Икарова јаја

faltung

 

 

Као љубитељ аеронаутике и инжењеринга, моји избори за дискусију су поприлично сведени у земљи Србији али такође и на “светској мрежи”. Но, у последње време, успео сам да нађем времена да започнем пар дискусија које су се све завршиле на исти начин. Овај исход, ме је нагнао да се дубоко замислим над сопственим ставовима и резултат тога је овај текстић. С обзиром да сам већ положио динамику кривих флуида код професорке Марице, верујем да ћу са истим жаром добро обрадити и ову тему.

Наиме, правило број један када покушавате да покренте конструктивну дискусију која се тиче фундаменталних ствари, јесте да имате челичне живце и да не скрећете са циља, тј са конструктивне дискусије. Они који ће вас скренути са курса, деле се у две групе. Прва су “стручњаци” и друга су “википедичари” и обе групе ће вам врло брзо ставити до знања да вам ту није место јер
а) не знате довољно да би учествовали у дискусији и
б) не знате довољно да би сте учествовали у дискусији.
Сада ћу се бавити овим групама посебно.

Група 1- “Стручњаци”.

Стручњаци се састоје углавном од пензионисаних радника у авио индустрији, професора мада има и активних али врло ретко. Ради се о људима који су свој зенит имали негде у 60им и 70им годинама и сада су у пензији или пред њом.

Профил стручњака варира али углавном орбитира око следећих чинилаца. Ради се о људима који су уложили своје време и труд, јер сам аеро инжењеринг је изузетно комплексна ствар и захтева мулти дисциплинарни приступ, тачније захтева врло широк угао гледања на ствари како би се добила свеобухватна слика о предменту. Е сад…

Знајући да широкоугаони људи у то доба, 1960 и 1970 године, представљају потенцијални проблем, држава је чинила све да исте или стави под сопствену контролу или елиминише. Начин на који су стављани под контролу јесте био да се они запосле у војсци а начин елиминације био је њихово стручно усавршавање, тј слање у иностранство и то по могућству у пичку лепу материну тако да се никада  не врате у земљу. Из овога проистиче да је барем 50 посто професора на факултетима у ствари радило за ДБ и да су били најобичнији тастери. Да би сакрили своју праву намену, они никако нису могли активно да се баве науком а то значи да поред теорије је потребна и пракса, већ су форсирали теорију из простог разлога јер би их пракса разоткрила да су тастери. Других 50% професора су били или лобисти страних утицаја, земаља и компанија или чисти апаратчици. Да би све ово лепо функционисало, одржавање имиџа је било од пресудног значаја. А то се постизало ауторитативиним начином предавања где се инсистирало на бубању а не на учењу. На СКЛАДИШТЕЊУ а не на СИНТЕЗИ и ИЗГРАДЊИ нових метода рада. Било како било, широкоугаони људи су били подређени процесу отупљивања, којима се њихова креативна енергија просто речно “штројила”. Тако је образовани систем, по методу негативне селекиције правио армију трутова, неспособних за критичко и креативно мишљење. Ти трутови поседују велико теоријско знање али практичан рад се сводио искуљчиво на бубање упупутстава за употребу и приручника за одржавање. Управо овај део, слепо држање приручника, код њих ствара осећај самопоуздања, из кога израста сујета велика као космос, те тако долазимо до основне карактеристике “стручњака” а то је нарцисоидност.

Сликовито, животни пут “стручњака” за ваздухопловство почиње овако. У почетку беше чиста љубав, жеља и нада које стварају ентузијазам. Током школовања следи штројење и разочарење у своје младалачке снове, међутим како је већ уложено толико много и ишчекивања околине су велика, добровољно се улази у “машину” и прихвата рад у струци и плата са свим сигурностима која такав рад омогућава. Онда следи таворење деценијама рада по шаблонима. Сво време сујета расте док се душа цепа између мржње према себи јер се направио “пакт” са ђаволом и доброг живота који рад у струци пружа. Ту се онда јављају “излети” у алкохол, обждеравање или курвалук, како би се тензија смањила. Међутим, како наука и техника напредују а напердују искључиво због праксе, теоријски стручњаци, пошто у суштини мрзе свој позив почињу то да преносе својим подређенима, било да су то студенти или нови радници. Такође, они константно морају одржавати систем у коме су увек они главни и незамењиви, те тако без проблема спотичу способније од себе. Такође, да би били главни, а задњи пут су књигу отворили 1962 године, они морају да спречавају модернизацију, јер онда би свима било јасно да су они превазиђени и да морају да буду замењени. Тако, како им је остало још пет година до дебеле пензије, они грчевито спречавају модернизацију, штитећи своју гузу.

“Стручни” пројекти које су спроводили углавно су се сводили на копирање стране технике, претежно совјетске. Како је совјетска техника била груба, места за “домаћу памет” је било да се ту и тамо нешто мало побољша са западном техником и то је то. Буџење једном речју. И то када се радило, радило се да се задовоље “јагњеће” бригаде политичара, тј пројекти су били тренди, политички пројекти а не пројекти из потребе, јер се дубоко веровало да “мило јагње” СФРЈ може довека да лапће две сисе.

Они највише мрзе конструктивне теме и дијалоге, јер их они директно погађају у живац, у онај моменат када су они сами, пуни ентузијазма закорачили у тај свет као и на моменат када су се системске маказе заклопиле око њихових научних тестиса. Због тога, њихови одговори су кратки, пуни презира, обавезно у себи имају неке мало знане информације из праксе, типа радили смо ми то само се о томе није говорило, чисто да се потврди њихов “стручни статус” и то је то. Када их питате да ли би могли поново да раде “те” и “оне” ствари, одговори су да не јер фали људи, нема се пара, нема се људи, нема се босанске “јањетине” под сачем код Мује, конобарице на некој “цести” која је радо давала, викендице на Јадрану и тако то. Док је било Југославије “нешто се и могло урадити” али сада не. Што су урадили урадили су и то је то, немој да смараш.

А радили су курац, јер сав њихов рад се показао 1999. године.

Група 2- “Википедичари”

Просечан “Википедичар – аеро наутичар” је сав у тренду и модерности. Он  признаје само оно што је аплоудовано пре месец дана, остало све је превазиђено и застарело. Његово знање је супер модерно, он зна сваку адресу где се може наћи одговор на свако питање које му се постави. Ако га питате било шта, добићете једно 10 УРЛ-ова где се лепо објашњава зашто то што питате нема смисла и зашто не може да се уради. Ако му поствите логично питање два пута, крстиће вас да сте-трол. Он увек цени само оно најбоље и он би да купи рецимо ескадрилу Су-35 и да заврши “посо” ако је русофил. Или “Еурофајтера” ако је демократор. А то што сат времена лета на “Јурофајтеру” кошта 40.000 еура, што ако на Су-35 пукне гума мора да се врши ребаланс буџета за следећу годину, како би се иста заменила. то њега не интересује. Лако би он набавио само да му неко да паре и очас посла би он то средио.

“Википедичар” потајно обожава “стручњака” док “стручњак” такође потајно обжава “википедичара” јер обојица сујетом хране један другога. “Википедичар” је срећан јер је у друштву некога за кога сматра да зна више, док “струњак” има некога ко му се диви и обоје су срећни до неба.

“Википедичар” види авијацију као статусни симбол. За њега је исто носити Армани, парфем “Гучи” или живети у земљи која има једну ескадрилу савремених авиона. Све је то за њега тредни и “фешн”. Он пре свега жели да живи добро и њему је добро ако његова земља има добре авионе. Они су гарант његовог доброг живота све докле су “тотално модерни”.

Апсолутно се гнушају саме помисли да Србија може сама да направи нешто, већ сматрају да све мора да се купује са стране. Стога када их сучите са историјом, да се Србија у сва три велика сукоба налазила изолована и да није могла да “добавља” ратну технику, добијате одговор како ми и ни смо требали да ратујемо икада и да су се они тада родили сигурно би изабрали најбоље, пошто они само најбоље и знају.

Генерално гледано, “стручњаци” и “википедичари” јесу две Србије, Србија која живи у прошлости и Србија која живи у будућности. У садашњости, ресурс МиГ-21 истиче следеће године, недостају акумулатори за 29-ке и Србија нема оперативну ловачку авијацију већ више од месец дана. У садашњости, ми немамо авијацију али зато летимо од дремежа у коме се сећамо прошлости или сањаримо о будућности.

Оно што је најтужније, јесте чињеница да смо између те две квази реалности, изгубили муда и да маштамо како можемо више и боље.

Драган Томић

Advertisements

6 mišljenja na „Икарова јаја

  1. Текст је, признајем, веома забаван и мада је уско везан за „аеронаутичаре“, шире гледано је готово стереотипно везан за васцели „небески народ“, те се чита надушак и уз смеј који разгаљује.

    „Што су урадили урадили су и то је то, немој да смараш.
    А радили су курац, јер сав њихов рад се показао 1999 године.“

    Уз сво дужно поштовање за аутора и његово лично трпљење од стране „стручњака“, мислим да је у горњој оцени малчице претерао. Наиме, од Титине смрти 1980. није више ништа улагано војну авијацију (са ПВО), те нас је после читавих 19 година са НАТО убицама делила права технолошка провалија.

    Sviđa mi se

    • jedina razlika u odniosu na pre je što je sada i u Jevropi sve sličnije ESEFERJOTU.на исти начин ме је бело погледала гледе једног стручног проблемчића до ког сам дошао у пракси – швабица предавач ЕУ на стручном усавршавању баш у вези тог проблема, као и сви моји у „колективу“ већ децениују- и на крају, пошто сам инсистирао, изнервирала се и рекла да је боље некако (тј идиотски како сам описао и како није могла да се не сложи са мном) да се регулише него никако.

      Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s