Геополитика великих (и малих) за шестогодишњаке

Русија елеганцијом сибирске мечке брани своје интересе.

Становници Саут Сајда – црначког слама у Чикагу, прогласили су 13. јула Обаму најгорим председником у историји САД

Према подацима Вилсон Центра, Кина је прошле године у Африку инвестирала 40 милијарди долара. Африканци листом воле Обаму, не воле Америку и дубоко мрзе њихове бескрупулозне компаније. На Кинезе се све више безболно навикавају.

bager

Ствари стоје тако да су се геополитички стручњаци, генерали и војни маркентигаши сложили дефинитивно да Трећег светског рата неће бити. Наиме, ако буде, а све је изгледније да хоће, биће то Први Глобални рат! Јака мисао, достојна војничке памети. Остаје мистерија како је могуће да војска свугде у свету купује најпаметније људе, а повлачи најглупље потезе. Ето та формулација „Глобални рат“ није проистекла из нечије мудрости, анализе, него највероватније из инфантилије највиших војних старешина. Можда из њихове страсти за истоимену иПхоне видео игру, којом се замућене свести о томе шта је прави рат, а шта видео игра, забављају. Или можда због РОХ (Ринг оф Хорор) „Глобал Wар“ – хрвачког циркуса… тек област напето примитивног комерцијализма за масе препуна је те синтагме која пали. У вести, што и нас укључује у тему, о кампу где Зилоти СИПЦ увежбавају малолетнике у употреби оружја, најопакија је игуманија којој је циљ да одбије децу од компјутера дајући им пушке у руке. Настаје ли то нека симбиоза Аркана (од младих навијача правио је убице) и владике Филарета (у мантији СПЦ са митраљезом пред Вуковаром). У контексту светске ескалације мржње и убијања српски топовски бејби-биф ипак није за оно: „Ма пусти будале“.

Иако наше домаће глупости имају велику привлачну снагу, ваља теми приступити употребом широкоугаоног објектива. Знам да је по поруци цинична, нетолерантна, груба изрека да „кад се мочваре мелиоришу нико жабе не пита за мишљење“, али мало-мало па не могу да јој одолим, јер то је наша позиција у свету. Бојим се да чак ни сукоби на Блиском Истоку, претња Али Хамнеија, врховног верског вође Ирана, да Израел спроводи генеоцид у Гази[1] те да ће он наоружати Палестинце, није глобални изазов, мада и Израел и Иран вероватно имају атомске бомбе. И не само бомбе, него и параноике који ће сопствени живот жртвовати олако.[2] Ипак одмеравање глобалних нерава води се на другим просторима.

Иако сам се више пута заклињао над „Теоријом зевере“ Јована Бајфорда, свеједно ми није лако да схватим постајем ли њен плен када, рецимо, гледам статистичке податке о порасту производње шкриљчаног гаса у Америци за 800 одсто од 2007. до 2013. године, са проценама да им је век експлоатације бар још 100 година. Америка мора да нађе купца за тај гас кога већ има више него што јој треба. Енергетски прождрљива Кина открива сопствене резерве исте врсте гаса, тако да није много заинтересована за амерички, а посебно, видеће се то касније у тексту, из стратешких разлога. Као озбиљно тржиште преостаје једино Европа, одакле ваља истиснути Русију да би се заузело њено место. Украјина, преко које иду готово сви руски гасоводи добила је функцију вентила на којем ће бити заврнут руски гас. „Јужни ток“ и „Набуко“, алтернативни гасоводи, доживљавају стравичне опструкције у којима се открива срамотна европска инфериорност у игри. Да ли су поубијани Украјинци и несрећници из малезијског авиона колатерална штета[3] у покеру великих играча? Русија елеганцијом сибирске мечке брани своје интересе. Њена реанимација царске величине подразумева ортодоксно империјално отимање територија – Крим, за почетак. Наравно постоје и они дубљи, историјски разлози који се лако упрегну, кад затреба. Америчке подморнице у Баренцовом мору показују да Америка комплетира свој обруч „челика и огња“ око „тоталитарних“ режима (Русије и Кине). Путин, (са њим и млохава Русија) полако постаје губитник, а то јако кида нерве, како ће се видети и на америчком примеру. Дакле, питам се сад да ли ме је то параноја завере узела под своје или је у питању ипак колико-толико разуман закључак.

Колико сам успео да разаберем само је један човек добио Нобелову награду постхумно – Канађанин Ралф Сеинман, за медицину.[4] Нисам успео, међутим, да разаберем шта бива са оним ко је добио награду на лепе очи, па то изневерио кад је требало да је оправда. Дакако реч је о америчком председнику Бараку Обами, према којем је Нобелов комитет учинио невероватан преседан авансног давања награде у складу са општим испољавањем наде да ће нови амерички председник коначно померити свет на бољу страну. То сигурно никада више неће урадити. Нисам једини који је навијао из све снаге за Обаму, а сада се пита није ли Буш Млађи мање трагична личност, за њега се од почетка све знало. Прво обећање које је Обама дао као новоизабрани председник било је да ће укинути срамни затвор у Гвантанаму. Он је већ на средини другог мандата, а они несрећници или злочинци, у Гвантанаму без икаквог суђења седе тамо и даље. То је ружна чињеница и аргумент за неверовање у америчку фаму о правди и правосуђу.

Ако је ко пред светом открио немоћ америчког председника онда је то Нетањаху, дакле Израел. Одбивши ултиматуме око Газе, прво подпредседника Керија, а затим и самог председника Обаме, показао је да та двојица не значе много. И то је ружно сазнање. Без огромне америчке подршке Израел би нестао са лица земље. Била би то неправда, али је и чињеница. Значи ли то да Израелу подршку даје неко важнији? Може ли се избећи, имајући у виду Гвантанамо и Израел, утисак да неко други, а не председник влада Америком? Притом нема аргумената да је то Конгрес (републикански), или Сенат (демократски). Становници Соутх Сиде – црначког слама у Чикагу, прогласили су 13. јула Обаму најгорим председником у историји САД. Агенције су то касније потврдиле на већем узорку. Разочарани заљубљеници су увек неодмерени.

Иначе тај председник САД окрњеног угледа отворио је 6. о.м. самит представника 50 афричких земаља у Вашингтону. На самит није позван Абубакар Шехау, вођа Боко Харам, било би превише, али јесте председник Јужног Судана, Салва Киир, који је у ходу до власти својом приватном војском од 15.000 ратника, масакрирао 10.000 припадника племена Нуер, свих узраста и полова. Можда му је препорука то што не скида црни каубојски шешир ни у кревету, као Џемс Кегни (Јамес Цагнеy) у „Оклахома Кид“. Трљају због Киира Вашингтону нос важнији од мене. Други га као бране тврдњом да је дотични Киир већ био у (диктаторској, комунистичкој) Кини. Обама је већ увелико – „лосер“ (губитник) што је најтеже америчко проклетство. Најгоре је што губи од Кинеза које и даље ниподаштава, па им у недавном интервјуу саветује како: „треба да престану да се задовољавају улогом произвођача лоw-цост робе“. Пренебрегава да је Кина већ највећим делом научила оно што Америка зна, понегде ју је и технолошки престигла, те да је њен прави проблем хоће ли умети да гради цивилизовано, хумано и мирољубиво друштво.

Лондонски Тхе Ецономист објавио је неки дан интервју са Обамом државнички одмерен и досадан. Ни трунке оног ентузијазма, слободоумља и шарма са почетка Обамине каријере. Кључне су две изјаве: „Помоћи ћу мојој Африци да промени свет“ и „Пекинг гура све док не наиђе на отпор: морамо се припремити да будемо много тврђи“.

Кампању за „његову“ Африку, пред којом је будућност, крунисао је обећањем да ће Америчке компаније инвестирати 14 милијарди долара у Црни Континет. Касно! Стаф једног председника морао би да зна за „Тхе Херитаге Фоундатион Мап оф Цхина Глобал инвестментс“ са које се види да нема континента који је тако систематски покривен кинеским инвестицијама као што је Африка. Према подацима Wилсон Центер Кина је прошле године у Африку инвестирала 40 милијарди долара. У последњих пет година просечно је инвестирала 30 милијарди долара годишње. Кина је 2009. године претекла Америку улагањима у Африку. Спољнотрговинска размена САД – Африка износила је 2012. године 99,8 миљарди, а Кина – Африка 198,5 миљарди долара. На политичком плану Обаму су такође претекли кинески лидери. Председник Си Ђинпинг је инаугурисан у марту прошле године, а већ у априлу је направио турнеју по Африци истичући тако да је Африка најважнија за Кину. Пре њега су сви кинески председници одлазили готово сваке године, а премијери и министри по неколико пута годишње. Африка је извориште сировина и енергије, али и растуће тржиште за Кину. На њеном развоју Кина гради своју садашњост и будућност, зато релативно коректно послује и обучава локане кадрове за све квалификованије послове. Африканци листом воле Обаму, не воле Америку и дубоко мрзе њихове бескрупулозне компаније. На Кинезе се све више безболно навикавају.

Да видимо шта значи Обамина порука да „према Пекингу треба бити много тврђи“. Бојим се да је то оно када се каже да је враг однео шалу. У оквиру кампање обуздавања Кине која је у спољној трговини, БДП, присуству у Африци… почела од Америке да преотима примат, нађен је штит који треба да обузда Кину и смањи њене могућности напретка. Уз амерички импулс и сагласност агресивни примијер Јапана, Шинто Абе, последњих дана јула успео је да обезбеди апсолутну сагласност свих министара за промену члана 9 јапанског устава. Тај члан, за који се тврди да га је издиктирао победник, генерал Макартур, говори да Јапан никада више неће моћи да има права на војне операције ван своје територије и наоружање које му омогућава да нападне неку другу земљу. Кина је добила разлог да нагло почне да пребацује инвестиције из мирнодопске производње за извоз у још већу производњу средстава за убијање! Не кажем да ће иједна од те две стране почети агресију, али ће несумњиво бити принуђене да се повлаче из светске економије и тиме створе простор за амерички извоз, који из године у годину јењава. Можда то није намерно, али је логично да тако буде.

Како промене устава свугде, па и у Јапану, траже гласање у оба дома парламента то Абе, да би избегао неизвесност гласања, покушава промену да подведе под форму „поновног читања“ и како агенције тврде има подршку више од половине Јапанаца! Иронија је у томе што је Америка, према мировном уговору који је диктирала, дужна да води надзор над поштовањем члана 9! У токијском метроу један младић се полио бензином, запалио и док је могао викао је у мегафон: „Не дајте члан 9“. Кина и Јужна Кореја[5] уложили су заједнички жесток протест. Те две земље имају највише разлога за стрепњу, јер су искусиле јапанско ратничко лудило. „Абе је упалио шибицу да би осветлио простор у барутани“ /…/ „Хоће ли Јапан преживети Абеове амбиције“ – пише Тхе Јапан Тимес. То међутим није само питање Јапана, то мора да се тиче савести целог света. Данас се ратови поново воде по упутству које је папа Иноћенцио ИИИ године 1208. дао крсташима пред поход на катаре, патарене и богумиле: „Убијте свакога на кога наиђете, а Бог ће после лако одабрати своје“.[6]

Нисам намеравао да прескочим кинеске анексионистичке подухвате. Нисам ђаволов адвокат. Док је Вијетнам ратовао са Американцима, суседима и сам са собом, Кина је једноставно искрцала војску на ненастањени Парацел архипелаг у источном делу Јужног Кинеског Мора, око 200 миља од Вијетнама. Била би то донекле комична ратна прича да се није испоставило да тамо има нафте и гаса па су претензије показали сем Вијетнама, Филипини, Малезија и Јапан. Кина зато јача своју ратну морнарицу (у градњи су два нова носача авиона) и ствара под називом „Бисерна огрлица“ савез са Шри Ланком, Пакистаном, Бангладешом и Мијанмаром (Бурмом) око добијања поморских приоритета за своју ратну морнарицу која би контролисала Индијски океан и Пацифик. Одговор су „Блуе Wатер“ морнарички маневри Јапана, Индије и САД на истом подручју. Ваља успоставити равнотежу због Малака теснаца којим пролази око 40 одсто трговине са светом и 80 одсто нафте намењене Кини. О окупираном Тибету, који је економски и цивилизацијски напредовао, али јесте несумњиво окупиран, скоро да се више не би говорило да није егзотичног Далај Ламе, који хода голишав по свету и проповеда слободу за своје следбенике. И још нешто: Кина има најфантастичнију потенцијалну „пету колону“ у свим земљама света!

Приликом бомбардовања Србије Едвард Лутвак,[7] геостратешки саветник председника Буша Млађег, на ТВ је изнео једну шему установљавања кривице за рат у Југославији, коју бих по сећању и условно могао свести на следеће: Прво је избио рат између Србије и Хрватске. Једни су друге оптуживали да су први почели. Знамо да су и једни и други склони да лажу па смо кривицу поделили по пола. Онда је избио рат у Босни и опет исти принцип, па на Косову. Кад то саберемо испада да су Босанци, Хрвати и Косовари криви по 50 одсто, а Срби 150 посто. Дакле, јасно је кога треба бомбардовати. Применимо тај тхинк танк аритметички принцип на конфронтацију три најјаче земље у свету. Војни буџет Русије за 2014. годину износи 69,3 милијарде, Кине 131,5 милијарди[8] а Америке 682,5 и са средствима која додатно одобрава Конгрес 756,4 милијарде долара. Америка издваја колико 12 наредних земаља укупно! Лутвакова аритметика би очас показала ко је кривац, не само ако дође до сукоба, јер тада је касно, него око изазивања опасне напетости у свету и гурања људи у глобалну мржњу, наоружавање, сиромашење…

Стивен Волт (Степхен Wалт), професор међународног права на Харварду поставио је питање „Да ли Америка пати од ратоманије?“ и дао 5 разлога зашто је одговор „да“: 1. Јер јој се може; 2. Јер нема озбиљних непријатеља; 3. Јер има плаћеничку војску; 4. Јер јој је војно руководство глупо; 5. Јер о рату одлучује Конгрес. Беда данашње политичке елите погађа цео свет, не само Америку. Можда се још једино папа Франциско, из трагичних разлога страдања хришћана, али и личног убеђења залаже за мир и издиже изнад осталих. Присетимо се Кенедија, Шумана, Митерана, Аденауера, Бранта, Тита, Палмеа, Горбачова… борили су се за мир и будућност у пријатељству. Они су стварали историју, а историја је стварала њих. Данашње политичаре стварају стручњаци за маркетинг, спин доктори, медији, центри моћи и њихова лична необуздана воља за моћи.

***

Синтагма „Глобални рат“ је прилично стара. Још 2001. године шармантно набифлани Умберто Еко написао је „Сценарио за глобални рат“ ту застрашујућу бурлеску апсурда завршио је наглашено озбиљном реченицом: „У ери глобализације глобални рат није могућ, јер би довео до пораза свих“. Није ли ту трачак оптимизма који нам недостаје?

Пешчаник.нет, 11.08.2014.

———–
Зигмунд Бауман, у интервјуу за италијански дневник Ла Репубблица (5. август 2014.) поред осталога каже: „Израелеске владе више се плаше мира него рата. Нису никада научиле уметност управљања у контексту мира /…/ потомци жртава гета настоје да појас Газе претворе у гето /…/ Пре свега не постоји никаква „међународна заједница“ о којој говоре Американци и Европљани. У игри су само коалиције дефинисане партикуларним интересима. Бауман је Јеврејин, дакако. ↑
Оснивач и идеолог Хамаса шеик Ахмад Јасин инспиратор је таласа камиказа током друге интифаде, а извршни организатор тог посла био је Салах Џадалах, шеф Хамаса за специјалне операције. Његово је објашњење застрашујуће рационално – „Немамо авионе и тенкове, али имамо патриоте. Један камиказа заједно са обуком и динамитом кошта 300 долара. Толике су наше могућности“ Џадалах је био заробљен па пуштен из израелског затвора са констатацијом да је ментално поремећен. Тврди се да је симулирао лудило, није лако поверовати. ↑
Нико није понудио украјинским Русима аутономију у оквиру Украјине, колико год да је то могуће решење. ↑
Стеинман је умро само три дана пре додељивања награде па је за њега направљен изузетак од правила да награду добијају само живи кандидати. ↑
Постоје документи да је Јапан 12. августа 1945. године у данашњој Сверној Кореји, област Хамхеуг, тестирао неку рудиментовану атомску експлозивну направу. Тешко да су од тада седели скрштених руку. ↑
Милион мртвих је последица тог упутства. ↑
Едвард Лутвак (Едwард Луттwак) је оснивач и власник вашингтонског геостратешког тхинк-танк института, пореклом Јеврејин из румунског Баната. Отац му је, поред осталога, био власник новосадске фабрике сапуна Албус. Бар тако он тврди на релативно течном српском језику. ↑
Кина је једина велика сила која је процентуално смањила свој војни буџет са 2,3 на 1,6 одсто БДП за последњих пет година. У номиналном износу издаци за војску ипак расту убрзано. ↑

Написао: Милутин Митровић

 

Advertisements

2 mišljenja na „Геополитика великих (и малих) за шестогодишњаке

  1. „Мада и Израел и Иран вероватно имају атомске бомбе.“

    Прогутао сам Филарета с митраљезом и остали фашизам СПЦ, али након ове реченице – нисам више читао.

    Sviđa mi se

  2. Ово је заиста тешко читати, јер врви од злобе, непотпуности и нетачности. Не бих се задржавао али, ако ће већ бити „глобалног рата“, морам бити мало и циничан. Мислим, камо среће да неко учи децу како се барата оружјем, када већ држава неће.
    – Иран нема атомску бомбу, а Израел, процењује се, има 200 атомских глава.
    – Уз америчку подморницу би требало споменути и руске атомске бомбардере у америчком ваздушном простору.
    – И за Кину и за Русију се процењује да су им војни буџети много већи.
    – „Шкриљчани гас“ је ПРОПАСТ! Прво, неисплатива ствар, а у Америци тренутно функционише пирамидалним инвестирањем, а друго, много важније, добија се фрекингом, а то је технологија која уништава подземне воде, што следствено и последично уништава пашњаке, њиве, животињско, како домаће, тако и дивље царство, дакле човекову околину.
    За остала срања нисам имао живаца.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s