„Седми дан“, онај кога је Господ одредио за одмор почео је  чудно и за нас неуобичајено… Како смо Жељка и ја прилично сами у кући (цуре на мору, Марко спава до подне…) одлучили смо да одступимо од рутине, да не спремамо недељни ручак. Првенствено јер смо их нас двоје појели довољно за три живота, а Марко до жуте супе. барене зелени, риндфлајша и парадајз-соса и не држи нарочито.
Значи, гледање б-92 где рекламирају фабрике пестицида и то безобразно називају ауторском емисијом из области пољопривреде, одлазак до града, поподневно дремање, она у ноћну, ја опет пред телевизор и нове авантуре поручника Кејна и патрика Џејна (Си Ес Ај Мајами и Менталист). Радо бих иначе искористио лепо време да позавршавам којешта у башти, али како „прави Срби“ не раде недељом…

Дакле, после кафе и пар дрповача, одвезли смо се до града, онако без везе, чисто да видимо кога има, колико смо уштедели што…