Бранимир Марковић: БЕСЛОВЕСНОСТИ О (пан/ЈУГО)СЛОВЕНСТВУ

 

То што се данас у академским круговима Вук Караџић представља као отац сепаратизма и ексклузивизма Срба у односу на Хрвате, Анте Старчевић као отац усташа и сепаратног хрватства уопште, Његош као веЉесрБин, а Људевит Гај и плејада Далматинских учених великана од хуманизма до 19. века, захваљујући којима је наш језик по настанку ХРОНОЛОШКИ ДРУГИ (ИЗА ИТАЛИЈАНСКОГ) МОДЕРНИ ЈЕЗИК НА СВЕТУ (преводи Бибилије и издате граматике и речници),  се уопште не изучавају и не славе ни у РваЦкој ни у СрБији,  је тешка интелектуална перверзија и академско бешчашће горе него сви Мегатрендови Илирика.

tamo gde nema građanina već podanika rađa se lakrdija i sa njom sestrica zlo.

Raša Todosijević, 5. avgust 2014, Beograd

Гушио га је домаћи коров, постали му одвратни једни те исти, без најмање промјене, монотони звуци народне пјесме и укочене традиционалне домаће филозофије, тотална умна и морална клонулост

Павле А. Ровински о Његошу

shportashi

Кoментари на низ текстова о југословенству Драгана Томића на Преврату[i]:

gospodint 5. avgust 2014. u 07:26 reče:

–          то је део југословенске и пан словенске пропаганде. Маестрално одрађен, морам признати. Убедити један народ да одбаци сопствени идентитет и да то сматра врхунским чином и да још при томе тражи поштовање због тога, је спин миленијума. Епоханли и епски спин.

branadelmar 5. avgust 2014. u 13:36 reče:

–          дефиниши тај идентитет који смо као одбацили…

gospodint 5. avgust 2014. u 14:12 reče:

–              Nisi razumeo postavku, nismo mi nista odbacili vec to sto je pocelo da se razvija je unisteno od nametnutnog identiteta. Zakljucak do koga sam ja dosao jeste da je to sto je bilo izvorno Srpsko je doslo do blejanja u sljivu i da je tu sasečeno, tj da je ostalo na tom nivou. A u šta bi se to razvilo, to može da bude samo špekulacija. Ali jedno je sigurno, ovo što smo sada to nismo mi.

vrabac 5. avgust 2014. u 23:48 reče:

–              Сине, каква логичка конструкција…Никада нас није било, али то што сада јесмо нисмо ми, него смo они који никада нису постојали.

Ако ни због чега другог наставићу да пратим Преврат због оваквих текстова и коментара. Забавно је.

Наравно да је забавно кад је у блогерској форми. Али да ли је забавно или одвратно и забрињавајуће кад је то исто само много глупље у „докторској“ форми „мејнстрим“: „Нестанак српског становишта је нужан услов за образовање друштвено-државне заједнице која је уобличена у сагласју са идеологијама југословенства….. њихов склад доводи до сазнања о томе да је историјска улога Срба у томе да се по сваку цену заложе за егзистенцијални, културни и политички заборав српске идеје“[ii]

Блог трпи све,  баш због „немогућих“, некоректних, ненаучних, небулозних, нелогичних  повезивања б(р)L(j)огови су благо. Јер тако функционише људски мозак у периодима паузе када обрађује обиље новопримљених информација претходног дана. За ТО је некада био довољан сан, касније уметност, а данас је озбиљан проблем у нескладу између обиља информација и недостатка времена за паузу, да се обраде, како би се мозак касније вратио својој изворној креативној функцији.  (Једна од многих генијалних блогерских теорија моје маленкости је да је ТО (потреба за паузом) тајна успеха риалити програма (попут Фарме и Великог брата) у којима се НИШТА не догађа и НИШТА сем баналности не каже данима. Најгледанији програм на једној скандинавској телевизији је сигурносна фискирана камера на једном  трајекту која само снима море. Данас је забрањено НИШТА не радити, па људи као НЕШТО раде – гледају ТВ).

У овом смислу је значај лика и дела Драгана Томића за ментално здравље малобројне превратничке Србадије непроцењив. Он све небулозе и немогуће конструкције које су у нашим главама необрађене истресе на папир (тастатуру) јасним језиком. Обелодани их. Што је услов да би наш мозак почео да их обрађује у изворној функцији – разум и креативност.

Необрађене су јер се нисмо зауставили да „обрадимо“ и промислимо обиље информација којима смо избомбардовани у кратком времену, највише благодарећи просветитељским потенцијалима технолошких иновација – интернету нпр. Једно гуглање и отварају се стотине до јуче недоступних књига староставних које су изучавали по забитим архивама само научници и књишки мољци. Ово је преврат сличан превођењима Библије на народне, људима разумљиве језике од доба реформације, кад су смртници коначно могли сами да виде шта заправо пише у Библији. Монопол свештеничке касте на знање уништен је као што се данас урушава монопол доктора наука. О Библијским проблемима се пар векова свакодневно расправљало у свакој кафани протестантске Европе (све док извршиоци  Ватиканске антинационалне регионалистичке доктрине, нацисти, совјети и еуроунијати нису задали коначан ударац покојној реформацији на северу Европе),  као што се данас о историји Срба расправља на фејсбуку.

Данас је обиље информација на тацни смртницима који нису упознати са историјским контекстима. Штавише ни са најосновијим базичним ставовима аутора. Што је наравно лоше, ал је добро што се о томе јавно „лупета“ на блоговима и форумима, па се истина миц по миц расветљава. Квалитет испливава по принципу америчке топ листе[iii]. Далеко би трагичније било да је остала ситуација кад  је други сталеж имао монопол на знање и ширење погрешних контекста. Рецимо блогер може слободно да  наводи да је Старчевић реко да су Срби накот за секиру[iv], али доктор наука би тај став требао да цитира и у фусноти  укаже тачно кад  и где је то „изречено“ или написано. Ја се убих да откријем у ком конкретном делу Анте Старчевића је ова, у Илирику најцитиранија изјава икада,  написана. Узалуд, у дјелима докторским или нема извора или су извор ДЈела Анте Старчевића“ (без странице и навођења ког дЈела). ДЈела АС штампана су у време НДХ, нисам приметио да се неко бавио упоређивањем дЈела и конкретних дела АС. Јер АС је био задрти екавац за кога је ијекавица било „мукање“, па никако није могао да напише дЈела. А летимичан поглед на било које конкретно дЕло АС сада доступно преко интернета открива да тамо баш не пише оно што усташка рецепција, широко прихваћена међ срБском елитом, сугерише (Славено-серби нису Срби већ господа „дакавци“ из хрватског сабора изразито „шумадијских“ презимена Кулик, Штросмајер, Вебер, Мажуранић, Срби нису народ други од Хрвата, него друго ИМЕ, реченица коју је у књизи Име Серб поновио на свакој дугој страни да  не дође до забуне до које је дошло…ово је успут открио само један докони блогер у веома кратком слободном времену, шта би тек открио да је ухлебљен у Историјском институту и да му је то једини посао)  Доље дрЛомпрди живија нам ДрТ!

Никада нас није било, али то што сада јесмо нисмо ми, него смо они који никада нису постојали.“ Овај утук Врабца на ДрТове мудролије генијалнији је и обухватнији него што се чини на први поглед. Јер тачно ТО је дефиниција идеолошке „самоспознаје“ нације засноване на појму идентитет. Идентитет је једна од најпроменљивијих „категорија“. Причао ми је пријатељ како изгледа кад се на црквеном сабору у САД састану потомци шест  српских имиграциних таласа – печалбара 19. века, међуратних, па ратних различитих „идентитета“ (Љотићевци, четници, партизани…) и три послератна таласа – гастарбајтери седамдесетих,  панкери Слобиних и експерти и остали научници наших година. Све „чисти“ Срби, а непомирљивих „идентитета“ колко оШ. Као да су са различитих планета.

Идентитети су оно што раздваја. Оно што спаја је универзално средство саобраћања – језик и територија на којој се срећемо и општимо међусобно. Постоје „ми“ – православци српскога рода, сви други, укључујући можда  рођеног сина који не иде у цркву или је , „сачувај ме Боже“, геј, су „они“. Постоји и друга врста „ми“ – сви становници одређене територије који савршено разумеју једни друге („„…dalmatinski, hrvatski, srpski ili bosanski – jere sve ovo jedan jezik jest – ima riči i slova…koja se lahko izgovaraju.“[v]). СВИ СВИ – Педери и мушкарчине, католици и православни, звездаши и партизановци, левичари и десничари, Цецини и Карлеушини ем Северинини и Розгини, глисераши и једриличари… То је разлика између трибалне „етничке групе“ и народа. Народ је увек већи и као такав подложнији позитивној селекцији америчке топ листе, а из истог разлога тај концепт је ноћна мора за локалне интелектуалне величине[vi]. Јер неки Врабац може јавно да исмеје дрЛомпрде на исти начин на који је ДрТ-а. То је истовремено разлика између срБства и покојног југословенства.

А сад мало о контекстима и неким базичним ставовима.

Базични контекст је национално (=свих становника) ослобођење од империја, а базични став је свест о народном јединству. Ма колико се ДрТ упињао да нам објасни да су нам све то усадили у главу докони пољски аристократа, чешки згубидан и њихов преписивач Гарашанин, оповргавају га бар народне песме, нарочито „сербским начином“ (бугарштице, претходница данашњег клапског певања) и обиље литературе наших „аутора“ штампане бар од 15. века. у којима је ова свест јасно „експлицирана“ и описана. Два рибара поје „сербским начином“ својим  газдама (сви католичке вере)  у барци усред Далмације о догађајима и личностима из историје нашег народа који се збивају негде у Румунији и Бугарској[vii] где нема католика. „Za svoje glavno delo De aris et focis Illyriorum, što bi značilo o domovini (žrtvenicima) i životu (ognjištima) Ilira, on (Павле Ритер Витезовић) je god. 1696. napisao proglas upućen svima stanovnicima Dalmacije, Hrvatske, Slavonije, Bosne, Srbije i Raše »slavnog slavenskog ili ilirskog naroda«“[viii], Насупрот томе ни књига ни песама о некаквим ексклузивним Србима у које рецимо Далматинци не спадају, нема. Напротив, пар векове пре пољског аристократе и чешког згубидана: „Hrvati, Bošnjaci, Bugari, Srbljani —Neskladom nejaci sužnji su vezani.“ (Tomkо Mrnavić iz god. 1626.)

Проблем са тим контекстима и базичним ставом је, што иста реченица значи сасвим супротно у другом контексту. ТАЈ став (не)налазимо и на најнеочекиванијем месту, посматрано са становишта данашње перцепције тог аутора, па није ни чудно што супротан контекст „имплементирају“ чак и Вуку Караџићу.
Рецимо за став да се Хервати на истоку граниче са Бугарима, у данашњем срБском контексту је „јасно“ да се ради о пропаганди патолошког србомрза који жели да уништи, негира  и похрвати Србе.  Проблем који се прећуткује је што је тај лик написао полемичку књигу „Име Серб“, која је цела посвећена доказивању да његов (наш) народ не треба да се зове Серби него Хервати. Већ на првој страни објашњава: „Овде се не описује народ, ни чин, ни догађај, него се  претересива само име, које падало на кога му драго.“ Јер за њега „serbski… smotri gerčka vera hervatske narodnosti“,а „име Серб и Сербиа земљописна су имена у Херватској“,џабе и објашњења: „“..разумева се само по себи да ондешње пучаснтво сужњева Римљанином, Бизантинцем, касние народом који и док господоваху оних земљах, за тим Оборцем, напокон Херватом. Ово сужњевање траја док се Хервати не керстише, и док се све пасмине у једну народност херватску, сви закони вере у једно керстјанство нестопише“. (ово просто значи да није написао то што му се приписује, ДА НАС ЛАЖУ, а не значи да је убоги блогер, у срБској интернет комуни познат као срБски усташа, јер на то указује, обожаватељ Анте Старчевића, поготово не његове предДеретићевске етимологије разних античких топонима и имена етноса по сличности или будалаштина о пореклу имена Серб од сербити – сврбити или идеолошке шизофреније – мало национални револуционар „французког типа“, мало баштиник средњевековног Хрватског државног права… из лажних премиса не може се донети правилан закључак) У светлу овако прецизно дефинисаног појма „Хрват“ јасно је да је исказ да се „Хервати“ на истоку граниче са Бугарима банално чињенични, никако није идеолошки став.

Слично, само обрнуто (протежирао име Србин),  је радио бројним утуцима Вук Караџић нешто раније. Најчувенији део те полемике, чувен је јер је данас сасвим истргнут из изворног контекста – залагања за име Србин уместо и Хрватског (српски или хрватски) као опционог за цео наш народ, за шта се залагао Ватрослав Јагић: „: „…i sad mislim da su se stari Hrvati u jeziku razlikovali malo od Srba, i da su današnji Čakavci pravi njihovi ostaci i potomci, i da se po pravdi samo oni mogu zvati Hrvatima…“ на основу кога данашњи срБисти, монструозним силовањем здравог разума и дословног значења изводе закључак: „Da Vuk nije nikada bio mišljenja da Srbi i Hrvati predstavljaju jedan etnolingvistički narod[ix] Занемарујући просто здраворазумско објашњење, које је иначе исти др. „факлсификатор“ цитирао као наводно опречно Вуковом: „.. prepirati se dakle o tom, u čem se je razlikovao jezik Hrvatah od jezika Srbah, to će reći iztraživati Markove konake. Ako je možda i bilo kakve razlike u njihovu jeziku, nestade je za ono tisuću godinah neprestanoga obćenja, miešanja i selenja“ [Šulek 1856].“Načelna se pogreška krije u krivo postavljenim premisama, kao da kod Srba i Hrvata imamo posla sa dva, i baš samo sa dva strogo razlučena narečja (ili čak jezika!), od kojih je jedan od početka pa do danas bio i zvao se štokavski, a drugi isto tako od početka pa do danas čakavski“ (В Јагић). У блогерски једноставном преводу на језик смртника: Вук убеђује Хрвате, као део нашег народа, да треба да прихвате опште име Србин, а доктор наука, наш савременик лаже да Вук тврди да Хрвати нису Срби и да су Срби  штокавци.

Неуспех око постизања консензуса око општег имена народа распростртог у разним сукобљеним империјама од Црног до Јадранског мора, Његош и Матија Бан су покушали да реше протежирањем имена Југословен. Опет је у питању само име за исти скуп људи које Вук назива Србима, Анте Старчевић Хрватима, Људевит Гај Илирима, далматински хуманисти Далматинцима или Словинима, а већина народа својим провинцијалним именима … Ништа ни мање а ни више од тога. У томе нисмо изузетак, ни много успешнији народи нису смислили боље име него „наши“ (дојч, дач).  Данас се ова банална чињеница изврће у „ситуацију“ да постоји више народа (истог језика, традиције, територије, историје, порекла…), па су чак и Југословени одељен народ оних који су се тако определили. Неуспех су иначе давно констатовали данас презрени: „Glavna je stvar, da svi rade za narod i za domovinu, a neka se zovu kako im drago… Naše cepanje, naša nesloga stoji samo zato, jer ih izvana uzdržavaju i ojačujumi ne verujemo, da je gladnu i na studeni na pr. Srbu drugačije, nego na pr. Hrvatu… Zato makar se svi proglasili za Hotentote ili nas se svaki zvao posebnim imenom, samo da budemo svi slobodni i srećni!…“[x](ако вам ово личи на протоусташтво онда – ??!!#* , бтвв обратите пажњу на чисту екавицу). Његош на самрти Матији бану: „Пријатељу мој, рече ми, …не жалим што ћу умријети, али жалим што у мом животи нијесам ништа знаменито учинио…Аманет ти наша народна ствар, која неће успјети ако на њој не буду радили постојано, себе прегоријевајући, разумни и разложни људи.

То што се данас у академским круговима Вук Караџић представља као отац сепаратизма и ексклузивизма Срба у односу на Хрвате, Анте Старчевић као отац усташа и сепаратног хрватства уопште, Његош као веЉесрБин, а Људевит Гај и плејада Далматинских учених великана од хуманизма до 19. века, захваљујући којима је наш језик по настанку ХРОНОЛОШКИ ДРУГИ (ИЗА ИТАЛИЈАНСКОГ) МОДЕРНИ ЈЕЗИК НА СВЕТУ (преводи Бибилије и издате граматике и речници),  се уопште не изучавају и не славе ни у РваЦкој ни у СрБији,  је тешка интелектуална перверзија и академско бешчашће горе него сви Мегатрендови Илирика. Уз такво системско незнање није ни чудно што блогери попут ДрТа мисле да су нам те „наше стране“ идеје усадили неки пољски аристократе. И да су као вештачке и неизводљиве. ДрТ и сам фантастично описује колико је срРство изводљиво.

 

[i] ГРАЏАНСКО 1 https://prevrat.com/2014/08/04/%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%9F%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%BE-1/#comment-9097

ЈУГОСЛОВЕНСТВО 3, УВОД У ГРАЏАНСКО ИЛИ „ЕПОПЕЈА СНОБОВА“https://prevrat.com/2014/08/03/%D1%98%D1%83%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%BE-3-%D1%83%D0%B2%D0%BE%D0%B4-%D1%83-%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%9F%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%BE-%D0%B8%D0%BB%D0%B8/

ОГЛЕДНО ДОБРО, ЈУГОСЛОВЕНСТВО

https://prevrat.com/2014/08/02/%D0%BE%D0%B3%D0%BB%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%BE-%D0%B4%D0%BE%D0%B1%D1%80%D0%BE-%D1%98%D1%83%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%BE-%D0%B4%D0%B5%D0%BE-2/

YUГOSЛOWENSTVO https://prevrat.com/2014/08/01/yugoslowenstvo/

срPSTво https://prevrat.com/2014/07/29/%D1%81%D1%80ps%D1%82%D0%B2%D0%BE/

[ii] МИСАО О СРПСКОМ СТАНОВИШТУ (1) http://www.standard.rs/istorija/29685-%D0%BC%D0%B8%D1%81%D0%B0%D0%BE-%D0%BE-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC-%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%88%D1%82%D1%83-1

[iii] Види ЏЕМО ВОЛИ ЏЕМ „Не лези враже, кадгод би се сабрали сви гласови – и „глупаве већине“ (не мање глупе од наших гледалаца Фарме и Сулејмана и оних који ће изаћи на ОВЕ изборе)  и „просвећене мањине“ (не мање покондирене ем надмене од бирачког тела Радуловића), испадало је да су баш фрикови по правилу на првим местима на „националном нивоу“, а Пеги Сју ни у првих двадесет. Наиме, један, не тако велики проценат у свим срединама, ма како генерално становништво било затуцано,  ипак препозна квалитет, који у укупном скору победи локалне победничке дупеглавке. Хиљаде двадесетих места више вреде него једно прво у једном или пар села.“ http://branali.blogspot.com/2014/03/blog-post_5.html

[iv] „…занемаривања његових експлицитних израза, попут познате изреке Анте Старчевића о Србима као накоту за секиру…“ МИЛО ЛОМПАР: МИСАО О СРПСКОМ СТАНОВИШТУ (1)   http://www.standard.rs/istorija/29685-%D0%BC%D0%B8%D1%81%D0%B0%D0%BE-%D0%BE-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC-%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%88%D1%82%D1%83-1

„…премда су њима – деценијама – претходиле речи Анте Старчевића о српском народу као накоту за секиру…“ МИЛО ЛОМПАР: МИСАО О СРПСКОМ СТАНОВИШТУ (2)  http://www.standard.rs/kultura/29709-%D0%BC%D0%B8%D1%81%D0%B0%D0%BE-%D0%BE-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC-%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%88%D1%82%D1%83-2

[v] Фауст Вранчић (1551-1617)

[vi]Квака“ просветитељског деловања демократије је баш ширина „базе“ и мотивисаности становништва, на исти начин на који се успешне нације разликују од неуспешних по већем проценту активног, предузетног и мотивисаног становништва. Да би прва на америчкој топ листи годинама била тако суптилна и неслушљива група без иједног хита, на коју се ниједан Ти џеј не би кладио,  као што је скоро деценију била Earth, wind and fire (феномен који ме је осамдесетих заиста фасцинирао), услов је да уопште сними плочу и да је неко пушта на радију. Тада су наиме радио станице пуштале све што се изда, а било је доста једноставно издати плочу, није било припадника Калаићевске „паметне елите“ да одреди „глупавој већини“ шта је квалитет. Једини филтер били су гласови слушалаца.“ исто

[vii] http://www.youtube.com/watch?v=Ho7QfGx1e2A

Kada mi se Radosave vojevoda odiljaše

 Od svojega grada divnoga Siverina…

… Zlo si vince popio, Radosave vojevodo,

Na te se je spravio Vladko udinski (Видин) vojvoda21,

 Siverinče!“

[viii] Светозар Ћоровић „Свесловенска мисао“

[ix] Vladislav B. Sotirović KRITIKA INTERPRETACIJE FILOLOŠKIH STAVOVA VUKA STEFANOVIĆA KARADŽIĆA OD STRANE JUGOSLOVENSKE INTEGRALISTIČKE FILOLOGIJE

Zbornik Matice srpske za slavistiku, Novi Sad 2005 http://kovceg.tripod.com/sotirovic_vuk_i_jugoslavizam.htm

[x] А.Старчевић u listu Sloboda od 23. ožujka 1883. godine

брАНАЛИ

Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s