Руска логика

Задовољавајући америчке империјалне хирове, уједињена Европа ризикује да буде закључана у капиталистички логор од пре 30 година у којем је било топло и удобно, док се у свету – у почетку у Азији, а затим и у Латинској Америци нису појавили нови зубати конкуренти.

На примеру  Горбачова оријентационо знамо колика би била цена коју би, после дуге и тешке свађе, газда Кремља платио да заслужи симпатије Беле куће. Тада је цена за осмехе и руковања био распад земље. Данас би та цена била једнака, бар минимум, одустајању од нуклеарног оружја – то јест, имајући у виду огромност и ниску насељеност земље, фактички одустајање од њеног суверенитета.

Однос Сједињених Држава према геополитичким конкурентима може се одредити древним шаблоном Пунских ратова.

Била су, колико знамо, три таква рата и сваки од њих Картагина је изгубила од Рима. Просле првог Пунског рата Картагина је изгубила Сицилију, после другог – престала је да буде велика држава. Али, Римљанима је и то било мало. На сцену је изашао сенатор Мекејн који се тада звао Катон и у сваком говору упорно понављао: „Картагину треба разорити!”

И, Картагина је била разорена – коначно и без наде да буде обновљена.

Нови хладни рат за Русију био би трећи Пунски.

Други који тешко можемо да добијемо, а никако не смемо да изгубимо.

Перспектива таквог рата јасно је била отворена 17. јула када је на небу над Доњецком нестао са радара авион на линији МН17.

Око олупина авиона расутим на донбаским пољима распламсала се информациони рат у којем Русе не прати успех.

Узгред, „Русија губи у информационом рату” — то је новинарски печат који због нечег подразумева да је победник тамо где нас нема.

По тој логици: Левитан, глас који је грмео над Земљом Совјета, губио је информативни рат од Ханса Фрица у етру берлинског радија.

Исто је тако и са логичним тврдњама руског Министарства одбране које су – иако за нас потпуно убедљиве – празна прича за јавно мњење Запада које бомбардују десетинама новинских наслова у стилу који раније пројектовала само домаћа демшиза (неологизам  који се састоји од две речи демократија и шизофренија – прим. прев.) на челу са покојном Новодворском.

Шта се после 17. јула променило за Русију?

Потпуно је извесно да нећемо успети да се са САД договоримо о новим правилима игре.

Кривица Русије не зависи од тога да ли је она оборила авион или није, да ли је испоручила ракетни систем „Бук” добровољцима или није.

Кривица Русије је у томе што се поново усудила да устане против светског поретка, а са онима који су устали се не тргује. Њих кажњавају и то примерно.

То значи да се једноставно морамо вратити у стање на дан затварања Олимпијаде у Сочију и правити се да смо догађаје последњих месеци сањали.

Тела путника обореног малезијског авиона

Не можемо да предамо Донбас, да вратимо Украјини Крим и за то добијемо пун камион слаткиша. Слаткиша неће бити, а двојку из владања није тако лако исправити.

Чак и смена руководства земље, о којој су изненада почели да говоре наши подивљали витезови ”шала и табакере”(у руској историји познати по томе што су руског цара Павла I убили ударцем табакере у слепоочницу и потом угушили шалом 1801. године – прим. прев.), донела би мршаву тројку.

Не, морали бисмо да одступимо далеко више. На примеру  Горбачова оријентационо знамо колика би била цена коју би, после дуге и тешке свађе, газда Кремља платио да заслужи симпатије Беле куће. Тада је цена за осмехе и руковања био распад земље. Данас би та цена била једнака, бар минимум, одустајању од нуклеарног оружја – то јест, имајући у виду огромност и ниску насељеност земље, фактички одустајање од њеног суверенитета.

Варијанту толико дубоког одступања, наравно да је могуће расправљати, али је тада бесмислено размишљати о будућности Русије. Боље би у том случају било говорити о будућности неке друге државе, можда и неколико држава.

Русија која жели да опстане у садашњем виду више нема где да одступа. Зато морамо и невољно да чувамо границе и спремамо се за могућу изолацију, за „санитарни кордон” и гвоздену завесу.

Али, да би се заиста Русија изоловала и угушила кошчатом руком технолошке и финансијске глади, САД морају имати подршку савезника и то пре свега Европљана.

Ракетни удар по малезијском Boeing-у још је један гласни ударац америчког корбача по лењом европском стаду које је исувише млитаво одреаговало на ударце америчких ратних добошара.

Индикативно је да се катастрофа догодила дан након што САД нису добиле подршку ЕУ и биле приморане да саме уводе нове санкције Русији. Несрећа стотина европских породица постала је лакмус вишеструко појачаних предрасуда о Русији. Крв жртава требало је да ојача ”атлантску солидарност”.

То је кошмарна PR акција која наводно даје прве резултате који су прилично противречни.

Британски премијер Дејвид Камерон позвао је ЕУ да ојача антируске санкције и изјавио да на месту француског председника Оланда он сигурно не би Русији продавао Мистрале (носачи хеликоптера). Истина, он би много тога могао учинити и на свом месту – на пример, протерати руски новац из Ситија и руске купце из лондонских агенција за некретнине. Али, он више воли да о томе ћути: поткошуља је ближа од кошуље.

Узгред, Оланд се одазвао на другарску критику и обећао да испорука другог Мистрала може да зависи, и у суштини, зависиће од руског става о Украјини. А вероватно ће први брод бити испоручен Русији без политичких услова.

Ни Ангела Меркел не жури да кажњава Русију иако и она Оланду звоца поводом Мистрала.

БУК ракетни систем

Дакле, Европејци поново шепртљају и сваљују једни на друге. Овде се ради о томе да Европа не може да мимоиђе Русију. Наравно, руски гас се за сада ничим не може заменити, али се британски фудбалски клуб, као и француски носач хеликоптера, могу продати Кинезима или Арапима.

Ствар је у другом. Вађењем оружја из сошки хладног рата, америчка администрација почиње да се понаша као да се свет поново дели на два табора – табор светлости и табор таме. Али, свет је вишеполаран – или бар може такав да буде.

Задовољавајући америчке империјалне хирове, уједињена Европа ризикује да буде закључана у капиталистички логор од пре 30 година у којем је било топло и удобно, док се у свету – у почетку у Азији, а затим и у Латинској Америци нису појавили нови зубати конкуренти.

Лидери ЕУ морају то да разумеју, што нам даје шансе да опстанемо.

Али, наше главно оружје против међународне изолације је наша властита отвореност.

Ако се сами не изолујемо, нико нас неће изоловати.

У том смислу руско друштво је далеко јаче од совјетског. Нашем уређењу не прете ни жвака, ни фармерке, ни завереничке књиге, ни путовања у иностранство. Чак и ако тога буде мање, преживећемо.

Уздахнућемо, насмејаћемо се, отказаћемо хотелску резервацију у Падови и почети са планирањем одмора на острву Соловки.

Пише: Игор Караулов, песник и преводилац

Превео: Горан Шимпрага / Факти

Наслов и опрема: Преврат

Србисање Тајмс

Advertisements

12 mišljenja na „Руска логика

  1. ипак смо браћа… која самокритика,ко у изјавама чланова СНС-а о Вучићу .. овакви текстови су корисни јер је све тачно само уз знак не-те испред сваке реченице..
    а да је империјализам тешка душевна болест показује и овај цитат: „На примеру Горбачова оријентационо знамо колика би била цена коју би, после дуге и тешке свађе, газда Кремља платио да заслужи симпатије Беле куће. Тада је цена за осмехе и руковања био распад земље.“ они сањају о совјетском савезу „имајући у виду огромност и ниску насељеност земље, фактички одустајУ од њеног суверенитета.“
    срБско руска идеја да неко може вечно да запоседне територије којима биолошки није у стању да управља, док се суседи гуше у пренасељености и да чува „стари светски поредак“ ..
    ја би први волео да су Руси нешто,али они су безнадежнији случај чак и од нас

    Sviđa mi se

    • срБско руска идеја да неко може вечно да запоседне територије

      Противиш се закључцима КЕБСа?! Тамо колико се сећам ништа није писало о томе да неко само зато што је много карао има право да се прошири на рачун комшије који више воли да шљема…

      Sviđa mi se

      • алооо, јел то Гавро Перазић, Смиља Аврамов или Дрп?
        сећаш ли се колико су нас убеђивали да је немогуће да се Косово оцепи, према међународном праву… што је важило за Србе у Отоманској империји не важи за АЛбанце у Србији..
        а Кинези ће још дуго да гледају у празну подсибирску Азију, док се Руси из Сибира масовно селе у МОскву и у БУдву, јер коначно имају слободу кретања унутар Русије …
        и Етиопљани у питома празна поља Шумадије и око НИша, а богами и празни дивни Банат

        Sviđa mi se

      • колико су нас убеђивали да је немогуће да се Косово оцепи, према међународном праву

        Право, ни једно па ни међународно се не штити саопштењима и кукањем већ силом. Ко нема муда да посегне за силом у одбрани свог права не треба ни да постоји. „Међународно право“ није ништа друго него шаргарепа намењена да се држи испред њушке малих како би им се створила илузија да се и они нешто питају. Дакле, без дебеле мотке, нема леба 😦

        Sviđa mi se

  2. Да ли то значи да не треба бранити своје професоре ?
    Да ли би требали уљудно да их све позовемо да дођу у наше ненасељене крајеве ?
    Заиста, читајући Ваше објаве стичем утисак да се капитуланти увек крију иза реалполитике и страшно паметних мисли. Немојте се вређати, није ми намера да Вас увредим.
    Идеје као и људи имају рок трајања. Дошло је време да нестанемо јер очигледно не постоји начин прилагодити се Империји осим потпуног преумљења. Значи нестајање.

    „сећаш ли се колико су нас убеђивали да је немогуће да се Косово оцепи, према међународном праву… што је важило за Србе у Отоманској империји не важи за АЛбанце у Србији..
    а Кинези ће још дуго да гледају у празну подсибирску Азију, док се Руси из Сибира масовно селе у МОскву и у БУдву, јер коначно имају слободу кретања унутар Русије …
    и Етиопљани у питома празна поља Шумадије и око НИша, а богами и празни дивни Банат “

    Није важило ни за нас код Отомана, изборили смо се оружјем, једнако као и Арнаути. Нема љутиш. Што значи да могу и да се браним оружјем. Ваш опис је џунгла, људска џунгла. Ако њега има милијарду, нисам га терао да га не вади никада, бранићу своје. Нормално уколико желим.
    Ја желим.

    Тако се траје, тако се и нестаје.

    Sviđa mi se

    • „Није важило ни за нас код Отомана, изборили смо се оружјем, једнако као и Арнаути.“
      тачно али џабе би кречили да на међународникм конгресима нисмо заступали (грађанско) природно право уместо (феудалног) историјског…а то су проф и професорица мудро прескочили.

      Sviđa mi se

  3. „Пише: Игор Караулов, песник и преводилац“
    и код овога тражите логику??? па макар била и руска, много је

    Liked by 1 person

    • Пошто купио – по то продао, јер до сада нисам прочитао ни једну његову књигу нити песму; уосталом, и не волим баш песме које се не могу певати, заправо – не знам зашто их уопште и зову „песме“ 😦 За ову песку коју сам пренео са пријатељског блога, нисам сигуран да ли ју је боље певати или плакати, али личи ми на Тамни вилајет: Зајебаће се како год да ураде 😦

      Sviđa mi se

  4. Тачно професоре. Ви показујете жељу да се играте речима и доказујете промашаје незналица. Нисте ми одговорили. Без увијања у шарени папир, фразе и доказе о нашем незнању у прошлости.

    Да ли сте спремни да браните себе и своје ?

    Или би требали да организујемео расправу шта је то наше, колико је наше и ко смо ми…
    Иначе, знате као и ја да смо могли на конгресима да заступамо шта год желимо, да зовемо то како год желимо. Само смо се одлучношћу да трајемо у намери изборили.
    Колико видим Арнаути, управо сада доказују то своје историјско право на територију, некако и поред жеље никако да видим грађанско право. Код њих је природна (историјска) Албанија, а код нас је галамосвађа да ли треба да постоји било каква наша држава.

    Дакле, да ли сте спремни да браните себе и своје свим средствима ?

    Да проширим, Драгославе, и сви остали који мудрујемо овде, да ли сте Ви спремни ?

    Времена је мало, догађаји се убрзавају, нови ултиматум је ту, пршти на све стране, очигледно је. Хајде да не жмуримо, да се сачувамо и истрајемо.

    Sviđa mi se

    • „Да ли сте спремни да браните себе и своје ?“
      све што радим радим да би “ бранио себе и своје“, не забадам главу у оесак у не уљуљкујем се великом браћом. и трудим се да видим као јесте а не како би желео

      „Или би требали да организујемео расправу шта је то наше, колико је наше и ко смо ми…“
      па та расправа траје ли тарје бар међу нама неколицином..

      „Иначе, знате као и ја да смо могли на конгресима да заступамо шта год желимо, да зовемо то како год желимо. Само смо се одлучношћу да трајемо у намери изборили.
      Колико видим Арнаути, управо сада доказују то своје историјско право на територију, некако и поред жеље никако да видим грађанско право. Код њих је природна (историјска) Албанија,“
      тачно, а Албанци греше са историјским правом … ми смо с њим морали да блефирамо ко матор мачак без зхуба .. за њих је довољно природно, за природну АЛбанију. Срба нема више ни у околини НИша чак ни у Банату… то је проблем „како да одбранимо своје“, који косовским митовима и утварама нећемо решити

      Sviđa mi se

    • Драгославе, и сви остали који мудрујемо овде, да ли сте Ви спремни ?

      Наравно да сам спреман, што рече брм – ништа други и не радим задњих тридесет година него правим децу и ратујем… Мало ли је?! Ако устреба, нисам више хитар ко некад али „осамдесчетворку“ још могу да упртим од заклона до заклона 🙂 Само, овог пута се неће завршити на пуцању и певању. Ако неко мисли да ћу се одметати у гору зелену да би Алека заменио Радуловић или нека друга куротресина, грдно се зезнуо 🙂

      Sviđa mi se

  5. Нити сам помињао мит, нити песак и сан, а ни врућу воду. На велику браћу не рачунам, нити сам икада. Драго ми је када помислим да им иде добро. Времена је мало, и тражим људе који имају вољу да живе. Није нужно да смо истоумци, само да имају жељу да живе и да брину макар зрно заједничке бриге.

    Тражио сам директан одговор, добио сам. Какав такав, задовољан сам.

    Драгославе, време чини своје. Знаш ону, без старца нема ударца. Отрцано али истинито, у породици имам човека који је са пуних шездесет посведочио себе на тај начин, покој му души, умро је у осамдесет седмој, сит живота и задовољан, без да жали за било чим.
    За мрсимуде никада више. За опстанак УВЕК.

    Срдачан поздрав свима.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s