Израелско-арапски спор, за оне који не журе на воз

да Палестинци положе оружје сутра би настао мир. Да Израелци положе оружје Израел би нестао, а са њим и сви Јевреји у њему

Палестинци који живе на такозваним окупираним територијама (појас Газе и Западна обала) не налазе се ни под каквом израелском управом, већ под управом свог политичког представника, Хамаса.

Палестински бомбаши самоубице нису родољуби који се из очаја због тлачења и неслободе убијају у херојском чину побуне и борбе за слободу. Они су исламисти који невернике убијају због џихада а себи обезбеђују директну пропусницу за рај.

У оснивачкој повељи Хамаса, политичког представника Палестинаца, експлецитно стоји да мир са Израелом није могућ.[4] И не само то, већ и да је сваком другом забрањено да о њему преговара. Како онда замишљате те мировне преговоре?

Друга страна медаље

Друга страна медаље

Уколико се о овом проблему обавештавате из водећих мејнстрим медија[1], како људи и иначе чине на уобичајеном површном нивоу који диктира ритам свакодневице, ви о тој замршеној политичкој ситуацији сигурно имате представу као о сукобу у коме јаки и агресивни Израелци тлаче немоћне и невине Палестинце који се боре за државу коју су им Јевреји отели. Штавише, о Израелу ћете чути као о апартхејд држави.

Чињенице су следеће и свако може да их провери:
У Израелу живи око милион и по Арапа, што ће рећи да је 20% израелских држављана арапског порекла. Они у њему уживају апсолутно сва права која и Јевреји. Тачније, Арапи у Израелу уживају грађанска права и личне слободе какве не постоје нигде у читавом арапском свету. Другим речима, најслободнији Арапи живе у Израелу.[2]Израелски Арапи могу да гласају, буду бирани у парламент, држе имовину и воде бизнис без икаквих ограничења. Судија који је бившег израелског председника Моше Кацава послао у затвор због силовања био је Арапин (палестински хришћанин) док се у многим арапским земљама за силовање кажњава жртва а не починилац а често жртву због „укаљане части“ убије неко од ближе породице. Најмлађи израелски амбасадор у историји је Реда Мансур (друз по вероисповести, један облик ислама са елементима гностичких и неоплатонских филозофија). Мис Израела за 1999. годину била је Палестинка Рана Раслан. Где у арапском свету жена може да слободно прошета у купаћем костиму испред севајућих блицева? (Одговарајући на оптужбе исламиста за ширење неморала, себе је описала као „секуларну муслиманку“).

Израел је плуралистичка, либерална демократија, и кад смо већ код тога, једина таква држава на Блиском истоку. Назвати је државом апартхејда је не само лаж и клевета, већ смишљена лаж. Апартхејд је политика строге сегрегације белачког од небелачког становништва који је на снази био у Јужној Африци од 1948. до 1998. године. Црнци нису имали право гласа, нису могли да обављају јавне функције, жене се или удају за белце, нису могли чак ни да користе исте тоалете.

Можемо се питати шта је са Палестинцима који не живе унутар Израела? Нису ли они изложени непрестаним репресалијама и малтретирањима? Палестинци који живе на такозваним окупираним територијама (појас Газе и Западна обала) не налазе се ни под каквом израелском управом, већ под управом свог политичког представника, Хамаса. Тачно је, они стоје у дугим редовима и изложени су контроли и проверама при уласку у Израел, али то је због тога што Хамас сопствени народ регрутује и шаље у самоубилачке бомбашке мисије унутар Израела које за циљ имају убијање израелских грађана. Свака нормална држава заштитила би своје грађане. Тачно је и да је Јерусалим према Западној обали ограђен зидом, тачније већим делом реч је о електричној огради, али он је подигнут како би се спречио упад терориста (узгред, шта је са зидом који је подигнут дуж границе САД и Мексика?). И мера се показала делотворном. Од 2002. када је у палестинским самоубилачким нападима у израелским аутобусима, ресторанима и на улицама убијено 220 људи, до 2008. број жртава палестинских самоубилачких напада сведен је практично на нулу. За разлику од ових насумичних терористичких напада чији је циљ убијање што већег броја цивила, израелски напади су стриктно контролисани и ограничени и, локалном палестинском становништву најављени, с упозорењем који ће циљеви и када бити гађани.

Палестински бомбаши самоубице нису родољуби који се из очаја због тлачења и неслободе убијају у херојском чину побуне и борбе за слободу. Они су исламисти који невернике убијају због џихада а себи обезбеђују директну пропусницу за рај. Самоубилачки бомбашки напад је суманути чин који у себи комбинује исламски култ смрти и исламски антисемитизам. Он представља не борбу за слободу већ борбу (џихад) за ислам и његово ширење у ком починилац постаје „мученик“ за веру. [3]

Суштина израелско-палестинског сукоба није неспремност Израела на уступке (искуство показује да сваки уступак буде дочекан новим захтевима за уступке) већ палестински, и уопште муслимански, антисемитизам индукован исламом. Не ради се о стварању палестинске државе коју су Израелци спремни да признају, већ о уништењу јеврејске. У оснивачкој повељи Хамаса, политичког представника Палестинаца, експлецитно стоји да мир са Израелом није могућ.[4] И не само то, већ и да је сваком другом забрањено да о њему преговара. Како онда замишљате те мировне преговоре? И зашто се и даље упорно претварамо да је проблем у Израелу, који као једина напредна и демократска земља у том региону нема ама баш никакав интерес да буде у непрестаном рату са својим екстремно непријатељским окружењем, а не у Палестинцима? Захваљујући интернету у могућности смо да пратимо арапске ТВ станице на којима се непрестано хвали холокауст и демонизују Јевреји на начин који би био савршено незамислив у било којој цивилизованој земљи. На тим каналима слушамо арапску децу како Јевреје називају мајмунима и свињама, а старији им говоре како је најбоље што у животу могу да постигну да погину славном и мученичком смрћу убијајући Јевреје. У књизи „Бог који мрзи“, Вафа Султан, осврће се и на исламски антисемитизам који се муслиманској деци усађује од малена, као део васпитања – „Јеврејин мора да је реч коју муслиманска деца најчешће чују пре своје десете године. Уједно то је и једна од најтежих речи коју чују јер у њиховој машти сажима визије убијања, изопачености, лажи и покварености. Када се две особе свађају, једна другу називају Јеврејином. Када муслиман жели да изрази презир према некој особи, назваће је Јеврејином. Када неко некога жели да опише као ружног рећи ће да изгледа као Јеврејин. Јевреје држимо одговорним за војне поразе, економску заосталост и технолошку зависност. Верујемо да Јевреји контролишу свет, да читав свет игра како они свирају и да, следствено томе, читав свет жели да нас се реши.“ (Даље у књизи говори о томе како су јој биле потребне године живота у Америци да излечи антисемитизам којим је као дете у Сирији, била задојена).

Западни медији непрестано понављају лаж о некаквој окупацији арапске државе Палестине која је на Блиском истоку започета 1948. године, оснивањем државе Израел. Чињеница је да тада (а ни икада раније) није постојала држава Палестина. Као ни Јордан, Либан, Сирија и Ирак. Блиски исток је вековима (1553-1922) био део Отоманске царевине (а Арапи се на тим просторима појављују тек након војних похода почев од половине седмог века). Територија позната као Палестински мандат, настала на рушевинама Турске царевине 1922. године, налазила се под британском контролом. Британци су обећали да од Палестинског мандата направе државу за Јевреје. Али Винстон Черчил 1922. године 80% Палестинског мандата даје Арапима и та је територија данас држава Јордан чије становништво већински чине палестински Арапи. Дакле, Јордан је већ палестинска држава ако је то оно што Палестинци желе. Уједињене нације 1948. године остатак од 20% Палестинског мандата деле на два дела – један за Арапе, други за Јевреје. Шездесет процената нове јеврејске државе чини неплодна пустиња. Јевреји се бацају на посао и пустару претварају у плодну и напредну државу. Исто су могли урадити и Палестинци, али нису. Новац арапског света уместо за напредак и развој користио се за богаћење појединаца и финансисрање тероризма. Да су Арапи били спремни да прихвате 90% територије Палестинског мандата данас никаквог блискоисточног сукоба не би било.

Одмах по оснивању и признању Израела 1948. године[5], пет арапских држава – Јордан, Сирија, Египат, Либан, Ирак, војно га нападају. Сваки стоти Јеврејин у том рату гине. Арапски напади на Израел понављају се 1967. и 1973. Петнаест година након првог арапског напада на Изарел 1948. образована је Палестинска ослободилачка организација. Газа је у то време била анексирана од стране Египта а Западна обала од стране Јордана. ПЛО не тражи ослобађање ових области већ уништење Израела. Такође, никада није било никаквог покрета ни устанка у самом Јордану где Палестинци чине већину, са захтевом да се створи палестинска држава. Дакле, не ради се о стварању палестинске већ уништењу јеврејске државе.

Јевреји су недобродошли у свим околним арапским државама. Од 1948. године из десетак околних арапских држава етнички је очишћено око 850.000 Јевреја. Израел их је населио у оквиру својих територија. Никада нигде не чујемо о томе. С друге стране преко милион Арапа одлучило је да остане у Израелу и буду његови држављани. И то упркос охрабривањима околних арапских влада да га напусте док израелски проблем не буде „решен“. Махмуд Абас 1976. године у званичном гласнику ПЛО-а у Бејруту, „Фаластин ал-Тахавра“ пише – „Арапске војске су ушле у Палестину да би заштитиле Палестинце од ционистичке тираније али су их уместо тога оставиле и приморале на емиграцију и остављање домова, наметнули им политичку и идеолошку блокаду и бациле их у затворе сличне гетоима у којима су Јевреји источне Европе живели“.

Палестинцима је држава нуђена и 1948. и 2000. Јевреји који у тим областима живе у континуитету дугом 3.700 година имају свако право на постојање њихове државе као и било која друга арапска држава у суседству. Израел је тек мрвица територије огромног блискоисточног пространства. Израел је деветнаест пута мањи од Калифорније и само два и по пута већи од грчког острва Родос. Окружен је са 22 непријатељски настројене исламске диктатуре које су 640 пута веће од ње и имају 60 пута више становника. И већину нафтних налазишта света. Јевреја има 13 милиона у свету, Арапа 300 милиона (заједно са осталом муслиманском браћом чине бројку од 1.4 милијарде). А ипак је Изарел агресор, експанзиониста и одговоран за све проблеме арапског света?

Израел се 2000. године повукао с југа Либана у који је ушао како би се заштитио од напада Хезболаха[6] из тих области. Напади су обновљени чим се Израел повукао и то ракетама иранске производње. Повукао се из Газе 2005. године након чега су одмах кренули Хамасови ракетни напади на Израел.

Дакле, опет, не ради се о палестинској држави, јер Палестинци већ имају једну а Израел је спреман да им призна и другу. Не ради се ни о људским правима јер израелски Арапи слободнији су него било где у арапском свету. Не ради се ни о избеглицама јер су их арапске владе при последњем нападу на Израел позвале на напуштање земље до наводног „ослобођења“ Палестине, што ће рећи, уништења Израела. И та се агенда и даље не мења. Ради се о фанатичној муслиманској мржњи према Јеврејима чији су заточеници Палестинци постали и која је главни узрок њихове беде. Мржњи која је део њиховог идентитета. Ако су Палестинци нечије жртве онда су жртве свог фанатичног исламског руководства.

Проста истина је, много пута изречена али слабо схваћена – да Палестинци положе оружје сутра би настао мир. Да Израелци положе оружје Израел би нестао, а са њим и сви Јевреји у њему.

Антисемитизам у Европи има дугу традицију захваљујући превасходно католичкој цркви. У холокаусту је нестало око шест милиона Јевреја. Многи животи би били спашени да је Јевреје имало ко да прими и пружи им уточиште. Али није било. Израел мора да постоји јер Јевреји морају да имају државу која ће им гарантовати безбедност и спречити да се покољ над њима понови. Начин на који се европски левичарски медији односе према израелско-палестинском сукобу само потврђује неопходност постојања Израела. Јер антисемитизам у Европи, парадоксално здушно подржаван од левичара, добија нове, исламистичке димензије.

Велики јерусалимски муфтија, Амин ал-Хусеини, 1941. године, састао се са Хитлером (и другим водећим нацистичким лидерима, као што су Химлер и Рибентроп).[7] Јерусалимски муфтија од Хитлера је тражио да помогне „решавање јеврејског проблема у Палестини и другим арапским земљама у складу с арапским интересима, истом методом која је успостављена у земљама осовине“. Сви знамо које је то метода у питању. Хитлер му приликом том сусрета потврђује да су Јевреји главни нацистички непријатељи али одбија муфтијин захтев за подршком јер за то „није прави тренутак“. Муфтија му се захвалио на симпатијама које је одувек показивао према Арапима а посебно за палестинску ствар, а које је јасно изразио у својим говорима. А затим је додао да су Арапи природни пријатељ Немачке јер имају заједничког непријатеља – Јевреје. Хитлер му је одговорио да је Немачка одлучна у бескомпромисном рату против Јевреја. Да то природно подразумева и противљење јеврејској држави у Палестини. Да ће Немачка Арапима ангажованим у истој борби пружати позитивну и практичну помоћ јер је немачки циљ уништење јеврејског елемента који постоји у арапској сфери. Кад за то дође тренутак муфтија ће бити најауторитативнији гласноговорник арапског света.

Југославија је 1945. године тражила да се против муфтије подигне оптужница за ратне злочине због његове улоге у регрутовању 20.000 муслиманских добровољаца за СС који су учествовали у убијању Јевреја у Хрватској и Мађарској. Муфтија је из француског притвора побегао 1946. године али је своју борбу против Јевреја наставио из Каира и касније Бејрута све до смрти 1974. године. [8]

У недељној проповеди у јерусалимској ал-Акса џамији, лета 1997. Икрим Сабри, муфтија Палестинских власти призива Алаха да уништи Америку коју „контролишу ционистички Јевреји“, а затим изјављује – „Алах ће осветити, у име свог Пророка, колонистичке насељенике који су потомци мајмуна и свиња“.

Када год се Израел брани од тероризма на улицама европских градова могу се видети левичари са транспарентима „Сви смо ми данас Хамас“ (пошто се претходно упорно игноришу стотине иранских ракета испаљених из Газе на Израел) што је исто као да пише – „Сви смо ми нацисти“. Ти људи су једноставно инструмент Муслиманског братства у њиховој ирационалној мржњи према Јеврејима. Они су део пропагандне кампање која би запањила и Гебелса. Ништа се на Блиском истоку неће променити све док Запад не скупи моралне снаге и гласно и јасно именује проблем – а он је муслиманска фанатична мржња према Јеврејима, прописана Кураном и усађивана у мозгове малих муслимана, из генерације у генерацију, од стране верских фашиста који чине политичко руководство Палестинаца и осталих Арапа. Проблем није политички већ религијски, а Израел данас је прва линија одбране од незаустављивог исламофашизма.

Западњачко повлађивање и непрестано тетошење Палестинаца, и уопште Арапа, открива сав прикривени европски либерални расизам. Арапима је дата бланко карта за варваризам док се Израелу стеже омча око врата ускраћивањем легитимног права на одбрану. Запад тиме, заправо, открива да не верује у њихову способност (муслиманску – прим.дрп) еманципације и цивилизованог понашања. Иначе би исте стандарде одговорности и цивилизованог понашања примењивао и на њих као што их примењује у односу на све остале. Али то није случај. Уместо тога Запад непрестано повлађује једној суманутој и крвавој идеологији и њеним убилачки агресивним заступницима. Ако то није расизам, онда шта јесте?

Миру на Блиском истоку, а и у добром делу света, можемо се надати једино ако Запад одбаци свој латентни расизам у односу на Арапе и остали муслимански свет, а који се тако очигледно чита у уверењу да нису способни да достигну цивилизацијске стандарде 21. века, и учини им огромну услугу која ће се састојати од тога да им се отворено, јасно и гласно саопшти да је време да одбаце своју инфантилну, дивљачку идеологију која се више неће толерисати ни под каквим изговорима, укључујући и оне либерално расистичке.

 

 

[1]На западу у анти-израелској пропаганди предњаче норвешки и шведски медији (у Британији лист Гуардиан). Степен необјективности норвешких и шведских медија у једном од својих клипова Кондел с правом назива „скоро исламски антисемитским“. У фебруару 2013. непознати нападач покушао је атентан на данског историчара и новинара Ларса Хегедарда, уредника Диспатцх Интернатионал. Многи светски медији известили су о томе називајући Хегедарда у својим извештајима „критичарем ислама“ или „проминентним критичарем силама“. Шведски медији су га упорно називали „непријатељем ислама“ и „расистом“. Хедегард је одлучио да шведске медије тужи за клевету.

[2] 82% израелских Арапа радије би били држављани Израела него било које арапске земље, податак узет из студије „Патриотисм анд Натионал Сецуритy“ коју је спровео Институте фор Полицy анд Стратегy, Лоудер Сцхоол оф Говернмент, Дипломацy анд Стратегy 2006.

[3] Џихад се односи на цео свет који још увек није под муслиманском влашћу, али посебно на оне његове делове који су некад били под муслиманском влашћу. То је случај са Израелом. Али не само. Турски премијер Реџеп Тајип Ердоган у јулу 2012. изјавио је да му је бивши лидер босанских муслимана, Алија Изетбеговић, „пред смрт оставио у аманет Босну“ рекавши му да је Босна „оставшина Османлија“. Такође изјављује да би турска војска била у обавези да помогне Албанцима у стварању Велике Албаније.

[4] Израел ће постојати док га ислам не буде збрисао, баш као што је збрисао и оне пре Израела – из повеље Хамаса. У повељи се тражи „ослобађање Палестине од Јордана до мора“, у преводу уништење Израела.

[5] Исте године, оснивач Муслиманског братства, Хасан ал-Бана, изјављује – „Ако заиста дође до стварања јеврејске државе, Арапи ће Јевреји који међу њима живе подавити у мору“.

[6] Хезболах – партија бога. Оснивач и вођа ове „партије бога“, Хасан Назралах о Јеврејима говори као о „канцеру који се сваког тренутка може проширити, а решење израелско-палестинског сукоба види „искључиво у нестанку Израела“ за који каже да је добар само „због тога што су се Јевреји у њему окупили на једном месту тако да не морају да их гањају широм света“.

[7] Обавеза ношења жутих платнених ознака (или других сличних детаља у сврху разликовања немуслимана, као што су појасеви, покривала за главу или ланци) уведена је у деветом веку у Багдадском калифату (девети век је, иначе, чувени „златни век“ ислама) за Јевреје и хришћане. Одатле се проширио у средњевековну Европу где се, природно, односио само на Јевреје. И Хиндуси у Индији под муслиманском влашћу морали су носити ознаке за распознавање. Та пракса обновљена је у Авганистану под талибанском влашћу.

[8] Породица Хусеини наставила је да игра важну улогу у палестинском политичком животу. Фајсан Хусеини, чији је отац био нећак великог јерусалимског муфтије, до своје смрти 2001. Сматран је за једног од водећих гласноговорника на територијама.

Пише: Александар Ламброс

Наслов и опрема: дрп

Advertisements

22 mišljenja na „Израелско-арапски спор, за оне који не журе на воз

  1. „Написат ову реченицу непосредно пре „Palestinci koji žive na takozvanim okupiranim teritorijama (pojas Gaze i Zapadna obala) ne nalaze se ni pod kakvom izraelskom upravom, već pod upravom svog političkog predstavnika, Hamasa“, могуће је само унутар особеног срБског поимања „либералне“ државе и „вишенационалне“ нације карактеристичног за срБску странку (људскијех и мањинскијех) права.
    Из истог „одсуства“ разлога и бар подједнако зло албанско становништво на Косову бунило се пола века, иако је живело у „pluralističkој, liberalnој demokratiji“ краљевине, додуше на парчету територије на ком се, будући проглашена за окупациону зону и војну управу, није „имплементирала“ иста, па су вршљали Пуниша Рачић – Немањић и мали Пашићев, праћени толерантним ћетницима. Такође, касније се нису налазили под србијанском управом већ под управом својих представника у скупштини Косова. И опет се бунише кад им Слоба недаде шта политички представници искаше. СрБско Косово је израелофил(истиј)ска правда.“

    Веома осебујна гимнастика, нажалост – без основа. „Зло албанско становништво“ је у време краљевине живело под војниом упраВОМ јер је одбијало да прихвати резултате управо завршених ратова. Држава наследница Отоманске империје, па чак и ако је случајно реч о Србији – ИМА ПРАВО ДА ОДРЖАВА РЕД И УСТАВНИ ПОРЕДАК НА ЦЕЛОЈ СВОЈОЈ МЕЂУНАРОДНО ПРИЗНАТОЈ ТЕРИТОРИЈИ. То не само да јој је неспорно право, већ је и међународна обавеза. Да подсетим, један од основних постулата модерне државе је „… власт на целој територији“; онај ко не може да врши власт, није способан ни да има државу. Не капирам шта теби овде није јасно. То што су на територији Косова својевремено вршљали Пуниша и Рада Пашић, никако није довољан разлог за препуштање дела државне територије Харадинају и Тачију. Једноставно, то тако не функционише нигде па ни у Дизниленду.

    Али, твоје еластична принципијелност је већ постало легендарна… Када говоримо о Србима из Хрватске и БиХ – требало је да се у институцијама тих држава политичким средствима боре за своја права, а оружана побуна против фрањиног и Алијиног режима је неприхватљива; међутим, Палестинци имају сва права света да распаљују по израелским насељима и Јеврејима где и кад год им се наврне, ракетама, бомбама и људима- бомбама. Мало АлФатах, па кад се уморе и истроше, они испадну мудри и склопе мир са Израелом, а бомбардовање наставља Хезболах… А кад Јевреји и ове прореде, команде ЛРЛ преузима баја из Хамаса, али то нема везе јер Хамас није палестински народ, а онај богати бродовласник уопште не плаћа рекет, већ је реч о фином човеку кога су сионски мудраци протерали јер једноставно поред себе не трпе никог ко не зна Талмуд наизуст… И на крају, само бих мало допунио Ламброса (ко га јебе, он ово свеједно не чита 🙂 ): Латентни расизам кога леваци са запада и истока западног света исказују према Палестинцима, идентичан је оном кога бркате феминискиње исказују према уредним и женственим неистомишљеницама. Зато, сигуран сам да су сузе које се диљем интернета лију за палестинским жртвама крокодилске. И стварно за крај – једно реторичко питање: Шта мислиш да би се десило са Израелом да Арапи имају нуклеарно оружје?

    Sviđa mi se

    • опет читаш и оно што не пише… нигде не пише да сам ја написао да је војна управа ни добра ни лоша, .. и да ниеј била неопходна … само да ТО није либерални парламентаризам.. и само сам то упоредио са „ливбералним парламентаризмом“ који трпе у Гази ограђени са свих страна без слободе кретања…. Палестинци су предствљени у скупштини онолико адекватно колико су Албанци били у краљевини..такође нигде не пише да ја тврдим“ требало је да се у институцијама тих држава политичким средствима боре за своја права, а оружана побуна против фрањиног и Алијиног режима је неприхватљива;“, дапаче „Нешто ми звучи познато и ово: „da Palestinci polože oružje sutra bi nastao mir. Da Izraelci polože oružje Izrael bi nestao“ (кад наше племе убије њих то је добро, а лоше је кад исто учини суседно племе). Исто говораху и Туђманисти за „локалне балван Србе“.
      гледе Хамаса и Израела – бомбардовање цивилних циљева је „учинковито“ колико и бомбардовање Сарајева – све су уништилио сем непријатеља

      Sviđa mi se

      • бомбардовање цивилних циљева је „учинковито“ колико и бомбардовање Сарајева – све су уништилио сем непријатеља

        Ок, онда да не одговарају на ракете из Газе? И кад смо већ ту – одакле било коме право да од неке сабре очекује да више брине о палестинском детету него што то чини палестинка која га је родила?!

        Sviđa mi se

      • „одакле било коме право да од неке сабре очекује да више брине о палестинском детету него што то чини палестинка која га је родила?!“
        to pitanje lebdi u MOM tekstu uz podvarijantu kad zameniš reči palestinsko sa izraelskim

        „Ок, онда да не одговарају на ракете из Газе?“

        „Neznatan broj raketa ručno napravljenih u Gazi prodre kroz „Gvozdenu kupolu“, senzacionalnu protivraketnu izraelsku odbranu. Netanjahu to vrlo dobro zna. Uprkos tome on iz razloga unutrašnje politike nastavlja da drži svoju zemlju u grotesknoj psihozi.

        Do danas u podne, u nedelju, po palestinskom vremenu, izraelske rakete su usmrtile 404 Palestinca, a povredile najmanje 2815. Broj raste iz časa u čas. Sedamdeset pet odsto su nedužni civili.

        Hamasove „rakete“ su ubile 2 Izraelca i povredile 7. Od početka izraelske kopnene ofanzive poginulo je još 4 Izraelca.“
        http://pescanik.net/2014/07/prokleti-ovog-sveta/

        naravno ako nisam uz Netanjahua ne znači da sam uz Hamas ..i da negiram državu Izrael, naprotiv želim im opstanak, al ako ovako nastave, opsttaće ko mi na Kosovu

        Sviđa mi se

      • Хамасове ракете су израђене углавном у Ирану. Ручно или не, сумњам да Израелу из чисте мржње смета иранска војна индустрија. Узгред, Газа има излаз на отворено море…
        Што се тиче „сензационалне противракетне одбране“ Израела, како се само Јевреји нису досетили да паре од дијаспоре и САД спичкају на јахте и докторате ?! Јбт, онај из Брунеја кућу покрио златом, у Емиратима се иживљавају са највишим зградама на свету а сви заједно кукају како су муслимани угрожени због сиромаштва… менталитет бато.

        Sviđa mi se

    • „сигуран сам да су сузе које се диљем интернета лију за палестинским жртвама крокодилске. И стварно за крај – једно реторичко питање: Шта мислиш да би се десило са Израелом да Арапи имају нуклеарно оружје?“
      ništa, тј. исто што и Пакистанцима од Индуса
      „сигуран сам да су сузе које се диљем интернета лију за палестинским жртвама крокодилске.“
      о ТОМЕ је први пасус МОГ текста „Љубитељи Палестине користе методе проверене још од Маркала…Поента је у хришћанској саосећајности, израженој у гвозденој вољи да се патње деце користе за самопромоцију.“

      Sviđa mi se

  2. Ово није текст за оне који се не журе, већ управо за оне који се журе, и немају времена за друго.

    ” Да Израелци положе оружје Израел би нестао, а са њим и сви Јевреји у њему.(…) Израел мора да постоји јер Јевреји морају да имају државу која ће им гарантовати безбедност и спречити да се покољ над њима понови.”

    Сем ове тачне констатације, текст обилује оспоравањем примене тог принципа било коме сем Израелу.

    “У оснивачкој повељи Хамаса, политичког представника Палестинаца, експлецитно стоји да мир са Израелом није могућ. (…) Ради се о фанатичној муслиманској мржњи према Јеврејима чији су заточеници Палестинци постали и која је главни узрок њихове беде. Мржњи која је део њиховог идентитета.”

    Шта ли пише у израелској ”оснивачкој повељи”, љубав и братство међу народима? На чему је базиран израелски идентитет? У ИЗРАЕЛУ НЕМА ИЗРАЕЛАЦА:

    http://www.frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=8&idnovost=37469

    ”У Израелу живи око милион и по Арапа, што ће рећи да је 20% израелских држављана арапског порекла.”

    На Косови живи одређен постотак Срба, можемо ускоро сличну аргументацију и тамо очекивати.

    ”Они у њему уживају апсолутно сва права која и Јевреји. Тачније…”

    Тачније окупирани ужива сва права као и окупатор, сем што окупатор, са све женама, носи оружије, а робу је забрањено. Роб нека слободно гласа на изборима. А може да седне у кафић и покуша да се упуцава наоружаним јеврејским тинејџеркама.

    ”Арапи у Израелу уживају грађанска права и личне слободе какве не постоје нигде у читавом арапском свету. Другим речима, најслободнији Арапи живе у Израелу.[2]Израелски Арапи могу да гласају, буду бирани у парламент, држе имовину и воде бизнис без икаквих ограничења.”

    Јадни житељи арапског света, појма немају да није битно да ли живиш добро и свој на своме (нпр. сиромашни Катар, не морамо даље) већ је битно да ли гласаш за састав израелског парламента.

    ”Где у арапском свету жена може да слободно прошета у купаћем костиму испред севајућих блицева?”

    Да, тамо су приморане да се скидају само пред својим мужевима, нема татране. У Израелу слободно могу да опслужују, и Арапе и Јевреје. Решење – окупација преостале Арабије од стране Израела, и демократизација њихових жена.
    Баш су незахвални ти Арапи, брига их за арапску мис Израела. Имамо паралелу српске незахвалноснти, данас су ретки искрени Срби који признају да су јаничари били привилеговани, и да родитељска туга због отете деце није ништа друго до себичност.

    ”Црнци нису имали право гласа, нису могли да обављају јавне функције, жене се или удају за белце, нису могли чак ни да користе исте тоалете.”

    Дакле, Арапи се нормално жене Јеврејкама, и то је уобичајена појава у Израелу.

    ”Палестински бомбаши самоубице нису родољуби који се из очаја због тлачења и неслободе убијају у херојском чину побуне и борбе за слободу. ”

    За разлику од јеврејских бомбаша који су нападима на цивилне циљеве допринели стварању Израела. Савремени бомбашки напади на цивиле су Израелов патент.

    ”Они су исламисти који невернике убијају због џихада а себи обезбеђују директну пропусницу за рај.”

    Најволим када прочитам ову реченицу од некога ко заступа јеврејску страну, и тако видим да аутор своје читаоце сматра идиотима.

    ”Самоубилачки бомбашки напад је суманути чин који у себи комбинује исламски култ смрти и исламски антисемитизам.”

    Мој верни глупи читаоче, можемо до сутра овако, у форми сам.

    ”Територија позната као Палестински мандат, настала на рушевинама Турске царевине 1922. године, налазила се под британском контролом. Британци су обећали да од Палестинског мандата направе државу за Јевреје. Али Винстон Черчил 1922. године 80% Палестинског мандата даје Арапима…”

    Али, 20% одлази јеврејима, који су, приликом оснивања Палестинског мандата, на том делу територије чинили удео становништва НЕЗНАТНО ВЕЋИ ОД ХРИШЋАНА са којима су заједно чинили око 20% популације. На Британце је ради тога вршен притисак, између осталаг, и БОМБАШКИМ НАПАДИМА НА ЦИВИЛЕ.

    ”Јордан је већ палестинска држава ако је то оно што Палестинци желе.”

    СР Србија је већ српска држава, ако је то оно што Срби желе. Псине преко Дрине!

    ”Суштина израелско-палестинског сукоба није неспремност Израела на уступке.”

    Каква прљава реторичка реченица. Суштина наше полемике није у томе што је мој опонент педер.

    Какви ”уступци” државе која се уклинила међу Арапе силом, силом основана, силом се шири, и силом се одржава? Драго моје дете, ако се договоримо, можда ти ”уступим” парченце чоколаде коју сам ти узео. Можда, једнога дана.

    Овако можемо до сутра, цео текст је смеће. Дипломатски односи са Израелом, па и УЧЕЊЕ ОД ЊИХ, нису исто што и гутање глупости, напротив.

    Liked by 1 person

    • Осим вредног линка (који ме обрадовао јер видим да и неки блесави Израелци имају идеје сличне мојима) по обичају нисте изнели ни један аргумент. Идемо редом.

      Сем ове тачне констатације, текст обилује оспоравањем примене тог принципа било коме сем Израелу.

      Где, где?

      Шта ли пише у израелској ”оснивачкој повељи”, љубав и братство међу народима?

      Реците нам јер немамо појма, а баш нас занима… Пише ли можда како Арапи немају право на своју државу?

      На Косови живи одређен постотак Срба, можемо ускоро сличну аргументацију и тамо очекивати.

      Када би се израелски Јевреји понашали попут косовских Срба, и њих би у Израелу ускоро живео „одређен постотак“;срећом по њих, они из историје извлаче поуке на основу којих планирају уместо да се препусте чарима гуслања и кукања на цео свет.

      У Израелу слободно могу да опслужују, и Арапе и Јевреје.

      Може бити, али оне из Израела могу и да оду на друго место кад год им „опслуживање“ досади. Могу ли у слободном арапском свету да промене ајнцуг кад им досади да ходају као покретни шатори?

      Дакле, Арапи се нормално жене Јеврејкама, и то је уобичајена појава у Израелу.

      Верујем да им нико не брани да се жене; али исто тако верујем да у Израелу нико никога не може ни да присили да се уда/ожени против своје воље (као на неким другим слободарским местима).

      ”Они су исламисти који невернике убијају због џихада а себи обезбеђују директну пропусницу за рај.”

      Најволим када прочитам ову реченицу од некога ко заступа јеврејску страну, и тако видим да аутор своје читаоце сматра идиотима.

      А зашто их молићу лепо убијају? Мисле да ће Јеврејима досадити арапска мржња па ће се одселити?

      Али, 20% одлази јеврејима,

      Дакле, Јеврејима је превише и 20%? Јел што су издали Христа или има и неки други разлог?

      Драго моје дете, ако се договоримо, можда ти ”уступим” парченце чоколаде коју сам ти узео.

      Али драги Клаусе, Јевреји нису узели ништа Арапима него Британцима. Замислите да вам град у коме живите додели плац за градњу куће, а неки комшија стане испред вас са секиром и каже да од градње нема ништа, јер је он навикао да на том земљишту напаса овце…

      Овако можемо до сутра

      Можемо, само мало касније, мислим да ми прети неки озбиљан секс 🙂

      Sviđa mi se

  3. Вредан линк који сам оставио недвосмислено доказује да Израел није држава ”Израелаца”. Колико је то у складу с вашим погледима, није био циљ мог – по обичају потпуно неаргументованог – коментара.

    Оспоравање Арапима коришћење насиља које је ФУНДАМЕНТ Израела, оспоравање религијског фундаментализма, етничке искључивости, па и мржње, тема су овог текста, колико ме сећање служи. Можда ме сећање слабо служи.

    Такође сам се похвално изјаснио о способности Израела и оправданим разлозима да се од њих учи. Добијање ЦЕЛЕ територије (тј 20% Палестинског мандата) на којој у старту чините 10% популације, изузетан је успех, до кога се није дошло демократским методама. Њихова популација је била незнатно већа од хришћанске, на територији данашњег Израела. Промена тог омера такође нема везе са слободарским традицијама, као ни са ”борбом против Британије”.

    Ваша игра на антисемитизам и феминизам није коректна, али је зато у складу са израелском пропагандом. За мртву арапску децу су криви арапски примати који учадорују жене. То је одузимање легитимитета да Арапи живе и имају чак и државу, стога није погрешно стоку третирати као стоку.

    Liked by 1 person

    • линк који сам оставио недвосмислено доказује да Израел није држава ”Израелаца”.

      Као што ни Србија ниоје држава Србијанаца. Само то сам хтео да истакнем, и то је оно због чега мислим да је линк вредан. Као што видите, и по томе смо ми Срби ближи Јеврејима него Арапима.

      Оспоравање Арапима коришћење насиља које је ФУНДАМЕНТ Израела,

      Може бити, али уврежено је мишљење да је фундамент Израела у Кнесету и Тори. Овог пута, приклонићу се светском мејнстриму.

      Добијање ЦЕЛЕ територије (тј 20% Палестинског мандата) на којој у старту чините 10% популације, изузетан је успех,

      Тај успех не би био ни близу изузетног да Арапи у својој бахатости нису покушали да игноришу Британце, а униште Јевреје. Као што знамо, то је само прва од њихових пословично лоших процена, какве су их водиле кроз све будуће ратове. Зашто би се овог пута било шта променило? Ствар не може бити простија: У рату побеђује онај ко има бољи мотив (разлоог) за борбу; Арапи се боре за земљу, Јевреји за опстанак на том простору. Чија мотивација је јача – процените само, не морам ја све 🙂

      Промена тог омера такође нема везе са слободарским традицијама, као ни са ”борбом против Британије”.

      Омер се пореметио само због насељавања јевреја из других делова света, а не због некаквог прогона који јеврејска држава врши над нејеврејима, ако сте на то мислили. А ко је српским вождовима бранио да насељавају Космет? што истини за вољу и јесу покушали, али са крајишком старчади и погубљеном сиротињом која није ни била свесна где су је довели… Да не причамо како је све било без плана и прекасно.

      Ваша игра на антисемитизам и феминизам није коректна,

      Може бити, пролети ми неки ударац испод појаса 😦 Мада, тај антисемитизам вам није нешто; будући да се залажете за права Арапа (такође семита) на клање јевреја, мислим да би „антиционизам“ био коректнији термин.

      То је одузимање легитимитета да Арапи живе и имају чак и државу,

      Арапима нико не оспорава право на државу, штавише – имају их неколико многољудних. Ја им оспоравам право на уништење Израела, што је ако се сећате – кључни разлог зашто се преговара онако преко оне ствари и на гурање од САД. како преговарати са неким ко јасно и гласно каже да му је први и последњи циљ да тебе нема?!

      Sviđa mi se

  4. да Арапи у својој бахатости нису покушали да игноришу Британце, а униште Јевреје.

    ОВО ПРЕВЕДНО НА СРПСКИ ГЛАСИ: да сРБИ у својој бахатости нису покушали да игноришу НЕРМЦЕ, а униште ДОПИШИ БИЛО КОЈИ НАРОД САРАДНИКА НАЦИСТА..
    што би реко Клаус „Оспоравање Арапима коришћење насиља које је ФУНДАМЕНТ Србије

    Sviđa mi se

  5. Поента мојих коментара је потреба за јасним дефинисањем циљева и противника, а не бављење Ламбосовом пропагандом. С тим у вези сам такође оставио занимљив линк:

    http://nkatic.wordpress.com/2012/06/04/dobri-i-losi-daci-carla-schmitta/

    Мислим да је паралела међу терминима Израелац и Србијанац потпуно неадекватна, нарочито ако имамо у виду разлику у појмовима Јевреј и Србин. Покушајте Јевреју да причате против његове вере и историје и видећете како ћете се провести. Нејевреји у Израелу нису војни обвезници.

    На какву су се идеологији наслањали израелски терористи приликом стварања Израела, на какву се наслањају сада? Тора није мирољубива књига, нити верски толерантна, да не ширимо причу на Талмуд, који је свакако важнији од Кнесета. Као и чињеница да јеврејско учешће у поседовању целокупног светског богатства и медија не може да се упореди са српским, да се изразим крајњим еуфемизмом, јер је прилично непримећено код масе која симпатише револуцију.

    Дехуманизација непријатеља је један од специјалитета Израела. Тако непријатељ није непријатељ, већ реметилачки фактор, безлична маса која нема људско достојанство. Арапима нико не оспорава државу, али пошто се ради о зверима, то је сасвим непотребно. Ни Србима нико не оспорава државу, преко Дрине и даље од приобаља. Ако не можете да учите из блискоисточног искуства, можете из српског, властито искуство је задње уточиште знања.

    Србима је парламент важнији од властите епике. То је за почетак, а разлике су невероватне, нема несличнијег народа Србима од Јеврејског.

    Sviđa mi se

    • Мислим да је паралела међу терминима Израелац и Србијанац потпуно неадекватна,

      Напротив, врло је адекватна. Како Јевреји одбијају да као себи равне у правима и обавезама признају израелске нејевреје, тако се и „прави“ Срби гнушају интегративног србијанства као националне стратегије. Нисам нарочито начитан, али се сматрам довољно искусним да знам како су највећи агресивци или физички хендикепирани (ех да ми је твоја снага), или старци (ма само да сам твојих година…) или кукавице које увек имају пречег посла (само да ми тетка није болесна…), да највеће „мушкарчине“ на крају испадну латентни педери (види ону што има чупаве ноге), тако знам да паничну потребу за „одбраном“ својих „теорија“ по правилу имају људи којима фале аргументи. Зато се израелске Јеврејчине плаше муслиманско-хришћанске коалиције која би их једног дана могла надгласати, као што се Србенде без мане и страха панично плаше да им неко не одузме косовски мит, светосавље и тапију на паћеништво. Уместо да користимо асимилационе капацитете које још колико-толико поседујемо, ми се делимо на све мање и мање групице истомишљеника (навијача) и ултимативно захтевамо да несрби постану Срби, или нам барем признају господство, част и власт, или нека се селе одакле су дошли… За то време, људи нас гледају као да смо се најели црвених печурака са белим туфнама и не могу чудом да сае начуде шта нам пада на памет: Народ који последњих 25 година губи све, од територија до народног самопоштовања – понаша се као кафански шибаџија свестан да ускоро иде на робију па покушава да разбије још коју главу, „кад је бал нек’ је маскенбал. Мислим – страшно. У то име, имам и ја један линк: http://www.tarzanija.com/zasto-se-narod-u-srbiji-ne-buni/

      Тора није мирољубива књига, нити верски толерантна

      То нисам ни рекао. Тора је први део Библије, Стари завет, кога поред Јевреја поштује и већина хришћана као и ученији муслимани. На постулатима Торе и законима Талмуда јеврејство је функционисало више од три миленијума пре Христа; то нико озбиљан не може да занемари а нарочито не би требало да очекује како ће за љубав интернет – хуманиста Јевреји одустати од принципа који су им помогли да преживе Набукодоносора, Рамзеса, Римљане а богами и Хитлера. Значи, преговори уз обостране компромисе или рат до истраге једних или других.

      Дехуманизација непријатеља је један од специјалитета Израела.

      Није, него је реч о психолошком алату кога користе све армије и обавештајне службе света. Много помаже код људи који имају савест. Онима другима није потребно да разговарају са психотерапеутима, они имају хоџе, муле, обећани џенет и хурије за шехиде.

      Ни Србима нико не оспорава државу, преко Дрине и даље од приобаља.

      Напротив, оспоравају им је многи, ови за чија „права“ се залажете су се на том плану баш истакли. Кључне речи: Ел Муџахедин, Озрен, Возућа, Тешањ… Покојни Ариел Шарон је био један од ретких западњака који се јасно супротставио Клинтону по питању сврсисходности бомбардовања Срба, а Мадлен Олбрајт се више трудила да „ствар“ објасни њему него Примакову и неурачунљивој пијандури Јељцину.

      Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s