies. All through shutting out news.

        – Michael Collins Piper

        Sviđa mi se

      • Поштовани Србијан;
        Желећи да сваком посетиоцу Преврата дам прилику да изнесе мишљење или став, „пустио“ сам и ваша два коментара на енглеском језику. Међутим, како ми је тешко замисливо да би се ускоро могло десити да на неком јеврејском или енглеском сајту буде објављен коментар на српској ћирилици, замолио бих Вас да убудуће текстове које копирате преведете, или ако вам је то сморно – према њима једноставно „залепите“ линк. Верујем да ће пегепет и брм (ако се већ није придружио Хамасу) бити сасвим задовољни да антијеврејску пропаганду читају на самом извору и у оригиналу :). Хвала.

        Sviđa mi se

  3. „ala volem ove grobarske podmetacine“
    хм, „подметачине“… звездаши обожавају путина и путинизам… не воле демократију… мрзе педере… обожавају срБство… мрзе шиптаре… мрзе хрвате… идолатришу аркана… и јсо… или ја овде измишљам? мислим, шта је ту подметачина?

    Sviđa mi se

  4. So it will be under The World Court at the Hague of the New World Order—all Judases will be acquitted. kaže:

    „You shall return“

    Minus 6 Million
    (Or the letter vav)
    In the Hebrew Year 5708 Gematrically Fulfills
    Prophecy When the State of Israel Was
    Founded in 1948
    How Prophecy Fulfillment Demands 6 Million
    … Poised, like a dagger, over the heart of the world, is
    the Hebrew letter Vav:
    Connection: connects and interrelates all 22 letters
    of the Hebrew alphabet
    Form: a vertical line
    a pillar
    a man standing upright
    Name: a hook
    Number: six
    Secret: a single line of light
    The secret of the vav, which is the first letter of the sixth word of the
    Torah, is that it is a single line of light whose function is to illuminate the
    darkness and thus is Time itself—present and future. It is the Jewish people.. ..
    It is the Jewish people standing together to do God’s will engraved in the
    heart of every Jew, says Rabbi Yitzchak Ginsburgh.
    … …
    Are They Museums or Temples?
    The United State Holocaust Museum,
    Washington, D.C.
    What a spectacular triumph for the Jews to not only have a Yad Vashem
    (Holocaust Museum) in Israel, but to have planted one smack in the middle of
    Independence Avenue, next to the United States Mint. It is straight down the
    road from the White House and The Treasury, and amid all the great American
    Memorials—Washington, Jefferson, and Lincoln—as well.
    Definitions
    museum-n.—a building or place where works of art, science, scientific
    specimens, or other objects of permanent value are kept and displayed.
    temple-n.(from L. templum)—any large or pretentious public building; space
    demarcated by an augur for taking auspices—fortune-telling.
    synagogue-n.—a Jewish house of worship, often having facilities for religious
    instruction or serving as a community center.
    church-n.—a building for public Christian worship.
    It is interesting that you will not find the Judaic part of the „Judaeo-Christian“
    religion listed in the Yellow Pages along with the Churches. As the Jews say,
    they are „a people apart,“ a corporate priesthood, so their meeting house of
    worship is not categorized as a church. This is due to the Greek derivation of
    the word kyri(a)kon, from the word doma, meaning „the Lord’s House.“ The
    European word is kirche or kirk. God forbid that a Jew should find himself in the
    House of Jesus Christ!
    The point to be made is that Holocaust Museums (temples) are being
    planted like Mormon temples or other churches across the world in most major
    cities. The services held there (and these services use candles, prayer, and
    music) commemorate not the death of Jesus Christ, who rose on the third day to
    be Resurrected, which is celebrated in these nominally Christian nations, but to
    commemorate the alleged death in Germany of a mythical six million Jews. In
    the „museum“ in Washington, D.C. there are piles of shoes said to be left behind
    by the victims who were gassed in ovens. In the ruins and rubble of the bombed
    and defeated Germany, do you honestly believe that neat rows of shoes were
    111 somehow isolated from the general and horrible devastation? This was a
    devastation brought into being by Jews who called for Unconditional Surrender;
    and the Jew, Henry Morgenthau, Secretary of the Treasury to President F. D.
    Roosevelt (a Jew), who suggested that anthrax, a disease of cattle and sheep
    which is transmittable to man, be sprayed from planes to wipe out civilian
    survivors. It is most fascinating to know that the disease called AIDS, which In
    1995 is the leading killer of Americans between ages 25-42, was manufactured
    from a sheep virus combined with human cells in a government lab at Fort
    Detrick, MD, and deliberately injected into a prison homosexual population in
    New York State by a communist-alien Jewish doctor who, at that time, was
    working through the World Health Organization of the United Nations!1

    These temples commemorating dead Jews are built on land owned and
    taxes paid by mostly Christian communities. By whose authority or power are all
    nations taxed to support the Jewish religion? By being deceptively set up as a
    Temple of Tolerance, the charade and mask is kept up that it is a „museum.“
    However, it worships dead Jews and attracts all faiths to its halls—the perfect
    facade for the religion of The New World Order. The Jewish religion cannot
    become the world creed because it is for Jews by birth only, a Covenant People,
    a Corporate Priesthood. It is for the Elite Rulers of The New World Order only.
    However, the Temple that gathers all the Faiths of the World into a syncretic
    hodgepodge is dominated by The Holocaust Temples. It is taught throughout
    the world in schools, not as doctrine, but as history and thus rises above any one
    religion to become a universal religion of Tolerance beyond Good and Evil.
    Currently, it is the only Faith that punishes heretics with prison sentences for
    disbelief in The Holocaust Dogma. No religion can claim the contemporary
    POWER to penalize any person of another religion, if they do not believe in one
    of its dogmas.
    The word persecute comes from the word prosecute or pursue. No race
    today is prosecuting other races and religions as sedulously as the Jews.
    1
    William Campbell Douglass, M.D., P.O. Box 467939, Atlanta, GA 31146-7939,
    The Greatest Biological Disaster in the History of Mankind—AIDS: The End of
    Civilization, pp. 80-90.
    112 prosecution is the natural ally of Power. The Nuremberg Trials carried out
    vengeance against the losers of World War II. They were the herald of the New
    World Tribunals which overturned the centuries-long European Red Cross Code
    of Mercy and Christian forgiveness after a war, to the Law of The Talmud which
    demands an eye for an eye and vengeance forever. The death sentences
    meted out to the German High Command were carried out ritually by killing them
    over Purim to celebrate ancient victories over Jewish foes. Jewish catalogs for
    cheese and games offer posters of the unfortunate Haman, from the Book of
    Esther, to throw balls at. Pharaoh is also an object of their vengeance, as
    evidenced by the fact that Jewish tots are taught to „plague“ the Pharaohs, as
    the Hebrew people did thousands of years ago.1

    The prospectus of The United States Holocaust Memorial Museum
    states it is „an educational institution dedicated to teaching historical facts of The
    Holocaust.“ This is a lie, as no educating is ever done where there is no
    comparison or choice or dissent possible. No and Yes are only intelligible as
    Eternal Dualities, as are Truth and Falsehood, Up and Down, Near and Far. No
    subject can be studied or learned without a standard of truth garnered by
    evidence conforming to Reality and testing. All else is Propaganda and Lies.
    Not satisfied with teaching the Holocaust as „history“ in public institutions
    in America and other countries, like Poland and Germany, the Jews now plan
    10,000 Holocaust Memorial Services inside Christian churches across our
    nation. This scheme is prepared by The Committee of Concerned Christians
    and led by the Chaplain of The U.S. Senate, Dr. Richard Halverson, and
    businessmen like Ben Friedman of Burbank, CA. This same chaplain suggested
    it is time a rabbi serve as the Chaplain of the United States. Certainly, it would
    be more in keeping with reality.
    1
    The Source for Everything Jewish, Hamakor Judaica, Inc., P.O. Box 48836,
    Niles, IL 60714-0836, Spring 1995, p. 40.
    113 When General Patton was stopped at the close of World War II from
    taking Berlin, by orders from FDR, in order to allow the Russian armies to split
    Germany and share the prize, and to build a wall which later President J. F.
    Kennedy was to preside at its coming down, a special prosecution team was sent
    into Germany to Oberamagau where the famous Passion Play takes place each
    year at Easter. These Jewish lawyers and judges tried and prosecuted the
    actors of this 300-year-old Christian drama by convicting all the actors from
    Jesus to Pilate, with only Judas being acquitted! So it will be under The World
    Court at the Hague of the New World Order—all Judases will be acquitted.
    Warren Weston said in his preface to Father of Lies, „In order to
    homogenize the races and religions, the planners would substitute for the
    Worship of God, the Worship of Man rooted in many primitive cults which appeal
    to the lower instincts, and engender hate, malice, and deceit. They are the basis
    of occultism today.“
    At the heart of occultism today is The Holocaust Dogma of Judaism.

    Sviđa mi se

  5. @Србијан
    Знао сам ја још тамо у Аушвицу, да нешто није у реду са оним што сам видео, а оно тушеви били за хигијену…
    Жао ми је што не видите пропаганду са цитиране стране. Да схватите своју заблуду, постоји веома једноставан начин, бољи него да се овде убеђујемо. Мислим, Аушвиц није далеко, путовање није скупо, отворен је преко целе године. Ако после тога и даље будете уважавали цитирани извор, ја ћу вам послати још на ту тему, јер поседујем књиге у електронском облику, на енглеском, немачком, португалском и српском, које све од реда негирају холокауст. Свако вам добро желим.

    Sviđa mi se

    • Оно што је занимљиво је чињеница да свако може, слободом говора, да се унереди по руским жртвама, у најмању руку вишеструко већим од јеврејских, док за негирење јеврејских често следује затворска казна. Потезање холокауста на сваком ћошку је обавезно, тако да бисмо могли помислити да су у другом рату 80 000 000 људи били колатерална штета.

      О српским жртвама не бисмо, нема смисла да кваримо добросуседске односе. У Србији је главни центар тога негирања, а ни негирање од стране самих јевреја није занемариво. Мада је случајно и ненамерно. Онако индиферентно, ко јеврејски финансијери у односу на Израел и његово оснивање.

      Sviđa mi se

      • Тема задњих неколико текстова су Јевреји и Арапи, па је биће нормално да се у њима помињу јеврејске и арапске жртве. А како се то молићу лепо, ако у истојреченици са јеврејским не преврћемо и руске лешеве – „унеређујемо“ на њих? И кад смо већ ту, ко Мили Додику брани да отпочне ископавања у Доњој Градини и докаже како је у Јасеновцу СТВАРНО побијено 700 000 наших рођака?

        Sviđa mi se

    • Прво домаћину да се обрати, како и доликује, налаже васпитање 🙂 Морало је овог пута овако јер су ово изводи из књига. А што јес` јес овај један није морао, могла је само копча да се метне (онај о Паунду).
      Пегепете није да имам намеру негирати ликвидације, то ваљда је јасно. Негира се број! Веома битно! И да не би отишло у бесмислене расправе, а и сам велите да има штива тушта и тма – само један податак ћу навести од изузетне, пресудне важности: по подацима самим жидовским, њихови званични подаци објављивани пре рата и после рата казују да број њихов на Земљи није умањен ни за какве милионе а поготово не за 6 милиона. Ето то и нема потребе за растезањем овога јер не би одвело корисноме свима Нама, а то је КАКО МИ СРБИЈАНЦИ ИЗ СВИХ ИСКУСТАВА И ПРИМЕРА, својих и туђих, ИЗАЂЕМО ПАМЕТНИЈИ, БОЉИ И СНАЖНИЈИ.
      Пегечетворко, то око тога холокауста је буквално исто као и оно око Сребренице. Буквално! Јесте било нешто (којим поводом нећемо улазити сада) али ни близу онога што намећу у јавности. Буквално два иста метода обмане. А и како и не би… кад су из исте кухиње „послужени“.
      – А долар ће умрети кад се они сви договоре, јер на самоме врху нема много свађа 🙂 То да хрвања има – има, и хватања за гуше понекад – да (ово су сликовите представе, не буквалне), али неког великог неслага и нема баш на самоме врху. Једноставно исти их „светоназор“ спаја. Кад дође до своје крајње границе „растегљивости“ – укиниће га сами и направити унију са Мехиком и Канадом, те увести нову монету „амеро“. А онда зна се крајни циљ – јединствена светска монета. Већ представљена и она на једном скупу, лично председник тадашњи Русије (РФ) држао за сликување у ручицама с својим менделсовким (презиме родитеља Димитрија Медведева, средњошколски и факултетски професори иначе, је Мендел) Медведев Д.
      Ево копче ка том светлопису(фотографији) http://antimatrix.org/Convert/Books/Kniga_Veka/img/Medvedev_at_G8_Future_World_Currency.jpg
      С уважанијем прихватио упуства домаћина и већ почео с постављањем линкова 😉

      Поздрав

      Sviđa mi se

      • С уважанијем прихватио упуства домаћина и већ почео с постављањем линкова 😉

        Поздрав

        Благодарим и отпоздрављам 🙂

        Sviđa mi se

  6. @Klaus
    „Обе поменуте земље извозе робу за долар, и ту чињеницу не мења ништа.“
    Ви нисте чули да те две земље између себе и са другим чланицама БРИКС-а, те са „шангајским“ и још неким државама извозе и увозе без посредства долара, директно за своје валуте? Русија ће сада то морати да ради још више… Долар ће умрети оног момента, када се Кина одлучи да га убије и то ће бити политичка, а не економска одлука.

    Sviđa mi se

  7. То о чему причате је мањи део трансакција, да не завитлавам сада питајући да ли сте чули.

    Одлука о независности, а не декларација, јесте и политичка и економска одлука – то су у ствари синоними.

    Sviđa mi se

  8. Него, не написа нико ништа на ону моју пређашњу опаску о „светим књигама“ јеврејским? Ту је суштина и одговор на скоро све што овде претресамо и протресамо. Ту може и пегепет видети како и колико и зашто они могу лагати, па и о наводних 6 милиона, а да и што се оно каже: и не трепну. А и дрП може се уверити кад види ставове и упуства из тих књига видети да такве подржавати је … хм …
    Кад сам се прикључио, пре неколико година… кад већ беше. на светску електронску мрежу – један од првих пројеката је био да све нађем на три језика (руски, јенглески и немачки) све преведено њихових „светих књига“. И издвојим два месеца за читање тога. А између осталог дођох до занимивих података, као и то да за јавност „умивају“ те „свете киге“ своје и печатају на осталим језицима. Последње нецензурисано издање објављено крајем осамнаестог века у Амстедаму (прочитах целог). Чак су и оно што данас знамо као „давидова звезда“ први почели да користе пољски жидови у деветнаестом веку тек. Пре тога је то било познато као Сунчев печат, и био древни митолошки символ, НЕ ЊИХОВ (свакако је овакав као што нам е познат као „давидова звезда“ тј. стилизован и упростили су га).
    И још нешто везано за пређашње опаске: јасно је да постоји борба свецка о томе чији ће „светоназор“ владати светом. Ту је једина суштинска борба… ко ће победити – видећемо 🙂 ту је појашњење свега што сви овде износисмо… и ту је и одговор о томе ко преовладава и међ` финансијским магнатима, и међ` осталим центрима… трка је између 4 струје… свака о свакој зна довољно јер је то широка и голема продукција и не могу се сакрити контуре… свако мисли да ће надиграти, надмудрити, другога… у том процесу долази до мешања (које помену и пегепет у неком виду)… Нама је најважније да пронађемо свој еквилибријум, своју „енергетску ефикасност“, да не правимо глупости почесте Нам у двадесетом веку најпре а и пре… да у светским интеррегнумима вучемо најбоље и саврешене потезе јер смо квантитативно мали у односу на укупност планете те с тога највише можемо у интеррегнумима који се јављају учинити да Наш србијански ветор увек усмеримо ка сврсисходном Нама самима… а квалитативно које заиста поседујемо баш и у тим свецким размерама на високом степену, изведемо до максимума „енергетске ефикасности“ с најмање трења, јер је најмањи степен трења одлика највеће интелигенције.

    Свако добро…

    Sviđa mi se

    • Нама је најважније да пронађемо свој еквилибријум, своју „енергетску ефикасност“, да не правимо глупости почесте Нам у двадесетом веку најпре а и пре… да у светским интеррегнумима вучемо најбоље и саврешене потезе јер смо квантитативно мали у односу на укупност планете те с тога највише можемо у интеррегнумима који се јављају учинити да Наш србијански ветор увек усмеримо ка сврсисходном Нама самима

      Ово је бит свега, а како видим око овога се у начелу слаже и Клаус. Ситнији неспоразуми настали су када су он и мој побратим одлучили да ми „докажу“ како је у основи јеврејској традицији (оно што је за све остале народе света) обично покварењаштво, подмуклост и подлост, као да сам ја то негде оспоравао и као да ми то није јасно од првог сусрета са Старим заветом или по њиховом – „Тором“. Због разних ограничења која сам сам себи наметнуо* не могу да идем у детаље, али укратко – као што је према врабцу и пегепету косовски мит Србе одржао током отоманске окупације, тако су Јевреје Талмуд и његова „учења“ као народ одржали током 2000 година изгнанства. Да није било строгих правила понашања, попут забране интимизације са нејеврејима „гојима“, тај народ би после пар стотина година изумро као последица асимилације. Неко ко у већини држава или царстава није имао право на поседовање непокретности, једино је могао преживети бавећи се занатима који су за остатак света неприхватљиви, „ниски“ или једноставно – неатрактивни. Овде је потребно поново се вратити на принципе: Није исправно својим прецима оправдавати водање опанака и пристајања на „право прве брачне ноћи“ (јер је било битно „преживети и опстати као народ“), а другима замерати лихварење и уопште – бављење пословима које нико неће или не уме да ради. Додуше, видим по Фејсбуку да неке Србенде протестују против Цигана који скупљају секундарне сировине и чисте улице, па је за очекивати како би се тим до јуче „циганским“ занатима ускоро могли почети бавити и неки угледни припадници небеског народа.

      Дакле, мене на првом месту занима Србија, њен просперитет и добробит, а тек онда геополитичка надгорњавања, Руси и Американци. Нисам дијабола па да мислим како ми сами можемо да водимо неку своју политику не обазирући се на будале које сам управо поменуо, али наша дужност је да настојимо да будемо што независнји према свему осим према здравом разуму. Питање свих питања (као да нас неко уопште пита) није ко је у праву у глобалном над.ебавању, већ ко од те двојице би нас и из којих разлога пожелео за савезнике. Немам (и не знам да ли ћу уопште икад више и имати) времена да објашњавам детаље, али основа (онако како ја видим) целе ствари је да Русија (за коју је побратим спреман да гине) брине своје бриге и нема намеру да шири свој утицај (јер како изгледа – ни унутар својих граница не зна шта би с њим), тако да јој савезници попут нас требају к’о чир на дупету. Ако нас негде подржавају, то је искључиво тамо где их та подршка ништа не кошта, или тамо где подржавајући Србе заправо подржавају себе. Са друге стране, САД ће пропасти ако им не успе да успоставе хегемонију на глобалном нивоу. Због тога улазе у савезништва са најразличитијим режимима – укључујући израелски и саудијски. Најмање што Србија може да постигне данас, то је да не чачка мечку и покуша да остане што даље од бојног поља великих. Сврставање на ову или ону страну може бити оправдано искључиво јасним и добро опипљивим „бенефитима“ које бисмо добили у замену за савезништво. Притом треба добро и одговорно размислити да ли нам се исплати да се ради евентуалних бенефита сутра нађемо на нишану нечијих ракета. Па ако се исплати, да одмах , савезницима испоставимо рачун колико ће их наша подршка коштати, колико јуче вратимо служење војног рока, уведемо општу војну обавезу, почнемо градити склоништа по узору на Палестинце, пардон – на Израелце…
      Ако било ко мисли да мала и релативно безначајна Србија државну политику треба да води по узору на доказано неефикасне (да опет не отварамо расправу о томе ко је у праву) палестинске господаре рата, жао ми је – даљем разговору на ту тему стварно не видим смисао.

      * Као што знате, ових дана сам имао неких промена на породичном плану, а најважнија од њих је да сам поново постао беби-ситер, тј. супердеда. Што у пракси значи да се током дана углавном дружим са врло радозналом и живахном унуком, а током ноћи са супругом која свако напуштање брачне ложнице ради куцкања по компјутеру сматра неком врстом дезертерства. Тако да ћемо до даљњег, док се Сара не навикне на нови режим у кући, комуницирати на овај начин, тачније – једно време ћете бити ускраћени за проширене верзије мог мудровања 😦 Јер, овакав коментар откуцам за неких 20 минута, док ми је за текст горњих габарита потребно 2-3 сата која нажалост – немам. Како је Тесла успевао, знам – није имао жену, Леонардо је био дерпе, остали великани… Бога питај. Биће да ми није суђено да се прославим 😦

      Sviđa mi se

      • Побратиме, ја ћу овде код тебе, свима да „одговорим“, да више не оптерећујем простор.
        @Сбијан
        Тумачење је срж, не сама књига као књига. Овде смо имали пример тумачења Изетбеговићеве исламске декларације, па неких хрватских великана и да не набрајам, па се нешто нисмо слагали. Дакле, не бих више да се заносим, да било кога убеђујем да је моје тумачење баш оно право. Мени као начитаном човеку, полиглоти и власнику огромне електронске библиотеке није проблем да, ако сам нешто и заборавио, пронађем извор. Поверење у извор зависи, пре свега, од веродостојности, али подједнако и од предрасуда, на које (пре)често наилазимо. Конкретно, Јевреји за разлику од Срба поштују своје жртве. Они су се потрудили да своје жртве идентификују именом и презименом, родитељским пореклом, местом рођења и местом последњег боравка, па чак и местом ликвидације. Ако само те идентификоване жртве узмемо у обзир, а подаци су јавни и свако може да их проверава и критикује, као што смо ми урадили са списком сребреничких жртава, холокауст се итекако догодио. Аушвиц, који сви избегавају да виде и онда објасне, је довољан доказ о холокаусту, ништа више није потребно, али су се Јевреји, за разлику од нас, потрудили мало више. Да смо се ми потрудили да документујемо Јасеновац, не би имали ситуацију да се негира почињени геноцид, па да га и понове, да утврде градиво. Од одсуства поштовања и пијетета према својим сопственим жртвама умире Србија, зато смо стигли где јесмо, јер се давимо у неморалу. О богатствима не бих, нарочито светским, али је ваш поглед далеко ближи стварном стању ствари од Клаусовог. Поздрав и свако добро вам желим.
        @Клаус
        Не бих да се убеђујем, јер нема сврхе, али ћу вам указати на још један од могућих, краћих и једноставнијих путева за утврђивање ко дрма светом и колико ту Јевреји имају стварног утицаја. Наиме, Естулин, ма шта мислили о њему, је најбољи познавалац директних учесника „билдербешких и трилатералних сусрета“. Погледајте код њега, јер их он помиње именом и презименом, њихова црвена крвна зрнца или ДНА. Чомски, још више Енгдал и Наоми су познаваоци, сваки на свом пољу, акција тих група. Утицај којег се ви бојите је далеко мањи, него што је ваш страх. Што мене нимало не теши, јер имамо великог разлога да стрепимо за своју судбину, како са пресудним јеврејским утицајем, тако и без њега, јер нам они други не спремају ништа боље од њих.
        @побра
        Свет се безнадежно мења ка вишеполарном и свако ће се, пре или касније, сврстати са неким од полова. Неутралност је могућа само код Коштунице у глави, она не постоји у реалном животу, што имамо прилику и да проверавамо баш ових дана. Ја бих више волео да ми станемо уз пријатеље, него уз проверене непријатеље, али како већина Срба посматра непријатеља као „западног пријатеља“, ма шта то било, не мораш се штрецати од Русије.
        О осталим покренутим темама неки други пут, већ сам попио кафу и време је за нове радне узлете, а данас треба стићи и у један градић у унутрашњости, где мој Крузеиро игра куп утакмицу са једним нижерангираним клубом.
        @Никола Бугарчић
        Просто нисам могао да одолим, хе, хе, праштај…

        Sviđa mi se

      • “ Ја бих више волео да ми станемо уз пријатеље, него уз проверене непријатеље,..“
        Па и ја бих побро, али кад су нам пријатељи забављени о свом јаду, а од нас канда очекују већу и безрезервнију љубав него од сопствених грађана… Шта оно веле њихове анкете, колико их подржава Путинове активности у Украјини, а колико их је спремно да се одазове на мобилизацију?

        Сво ово моје писаније се своди на једно: Гледајмо своја посла и учимо на сопственим грешкама! Да не претерујем тражећи да мењамо сопствени систем вредности :), нисам ја Вучић

        Sviđa mi se

  9. Ни у једном тренутку нисам лицитирао ни са чијим туђим жртвама, само сам поменуо туђи однос према њима, и апсолутно одсуство идентификације према нашим жртвама, у најмању руку, да не помињем презрење. Оно што потенцирам, прилично безуспешно, јесте ситуација у којој је српска идентификација са Јеврејима прилично бљутава, и има одлике шизофреније. То што они раде јесте пример из којег се извлаче закључци, а не разлог за братимљење са народом који је позициониран као српски противник на политичкој сцени. Насупрот томе имамо дивљење народу чији су принципи постојања код Срба систематски омрзнути у претходних сто година.

    Билденберзи, трилатерале, и остале кучине – нисам помињао, и не могу да најјасније увидим њихов мотив за оснивање државе Израел (прошлог века, када нису били ни у плану), нити уништавање јеврејских противника (пре сто година), од којих је један наш доказани савезник. Једини.

    Ниподаштавање јеврејског банкарства у стварању таквих околности потурањем под нос Трилатералне комисије и сличног је једноставно смешно. Навео сам одређене чињенице на које сам заиста добио заверолошки одговор, без демантија, осим ако демантијем не сматрамо тврдњу да су Ротшилди (огомна фамилија са невероватним везама, а не један човек) неуспешни људи. А нису једини, можда су и остали једнако неуспешни. Мало више озбиљности не би било на одмет.

    Sviđa mi se

    • Пребројавањем крвних зрнаца бисте доакали и нацистима, а камоли Јеврексом народу различитих генетских корена.

      Sviđa mi se

    • ”И кад смо већ ту, ко Мили Додику брани да отпочне ископавања у Доњој Градини и докаже како је у Јасеновцу СТВАРНО побијено 700 000 наших рођака?”

      Одлично питање.

      Ко нама брани да на сваком ћошку помињемо геноцид над Србима, баш као што Јевреји то раде са својим жртвама? Арапско кукање је смешно у односу на то, а за православне Словене се већ подразумева да су за одстрел. Ко нам брани да се залажемо за стицање финансијских основа какве су нормалне у Израелу? Ко нам брани да престанемо да ламентирамо о ”неутралности” и да у савезничкој држави обновимо везе какве, и те како сврстани Јевреји, имају на западу? И не само на западу, јер су се конкретном акцијом, убацили у управљење Русијом.

      Брани нам некаква уплашеност, раширена попут вируса међу Србима, која сеже до жестоке аутоцензуре.

      Sviđa mi se

    • Највише од свега мрзим када морам да се самоцитирам, али ево, да поновим. Дакле, каже пегепет, малчице горе: „највећи проблем међу нашим и иним заверолозима је увек био и остао ротшилд, чије богатство и јесте највеће светско богатсво, а да се његови јеврејски корени не дају порицати, као ни утицај његове фамилије на светска збивања…“. Мислим, тако сам ја „смешно тврдио“ да су Ротшилди „неуспешни људи“.

      Знате шта, госп.Клаус, овде су већ гостовали људи, на позив домаћина, са тезом да је Ротшилд изазвао распад Југославије. На критике таквог става је одговорено да, додуше, нема никаквих доказа, чак ни посредних, али да дотични ЗНА. Е сада, још само да и од вас чујемо како то Ротшилди владају светом, јер Југославија је ипак пичкин дим, зар не? Мислим, какве сте ви то доказе пружили за вашу тврдњу? Или мислите да сте ви изнад доказивања, да то није потребно? Књиге су написане о светским богатствима, преврните их мало и конкретне податке на сунце, данас се бар знају бројке ко колико извози, увози, колики је коме ПИБ, јавни дуг, иза којих банака ко стоји и колико су оне тешке у милијардама долара. То што ви причате овде је ко у дечијем вртићу, ја сам решио да будем у праву, а ови остали ме замајавају.

      Свако има право да мисли шта хоће и како хоће, али када сукобљава своје мишљење са туђим, основни је ред да га и поткрепи макар нечим, што личи на аргумент. Или ви мислите да је мржња довољан аргумент?

      Liked by 1 person

  10. @пегепет
    Ми никако, ни у једној варијанти нисмо могли у оквиру комунстичке партије југославије тј. њене државе да „документујемо Јасеновац“. Ако то не видиш(видети, ведати, знати) е онда до клинца… То је мука свих оних који су наклоњени партизанском покрету у Срба, никако да виде праву срж куда је водио тај покрет(ово не значи да сматрам смернице равногораца исправним, њихове смернице је време прегазило још тридесетих година двадесетог столетја). Иначе, кад већ помињеш нешто као „документовано“ и веродостојно, а не сумњаш да није исценирано… мене је животно искуство научило, кроз десетине животних ситуација, да ни својим очима не верујем, него да укључујем и друга чула. Шта значи ово „да и својим очима не верујем“? 🙂 Ево пример из ногомета с протеклог првенства светског: Шта Теби гарантује да су повреде Неимара и Ди Марие стварне? (поготово Ди Марие) Ништа осим званичних саопштења и слика покретних које могу бити изрежиране тј. глумци имају стомилионске плате и не смеју одбити улоге које сценаристи и редитељи предоче. Или да још један пример наведем: „издаја“ Калабићева Драгољуба Михаиловића. У најближем окружењу имам непосредног сведока. Прича иде овако… Пратилац (телохранитељ) Калабићев Јордан Радовановић (то је тај сведок) звани Горски, бива послат `45. из Босне у ваљевски крај по наређењу Д. Михаиловића, са још двојицом (чувени „Јапан“ убија се бомбом у борби градској кад је откривен код наложнице у Ваљеву, и извесни Петровић такође убијен у свом селу поред Ваљева) да извиде стање. Јордан се успешно крије у земуници неколико година и хватају га кад је укинут закон о смртној казни, те одлежи 7 година у затвору. Е деда Јордан је причао да су они у шуми читали новине које им јатаци донесоше у којима пише „дођи народе да видиш… ту и ту… ухваћен Калабић…“, а деда Јордан вели: А Калабић седи поред мене и читамо те новине заједно! Калабић је после убијен у потери на извору реке Градац поред Ваљева и шта је све потом било о томе нема важност за ово што хоћу да изложим. Значи, режија је била о хапшењу Калабића, који као шатро после „издаје“ Дражу. Режија потребна комунистима кад су сазнали преко нађене торбе једне с списима шта се збило са Калабићем. И кад сам ово причао сину чији је отац `45. начелник београдске озне и учесник у том режираном хапшењу Калабића (а у ствари глумца, што се и може јасно видети на фотографијама оним познатим „калабић и ознаши који су га ухапсили“, упоређујући са фотографијама правог Калабића) – син поменутог учесника тог игроказа је рекао наизуст: Мој отац је био толико наиван да су га сасвим лако могли навући да учествује у том игроказу а да појма нема о чему се ради! Та наивност његовог оца је потврђена кроз живот, кад му је отац причао шта све није знао о правој природи Тита и те структуре, а бејаше као што написах `44-`45. начелник београдске озне и касније дипломата.
    Но, зашто ова прича? Зато што оно што сматраш добро документованим, имам основа да сматрам добро изрежираним у поменутој теми којом развисмо ову преписку. Ти верујеш свему што си видео у Аушвицу, и у реду… а то што си видео може да буде веома добра продукција као у филму ( и немој овде да се спуштамо ниско, па да буде „е сад испаде да је све измишљено и режирано“ – не, то ни је ни помисао била а камо ли написано)
    Свиђа ми се што појмиш да за правилно знање и освешћивање стања, осветлење, није битно ко је у праву. Тако и овом случају Наше преписке, није битно да неко неком „докаже“ да је у праву, јер то за Живот нема неку пресудну вредност. Суштина је да Живот има слојеве и Тајне. И зато понекад „Не треба ни својим очима веровати“ 🙂 😀

    Sviđa mi se

    • Овде ћемо редом, па докле стигнемо.
      „Ми никако, ни у једној варијанти нисмо могли у оквиру комунстичке партије југославије тј. њене државе да „документујемо Јасеновац“.
      Ма хајде, а ко нам је то сметао или, недајбоже, забранио? Ко је нама, Србима, бранио да станемо иза професора Ђурића, 73. и 74.године, јел`то неко тукао, пунио концентрационе логоре са његовим истомишљеницима. И немојте ми рећи да то нико није знао и разумео, јер је све што је проф,Ђурић говорио излазило у штампи, па се препричавало по становима, учионицама, кулоарима, канцеларијама и кафанама. Да смо ми, Срби, хтели да га подржимо, никада устав из 74. не би прошао. Тако је и са Јасеновцем. На основу чега то тврдим? На основу наших српских, заборављених жртава из првог и другог устанла, из балканских ратова и Великог рата, када није постојало ни „к“ од комуниста, ни „Т“ од Тите. Ми, Срби смо традиционално заборављали наше сопствене жртве још много, много пре Јасеновца.

      „То је мука свих оних који су наклоњени партизанском покрету у Срба, никако да виде праву срж куда је водио тај покрет(ово не значи да сматрам смернице равногораца исправним, њихове смернице је време прегазило још тридесетих година двадесетог столетја).“
      Само овај део цитирам, а односи се на цео „комад“ коментара са партизанско-четничком конотацијом. Та ми је тема досадила и ово ћу рећи само реда ради, да се зна, макар отприлике, моје мишљење по том питању. Елем, четника је у рату погинуло, по првом и најбољем четничком „историчару“, становитом Милославу Самарџићу, око 1000, и словима хиљаду. Партизанима се може негирати шта год коме пало на памет, али две ствари не могу – да су их чинили претежно Срби и да су мушки изгинули, у много већем броју од четника. Тачка, од те теме ми је већ одавно мука.

      „Ти верујеш свему што си видео у Аушвицу, и у реду… а то што си видео може да буде веома добра продукција као у филму ( и немој овде да се спуштамо ниско, па да буде „е сад испаде да је све измишљено и режирано“ – не, то ни је ни помисао била а камо ли написано)“
      Е, ово је драги мој, ДЕГУТАНТНО! Зашто? Због одвратног цинизма некога, ко удобно заваљен у фотељи „проучава“ непостајање Аушвица, његову „режију и заверолошки смишљену функцију“, а да се није ни потрудио да сагледа другу страну, која је документована самим постојањем, дакле, само треба подићи гузицу и отићи на лице места, па је документована жртвама и гомилом разноразних оригиналних докумената и сведочења.
      Прво, Аушвиц није циркуска шатра, а није ни фудбалски стадион, Аушвиц је фабрички комплекс необичне величине, која потсећа на, рецимо,Фордове фабрике. Не може се то тек тако режирати, нису то позоришне кулисе, већ прави крематоријуми. Све је тако огромно, да се и железничка пруга губи у том пространству, она која је директно улазила у фабрички круг. Говорим о фабрици, јер Аушвиц и јесте био фабрика, фабрика смрти. Само оно што је затечено на лицу места, живи и мртви, побијени и још не спаљени и последњи спаљени лешеви у врућем крематоријуму, довољно је за доказ геноцида, ништа више није потребно.
      Друго, постоји гомила докумената, које су уредно оставили сами Немци. Рецимо, њихову железницу је за превоз Јевреја до стратишта немачка држава уредно плаћала. Постоје спискови превезених, њихов број, број вагона… Па многобројна „здравствена документа“, о извађеним златним зубим, вивисекцији и да не набрајам. Немци су својом уредношћу и педантношћу документовали злочин.
      Треће, постоје и многобројни сведоци, разних националности, који су из својих личних побуда спасавали Јевреје или присуствовали њиховом истребљењу.
      Толико о томе, ко хоће да зна, релативно је лако, доказа има на све стране, од самог Аушвица, па преко Њујорка, до Јерусалима. Може их потражити и код нас.
      И, ја својим очима верујем.

      Sviđa mi se

      • Служиш се познатом методом замене теза и неодговарања на конкретно. Зато сам и подржао Клаусово незадовољење одговором оним њему, исто и у овом случају. Наводим једно о режији а Ти помињеш колико је партизана изгинуло.. Ал` добро, Теби на част. Наводиш у истом маниру колико је зуба златних извађено а овде се ради о броју убијених. Видиш радио сам и сам упоређења и није баш тако… У једном повећем немачком граду имају плочице испред зграда и кућа одведених жидова и написано да су ту живели и где су убијени. Е сад имадох времена два-три месеца, обиђох цео град, пребројах те плочице тј. имена. Онда Нађох број укупних убијених у том граду који они сами наводе у укупном списку и не поклопи се, увећан је и нема за све баш тако уредно података ко су им родитељи где су им живели родитељи и слично.
        Пре ћу веровати усменим предањима сведока, тако и оно режији Калабићеве „издаје“, него којекаквим архивима јер добро знам како се архиви кривотворе, чак и како се кривотворе печати, потписи, пожутелост хартије и све остало да не набрајам.

        Веома подмукло ВЕОМА, у баш комуњарскоме стилу пишеш ово: … јел`то неко тукао, пунио концентрационе логоре … – Да. јесте пунио затворе и тукао, и то одмах од јесени `44. и све после па и до тада `74.. Свидело се то Теби или не – али титоизам је био репресиван и имао је безбројне политичке затворенике и безбројна политичка убиства, и радио је то веома перфидно и без тог пуњења затвора на многе начине.

        Уживај у овом видеу, и ако си већ гледао уживо 🙂 А остало и нема везе, и онако си далеко од Србије те не бригаш Наше бриге, и то како може до озбиљног и правовреднованог посла (а камо ли да утиче пресудно на друштвено-политички систем) неко ко живи у Србији а никада није био уз систем партизанско-титоистички који до дана данашњега је на снази и ниједна друга мерила овде нису примењена осим тих која важе успостављена титоизмом (и караџорџевизмом као припремом).

        А сви илузиноисти добро знају како илузија фунционише – баш преко онога што виде очи (и чују уши).

        Поздрав и свако добро…

        Sviđa mi se

  11. Него, ево једног пасуса који добро осликава оно што је Нама битније од овога о јеврејима и арабанима (иначе, два детета истог оца а од две мајке „Саре“ и „Агаре“):
    „Данашње државе нису националне већ националистичке. Разлика је у томе што национална идеја ствара и гаји услове за укупан развој сваког појединца и друштва у целини, али није потребно да своју националну бит посебно наглашава, јер се то по свему види. За разлику од националне, националистичка идеја разара сваку народну супстанцу кријући се иза испразних парола које служе као кринка за уништење. Данашња квази-модерна и квази-национална држава, која је у суштини строј за производњу национализма, у народ убацује лажни дух који производи асинхроницитет с његовим исконским бићем. Будући сама вид лудила и насиља, она ствара ретроградну, шизофрену и насилну свест, и зато је толико опасна.“

    Sviđa mi se

  12. Ух.

    Не било ми замерено, али мислим да обојица својим причама, о трилатерали с једне, и о холокост пропаганди с друге, разводнисте тему.

    Sviđa mi se

  13. Ти узводни 🙂 тему…
    искрено, сматрам да за Србију уопште није битно опредељивање у палестинском сукобу. Опредељивање у нечему другом – да.

    Sviđa mi se

    • Све нарочито зависи од Клаусовог опредељења. То у самом старту подразумева некакав консензус о идентитету.

      Хајде да се сложимо о томе шта смо и ко смо. Ко допадне до тог стадијума, изразито је срећан, што се види из српског примера.

      Sviđa mi se

  14. „Наводиш у истом маниру колико је зуба златних извађено а овде се ради о броју убијених.“

    А да је у холокаусту убијено 10 пута мање Јевреја него што то они кажу, онда по теби то не био био холокауст?

    „У једном повећем немачком граду имају плочице испред зграда и кућа одведених жидова и написано да су ту живели и где су убијени. Е сад имадох времена два-три месеца, обиђох цео град, пребројах те плочице тј. имена. Онда Нађох број укупних убијених у том граду који они сами наводе у укупном списку и не поклопи се, увећан је и нема за све баш тако уредно података ко су им родитељи где су им живели родитељи и слично.“
    Само фали име града! Ја нисам рекао да сам био у НЕКОМ логору, него у Аушвицу. А име града недостаје, јер би могли да ишчачкамо податак, из које си то антисемитске пропаганде која негира холокауст ишчачкао, зар не?

    „Веома подмукло ВЕОМА, у баш комуњарскоме стилу пишеш ово: … јел`то неко тукао, пунио концентрационе логоре … – Да. јесте пунио затворе и тукао, и то одмах од јесени `44. и све после па и до тада `74.. Свидело се то Теби или не – али титоизам је био репресиван и имао је безбројне политичке затворенике и безбројна политичка убиства, и радио је то веома перфидно и без тог пуњења затвора на многе начине.“
    74. је титоизам био репресиван само у твојој глави. Не мешај бабе и жабе, да би доказивао нешто што није ни речено.

    „систем партизанско-титоистички који до дана данашњега је на снази и ниједна друга мерила овде нису примењена осим тих која важе успостављена титоизмом (и караџорџевизмом као припремом).“
    Ма хајде! Један познати Рус је недавно изјавио да у Русији већ 89. више није било комуниста јер, укратко, људи су по својој природи опортунисти. Али код нас, у Србији, живи све до данас комунизам, који нам је, иначе, крив за све наше невоље.

    Поздрав и свако добро

    Sviđa mi se

  15. Поменуо сам финансијско стање Јевреја и српску незаинтересованост за такве тричарије.

    Поменули сте, увевши га у одговору у причу, Ротшилда, и тврдили да је ”јасно исказао немоћ” или ”недостатак интереса” да утиче на светска збивања, затим сте са истом ”аргументацијом” увели у причу трилатералу и билдембег, јер су они наводно, моћнији од фамилије Ротшилд. Потпуним таквим глупостима ме нисте демантовали.

    Тврдња да је исти изазвао распад Југославије је након тога мени импутирана. Уз све еуфемизме – неистинито и некоректно. Како хоћете, сматрам да сте разглабањем о заверама и холокаусту потпуно уништили моју поенту.

    Sviđa mi se

  16. пегепет:
    „Елем, четника је у рату погинуло, по првом и најбољем четничком „историчару“, становитом Милославу Самарџићу, око 1000, и словима хиљаду. Партизанима се може негирати шта год коме пало на памет, али две ствари не могу – да су их чинили претежно Срби и да су мушки изгинули, у много већем броју од четника. Тачка, од те теме ми је већ одавно мука.“
    Мука је мени од таквих лажова комуњарских ко што си ти.
    Нигде М. Самарџић није написао то што си му прилепио. Да манемо басну (Поштовани уредници, рачунам да је израз „басна“ прихатљивија за цењени портал од тачнијег израза „просеравање“) о „мушкој погибији партизана“.
    За предпоставити је да је друг пегепет злорабио један налаз г. Динчића, који је само прилог општој тематици, никако нешто комплетно.
    (Једнако, М. Самарџић сматра да је понегде помињан број од 166.000 страдалих четника преувеличан.)

    http://www.pogledi.rs/SpisakPalihCetnika.htm

    Sviđa mi se

  17. Скрушено признајем грешку да сам „историчара“ заменио за „историчара“, мада то не утиче на „детаљ“ да су четници изгубили рат. Е сада, да их је било 166.000 укупно, током целог рата, верујем да би тај детаљ изгледао мало другојачије…
    И да, када ме декларисани фашиста виче комуњаром, то рачунам у похвале.

    За „уништену поенту“ се извињавам, није било намерно.

    А што се тиче „српске стратегије“, мислим, гледања свог посла и учењу на грешкама, можда је дошло време да се она малчице преиспита, пре него што нестанемо. Али, одох да вас гњавим на новообјављеним текстовима.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s