Драгослав Павков: Пилићи у кучинама

 Сви „угледни“ и педигрирани Срби су подвили репове и побегли у емиграцију, а на обали је остао другоразредни руднички војвода Милош Обреновић да чека Скопљака и подмазани колац.

ustanak

Нема човека који није приметио да Србија углавном тапка у месту, негде између Првог српског устанка и Другог светског рата. Титином Југославијом се овде нећемо бавити јер ћу у духу неопходног компромиса прихватити (натегнуту) „чињеницу“ да је она српском народу наметнут у Јалти или Техерану. Али, чак и када занемаримо више од четрдесет година националне историје, испада да смо последњих двеста година били „нигде“, где смо радили „ништа“… А ако смо нешто и радили – то је углавном било погрешно и на сопствену штету.

Дуге и досадне текстове сам престао да пишем јер су се показали као одличан разлог за свађу оних који се потруде да их прочитају, док они други из њих стичу утисак да је аутор беспослени пензионер који ужива да чачка по ђубришту историје… Зато, само пар чињеница и пар вредносних судова о актерима важних догађаја. Ко има „амандман“ – испод текста је дугме: „Ако мене питате…“

Дакле, Први српски устанак је против вековног поробљивача покренуо сав православни живаљ тадашњег Београдског пашалука. На овај или онај начин, све што је могло да носи кремењачу и јатаган, да кува и пече проју – нашло се у народној војсци да би са грбаче коначно скинуло одметнуте јаничаре – дахије. Првобитно, устаници су за циљ истакли уништење „и цару мрских“ дахија, а када су видели да им добро иде – одлучили су да не бренују ни царску вољу, нити царску ордију… Скоро пола миленијума водања опанака, Србину је било сасвим довољно.
Међутим, много раје је зажалило за негдашњим агама и беговима. Са Турчином се знало: Богу божије, а цару царево; ако нешто преостане, човек може да задржи и за себе… Али кад су аге и бегове заменили „господари“, војводе и кнезови – Срби су добили нове дахије, само мало горе јер ове су ваздигли и устоличили сами. Народни прваци попут Јакова Ненадовића, Младена Миловановића, Хајдук-Вељка Петровића и још пар њих били су Србима познати и од раније као крвопије и силници; што у народној песми рече онај дахија: „Он је паша, а ја сам субаша…“. Устанак је поред њих, таквих каквим их је Бог дао – изнедрио и многе њихове клонове, типа вождовог брата – новопеченог љубавника-насилника, Миленка Стојковића који је за собом водио харем од покрштених була, локалних кабадахија који у „оквиру својих надлежности“ чинили таква чудеса да је Црни Георгије озбиљно размишљао да их посече… Проблем је међутим био у „угледу“ кога су поменути уживали у „народу“ – дојучерашњој раји. Сваки од тих угледника је имао барем исти број противника који би им се радо напили крви, и не би био никакав проблем потаманити их; али, шта онда? С ким и с чим чекати Турке? Са наследницима посечених, онима који су заузети прибављањем сопственог „угледа“, барем истог који су поседовали поојници!? Значи – мрка капа…
Вожд је био присиљен да „прихвати реалност“ и покуша да функционише са оним што му је на располагању: Са војсковођама који су на бојиште долазили ако су били расположени, а напуштали га на најмањи знак „непоштовања“. Који су слушали наредбе ако су им се допадале, у противном, прво чега би се сетили, то је да је сваки од њих могао да буде вожд, једино – они су људи домаћини, са својим и народним пословима… Лако је било Ђорђију Петровићу да се прихвати вождевства кад је човек хајдук и фрајкор, накупац живе стоке и трговац коме је домовина тамо где му је добро. За такве људе вожд није имао решење, јер он је као прек и наопак човек без икаквих проблема умео да обеси сопственог брата или скреше пушку у очева леђа; Јакову и Младену, Миленку осталим војводама он није могао ништа. А народ, дојучерашња раја, гора од марве, га није могао подржати јер баш никог битног у Србији није било брига шта о било чему мисле гоља и геџа, џуџа и празилуковић… Пошто „господари“ нису дозволили да им стари Доситије  инфицира бирачко тело глупостима попут „слобода, једнакост, братство…“.

И уследило је једино што се могло очекивати… Када је на вест о Сулејман-паши Скопљаку и његовој ордији Карађорђе, као искусан војник наредио да се народна војска повуче у планине, а народ у збегове – то наређење није имао ко да изврши. Господарима ни на крај памети није падало да напусте отете турске ханове, магазе и ћепенке, част и власт јуначки, на сабљи отете од Антихриста и крену да се потуцају по брдима и потоцима. Какогод да се обрне, њима на располагању остаје прича због које су се и одлучили за вожда Карађорђа ономад у Орашцу: Он је хајдук, па ако Турци надјачају – он ће у шуму… А и међу балијама има паметних људи; уз одговарајуће мито, и они ће схватити да су „господари“ заправо мирољубиви домаћини које је будалетина натерала да се дигну против светлог Цара.
Наравно, када су до господара стигле вести о Скопљаку и томе колико је исти спреман да поверује у њихове бајке – било је касно…
Једино што је преостало, било је покупити паре и нејач и по сваку цену изборити се за место у чамцу који вози ка Земуну, Купинову, Ковину… Сви „угледни“ и педигрирани Срби су подвили репове и побегли у емиграцију, а на обали је остао другоразредни руднички војвода Милош Обреновић да чека Скопљака и подмазани колац. Једна Србија, Карађорђева,  је тако нестала – а најављена је нова – Милошева…

О томе у наставку

Advertisements

8 mišljenja na „Драгослав Павков: Пилићи у кучинама

  1. Јеби га, написах баш леп коментар и паде интернет… ево, укратко…

    „Сви „угледни“ и педигрирани Срби су подвили репове и побегли у емиграцију, а на обали је остао другокласни руднички војвода Милош Обреновић да чека Скопљака и подмазани колац.“

    Није то једини такав случај у пребогатој српској историји, Чарнојевић рецимо, албанска голгота, краљ Пера са владом у лондону, било је тога поваздан…

    И једна злобна опаска, од кога ће, ако не од побратима. „Онај о коме нећеш писати“ је, као „највећи син свих наших народа и народности“ био, уједно, и највећи српски вођа после цара Душана… а ни Србин није био…

    Sviđa mi se

  2. Хвала на фокусираности. Примитивни Обреновић је неко кога можемо до сутра да пљујемо, али је једино што је Србија имала.

    Оно што разочарава је одушевљавање историјом без примене на садашњост. Као на пример – квислиншки недићевци и љотићевци (за време убијања милион Срба), и данашњи „реалисти“ који се храбро боре против страшног увођења виза и санкција.

    Али то је прекомпликовано.

    Sviđa mi se

    • ono što nedostaje drtovim i drpovim analizama ustanka i prikazima iz naših školskih udžbenika je kontekst – ono ljubičasto na mapi…i odnos crvenog prema zelenom na mapi …

      Sviđa mi se

      • То је објашњавао Свирчевић па не вреди. Ја сам се зато бацио на проучавањем наших, србијанских грешака како бих људе подсетио на њих и подстакао их да и глупости не понављају сваких педесетак година.

        Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s