Дрски плагијат Александра Шапића

докторска дисертација Александра Шапића један је од најстрашнијих примера плагијата које смо имали прилике да видимо. Имајући у виду обим лоповлука, плагијат је очигледно био смишљен и намеран. Нема места сумњи, дакле, да г. Шапић свој докторат није стекао „поштено и часно,“ како то сам јавно тврди. 

 

 

nambia

У тексту који је анализирао докторат министра Небојше Стефановића, истакли смо да се наши мотиви анализе тог доктората тичу искључиво академског интегритета и квалитета образовања у Србији, те да иза њих не стоје политичке намере нити жеља за дисквалификацијом појединих политичких партија. Данас из истих разлога упознајемо јавност са налазима наше анализе докторске дисертације функционера опозиционе Демократске странке, председника општине Нови Београд Александра Шапића.

Пре два дана, а после скоро три месеца чекања, новинари Центра за истраживачко новинарство успели су да дођу до докторске дисертације г. Шапића, која је тражена истовремено кад и докторат министра Стефановића. Њен скенирани текст у целини је доступан овде. Дисертација г. Шапића насловљена је „Карактеристичне активности маркетинг односа у функцији интереса индивидуалних потрошача,“ а одбрањена је 2012. на Факултету за пословни и индустријски менаџмент Универзитета Унион.

Такође пре неколико дана, г. Шапић је на свом Твитер налогу објавио следећи (еxтра-ларге) твит:

Траже ми овде појединци моју докторску дисертацију на увид. По ком основу било ко има право да сумња да сам баш ја било шта нелегално или неморално урадио. Уколико је основ мој физички изглед, тетоваже…или спортска каријера (“јер боже мој, сви спортисти су глупаци”), па по том истом основу, можда сам и диплому основне школе купио, па и то треба да докажем. Никоме не желим да се правдам, а ако било ко у било шта сумња, нека посети надлежне органе или било коју другу институцију и нек потражи правду кроз њу, немам никакав проблем са тим. Мој живот је транспарентан и јаван већ преко 20 година и немам шта да кријем ни од кога. Све своје у животу сам поштено и часно стекао и ничег се не стидим, али немам намеру да само зато што је неко одлучио да нас све ставља у исти кош, пристанем да се било коме правдам и ваљам у блату које се наменски ствара у нашем друштву, да би се створила слика да смо сви исти. Нисмо исти!

Тачно је да нисмо сви исти. Већина доктора наука на својим је докторатима мукотрпно и годинама радила. Али г. Шапић јесте исти као његова претеча, министар полиције Небојша Стефановић: обојица су плагијатори. Ако ишта друго, г. Шапић утонуо је у академско блато нашег друштва још дубље од г. Стефановића, не због својих тетоважа или (неспорно блиставе) спортске каријере, већ зато што је његов плагијат озбиљнији, обимнији, и бесрамнији од Стефановићевог.

Велики део Шапићеве дисертације израван је превод са енглеског делова књиге Давид Јоббер и Геоффреy Ланцастер, Селлинг анд Салес Манагемент (Харлоw: Пеарсон Едуцатион Лтд, 8. издање, 2009 – даље: Јоббер и Ланцастер). Сама књига доступна је у деловима на Интернету преко Гоогле Боокс, сервиса лоок инсиде Амазона УК, и на сајту неког опскурног факултета из тзв. Турске Републике Северни Кипар. За тврдње које следе читаоци нама не морају веровати на реч, већ могу сами да отворе текст Шапићевог доктората и књиге Јоббер и Ланцастер и непосредно их упореде.

На пример, цело поглавље 4 Шапићевог доктората (стр. 96-120) превод је поглавља 3 (Цонсумер анд органисатионал буyер бехавиоур) из књиге Јоббер и Ланцастер. Ароме ради, поглавља почињу овако:

Шапић, стр. 96

Јоббер и Ланцастер, стр. 78

Постоји неколико значајних разлика између истицања индивидуалних потрошача као купаца и организација као купаца, сто има важног утицаја на пласирање робе и услуга, нарочито на функцију продаје кроз лични контакт.

Начелно, компанија која продаје индустријске производе има мање потенцијалних купаца него она која продаје робу широке потрошње. Често се 80% производње, у првом случају, прода броју од 10 до 15 фирми. То значи да је за компанију која се бави индустријском продајом један купац неупоредиво значајнији него за компанију која продаје робу широке потросње. Ситуација се компликује на неким потрошачким тржистима где је значај посредника у трговини као што су супермаркети тако велики, да су купци који директно купују, без обзира на то што за производе постоји тржиште од много милиона људи, у истом рангу као важни индустријски купци.

 

Такође, почетни делови Шапићевог поглавља 6 (стр. 144-152) преведени су и плагирани делови поглавља 8 (Персонал селлинг скиллс) из књиге Јоббер и Ланцастер (стр. 248-258), све са преузетим референцама, табелама, па и препеваним кинеским пословицама:

Шапић, стр. 150

Јоббер и Ланцастер, стр. 256

Демонстрација.Кинеска пословица: Реци ми, и заборавићу; Покажи ми, и можда ћу се сетити; Укључи ме и схватићу.

Демонстрације такоде умањују ризик због тога што пружају доказ о подразумеваним користима производа. Главни продуцент филмова о обуци продајног особља организује демонстрације кадрова на регионалном нивоу како би менаџерима за обуку показао квалитет кандидата. Произвођачи индустријских производа организују демострације како би показали могућности своје робе. Продавци аутомобила дозвољавају муштеријама да провозају аутомобиле. Демонстрацију свих производа, осим најједноставнијих, корисно је поделити у две фазе.

Слично, увод Шапићевог поглавља 7 (стр. 169-170) преведен је део поглавља 12 (Интернет анд ИТ апплицатионс ин селлинг анд салес манагемент) из књиге Јоббер и Ланцастер (стр. 353-355, текст у кућици под насловом А салес працтионер’с перспецтиве). Даља дискусија није преузета из те књиге, мада су из ње као својеврсни зачин насумично узете референце, а и тада са грешкама у преписивању:

Шапић, стр. 173, фн. 6

Јоббер и Ланцастер, стр. 378, реф. 16

Схан, Р., Цустомер аре абоут салес нот фалсеФриендисхипс, Маркетинг, јануар.1999

Схаw, Р. (1999) ‘Цустомерс аре абоут салес, нот фалсе фриендсхипс’, Маркетинг, Јануарy, п. 20

 

Наравно, г. Шапић није плагирао само књигу Јоббер и Ланцастер (коју да увреда буде већа нигде ни не цитира). Његова цела дисертација заправо представља један велики плагијаторски колаж из разноразних извора. Примера ради:

Шапић

Оригинали

стр. 5, други параграф, дискусија о степену сатисфакције корисника

Преписано из М. Килибарда и М. Манојловић, „Мерење сатисфакције корисника логистичких услуга,“ реферат на 35. Националној конференцији о квалитету, 2008, стр. 2.

стр. 17, одељак 1.2.1, дефиниција планирања маркетинга, без референце

Поклапа се са дефиницијом истог појма из рада доступног на сајту „Бесплатни семинарски радови“, под 3.

стр. 20 и даље, укључујући и илустрације

Преузето без референце из књиге Б. Машића, Стратегијски менаџмент, Сингидунум 2009, стр. 284 и даље.

стр. 71 ин фине, текст који почиње са „Појединци на Интернету…“

Преписано из текста о ауторским правима (!) на сајту ЛИНК Университy: Бесплатно образовање доступно свима. Да иронија буде већа, закључак овог текста бави се плагијатом као кршењем ауторских права.

стр. 91-95: текст под насловом “Кластеризација у функцији диференцирања потрошача” (укључујући референце и табеле)

Преписано скоро дословце из М. Драшковић, „Кластеризација као компонента глобалне конкуренције,“ (2006) 2(4) Монтенегрин Јоурнал оф Ецономицс 165, 166-171.

стр. 188, параграф насловљен „пријављивање на претраживаче“

Преписана и сажета верзија чланка под називом „Увод у претраживаче,“ објављеног 27.11.2000. на сајту yуТренд.

 

Један пример потенцијалног плагијата посебно нас је заинтригирао. Наиме, постоји велика подударност текста између делова Шапићевог доктората и стручног чланка аутора Горана Дашића, ‘Вредност потрошача у функцији остваривања конкурентске предности‘ (2013) 2 Социоецономица: Тхе Сциентифиц Јоурнал фор Тхеорy анд Працтице оф Социо-ецономиц девелопмент 116. Наведени часопис издаје Научно друштво за промоцију и унапређење друштвених наука АКРОАСИС са седиштем у Новом Пазару, док је аутор, г. Дашић, помоћник директора и доцент на Високој школи модерног бизниса у Београду.

Идентичан или мало измењен текст тако можемо наћи (у шта се, понављамо, читаоци могу уверити и сами) на стр. 80 (други и трећи параграф осим прве реченице у другом параграфу) Шапићеве дисертације, односно стр. 129 Дашићевог чланка; стр. 80-82 Шапићеве дисертације, односно стр. 117-120 Дашићевог чланка; стр. 86-91 Шапићеве дисертације, односно стр. 121-127 Дашићевог чланка; стр. 192 (последња два пасуса)-193 Шапићеве дисертације, односно стр. 124 и 129 Дашићевог чланка.

Оно што овај пример чини интересантним није само велика количина дословце преписаног текста, већ чињеница да је Шапићев докторат одбрањен 2012. године, док је (по првој фусноти из самог рада) чланак г. Дашића послат часопису Социоецономица 25.5.2013, после одбране Шапићевог доктората. Чини се да за овај проблем постоје три могућа решења:

(1) Г. Шапић преписао је делове своје дисертације из неког ранијег нацрта чланка г. Дашића;

(2) Г. Дашић преписао је свој чланак из иначе плагиране дисертације г. Шапића (што би заиста био врхунац космичке ироније);

(3) Дисертацију г. Шапића и чланак г. Дашића писала је иста рука, која је због лењости два пута искористила исти текст.

На то која је од ових опција тачна одговор могу дати само господа Шапић и Дашић, али једна од њих мора бити тачна.

Укратко: докторска дисертација Александра Шапића један је од најстрашнијих примера плагијата које смо имали прилике да видимо. Имајући у виду обим лоповлука, плагијат је очигледно био смишљен и намеран. Нема места сумњи, дакле, да г. Шапић свој докторат није стекао „поштено и часно,“ како то сам јавно тврди. Да ли се стиди, не знамо, али се надамо да зна шта му је чинити.

У том погледу:

(1) Позивамо Универзитет Унион у Београду да покрене поступак одузимања докторског звања г. Шапићу, те да за разлику од Универзитета Мегатренд у случају г. Стефановића, обезбеди пуну непристрасност и независност тог поступка, између осталог тако што ће у одлучивање о валидности доктората г. Шапића укључити и професоре који нису запослени на Униону;

(2) Позивамо г. Шапића да прихвати одговорност за учињени плагијат, извини се јавно свим ауторима чија је дела плагирао, те поднесе оставку на место председника општине Нови Београд и на све друге јавне функције које врши;

(3) Позивамо председника Демократске странке, г. Бојана Пајтића, да од г. Шапића јавно затражи да преузме одговорност за своје неморално поступање, те да у случају да он то не учини искористи све механизме који су му на располагању да би г. Шапић био лишен својих садашњих јавних функција;

(4) Позивамо све политичке странке у Републици Србији да на своје веб сајтове поставе докторске дисертације и магистарске или мастер тезе својих функционера, који су та звања стекли док су се бавили јавном или страначком функцијом, ради увида стручне јавности.

Ми наравно нисмо никаква академска полиција, и ово тражимо само као обични грађани. Сада је управо на другим академским грађанима Србије, који у њој и даље живе, да спрече још већу девалвацију универзитетских диплома и наставе са разоткривањем јавних личности које се из сопствене сујете ките незаслуженим титулама. Уместо закључка, чувену кинеску пословицу парафразирамо (да нас не оптуже после…): реци ми за плагијат, и заборавићу (Стефановића?); покажи ми плагијат, и можда ћу се сетити (Стефановића!); укључи ме у разоткривање плагијата и схватићу да је поштовање ригорозних етичких и академских стандарда једини пут ка оздрављењу образовног система у Србији, а и целог друштва с њим.
Аутори: др Угљеша Грушић, др Марко Милановић, др Бранислав Радељић, Слободан Томић

Пешчаник.нет, 05.07.2014.

Advertisements

9 mišljenja na „Дрски плагијат Александра Шапића

  1. Како „тим истраживачких новинара“ зна чије докторате треба да чешља? Ко плаћа те људе? Јер, пазите, то је посао, обиман посао, а појединци из те групе би морали да га раде, ако ћемо поштовати правила, потпуно независно. Мислим, посао не може да се дели, бар не би смео. Искрено, заболе ме задњица и за ону прву двојицу и сада за овог несвршеног курсисту школе играња, али имам неодољив утисак о диригованој „плагијаторској кампањи“. Ако сам у праву, знате ли шта то значи? Па, значи да је неко већ знао да су инкриминисани докторати плагијати, те да је то дојављено „тиму истраживачких новинара“, а које, пак, неко плаћа да већ готов досије „стручно“ обради, уобличи и презентира јавности. И тако се отварају разна морална и друга питања. Рецимо, да ли у вези плагирања доктората треба чешљати само политичаре или и све друге? Да ли то значи, на пример, да треба аболирати Службе јер, ето, раде и корисне друштвене послове? Да је Велики Брат, у ствари, пожељан? Да је Друга Србија, из које стижу ови напади, чувар морала српског друштва? Мислим, ако нападам напрдњаке и жуте подједнако, да ли сам ја онда пример за углед? И да не настављам списак, мада сам тек почео…
    Да не бих остао недоречен, ова „акција“ би требала да се обавља искључиво у академским оквирима универзитета.

    Sviđa mi se

    • За мене су и Слинави и Гангула доктори наука ма шта да мислио о њима лично и о начину на који су дошли додоктората. Друга прича су „универзитети“ који продају докторате, и у њима је прави проблем. Ко њима даје акредитације и ко запошљава њихове дипломце, мастере и докторе? Ко ради на тим „факултетима“? Пре неки дан мени се на неки коментарчић на НСПМ накачио Марио Калик – марксиста без гуруа који се сетио да од нечега ипак мора да се живи… Човек који годинама критикује негативне појаве у друштву, нема никакав проблем са чињеницом да му је синекура на Мегатренду – „универзитету“ којије деценијама синоним за трговину дипломама и дисертацијама… Значи – он је поштен, иако зарађује у лоповској јазбини? Да ли си приметио упадљиво ћутање медија на недавне изјаве Миодрага Костића који рече да СиВије кандидата за посао у МК групи уз који су приложене дипломе Мегагигаунионсинги… „универзитета“ одмах одлаже на страну и о њима не разммишља. ако је он као оџачар могао да се дошколује – могу богами и они, а не да ћале прода краву и купи им диплому да се не пате са „глупостима који им никад у животу неће требати“… Закључак, „докторе“ и „мастере“ о којим а говоримо треба зајебавати кад год се уочи да су се примакли државним јаслама, а на државу вршити притисак да их не запошљава. А нарочиту пажњу обратити на „поштене интелектуалце“ који на тим местима тезгаре.

      Sviđa mi se

      • Види овако. Свуда по свету постоје приватни факултети и универзитети. То се раширило као вирус, из потребе, јер је популација велика и тражи, па има чак и дописних, на даљину, тј.интернет факултета. Све је то у реду док неко хоће да плаћа и мисли да му треба, али су у већини земаља људу свесни шта вреди, а шта не, отприлике како МК то каже. Али, функционисање иде према ЗАКОНИМА сваке државе понаособ, постоје прописи, постоје одговорна тела која контролишу да ли је све по тим постојећим прописима… Србија не треба да буде изузетак, а лично мислим и да није, имајући у виду бројне афере по ЕУ, где су ухваћени плагијатори и чак лажни доктори на нивоу председника државе и парлчамента, па до разних министара и функционера бриселске бирократије. Дакле, све о чему говоримо је у неким познатим оквирима, што нам и лепо говори у какве оквире ми желимо да се укалупимо. Мислим, нажалост, да смо на добром путу. Него, ја опет `оћу о нечем другом, што ме брине више. О неодољивом утиску да је афера поплаве докторских плагијата диригована, да већ постоје досијеа тих плагијатора, што ће рећи да је то неко већ истражио и знао, па чувао у фијоци за некакав тренутак, да неко плаћа „истраживачки тим“ Пешчаника и да се све то ради са одређеним циљем. Јер, пази, па ја једва налазим времена да напишем пар безазлених коментара, а ти „истраживачи“ читају читаве књиге, претурају библиотеке, па и сами радови су обимни, а тек посао превођења, јер је и то неопходно урадити на нивоу, ако желиш да докажеш да је на „94.страни аутор преписао од речи до речи 138.страну те и те књиге, која је, рецимо, на кинеском“ итд. И још, у кратким временским размацима ти истраживачи касапе три доктората, као да имају сво време овога света и ништа друго не раде, што мени опет говори да их за то неко плаћа, да их унапред упућује и да то друштво већ има и одреднице и упутнице на које делове да обрате пажњу. Мислим, хоћу рећи, да је све то унапред већ припремљено, да та братија добије готов досије на сто и да је неко плаћа да га „стручно“ уобличи. И сада, то никоме, ама баш никоме не пада у очи, а није ни морално ниско, ни гадно јер, божемој, ми смо сви само гадљиви према плагијаторима, док нас се очигледности Службе(них) гадости и нискости не дотичу. У каквом ми то друштву живимо? У друштву у коме је Пешчаник „морални светионик“? Хвала, али ја одбијам да пљујем и да се бацам каменом само и искључиво на оне на које „морални светионик“ навиди!

        Sviđa mi se

      • Ne sporim da to sve funkcionise kako si objasnio, tj. da neko mocan i veoma zainteresovan spinuje celu pricu. ali, nije valjda Pascanik kriv jer se ovim stvarima ne bave „patriotski“ casopisi za drustvenu teoriju i praksu, ili mediji u vlasnistvu drzave. Zasto niko ne postavlja pitanje obrazovanja Bepe Popovica – coveka koji ima sopstveni institut, a poznat je trac da nema vise od redovno zavrsene trogodisnje konobarske skole? Kako je takav lik dosao u poziciju da bude spona izmedju jednog predsednika vlade i guvernera (ambasadora)? Sta, niko kao on nije umeo da posluzi telecu glavuu skembetu, ovi se odusevili i rekli Djindjicu da ga obavezno postavi za adjutanta/sivu eminenciju?! I tako dalje… nemam iluzija o motivima Pascanika i njegovih saradnika, ali ponavljam – oni ne mogu da budu odgovorni zato sto „mi“ zentujemo od svake jajare i vise volimo da se bavimo rusko-hoholskim odnosima nego onim sto nam je ispred nosa.

        Sviđa mi se

  2. Зашто Пешчаник, а не „патриотски сајтови“? Па, зато што „неко“ плаћа и диригује, то је бар јасно. Чињеница је да као плагијатори нису нападнути доктори само из патриотског миљеа, заправо, ја бих рекао да су баш из супротног и да се уопште не ради о тој линији, другосрбијанци и патриоте, него да је реч о „великобратској помоћи пријатељској Србији“, са нагласком на „великобратској“. Мене чуди да сада нема иницијативе да се истражи ко стоји иза ове кампање, која амбасада, који су то ликови у „истраживачком тиму“… Где се деде храброст новинарска? не мислим уопште на патриоте, ево нека буде из медија, како се ЖЦ изјаснио за Стандард. Јер, очигледно је да сви ми живимо под паском, да нас мотре, прате, прислушкују, читају, посматрају… Последњи је тренутак да се замислимо, јер када мени о моралу причају са Пешчаника, ја знам да смо надерали…

    Sviđa mi se

  3. postpenziono poštenje „Penzionisana sam kao profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta „Union“ u Beogradu. Stalo mi je do očuvanja ugleda Univerziteta … Zato me je odista ohrabrilo brzo reagovanje rektora Univerziteta „Union“ prof. dr Zlatka Stefanovića, objavljeno danas na web stranici Univerziteta http://www.union.edu.rs, koji obaveštava da će na sednici Senata 10. VII 2014. predložiti formiranje komisije za istraživanje tvrdnji o plagijatu. Još je važnije obećanje rektora da će na web stranici postaviti sve informacije o ovom postupku. “ http://pescanik.net/2014/07/jos-jedan-plagijat/

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s