Израел – једна страна медаље

На мировној конференцији у Версају (1919) донета је одлука о будућности регије. Од мандата утврђеног уговором Друштва народа, Палестина прелази под директно британско туторство.

Долазак нациста на власт у Немачкој (1933) појачава досељавање у Палестину. Арапи изазивају нереде у Јерусалиму и Јафи. Арапи се опиру насељавању Јевреја, што с временом кулминира у побуни 1936. Британци побуну гуше тек три године касније (њен вођа, јерусалимски муфтија хаџи Мухамед Амин ел Хусеини бежи у Берлин.

Британија почиње да ограничава јеврејско, али не и арапско усељавање.

и тако даље…

david star

Израел се први пут спомње у историјским списима у каменорезу фараонаМернептаха из 1230. п. н. е..[1]У 10. веку пре нове ере долази до формирања уједињеног краљевства Израела, које за време владавине Давида поставља Јерусалим као своју престолницу. Археолошка открића последњих година из дела Јерусалима, познатијег као Давидов град, потврђују постојање импозантне палате из тог доба, за коју њен проналазач Ејлат Мазар сматра да представља део Давидове резиденције.[2]Након смрти краља Соломона, за кога се везује изградња првог јерусалимског храма, познатијег као Соломонов храм долази до распада уједињеног краљевства Израела и формирања две државе: Јудеје са Јерусалимом као главним градом, и Израела са Самаријом као престоницом. Израел је током овог историјског периода имао доминантну позицују и по асиријским записима, попут Монолита из Каркара, био је један од главних савезника Асирије.[3]Моавски или Мешин монолит је древни каменорез из 9. века пре нове ере који представља најстарији запис о Богу Израела, Јахви, као и о борбама које је Израел водио са суседним народима.[4] Израел је уништен 722. п. н. е. од стране Асирије, а 10 од 12 племена Израела одведено је у ропство и нестало у историском контексту. Јудејска држава која је обухватала 2 јужна племена, формирала се као значајан фактор у региону у 9 веку пре нове ере.[5]За разлику од северног Израела, где је поред Јахвизма, постојало и политеистичко веровање, Јахвизам је посебно након уништења Израела, постао доминантно обележје Јудеје.[6] Свој Врхунац Јудеја достиже за време владавине Езекије, што се манифестује кроз импозаннтне градитељске подухвате попут Езекијиног тунела-акведукта, широког одбрамбеног јерусалимског зида, или из Асиријских записа какав је Портал о Лакишу. Јудејска држава бива уништена од стране Вавилона 586. п. н. е., њено становништво бива расељено и тада починње прва јеврејска дијаспора.[7] Након слома Вавилона од стране Персије, под вођством Езре и Нехемије, расељено јудејско становништво враћа се назад. Територија Јудеје потпада под грчку власt 333. п. н. е., али се јеврејска државност успотавља поново након устанка Макебајаца 165. п. н. е.. Тада долази до формирања Хашмонејске краљевине, са Јерусаралимом као главним градом. Краљевина Хашмонејаца бива уништена од стране Римљана 66. п. н. е., а израелски устанци 70 гоидине после нове ере и 135 године после нове ере, осим физичког пустошења доводе и до присилног протеривања јеврејског становништва и почетка друге дијаспоре, која ће се заврштити тек у 20. веку.[8]

Буђење јеврејске свести

Током 19. века међу европским Јеврејима долази до оживљавања националног идентитета, жеље за еманципацијом и повратком у Израел. Тако је створен покрет назван ционизам (његовим формалним оснивачем сматра се Теодор Херцл, 1897). Покрет је настао у Базелу у Швајцарској, где је одржан Први ционистички конгрес на којем је објављен циљ — у Палестини створити дом јеврејском народу, зајемчен јавним правом. Утемељена је Светска ционистичка организација (енгл. WZO). Покрет је добио име по брду на којем се налазио Јерусалимски храм (Цион или Сион), међутим, касније је тај назив симболизовао сам Јерусалим. Циљ овог покрета било је уједињење Јевреја у дијаспори и њихов повратак у Палестину. (Иако су се првобитно двоумили треба ли домовина да буде Аргентина или Палестина, 1906. на ционистичком конгресу одлучено је да то ипак буде Палестина).

Шериф Хусеин, емир од Меке, који се у то доба прозвао вођом палестинских Арапа, водио је тајну преписку са сер Хенријем Мекмејоном, британским високим повереником у Египту. Захтевао је потпуну независност арапских земаља под османлијском владавином, а Мекмејон му је потврдио да Велика Британијаподржава жељу за независношћу свих арапских народа под влашћу Шерифа Хусеина.

Први Aliyah (повратак Јевреја) догодио се 1881. године. Већина усељеника подигла је нова јеврејска насеља. Број Јевреја поступно је растао као резултат даљих усељеничких таласа, посебно током Првог светског рата. Године 1914. у Палестини је живело 60.000 Јевреја (око 9% укупног становништва).

Од Првог светског рата до 1948.

Подручје за време Првог светског рата

Тајни преговори који су током фебруара 1916. вођени између Француске, В. Британије, Русије и Италије резултовали су тајним Сајкс-Пикотовим споразумом, којим је подељен блискоисточни део Османског царства.

Док се Руска Империја рушила услед привредног расула и бољшевичке револуције, а Америка још није била укључена у рат на страни сила Антанте, британски министар спољних послова Артур Балфор дана 2. новембра 1917. шаље писмо лорду Валтеру Ротшилду, представнику Енглеске федерације циониста. У њему му објашњава како британска влада повољно гледа на могућност успостављања националне домовине јеврејског народа на простору Палестине, но наглашава да се не сме чинити ништа што би нарушило статус осталих нејеврејских заједница на простору. Јерусалим су Британци видели као стратешки смештен градић на стецишту путева између Европе и Индије, севера и југа. Тада, у децембру 1917, Велика Британија де факто почиње да управља Палестином као окупациона снага. Убрзо после, 1918, Турци су избачени из Палестине заједничким снагама Британаца, Француза и Арапа. На мировној конференцији у Версају (1919) донета је одлука о будућности регије. Од мандата утврђеног уговором Друштва народа, Палестина прелази под директно британско туторство.

Убрзо након преузимања мандата, Британија одваја 76% мандатне Палестине и на тој територији оснива Трансјордан, на чело којег доводе свог саветника, хашемитског шерифа од Меке, који је изгубио борбу за власт у Арабији против породице Сауд. Јорданом и данас влада иста краљевска породица.

Послератно раздобље и Други светски рат

Долазак нациста на власт у Немачкој (1933) појачава досељавање у Палестину. Арапи изазивају нереде у Јерусалиму и Јафи. Арапи се опиру насељавању Јевреја, што с временом кулминира у побуни 1936. Британци побуну гуше тек три године касније (њен вођа, јерусалимски муфтија хаџи Мухамед Амин ел Хусеини бежи у Берлин. Он ће, за време Другог светског рата, основати Ханџар дивизију). Британска влада шаље Пилову комисију (под вођством лорда Роберта Пила) која закључује да мандат више не функционише и препоручује поделу земље на две државе — јеврејску и арапску, и неутрално свето подручје којим би управљала Британија. Кроз две године Британија је, с Хитлером, на власти у Немачкој и с Другим светским ратом пред вратима, издала злогласну Белу књигу у којој значајно ограничава улазак Јевреја у Палестину, ограничавајући имиграције на број од 75.000 људи у идућих 5 година. Јевреји то виде као кршење Балфорове декларације и мандата.Током двадесетих и тридесетих година и упоредно са усељавањем Јевреја и Арапа у мандатну Палестину, избијају сукоби и побуне палестинских Арапа. Арапи подижу побуне: 1922. па 1929. За време арапских побуна, Британци углавном стоје са стране (најпознатији пример арапског насиља у овој побуни су уништавање древног јеврејског насеља у Хеброну, у који се Јевреји враћају тек након рата 1967), упркос мандату Друштва народа, по којем су мандат над Палестином добили, како би на њеној територији, успоставили јеврејски национални дом. Британија почиње да ограничава јеврејско, али не и арапско усељавање.

За време рата дешавала су се многа легална и нелегална усељавања и даља поларизација две заједнице. Током холокауста у Европи, Велика Британија иСАД нису прихватале јеврејске усељенике, па је њихова једина нада била Палестина. Као резултат тога, 1947. Јевреји чине 33% становника. Током година, Јевреји су стекли и много земље купујући је од Арапа.

Председник САД позива Британију да отвори палестинска врата 1945. за 100.000 Јевреја, који су преживели холокауст и послератне прогоне по Европи.

План Уједињених нација 1947.

Године 1947. британска влада објављује да намерава да одустане од мандата и препусти питање Палестине Уједињеним нацијама. Посебна комисија усваја резолуцију 181. од 29. новембра 1947. и предлаже следећи план поделе:

  • британски мандат Палестина дели се на две државе, арапску и јеврејску, повезане економском унијом и подручје Јерусалима под међународним надзором;
  • јеврејска држава би обухватала 55% земље (укључујући пустињу Негев) са 498.000 Јевреја и наводно само 497.000 не-Јевреја. Одређени демографски подаци показују још гори однос по Јевреје и ОУН пошто су Арапи по њима требало да чине 51 % становништва Израела;
  • арапска држава би обухватала 45% земље са 807.000 не-Јевреја и 10.000 Јевреја;
  • Јерусалимско подручје имало би 105.000 не-Јевреја и 100.000 Јевреја.

Док су Јевреји у Палестини прихватили план, палестински Арапи су га потпуно одбацили, јер су сматрали да читава територија припада њима. Јевреји су чинили већину само на подручју града Јафе док су у свих других 15 територијалних подручја Арапи били већина по попису становништва из 1945. године.

Оснивање државе Израел[уреди]

Карта Израела уз касније окупирана подручја.

Када је 14. јуна 1948. завршен британски мандат, истог дана је проглашена држава Израел. Арапске земље су већ сутрадан у име заштите Арапа на овом подручју напале Израел. Избио је рат између Израела и следећих арапских земаља: Либана, Сирије, Египта, Трансјорданије, Саудијске Арабије и Јемена. Упркос тешкој ситуацији и неким почетним неуспесима, израелска војска показала се надмоћном па је у седмомесечном рату поразила арапске војске и преузела надзор над 78% остатка мандатне Палестине. Јудеја и Самарија су дошле под трансјорданијску контролу, и бивају анектиране под именом Западна обала, док сама Трансјорданија, након преласка реке, своје име мења у Јордан(анексију су признале Уједињено Краљевство и Пакистан); појас Газе заузима и анектира Египат. С подручја под израелским надзором избегло је или протерано између 520.000 људи (према израелским проценама), 900.000 људи (према арапским проценама) и око 720.000 по подацима ОУН-а. Истовремено, из арапских земаља је протерано између 800.000 и милион Јевреја; њих око 600.000 налази уточиште у Израелу.

Борбе након 1948.


Суец 1956.

Шестодневни рат 1967.Национализација Суецког канала (1956) пружила је Израелу прилику да нападнеЕгипат како би привео крају терористичке нападе на граници. Након снажног америчког притиска и краткотрајне борбе, Израел је пристао да се повуче саСинаја уз обећање о ненападању и неометању пловидбе израелским бродовима у Акабском заливу од стране Египта.

До краја 1966. сукоби Израела и арапских суседа попримили су озбиљне размере. Осуда тих инцидената од ОУН била је неефикасна. Када је египатски председник Гамал Абдел Насер затворио Акабски залив за пловидбу, по међународнм праву је објавио рат Израелу. Насер је покренуо египатске снаге ближе граници, а како би предухитрио били какав арапски напад, Израел је ударио први и уништио египатске снаге још у базама. Јордан и Сирија напале су Израел с подручја Јудеје и Самарије односно Западне обале и са Голанске висоравни. У мање од недељу дана Израел је од Египта окупирао појас Газе, читав Синај, од Јордана западну обалу Јордана и од Сирије Голанску висораван. Уследила је Резолуција Савета безбедности ОУН, која почива на билатералности и принципу „земља за мир“, а по којој се од Израела тражило да се повуче с одређених делова заузетих територија (унутар сигурних и одбрањивих граница) у замену за мир.

Јом Кипур рат 1973.

Египатска војска је у изненадном нападу прешла Суецки канал 6. октобра 1973, но убрзо је поражена у покушају изненадног поновног заузимања Синаја. Психолошки учинак иницијалне египатске победе у рату омогућио је историјску посету египатског председника Садата Израелу 1977. и мировне преговоре, који су кулминирали споразумом у Кемп Дејвиду, у којем се Израел, Египат и САД слажу да ће се Израел повући са Синаја, Израел и Египат ће нормализовати односе, а споразум ће бити повезан са преговорима о аутономији Палестинаца на Западној обали и у појасу Газе.

Припајање Голанске висоравни 1981.

Године 1981. израелска влада изгласава закон о службеном припајању Голанске висоравни Израелу.

[Палестинска ослободилачка организација у Либану

ПЛО, након неуспелог покушаја пуча у Јордану, бежи у Либан и користи га као базу за нападе на Израел. Израелска војска у неколико наврата напада и улази у Либан (1978. и 1982), из којег се повукла крајем 1982, али је задржала контролу над појасом од десет миља на југу земље.

Као резултат акције, ПЛО напушта Либан и своје упориште успоставља у Тунису.

Прва интифада

У децембру 1987. започиње побуна као спонтана провала протеста међу Палестинцима на окупираним подручјима против двадесетогодишње окупације. Интифада је започела кад су деца и омладина изашли на улице бацајући камење и запаљиве бомбе на израелске војнике и кад је упућен позив на генерални штрајк. Тим протестом Палестинци су желели да покажу да они нису наоружан народ, већ да једноставним бацањем камења, демонстрацијама и штрајковима могу да проузрокују знантне штете Јеврејима. Верује се да је интифада помогла у започињању мировног процеса у Мадриду1991. Протест се завршио у септембру 1993. године.

Проглашење државе Палестине

Дана 15. новембра 1988. на састанку у Алжиру Палестинско национално веће објавило је Декларацију о независности, успостављајући тиме државу Палестину на окупираним подручјима. Истог дана Јордан се одрекао Западне обале у корист Палестинаца, јер је на простору још увек већина становника била палестинске нациналности. Проглашење Палестине значило је признавање ОУН резолуције 181. тј. поделе простора из 1947, прихватање начела подељености, признавање решења обеју држава и напуштање тероризма. Убрзо је 55 земаља признало палестинску државу. Израелска влада је реаговала у априлу 1989. са предлогом о слободним изборима на Западној обали и у појасу Газе који би водили ка прелазној самоуправи.

Кувајт и Заливски рат

Широко распрострањено мишљење око напада Ирака на Кувајт било је да крајњи циљ напада нису ни погранични спорови ни нафта, већ уједињење свих Арапа и њихових снага у борбу против Израела. Арафатова подршка ирачкој инвазији уназадила је палестински случај за много година. Палестинци су у Садаму Хусеину видели снажног човека који има моћ и храброст да се супротстави Израелу и САД.

Мировни процес

Мадрид 1991.

Америчка иницијатива довела је до сазивања тродневне конференције у Мадриду (1991) због израелског непризнавања ПЛО-а, Палестинци су били укључени као чланови јорданске делегације, али су могли да делују независно. Водила се велика расправа, поготово око формуле „земља за мир“. Две стране су се сложиле да наставе расправе следећих месеци. Екстремистичке палестинске групе попут Хамаса и Исламског џихада осудиле су процес као распродају Палестине а, услед потписивања Споразума, Арафата је оставио дугогодишњи савезник и саветник Едвард Саид.

Осло I

У време мадридског процеса, посредством норвешке владе почели су тајни преговори у Ослу, који су финализирани споразумом Осло I, потписаним од стране Јицака Рабина и Јасера Арафата у Белој кући 13. септембра 1993. Споразумом је договорено поступно израелско повлачење из Газе и Јерихона и препуштање управе Палестинској Самоуправи. Највећи успех је био признавање ПЛО-а као представника Палестинаца, а ПЛО је формално признао право Израела на постојање, иако још увек није промењена повеља, у којој позива на уништење Израела. Снажно противљење споразуму међу Палестинцима довело је до снажења тероризма, који се огледао у почетку самоубилачких напада на цивилне циљеве (аутобусе, ресторане и слично).

Осло II

У септембру 1995. године уследио је споразум Осло II који је заменио све дотадашње споразуме. Западна обала је подељена на 4 зоне, а предлог је био неприхватљив и Палестинцима и Израелцима. Резултат споразума је било убиство Јицака Рабина од стране израелског екстремисте Јигала Амира дана 4. новембра 1995. године.

Наставак сукоба

У јулу 2000. председник Клинтон угостио је израелског премијера Ехуда Барака и председавајућег Палестинске Самоуправе Јасера Арафата у Кемп Дејвиду како би постигли коначно решење проблема. Израелско тумачење је да су Палестинци одбили великодушне уступке, а палестинско тумачење је да Израел није понудио довољно. Током предизборне кампање за израелски парламент Кнесет, Аријел Шарон, вођа Ликуда, посетио је остатке јеврејског Другог Храма на Брду Храма у Јерусалиму дана 28. септембра 2000, а пратило га је хиљаду полицајаца. Истакао је да Израел никада неће одустати од права на Брдо Храма, а Барак је највероватније одговарао Шарона од посете. Палестинци су то искористили како би покренули унапред припремљену тзв. другу интифаду или Ел Акса интифаду, која траје и данас. У њој су Палестинци изашли на улице у протесту који је постајао све насилнији, с наставком бомбашких самоубистава, започетих 1994. године, која су проузроковала смрт многих израелских цивила. Припадници Хамаса укључени су у нападе на јеврејске насељенике, а Израелци врше притисак на Палестинце ограничавајући им кретање и затварајући границе.

Извор: Википедија

Advertisements

24 mišljenja na „Израел – једна страна медаље

  1. Чланак почиње болдованом историјском реченицом ”Британија почиње да ограничава јеврејско, али не и арапско усељавање”.

    Затим се помињу споразуми из Осла, којима је договорено да се ПАЛЕСТИНЦИМА (ДРЖАВЉАНИМА) РОЂЕНИМ ВАН ПАЛЕСТИНЕ БРАНИ УСЕЉЕЊЕ У ВЛАСТИТУ ЗЕМЉУ. То је, наравно, ”небитно” за садржај, па није ни наведено. Израелски савремени колонисти окупиране Палестине су такође мањевише небитни. Легитимност Палестине је потпуно изостављена, али се зато наводе аншлус уредбе израелског парламента. То се зове објективна слика, сиенен мејд.

    Срби који су се усудили да помисле да ураде нешто на том плану су оптужени за ”удружени злочиначки подухват” – друга реч за заверу. За причу о ”сионској завери” се добија етикета антисемите, а понекад и ћорка. Прича о српским страдањима у другом рату је ”говор мржње”, а о томе суди господин Теодор Мерон, који је пао с Марса у ту причу.

    Очекујем, у најмању руку, залагање за оно на шта Срби имају право, по међународном праву – Велику Србију. Шешељев чланак нисам скоро видео нигде, човек се ЈЕДИНИ систематски усудио да анализира оно што Србима правно следује, а то међународно право није погажено 99, већ 91.

    Да не тражим сада да се поздрављамо са ”догодине у Скадру”. Превише би било, чак и од небеског народа. Кад није библијски.

    Sviđa mi se

      • Ја сам ово говорио још 1991/92. године пред почетак рата у БиХ, па су ме шефови терали да пишем изјашњење на тему како могу више волети балије него „хришћане“ против којих смо управо навелико ратовали… Али, браћа муслимани су одбили да замарају целокупну површину мозга читањем оваквих текстова, и одлучили су се на инстант решење – на „кобајаги џихад“. Резултат је познат, издували смо га и једни и други; овог пута због обостране лењости и гордости.

        Sviđa mi se

  2. побро, могао си да скратиш… мислим, израела није било неких 3000 година, а онда га пре шездесет година силом успостављају велике англосаксонске силе… библијско право? немам ништа против, али вратите нама душаново царство… ми бар живимо ту где смо и били и за душаново време, а израелци су досељеници из целог света… а што не направише државу за њих на територијама немачке, пољске, француске, русије? тамо су живели пре сеобе, зар не? дуже од 60 година… и још нешто – ту где су насељени 48., понављам насилно и врло смишљено, да буду чувари нафте англосаксима, живели су и данас живе неки људи, које убијају вредно већ деценијама

    Liked by 1 person

    • Господа шеици нису уопште лоши чувари нафте, мислим да су ти узроци у односу на Израел врло ограничених последица. Састави израелског и америчког естаблишмента би били потпуно другачији, када би Израел био ”америчка марионета”. И не би палестински хришћани на камари били убијани заједно са арапима.

      Sviđa mi se

    • библијско право? немам ништа против, али вратите нама душаново царство…

      Osana, па ја управо о томе и говорим сво време само канда на неком страном језику па ме нико не разуме. Царства па ни Душаново се не „враћају“ већ се освајају, утврђују, чувају и бране. Управо тако је данашњи Израел достигао величину и снагу Соломоновог царства, а ми, уместо да се угледамо на оне који су умели да изаберу савезника, да своје интересе ускладе са његовим и да га искористе за постизање сопствених циљева, па да урадимо исто – ми се идентификујемо са несолидним и нелојалним губитницима (да овог пута не помињем муфтију АлХусеинија и муџахедине у биХ а ускоро и у Санџаку), међусобнмо посвађаним, без националних циљева и на њихов, доказано неефикасан и нормалном мозгу несхватљив начин покушавамо да анимирамо оне који се питају, и који би требало да залегну за наш, српски интерес. Што би ти рек’о – „мислим стварно…“

      што не направише државу за њих на територијама немачке, пољске, француске, русије?

      Вероватно зато јер тамо где им је направише није било никакве државе, нити нације која би полагала право на земљу која након одласка Британаца треба да остане као Алајбегова слама. Што се тиче чувања нафте, ај’ да се и ја једаред сложим са Клаусом: Шеици је сасвим добро чувају за Англе и Сасе, мислим да је ни сами не би чували боље. Тако да им Израел треба од прилике као и чир на дупету; и решили би га се радо, али боли мајку му…

      Sviđa mi se

      • „уместо да се угледамо на оне који су умели да изаберу савезника, да своје интересе ускладе са његовим и да га искористе за постизање сопствених циљева, па да урадимо исто“

        е побро, онај други савезник бира савезника… мислим, нити је израел изабрао, нити смо ми то могли… ашто се тиче усклађивања интереса, то је још ворен слепи миш кристофер објаснио покојном слоби…

        што се тиче шеика као чувара нафте, грешите… мислим, само треба погледати режиме, како се мењају у арапским државама… рецимо иран… сирија… либан… сетите се светских нафтних криза и зашто је долазило до њих, није била само једна… зато им треба израел, да ратује за њих кад затреба )погледати све израелске ратове до сада)… о томе ћете ближе наћи код чомског, чосудовског, енгдала

        Liked by 1 person

      • мислим, нити је израел изабрао, нити смо ми то могли

        Грешиш побро, силно грешиш – да парафразирам Софронија. Мислим да би било време да објасним како је дошло до тога да подржавам Израел и нађем се на истој страни са белосветским педерима неосетљивим на патње палестинске деце.
        Елем, некад давно запослим се ја у некој београдској грађевинској фирми и настаним се у самачком хотелу где је главна занимација било играње „три па још“, ајнца и шљаге све док има лове. Једном приликом штетовао сам скоро пола плате и одлучио да сам себе казним тако што до следеће плате нећу излазити (осим до градилишта и назад). Пошто се радило о скоро месец дана добровољног притвора, отишао сам у градску библиотеку и прва књнига која ми је запала за око беше „Разговор с повјешћу“ од Оријане Фалачи. У то време (’81. година) унутрашња политика ме није занимала за ич јер су вести биле горе од данашњих; Милка Планинц је прогласила реформе и економску стабилизацију (или беше Микулић, да га ‘бем…), уведен је пар-непар, кафа није могла да се купи а и са детерџентом је била нека криза… Оно што је било лепо за слушати, биле су вести из света, у којима смо били много јака муда – земља без које се мирољубива коегзистенција и несврставање као глобални феномен нису могли ни замислити. Те вести сам гутао, а нећеш веровати – чак сам се и дружио са пар палестинских студената. Један је студирао у Панчеву, касније сам сазнао да је једини „факултет“ у том граду била ВП 5000, али ајд… Са оним што ми је данас познато, лако могу да замислим шта је тај мој другар студирао. Одатле знам за Тал ел заатар, за Сабру и Шатилу. Једино, нико кога сам питао није могао да ми да прихватљиво објашњење з6бог чега ти Израелци малтретирају јадне Палестинце. Да су дојучерашње жртве Аушвица уместо Немцима одлучилио да се свете Арапима, чак ни за мој неразвијени, осамнаестогодишњи мозак није било прихватљиво. Део одговора нашао сам у интервјуу који је О.Фалачи узела од Голде Меир. На питање новинарке када ће на блиском истоку наступити стварни и трајни мир, председница владе Израела је одговорила: Када палестинска деца престану да уче математику на начин да им учитељ поставља питања типа „ако имаш три Јеврејина па једног убијеш – колико их нажалост остаје?“. Признајем, није ми било лако да поверујем како било где у свету постоје учитељи попут овога ког је описала Г.Меир, али након те прочитане књиге почео сам да тражим и друге изворе информација. Танјуг једноставно више није задовољавао моје потребе. Тако сам дошао до америчког аутора Леона Уриса – јеврејина а ипак ветерана Маринског корпуса САД. Шта је будућег писца натерало да се као осамнаестогодишњак пријави за рат на Пацифику – на хиљаде километара далеко од куће, да ли је већ у том узрасту одлучио да завлада светом или су га водили мотиви слични мојима (када ти је земља у рату, дужан си да допринесеш према својим могућностима…) – ђаво ће га знати… Углавном, човек је преживео и успео да напише пар добрих књига. Најпознатија је „Одсуство до буђења“, а за ову нашу причу битан је „Егзодус“ – роман о насељавању Палестине Јеврејима и стварању данашњег Израела. Не спорим да је Урис као Јеврејин пристрасан, али његова прича, уз приче Шарона, Дајана, Голде Меир и осталих циониста ми делује прилично „округло“ и попуњава празнине којих је „палестинска“ верзија препуна, једино – на њима је некоректно инсистирати јер они су јадни, деца су им гладна, не могу да се врате у државу коју мрзе, тралала…

        Верујем да теби и осталима који читате ова прича делује наивно и детињасто, али био бих вам захвалан када бисте сами са собом расправили о својим изворима. Да немате случајно „радну хипотезу“ која каже: Јевреји су злочинци – Арапи су жртве, па на основу ње тражите изворе који је потврђују? Јер упадљиво избегавате да се вратите на почетак приче и први Израелско-арапски рат, онај од 1948. када се сто милиона Арапа надигло да јеврејску шаку јада збрише са лица земље. Онај рат кога нису почели Јевреји него неко други, након кога је настала палестинска дијаспора, окупација Западне обале, протеривање Јевреја из свих арапских држава и њихово масовно досељавање у данашњи Израел… Да ли сте свесни да једном народу замерате што је потражио савезника да би се одбранио од планирано и никада скривеног уништења? Да ли сте свесни колико се труби о Протоколима сионских мудраца (који су вероватно невешт фалсификат, али ајд – нека буде да га је стварно пислаа нека група чифутских будалетина и екстремиста), а цео свет се прави блесав на отворене претње које Израелу на дневном нивоу упућује Иран, о покојном Садаму да не говоримо, а Хамас и осталу палестинску боранију слободно можемо и да занемаримо? И тако даљње.

        Друга ствар, ја дозвољавам могућност да не познајем довољњно ни историју Блиског истока, нити се разумем у геополитику великих сила. Али, светом не влада наука него утисци тј. предрасуде. На пример, општи утисак је да су Османлије 1389. победиле српске војске и тако дошле у ситуацију да завладају Србијом… Али, историја каже да им је требало седамдесетак година да над Србијом стварно успоставе власт… Па добро, каква је то „победа“ ако победнику треба седамдесет година да је капитализује? Пирова? Ипак, ми пола миленијума функционишемо на основу утиска/предрасуде о изгубљеној битци; ми смо од тога направили мит о „небеској Србији“, генерације Срба су одрасле као лузери, а генерације Турака и потурица као господа и народ предодређен да влада… А права (историјска) истина је та, да су се 28. јуна 1389. на пољу Косову сукобиле две војске, оба владара су изгинула, а након битке обе војске су се повукле ради прегруписавања које је код једне потрајало седамдесет година, док код друге још није завршено а како се чини никада неће ни бити.
        На исти начин, свет 21. века без удубљивања у проблематику посматра и блискоисточни спор, и преко колена пресуђује ко је кривац и агресор, а ко бранилац нејачи и жртва. Смрт невиног је трагедија без обзира на то да ли га је убила јеврејска граната или бомба од уреје направљена у подруму у Гази. Само, онај коме прети јеврејска хаубица ипак има неке шансе да преживи. Онај ко се у крцатом аутобусу у Јафи сусретне са махнитим погледом будућег шехида и схвати да је телефон кога овај држи у руци заправо детонатор – нема никакву шансу. Не знам шта би на ово рекао маркиз од Квинсберија, али мени – делу неписменог плебса ово делује прилично болесно. Палестинци би у својој борби морали да начине заокрет али од тога нажалост нема ништа; једноставно, ислам је „вера“ која проповеда „џихад“ и њему је ненасиље страно и ћафирска бесмислица. Значи, ћерање ће се наставити, невини ће и даље гинути, а ратни и антиратни профитери ће наставити да трљају руке. И у то име ја вас поздрављам: Живели!

        Sviđa mi se

      • Као задња пизда и даље се нећу опредељивати у вези овог јеврејско-палестинског питања.

        Осврнуо бих се само на ово:

        “ ми смо од тога направили мит о „небеској Србији“, генерације Срба су одрасле као лузери, а генерације Турака и потурица као господа и народ предодређен да влада…“

        Ово је сасвим погрешно схватање косовског мита и предања. Оно што тај мит каже је (крајње банализовано) :
        „постоје ствари које су битније од пуког живота, и за те ствари се треба жртвовати јер без њих живот више и није живот“.

        Да није било тог мита, не би било ни Карађорђа, ни Милоша, ни Куманова ни Колубаре…

        Косовски мит је далеко од тога да буде лузерски, напротив он је управо победнички. Зато и се толико и труде да нам га огаде.
        Жао ми је што си и ти то прогутао.

        Sviđa mi se

      • Косовски мит је далеко од тога да буде лузерски, напротив он је управо победнички. Зато и се толико и труде да нам га огаде.

        Наравно, како да не,,,

        једаред Геда на игранку иш’о
        ал га бубњар глед’о дрско и мрско…
        Шта ме гледаш ти, са косом?!
        Е, о’ма му је Геда с носом сву ону песницу размрск’о

        Косовски мит је лепа прича, нажалост нема везе са стварношћу. А нема ни са историјом. Јер ни тада као ни данас уосталом, нико није ишао у битку да је изгуби, нити прича о „вечитом небеском царству“ има везе са хришћанством. Лично, мислим да се овде под петстогодишњим утицајем ислама ради о оном шехидском срању, оном из рата у БиХ или из Ирака, свеједно. Уосталом врапче, ако је тај мит толико обележио васколико српство, шта тачно спречава данашње Србље да се поведу за славним Лазаром и Милошем? Горка је истина да данас о косовском завету, кнежевој вечери и жртвовању највише причају они који за српство нису спремни да жртвују ни испуцали нокат. Где су ти твоји Срби што су се у недавним ратовима „борили за Србију“? Једни толико мрзе свог прешједника да би им у знак захвалности требало уручити барем по један плац у Лисичјем потоку, а други се праве блесави јер нису одавле; они вође само студирају…Мислим да је крајње време да се уозбиљимо и митове оставимо митологији. А ми да видимо од чега ћемо живети. Јер, данас треба бити храбар па живети.

        Да није било тог мита, не би било ни Карађорђа, ни Милоша, ни Куманова ни Колубаре…

        Да није било глупавих јаничара – дахија и њиховог одметања од Стамбола – не би било ни сече кнезова, а последично ни Карађорђа ни Милоша. Неки нови кнезови би још увек скупљали порез за цара, а Срби вероватно не би „водали опанке“, али би гледали да удају кћери за турске фудбалере или глумце, мада ни бизнисмени нису за бацити.
        Куманова не би било да Турска од Сулејмановог царства није постала „Болесник са Босфора“. Јер, „освета Косова“ је била жвака за прости плебс – топовско месо, прави циљ првог балканског рата је било овладавање долином Вардара и солунска лука. Бугари су имали Црно море, Србија због недостатка саобраћајнице са Црном Гором није имала никакво… У оно време земља без излаза на море била је талац добре воље комшија. Жао ми је што то не разумеш.
        Колубара је победа очајника који више нису имали шта да изгубе па им је једино преостало да се боре и победе. Да им је ћесар понудио иоле прихватљиве услове за капитулацију, српски генерали би је прихватили певајући. Нажалост, швапска мржња и бахатост као и издаја „савезника“ су биле толике да је Мишићу преостало једино да своју кожу наплати што боље. Ових дана је скромно прослављена стогодишњица Церске битке, бриљантне војне операције која јесте права победа и тријумф војничког генија генерала Степановића. Нажалост, код нас све мора „нузочин“ па испада да ћемо боље прославити битку након које смо остали у истом положају као војска и држава кнеза Лазара 1389. Значи, оно у чему смо добри и успешни – то багателишемо и ниподаштавамо, оно где једва спасавамо живу главу – то славимо и дивимо се очајницима. Страшно.

        Sviđa mi se

      • Узгред, када већ толико браниш Јевреје, јеси ли чуо за Масаду? И то није једина таква „губитничка“ прича у њивома „народном предању“.

        Sviđa mi se

    • „Да бисте знали ко влада над вама, једноставно сазнајте кога вам није дозвољено да критикујете“
      Волтер

      Драги нови-на-овом блогу пријатељи,

      Зашто ја говорим о „Англоционистима“ ? То су ме питали много пута, зато ево посебног поста на ту тему, који ће, надам се, објаснити ово једном за свагда.

      1) Англо:

      САД у Империји. Са око 1000 база у иностранству (мада то зависи шта се подразумева под војном базом), и несумњиво месијанском идеологијом, већим буџетом за одбрану … напад од остатка планете заједно, 16+ шпијунских агенција и свеприсутним доларом – нема сумње да су Сједињене Америчке Државе планетарна империја. Откуд САД империја ? Од Британске империје. Осим тога, Америчка империја је стварно заснована на одабраној групи држава – земаља ЕШАЛОН-а: Аустралији, Канади, Новом Зеланду, Великој Британији и, наравно, САД. Шта ове земље имају заједничко? Све су остаци Британске империје, у свима се говори енглески. Обратите пажњу на то да Француска, Немачка и Јапан нису део ове елите, иако су вероватно исто тако или важније за САД од, рецимо, Новог Зеланда, а и далеко су моћније земље. Тако да је „Англо“ део неспоран. А ипак, иако је „англо“ етничко / језичко / културна категорија, док је „ционистички“ политичко / идеолошка, веома ретко ми се приговара што говорим о „Англима“ или „Англосфери“.

      2) Ционисти

      Узмимо (хипер политички коректтну) Википедијину дефиницију речи „ционизам“ (или Zemlja Izrael – Wikipedia, slobodna enciklopedija – Википедија, слободна енциклопедија – прим. прев.) : то је „националистички покрет Јевреја и јеврејске културе који подржава стварање јеврејске домовине на територији дефинисана као Земља Израела“. Очигледно, нема везе са САД, Украјином или Тимбукту, зар не? Али размислите поново. Зашто је Јеврејима – било да су дефинисани кроз религијску или етничку припадност – уопште потребна домовина ? Зашто не могу да живе тамо где год да су рођени, као будисти (религија), или афрички Бушмани (етницитет) који живе у различитим земљама? Канонски одговор је да су Јевреји свуда прогоњени и да због тога треба да имају своју домовину, да послужи као сигурно уточиште у случају прогона. Без улажења у питање зашто су Јевреји свуда прогањани и, по свему судећи, вазда, ово образложење јасно указује, ако не на неизбежност још више прогона, онда, у најмању руку, на велику опасност од тога. Хајде да то прихватимо демонстрације ради и видимо шта то, повратно, имплицира. Прво, то подразумева да су нејевреји инхерентна претња Јеврејима и да су сви барем потенцијални антисемити. Претња је толико озбиљна да се мора створити домовина без гоја (Талмуд: Само су Јевреји достојни назива људи, а ГОЈИ (нејевреји, Аријевци), воде порекло од злих духова, имају право да се називају само свињама. – прим. прев.), као једини, најбољи и последњи начин да се заштите Јевреји широм света. Ово, опет, подразумева да континуирано постојање ове домовине постаје виталан и незаменљиви приоритет свих Јевреја у свету, да не би изненада избили прогони а они немају где да оду. Осим тога, све док се сви Јевреји коначно не „успну“ у Израел, боље им је да буду веома, веома опрезни, јер би буквално сваки гој око њих у сваком тренутку могао кренути с каквим геноцидним антисемитизмом. Отуда све анти-антисемитске организације a la АДЛ (Антидефамациона лига) или Савез јеврејских студената Француске (Union des Etudiants Juifs de France), Бетар клубови, мрежа сајанима, итд. Другим речима, далеко од тога да је локални „има везе само са Израелом“ феномен, ционизам је светски покрет чији је циљ је да заштити Јевреје од по свему судећи неизлечивог антисемитизма остатка планете. Како га је Израел Шахак исправно идентификовао, ционизам постулира да Јевреји треба да „мисле локално и глобално делују“, а кад треба да изаберу политику, увек да себи поставе круцијално питање: „Да ли је то добро за Јевреје?“. Иако до сада фокусиран само на Израел, ционизам је заиста глобална, планетарна идеологија, која, недвосмислено, читаво човечанство дели у две групе (Јевреје и гоје), идеологија која подразумева да су сви други потенцијални геноцидни манијаци (што је расистички) и верује да је спашавање јеврејских живота квалитативно другачије и важније од спашавања гојимског (опет расистички). Свако ко сумња у жестину ове одлучности треба да пита неког Палестинца или проучи празник Пурим, или обоје. Још боље, читајте Гилада Ацмона и погледајте његову дефиницију онога што је бриљантно назвао „предтрауматским стресним поремећајем“.

      3) Англоционисти

      Британска империја и ране САД су некада скоро од „зида до зида“ биле англо. Наравно, Јевреји су имали јак утицај (у банкарству, на пример), али за ционизам се није марило, не само међу нејеврејима, већ и међу америчким Јеврејима. Осим тога, религиозни Јевреји су често били веома непријатељски настројени спрам идеје секуларног Израела, док секуларним Јеврејима није било стварно стало до овог квази библијског појма. Други светски рат је дефинитивно дао огроман подстицај ционистичком покрету, док је питање Холокауста, како је Норман Финкелштајн објаснио, постао централни јеврејски дискурс и идентитет тек много година касније. Нећу улазити у историју успона на власт Јевреја у САД, али, угрубо, од Форда до Џ.В. Бушових неоконзервативаца је био постојан. Обама их је на почетку истиснуо, али су се вратили на задња врата. Сада се само поставља питање да ли амерички Јевреји имају већу моћ од америчких Англа или је обрнуто. Пре него што наставим, дозволите ми да одмах кажем да ја не говорим о свим Јеврејима или свим Англима – мислим на горњих 1% у оквиру сваке од ових група. Осим тога, ја не верујем да тих 1% Јевреја брине више о Израелу или 99% Јевреја него што горњих 1% Англа мари за САД или англо народ. Дакле, моја теза је:

      Америчку империју води 1% (или мање), елита која се може назвати „дубока држава“, која се састоји од две главне групе: Англа и Јевреја. Ове две групе су на много начина међусобно непријатељски расположене (као СС и СА или троцкисти и стаљинисти), али деле: 1) расистички поглед на остатак човечанства; 2) месијанску идеологију; 3) изузетну склоност ка насиљу; 4 ) опседнутост новцем и похлепом и њиховој моћи да корумпира. Тако да готово увек делују заједно.

      Сада ово може изгледати елементарном ствари, али толико је људи превиђа, да ћу морати да је експлицитно наведем: рећи да америчку елиту чине Англи и Јевреји не значи да су већина Англа и Јевреја део америчке елите. То је „straw-man“ аргумент (свесна грешка – прим. прев.) који намерно игнорише некомутативно својство моје тезе и претвара је у расистичку изјаву којом се оптужује већина/сви Англа или Јевреји за којекакво зло. Па да будем веома јасан:

      Када говорим о Англоционистичкој империји, мислим на доминантну идеологију једнопроцентне елите, елите која је за ову империју „дубока држава“.

      Узгред, постоје нејевреји ционисти (Бајден, по сопственим речима) и има (доста) антициониста Јевреја. Исто тако, постоје неангло империјалисти и има (доста) антиимперијалиста Англа. Говорити о „нацистичкој Немачкој“ или „совјетској Русији“ ни на који начин не имплицира да су сви Немци били нацисти или сви Руси комунисти. Све ово значи да је преовлађујућа идеологија ових народа у одређеном тренутку била национал-социјализам и марксизам, то је све.

      Моје лично мишљење

      Прво, ја не верујем да су Јевреји раса или етницитет, да „Јеврејин“ означава етничку припадност. Увек сам сумњао, али ме је тек читање Шлома Санда у то уверило. Јевреје такође не одређује религија (највише их је/многи су секуларни). Јевреји су племе. Група којој се може придружити (Елизабет Тајлор) или је напустити (Гилад Ацмон – Гилад Јацмон: Сукоб цивилизација | Магацин). Другим речима, ја „јеврејство“ видим као културу, или идеологију, или ствар васпитања или штагод, само не као нешто засновано биолошки. Потпуно се слажем са Ацмоном када каже да су Јевреји расисти, али не и раса. Друго, ја чак и не верујем да је концепт „расе“ правилно дефинисан и, самим тим, да има било какво објективно значење. Зато не правим разлику између људских бића на основу недефинисаног критеријума. Треће, бити (или не) Јеврејин је ствар избора – припадати, поштовати и подржавати племе (световни Јевреји) или религију (јудејци). Сваки избор подразумева одлуку и стога је легитимна мета за преиспитивање и критику. Четврто, ја верујем да ционизам, чак и секуларан, инструментализује вредности, идеје, митове и етос рабинског јудаизма (званог „талмудизам“ или „фарисејизам“) и да су обе идеологије расистичке по својим основним вредностима и претпоставкама. Пето, ционизам и нацизам су близанци рођени из исте гадне материце: европског национализма 19. века (Брехт је био у праву: „‘Стомак је још плодaн да звер искочи“). Нацисти и ционисти се могу мрзети из дна душе, опет су близанци. Шесто, одбацујем сваки и све облике расизма као порицање наше заједничке човечности, порицање слободе избора за свако људско биће и – јер сам православни хришћанин – као тешку јерес. За мене, људи који су изабрали да се идентификују са, и као, Јевреји нису инхерентно различити од било ког другог човека и не заслужују ништа више ни мање права и заштите од било ког другог људског бића.

      Иако су моји читаоци огромном већином Англи, напомињем да се они скоро никад не жале на „Англо“ део моје „Англоционисти“ дескрипције. Примедбе се највише односе на део „ционисти“. Можда ћете желети да добро размислите зашто је то тако и шта нам говори о врсти моћи какву ционисти имају над владајућом идеологијом. Да није та моћ разлог зашто је (отворено расистички и истински геноцидални) израелски премијер добио веће овације у Конгресу (29) од америчког председника (25)?

      Неке примедбе:

      Питање: Знаш ли да звучиш као нацистички / задригли / расистички / идиот / итд. ?
      Одговор: Не занима ме. Ја не пишем овај блог за зомбије испраних мозгова .

      Питање: Знаш ли да одбијаш људе ?
      Одговор: Ако их одбијају истина и коришћење тачних дескрипција, онда овај блог није за њих.

      Питање: Знаш ли да вређаш Јевреје ?
      Одговор: Само оне који мисле да се њихове идеје не смеју оспоравати и критиковати.

      Питање: Али ви ћете изгубити читаоце !!?
      Одговор: Ово није такмичење у популарности.

      П: Твоје намере могу бити добре, али се лако могу погрешно протумачити, зар не ?
      Одговор: Шо је разлог зашто бирам речи веома пажљиво и строго.

      Питање: Али зашто си тако тврдоглав у овоме?
      Одговор: Јер ми је мука и уморан сам од оних који су на власти а крију се у мраку: хајде да их покажемо и слободно изазовемо. Како можеш изазвати скривено?

      Питање: Али ја сам hasbarachnik и треба да те убедим да престанеш да користиш „Англоционисти“ !!
      Одговор: Дигни ти лепо руке од тога и нађи неког другог. Опет ће те платити.

      Глас коректности: Имам много бољи термин.
      Степски соко: Одлично! Онда га користи на свом блогу 😛

      И то је то, за сада.

      Заправо није, постоји још једна ствар, кад смо већ код тога:

      Отворена порука онима који приговарају мом начину коришћења члана „the“ испред речи „Украјина“: пре предавања другима, научите руски и нешто о историји Украјине 😛

      У закључку, изјашњавање о кривици: можемо ли, молим вас, да сада престанемо с овим глупостима ? Има много пречих ствари за анализирање и бригу од мог коришћења овог или оног израза, речи или описа. Ако вам се не свиђа – супер. Само змислите да грешим (-: што често чиним, тако да се немојте вређати :-). Можемо ли престати да се претварамо да су Јевреји и јеврејска питања најважнија ствар у универзуму и да се позабавимо стварно важним питањима?

      Хвала,

      The Saker

      ПС: ВАЖАН ДОДАТАК: ви сте више него добродошли да коментаришете ову тему и можете рећи све што желите, али ја сам изгубио превише времена на овакве глупости. С обзиром да нисам Јеврејин, ја не морам да учествујем у било каквој етноцетричној идеји изузетности и самовеличању и то је разлог зашто сам рекао да тема Јевреја и јеврејска питања нису најважнија ствар на свету, барем не за мене. Тако да нећу одговарати на коментаре на овај пост, извините. Опрезан довољно – и даље се гадим расизма у свим његовим облицима, па и антијеврејског расизма (чак и ако Јевреји нису раса!), тако да се не смарајте постављањем дугачких антијеврејских тртљарија, јер их све чека /dev/null. Засновани на чињеницама, логични и на други начин субстантивни коментари су, наравно, не само добродошли, већ и пожељни. Расистичка срања, да простите, нису.

      Извор: The Vineyard of the Saker: AngloZionist: Short primer for the newcomers
      Превео: Александар Јовановић

      Sviđa mi se

      • Али размислите поново. Зашто је Јеврејима – било да су дефинисани кроз религијску или етничку припадност – уопште потребна домовина ?

        Мада ми се након овога учинило да више нема смисла читати, ипак се не кајем; коментар препоручујем као пример типичне амтијеврејске и антиамеричке паламуђевине, написан тако да и шестогодишњаци могу да схвате ЗАШТО ЈЕ СВАКОМ НАРОДУ ДРЖАВА ИПАК НЕОПХОДНА. Јер је држава једино што народе може да штити од непријатеља, а држава попут САД, са хиљадама нуклеарних бојевих глава била би идеална. Неке државе попут Кине, свој народ штите и од оваквих текстова (чега се гнушам, али ко сам ја да се мешам у унутрашње ствари НР Кине?! Ако Кинези желе, што се мене тиче слободно могу да одлуче како је рикверц најбољи и најефикаснији начин кретања…).Наравно, оне народе који имају понеког непријатеља; Срби као што смо чули од нашег Првог Премијера и његовог политичког оца – непријатеља немају, стога нам је и држава сувишан трошак.
        ПС: како је на Преврату важно „шта“ а не „ко“, уопште нема везе што аутор памфлета живи у САД и ни на крај памети му не пада да затражи држављанство Ирана, Венецуеле или НДР Кореје. Надам се да га Дачић или Николић неће непотребно деранжирати када следећи пут крену да деле србијанске пасоше; аналитичара хвала богу имамо и више него што нам је потребно, ено, једна група је баш јуче објавила историјски текст на НСПМ.

        Sviđa mi se

  3. Ипак мислим да си ти тај који не разуме, пре свега не разумеш шта ти ја говорим, отуда и овакав одговор 🙂

    Сврха митова није да причају тачну историју (онда то и не би били митови), већ да преносе поруке о вредностима и то раде углавном симболички а не буквално.
    Дакле, ти си рекао да је Косовски мит лузерски, ја кажем да није, нити могу у њему да видим да „неко иде у битку да би је изгубио“ (сем у злонамерним интерпретацијама).

    Sviđa mi se

    • Разумем ја одлично о чему говориш, наиме – ништа друго осим тога и не слушам са српске стране последњих тридесетак година. Ти не разумеш да у хришћанској традицији не постоји колективна жртва за неко „царство небеско“ а Срби су у то време (бар се надам да и то није мит) били хришћани и то врло зајебани. Косовски мит има за сврху искључиво да рационализује ендемску српску неслогу, инатљивост и недостатак свести о потреби чувања државе. Значи, великаши су се уочи битке по старом српском обичају посвађали, ни један није хтео да прихвати туђе првенство, нису могли да изаберу главнокомандујућег… На основу неких својих искустава, могу само да замислим како је у топј војсци функционисало једностарешинство и субординација. Овде где сам ја ратовао, једино у јединицама ЈНА и МУПа нека линија командовања се поштовала; у добровољачким и територијалним јединицама, свесно су бирали компромитоване људе за команданте, искључиво из подмуклог разлога да кад им се нека њихова наређења не допадну, могу да им набију на нос то што их компромитује и наређења одбију. Ако смо ми исти Срби као они Лазареви, одакле ти идеја да је некада било другачије? Ми са ове временске дистанце сасвим „основано“ можемо да тврдимо и да је Марко Краљевић живео 350 година и да је умро кад му је досадило сечење балијских глава, али немамо право да очекујемо да ће и они на које смо животно упућенми (Руси или ЕУ – свеједно) у то поверовати. Пре ће бити да ће ти људи помислити како имају посла са неозбиљним светом, који верује у митове и Деда Мраза, па ће се према нама у складу са том проценом и понашати. Као што се уосталом и понашају. Наградно питање је: Коме треба замерати због тога – њима што се понашају рационално, или нама који се трудимо да сваког дана у сваком погледу испадамо све будаластији и неозбиљнији.

      Liked by 1 person

  4. Па опет одговараш не нешто што ја нисам рекао 🙂
    Нит сам рекао да у хришћанској традицији постоји колективно жртвовање за „Царство небеско“ (мада је то занимљива тема, баш ме занима одакле тако самоуверено тврдиш да не постоји), нити сам уопште покушао да поставим икакву једнакост између историјског Лазара и оног митског, а тек бркатог Марка нисам нигде спомињао пошто суштински он и није део те приче.
    Човече, причамо о миту, баш као да причамо о Орфеју или Едипу, нико од тебе не очекује да буквално поверујеш у те митове.
    Митови носе неке поруке, те поруке и вредности које саопштавају се теби могу свидети или не, то је друга ствар.
    Косовски мит је настао доста након те битке и сведочи о тежњама тадашњег народа и вредностима за које су они тада веровали да су исправне (што опет не значи да су сви они тада живели максимално у складу са тим вредностима), а не о томе шта се дешавало те већ и њима далеке 1389.

    Наградни одговор:
    Нема га, мислим, одговора. Питање је потпуно ван контекста.

    Sviđa mi se

  5. Јевреји живе своју веру и традицију, а основа идентитета им је убеђење да су изабрани народ којима су остали позвани да се поклоне. Такав идентитет их је одржао у расејању, и марширајући довео до Јерусалима. У којем су Арапи још огромна већина, али полако, има још времена.

    Сличне елементе вере у себе смо налазили у појмовима „вере у Бога и Србију“ и концепта „небеског народа“. На страну пропагандни контекст, карикатурама и злоупотребама, ради се о изразито етноцентричној идеји са којом су се Срби одржали под окупацијом, углавном суровијом него Јевреји, а умарширали и у Куманово и у Клагенфурт. Историјске нетачности у косовском миту су споредне, баш као што су споредне и историјске нетачности Старог завета. Данас је то Србима представљено као губитнички менталитет, те су се окренули победничким избегличким колонама ка Београду. И победоносној промени свести.

    Јеврејска финансијска моћ је фантастична, већински су власници приватног банкарског сектора, а то укључује и америчку централну банку, тј приватну штампарију новца. Чине огроман део америчке политичке елите, а рећи да у Америци „имају свој лоби“ и да им је „Америка савезник“ је увреда за здрав разум.

    Неупоредиво мањи део таквог утицаја, али ипак од огромног значаја, Срби су имали на руском двору. Сећате ли се, то је онај период марша на Куманово. Та ситуација је, богу хвала, окончана, а коме можемо за то да се захвалимо, сазнаћемо ако погледамо историју финансија током и пре великог рата, као и састав оригиналног бољшевичког естаблишмента. Пошто се овде ламентира о неопходности савезништва, озбиљно размишљање о губитку јединог савезника и наше везе са његовим потомком, доводи до закључка да је то почетак губитка српске државности.

    Цео свет, укључујући САД, преко Србије до Етиопије, издваја од уста да би Израел за та своја, за тај исти цео свет врло рискантна, разрачунавања са Арапима имао на располагању милијардe долара годишње – од стране САД, и од Еврозоне преко Немачке. То је јавни део. Ко се побуни против тог концепта, и одлучи да иступи из доларског и евро система, амерички бомбардери му се брзо надвију над главом.

    Потомак нашег јединог савезника, тетура се као реконвалесцент, и не иступа из система, иако бучно најављује. Видећемо.

    Sviđa mi se

    • Е, ово је већ нешта, и што је најважније – конкретно.

      Јевреји живе своју веру и традицију, а основа идентитета им је убеђење да су изабрани народ којима су остали позвани да се поклоне.

      Нећете веровати, али и ја живим своју веру и своју традицију, а основа идентитета ми је свест о немогућности да будем било шта друго него Србин. То што непрестано гадим своју елиту и лоше особине свог народа, не значи да то у мом присуству може да ради неки „гој“ а да га не упитам за јуначко здравље, као и на основу чега мисли да је позван да то чини. Нарочито, јер у васељени не постоји колективитет који током еволуције и историје није правио глупости и доносио погрешне одлуке. Јевреје је у Јерусалим довела чињеница да једино сопствена држава, јака и стабилна – може да их заштиоти од све већих погрома. Након средњевековних погрома који су се завршавали покојом спаљеном „вештицом“ и опљачканим трговинама, преко оних из царске Русије где је већ било и много мртвих глава до Холокауста у коме се жртве предмета погрома броје милионима, сваком разумном Јеврејину је постало јасно да је борби за сопствену државу алтернатива смрт и колективно уништење. Дакле, погроми над Јеврејима су кроз историју постајали све агресивнији, а нови Холокауст би их коначно збрисао са лица света. Само зато што су у једном историјском тренутку (великим делом и сопственом кривицом, мислим на причу о „изабраном народу“ и однос према „неЈеврејима“) демонизовани и обележени као звери на које нема ловостаја. Приче о томе како су погроми били усмерени на кажњавање лихвара и кабалиста не пију воду јер је мало који лихвар и вештац омастио штрањгу; углавном је страдавала градска сиротиња, шустери, бакалини, ђубретари, сајџије, итд. Друга ствар, јеврејски националисти – Ционисти су као што знате, о могућем месту за заснивање нове јеврејске државе размишљали чак и о Патагонији у Аргентини… Значи, њима није био циљ Јерусалим већ независна и јака држава; Балфур и његова декларација су им се одлично наместили па су од Аргентине одустали, спојивши угодно и корисно. Изнад мојих капацитета је да распредам о томе шта је у глави имао лорд Балфур када је Јеврејима понудио део Мандата Палестина. Блиско ми је памети да империјална политика увек гледа да иза себе остави жариште које тиња… Да је тамо ред, мир и толеранција, коме би који ђаво била потребна офуцана велесила Велика Британија, САД или Русија?! Зато је тим народима тамо остављен камен у ципели, а они сиромаси никако да седну, скину ципелу и избаце га, већ упорно, будаласто и задрто трче и повређују се све више.

      ради се о изразито етноцентричној идеји са којом су се Срби одржали под окупацијом,

      Тачно, али око те етноцентричне идеје су се Срби окупљали јер су и били угрожени као Срби. Да су били угрожени као претежно плавокоси, вероватно би се део окупљао на том основу а део би приступио фарбању косе. Међутим, са завршетком Првог светског рата Срби су се добровољно и одушевљено удружили у Краљевину СХС, у заједницу са људима који су их до јуче клали као лојални поданици суседне империје. Тако су дошли у ситуацију да и даље буду угрожени као Срби, а то је оно што ни један нормалан неСрбин не може да схвати.

      Ви сте као победник у светском рату, у ситуацији када сте могли да намећете услове пораженом, да диктирате законе и цртате границе – одлучили да себи вежете омчу око врата, да дозволите да вас гњаве и зајебавају они који своје непријатељство никад нису ни крили, и за то очекујете разумевање и подршку?! Притом сте преварили савезника тако што сте за рачун дојучерашњих непријатеља своје уморне и десетковане трупе терали да усиљеним маршем улазе у Фиуму, Спалато и друге далматинске градове иако сте знали да је то био основни разлог због кога је Италија ушла у рат на ВАШОЈ страни, а онда као врхунац безобразлука – гуслате о латинској покварености и империјалној политици жабара?! Значи, свесно и неодговорно сте ушли у до врха пуну септичку јаму, мислећи да ћете својим мирисом неутралисати смрад осталог садржаја, наравно да сте погрешили, а сада када су вас стицајем околности из сенкрупа други избацили, ви, уместо да се орибате, нашприцате дезодорансом и кренете даље, ви и даље гуслате како сте једини у праву, како вас нико живи не разуме јер се тамо у њиховим школама не учи ништа живо, и како једноставно мора доћи до неке велике катастрофе у којој ће српска памет, поштење и јунаштво бриљирати на отвореној сцени, а захвални савезник ће нас кад се све заврши, коначно свестан наше величине – поставити за принудне управнике Југоисточне Европа (а и шире). Ето, канда смо и ми неки изабрани народ, једино, онај оригинални, јеврејски верује како сам мора да се жртвује ради испуњења својих циљева и интереса, а ми мислимо да смо много паметни па ће то за нас да уради неко други.

      Ја свакако нисам типични Србин и јасно ми је да многи не разумеју шта желим да кажем. Врло добро знам шта хоћу, мада дозвољавам могућност да то не умем да артикулишем на најбољи начин. Поједностављено, за Србе хоћу државу попут Израела, државу која ће на овај или онај начин иза себе имати савезника који је неће бомбардовати када узме да штити своје грађане којима одметници краду стоку, секу шуму, силују жене и киднапују људе за резервне делове. Која ће свим својим лојалним грађанима пружити исте шансе, али која ће од њих захтевати и исте обавезе… Која неће допуштати мајмунисање својих службеника типа: Мобилисаћемо усташу из Суботице да видимо да ли је лојалан и хоће ли пуцати на своје у Осијеку… А „угледног“ Србина ћемо ослободити војне обавезе јер има 80 супрасних крмача и мало радне снаге, а он знате – храни војску… Зато у Израелу против Палестинаца мобилишу искључиво Јевреје; јеврејску државу на првом месту морају да бране Јевреји, као што би српску морали да изграде, одржавају, бране и одбране пре свих Срби. Или, ако имају пречег посла, мањка патриотизма или времена – да се поклопе по ушима и почну да се залажу за србијанску а не (искључиво) српску државу.

      Sviđa mi se

      • ”Поједностављено, за Србе хоћу државу попут Израела…”

        У том случају, стојите у реду са Клаусом. Да не разглабамо о антисемитизму на који скрећете тему.

        Српски савезник се препознаје у кристалној јасноћи, а они који га уништавају исто тако. То што учим од противника, не значи да се идентификујем са њим.

        Sviđa mi se

      • ”Или, ако имају пречег посла, мањка патриотизма или времена – да се поклопе по ушима и почну да се залажу за србијанску а не (искључиво) српску државу.”

        Ово је у потпуној супротности са оним што Израел ради. Можда не ради како треба.

        Sviđa mi se

      • Наравно да је у супротности. Али, они су имали скоро 6000 година да увежбавају како се прави и губи држава. Надам се да нама неће требати толико 😦

        Sviđa mi se

  6. Народе, дефинитивно сам одлучио да на ове коментаре одреагујем текстом. Знате оно, ко тебе коментаром, ти њега текстом… Наиме, још јуче сабајле сам прочитао дрпов сентиментални коментар, типа „ој младости, моојааа“ и толико ме се дојмио, да сам целог боговетног дана мислио на њега. На коментар, не на дрпа… Али, увече сам трчао, а онда ме склепало друштво на пиву, а када сам пристигао кући, паде интернет. Ево, сада, опет овлашно, к`о божемепрости онај „државник“, ишчитавам све коментаре и још се више палим, отворили сте неке интересантне теме… Још нисам одлучио да ли ћу на плажу али, ако не данас, сутра сигурно седам за тастатуру. Мислим, купио сам једну нову ракију, а већ одавно сам утврдио да ми дегустација најбоље лежи уз писање.

    Sviđa mi se

  7. Слике нереда у Палестини потресају свет последњих недеља. Многи одмахују руком на помен ових догађања уз примедбу: „Нека се мало они убијају, а нас нек оставе на миру“. Често се чују и коментари да „муслимани свуда где живе праве проблеме“, а неретко се у медијима Палестинци пореде са Шиптарима у Старој Србији.

    На жалост, у нашој јавности, па и у православним, националним круговима, не постоји развијена свест о важности догађаја у Светој земљи за православни свет. Наоко, ради се о сукобу између Израелаца-јудеја и Палестинаца-муслимана, који са нама нема никакве везе, осим што се блокирају и оштећују „неке православне светиње“ (Храм Рождества Христова, Дом ходочасника Руске Православне Цркве итд.).

    Међутим, стање је другачије. Мало је познато да добар део Палестинаца чине православни хришћански верници, који спадају под надлежност Јерусалимске Патријаршије. О православним Палестинцима се до „октобарске револуције“ 1917. активно старала Руска духовна мисија у Светој земљи, кроз чије су васпитне и социјалне установе – школе, интернате, сиротишта, болнице – прошле десетине хиљада Палестинаца. Пре неколико година, после осамдесетогодишњег прекида, обновљен је рад Руске духовне мисије и из дана у дан он добија на снази, на духовну радост и окрепљење православних Хришћана у Светој земљи.

    Насупрот раапрострањеном мишљењу (које поткрепљују медији) о верској мржњи муслимана према хришћанима у Светој земљи, палестински народ је јединствен у борби за ослобађање своје земље, која му је пре пола века одузета да се створи држава Израел и на њу населе милиони Јевреја из северне и јужне Америке, Русије, Европе и осталих делова планете.

    Нашој јавности је потпуно непознато да оружаној групи „Фатах“, која се бори против израелске окупације, припадају многи православни хришћани, који улазе и у њено најуже руководство, и да се „Фатах“ никако не може назвати „исламистичком организацијом“.

    Крвава бура немира над Палестином почела је у јесен 2000. године, када је садашњи премијер Израела Аријел Шарон са јаким оружаним снагама ушао на територију Храмовне горе крај Јерусалима, на којој се налази џамија Ал-Акса и која се налази под палестинској управом. Приликом Шаронове „посете“ убијено је двадесет ненаоружаних Палестинаца.

    Овим догађајем отвара се духовна димензија садашњих збивања у Светој земљи. Храмовна гора је своје име добила по Соломоновом Храму, који је био разорен, па поново саграђен. О овом, другом по реду, Храму, Господ наш Исус Христос је рекао да од њега „неће остати ни камен на камену“, када су га ученици позвали да му покажу величину и лепоту Храма. И заиста, већ 70. година после рођења Господњег, ово његово пророчанство се остварило, Римљани су разорили Други Храм. Од њега је остао само један зид, за опомену јудејима због њиховог богоодступништва. То је онај Зид плача, крај кога и дан данас јудеји плачу за својом некадашњом славом и величином.

    На овом месту ће, по православном учењу, бити подигнут и трећи по реду храм, у коме ће се пред сам крај света крунисати антихрист, који ће започети гоњења Хришћана која ће по суровости превазићи сва досадашња гоњења. Многи свети оци Цркве православне, од првих векова Хришћанства па до наших дана, прорекли су ове догађаје.

    Јудеји пак, у складу са својим талмудским учењем, такође верују да ће на Храмовној гори бити уздигнут трећи храм. Но у њему ће се, по њиховом веровању, крунисати месија, кога они још увек очекују, не прихватајући Господа нашег Исуса Христа за Месију и Спаситеља.

    Не само да Јевреји верују у подизање трећег храма и крунисање јудејског месије (по чијем ће зацарењу јудеји добити власт над целом земљом и сви народи ће им служити, примивши и сами јудејство, осим хришћана, који ће као најнедостојнији бити до последњег побијени, како учи њихова „света“ књига Талмуд), већ и предузимају конкретне мере да у наше време, двадесет векова накона разорења Другог Храма, остваре тај план.

    Основан је комитет за изградњу Трећег храма, у чије руководство улази и Аријел Шарон (отуда и његова „посета“ Храмовној гори која је покренула талас крви и насиља), и већ се израђују предмети за употребу у храму и унутрашњу декорацију. Прошле јесени је на једном паркингу у близини џамије Ал-Акса група фанатика из Шароновог камитета у муњевито изведеној акцији извршила обред „постављања камена темељца“ за будући храм.

    Узимајући у обзир дубину и смисао данашњих крвавих збивања у Палестини, а сагласно са много пута поновљеним ставом Православне Цркве, израженим у лицу патријараха Јерусалимског, Српског и Руског, и у складу са важеним међународним правом и основним начелима људскости, главни захтеви православног света у вези са стањем у Светој земљи могу се сажети у следеће:

    да се прекине насиље и убијање и да се започну разговори о решавању судбине палестинске земље и народа;
    да се обезбеди слободан приступ свим хришћанским светињама и омогући слободан рад Православној Цркви и њеним институцијама у Светој земљи;
    да се Палестинцима гарантује право управе над источним Јерусалимом и Храмовном гором, а да Јерусалим буде отворени град.
    http://srpski.narod.ru/naum.htm

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s