Огледно добро, Југословенство део 2.

Једино ако се одрекне себе у корист Југословенства, Српство  може имати будућност.
Једино ако се добровољно самопоништи . Једино ако изврши самоубиство. 

фанта

 Панславизам и његова верзија Југословенство, као вештачки конструкт накалемљен на Српство као и метаморфоза (мутација) која је уследила,  јесу процеси дугог трајања. Оно што карактерише ове процесе, јесте да су они заправо неосетљиви на површинске догађаје ма колико исти били динамични. Управо зато, наизглед богата и бурна историја Србије од 19 века ка 21 ом није ништа друго до бескорисно траћење времена и млаћење празне сламе, јер сви ти тогађаји јесу суштински везани за овај процес дугог трајања и стога нису у стању да промене било шта.

Другим речима, гледано из угла процеса дугог трајања, цела Српска историја од 19 века на овамо, није ништа друго до фасада испод које се одвија овај деструктивни процес.

Како се ради о декноструктивном процесу који прожима сваку активност, његова деструкција огледа се пре свега у стварању врло слабог друштва, слабих институција, то јест уопштено у стварању услова за одсуство било каквог система и системског приступа решавању проблема. Све што се ради ради се кампањски, увек је прожето партикуларизмом и корупцијом. У таквој атмосфери преовлађује страх, безидејност,безумност која доводи до тога да се дугорочни циљеви не могу формулисати и  никакав облик стратешке промисли њима примерен. Ово није могуће јер је стратешка промисао већ резервисана за југословенско и како време одмиче, маневарски простор се сужава, промене постају све теже и теже и на крају немогуће. Рационално губи на значају и почиње да преовлађује ирационално, мистично и непојамно. Другим речима, учвршћује се институција судбине, предодређеног пута на коме онај који га предузме нема никакву слободну вољу већ је принуђен да се слепо подређује правилима која не зна и које не разуме. Живот прелази у битисање, осуђен на вечито таворење и мемлу. Како изигране идеје и порази стварају све више и више разочарења, како награда за дела изостаје, тако са њима расте и јед и на крају бес, што доводи до наглих насилних ерупција незадовољства које у потпуности разарају како  друштво тако и државу. Ове ерупције у својој основи нису ништа друго до крици човека који се дави у живом блату, несвесног да сваки његов напор да се из живог блата избави само убрзава његову пропаст.

Стога како лични напор не доноси никакаву добит, јавља се излет у утопистичко, у фантазију што је управо оно што је и циљ пансловенске метаморфозе српског идентитета, да убеди Србина да је глуп и неспособан и да стога мора да тежи нечему вишем и бољем што никако није он, већ то нешто увек долази са стране и увек је добро а никако лоше. Ово доводи до тога да се развије процес самопрезира и самомржње који коначно ствара изразити аутошовинизам, јер бити Србин значи бити нешто негативно док бити Југословен је нешто супер позитивно и добро.

Претварање Србина у Југословена се доживљава као побољшање тј као ПРОГРЕС или дарвинистички као ЕВОЛУЦИЈА.

И како је Српско подређено Југословенском, Српско увек мора бити мање него Југословенско те тако Југословенство ставља границу докле Српско може да се развије. Са становишта Југосолвена јака Србија која се неспутано развија јесте највећа претња јер управо њен неспутан развој обесмишљава основни постулат Југословенства а то је да Србија може доживети развој искључиво путем и кроз Југословенство а никако самостално. Једино ако се одрекне себе у корист Југословенства, Српство  може имати будућност.
Једино ако се добровољно самопоништи . Једино ако изврши самоубиство.

У почетку, Југословенство негује Српско и то ради величањем Српског. Оно подстиче национално и развој националног идентитета. Међутим оно му не дозвољава да се  развија слободно, већ га усмерава ка жељеном циљу. Југословенству је потребно Српско, јер једино ако Срби почну себе схватати довољно јаким они могу развити самопоуздање да започну овај подухват, стога Југословенство иде длаку уз длаку са Српским. Оно преузима улогу учитеља који Српско учи шта је оно и то му представља као поновно рођење, буђење. Међутим оно што Југословенство заиста поручује јесте да то што Српско зна о себи није битно, да је лажно, да је безвредно и бескорисно и да стога мора бити одбачено, сатрто, убијено како би се на његово место устоличило ново Српство које је тотално интегрисано у Југословенство, тј које је Југословенство.

Први званични пример, био је покушај Доситеја да устоличи химну “Востани Сербие”. Овај кецељаш, сходно свом задатку, заиста је дао све од себе да удахне модерну и “граџанско” у Србији. Следи анализа химне.

Востани Сербие! Востани царице!

И дај чедом твојим видет твоје лице.

Обрати серца их и очеса на се,

И дај њима чути слатке твоје гласе”

Дакле у овом стиху, Србија је доле, она има већ предодређену улогу (она је царица) за веће ствари. Она је лепа и пријатна, она заводи како изгледом тако и гласом. Србија је у овом тексту пре свега женског рода. Чка што би рекла браћа.

Востани Сербие!Давно си заспала,

У мраку лежала, Сада се пробуди и

Сербље возбуди”

Где је то кецеља скапирала да је освајање Србије од стране Османлија и 500 година дављења,сатирања само сан? Србија није заспала, већ је бачена у тамницу и та тама није последица њене “воље” већ је резултат присиле, но ипак кецеља наставаља са причом, пошто јел, он као просветљен види више и даље од нас смртника.

Ти воздигни твоју царску главу горе,

Да те опет позна и земља и море

Покажи Европи твоје красно лице

Светло и весело, као вид Данице”

Опа, ево суштине и ево Европског пута Србије. Спас Србије је на Западу иако су Русија и Руске трупе биле те које су на терену, у реалности, допринеле ослобађању Србије док Европа није курцем мрднула и чак шта више, активно је радила да то спречи. Светло и весело лице, као светло Данице, јесте типична кецељашка мантра, јер Даница јесте звезда, то јест планета Венера која се јавља у цик зоре, а у мистичном,  она представља њега, лучоношу – Луцифера.

Босна Сестра твоја на тебе гледа,

и не жели теби никакова вреда,

Ко тебе ненавиди, не боји се Бога

Од којег тбеи иде помоћ многа”

Управо је из Босне дошао Сулејман Паша Скопљак, који је потпомогнут Французима у пробоју на Засавици у бици на Равњу, био тај који је довео до тога да се Срби нађу на ивици истребљења у периоду 1813-1815. Управо је Сулејман Паша Скопљак спалио Грачаницу, управо је Сулејман Паша Скопљак кувао бебе у Београду и онда их враћао мајкама уз опаску да их је “крстио”. Управо је из Босне кренула Аустријска војска у првом Светском Рату, управо је у Босни почињен геноцид за време Другог Светског рата и коначно управо је у Босни цео Српски народ обележен као геноцидан.

Херцегова земља и Чернаја Гора,

далеке државе и острови мора, сви теби

помоћ небесну желе, Све добре душе теби се

веселе”.

Прва Европска земља која је подржала геноцид над Србима била је Француска, потом се списак оних који су радили све да нестанемо се ширио, преко Аустрије,Немачке,Бугарске,Албаније и да не заборавимо мастер мајнда – Енглеске, све до 1999. године када је цела Европа заједно са далеком државом Америком, 78 дана бомбардовала Србију.

Треба овде посебно истаћи, да се елита у Србији двоумила између “Востани” и “Хеј Словени”. Оно што је интересантно за Хеј, Словени, јесте да  изворно та песма заправо носи назив Хеј,Словаци и да ју је написао Само Томашек, Словак који је видео да се у његовој родној Словачкој немачки све више користи на конто словачког те је стога у песми Хеј, Словаци хтео да подсети Словаке на то да морају да чувају свој језик пред ширењем Германа, али да је онда постао свестан да Словаци то неће моћи сами да изведу, те је стога избацио Словаке и на то место уденуо све Словене. Логично, у завршним фазама Југословенизма, Хеј, Словени ће постати химна СФРЈ.

Наставиће се…

Advertisements

11 mišljenja na „Огледно добро, Југословенство део 2.

  1. „Samo Tomášik (pseudonyms Kozodolský, Tomášek) (February 8, 1813, Jelšavská Teplica, now Gemerské Teplice – September 10, 1887, Chyžné) was a Slovak romantic poet and prosaist.

    He was best known for writing the 1834 poem, Hej, Slováci, which between 1939 and 1945 became the national anthem of Slovakia and since 1944 – as Hej, Sloveni („Hey, Slavs“) – the national anthem of Yugoslavia later of Serbia and Montenegro until 2006.“

    Укратко, Само Томашек је био Словачки роматичар и писац прозе, најпознатији по писању песме Хеј,Словаци која је постала Словачка химна од 1939 до 1945, после чега постаје химна СФРЈ до 2006.

    Ееее, мој Брано, Брано…

    Sviđa mi se

      • a ovo je vrh: „between 1939 and 1945 became the national anthem of Slovakia“
        znači eseferjot preuzeo himnu Nezavisne Države Slovačke

        Sviđa mi se

      • Немам ја ништа против пан славизма али имам против цене пан славизма коју је Србија и Срби платила да би ослободила своју „браћу“ за коју се испоставило да су непријатељи.

        Sviđa mi se

  2. Да упростим, имам против чињенице да је Србија ослободила браћу по цену сопственог уништења. Не заговарам ја ништа већ само тражим признање да смо се мало зајебали. Ништа више.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s