Светска економија за тинејџере

Према тврдњама глобализатора, државе више нису имале другог избора осим да прихвате нову реалност и потпуно се отворе за међународну трговину и инвестиције, истовремено либерализујући домаћу привреду. Они који су се опирали исмевани су као „савремени лудисти“ који мисле да могу да врате давно прошло време и преокрену технолошки напредак. 

У свим овим земљама, нарочито у Великој Британији, политичка десница користи аргумент уравнотежења буџета као изговор да озбиљно разгради социјалну државу, што јој је одувек био циљ.

Упркос чињеници да се узрок кризе крије у претераној либерализацији финансијског тржишта, финансијске реформе су биле прилично благе и уводиле су се веома споро

misolovka

До средине 1990-тих, неолиберализам се проширио на читав свет. Највећи део старог социјалистичког света апсорбован је у капиталистичку светску економију, било кроз реформе „великог праска“ или, у случају Кине и Вијетнама, постепеним али константним отварањем и дерегулацијом. До тада су отварање тржишта и либерализација доста одмакли и у већини земаља у развоју. Ово се најчешће одигравало брзо, али било је и других случајева где се одвијало постепено кроз добровољну промену политике, на пример у Индији.

Отприлике у то време, потписани су неки важни међународни споразуми који су означили нову еру глобалних интеграција. Године 1994, споразум NAFTA (North American Free Trade Agreement) потписали су САД, Канада и Мексико. То је био први велики споразум о слободној трговини између развијених земаља и неке земље у развоју. Године 1995, закључена је Уругвајска рунда преговора о ГАТТ, што је довело до прерастања ГАТТ у СТО (Светску трговинску организацију). СТО обухвата много више области (нпр. заштиту интелектуалне својине, као што су патенти и жигови и трговина услугама) и има већа овлашћења него ГАТТ. У ЕУ је напредовала економска интеграција, са завршетком пројекта „јединственог тржишта“ 1993. године (са такозване „четири слободе кретања“ – роба, услуга, људи и новца) и 1995. приступањем Шведске, Финске и Аустрије. Крајњи резултат је био стварање међународног трговинског система који је био много наклоњенији слободнијој (иако не потпуно слободној) трговини.

Такође, идеја глобализације била је кључни концепт тог доба. Међународна економска интеграција се, наравно, одвијала од шеснаестог века, али према новом глобализацијском наративу овај процес је сада ушао у потпуно нову фазу. То је омогућила револуција у комуникацији (интернет) и транспорту (авио-саобраћај, контејнерски транспорт), који су довели до „одумирања раздаљине“. Према тврдњама глобализатора, државе више нису имале другог избора осим да прихвате нову реалност и потпуно се отворе за међународну трговину и инвестиције, истовремено либерализујући домаћу привреду. Они који су се опирали исмевани су као „савремени лудисти“ који мисле да могу да врате давно прошло време и преокрену технолошки напредак. Књиге са насловима Свет без граница, Свет је раван и Један свет, спремни или не – одражавале су суштину овог новог дискурса.

Почетак краја: Азијска финансијска криза

Еуфорија с краја осамдесетих и почетка деведесетих није потрајала. Први знак да у „врлом новом свету“ није све како треба појавио се са финансијском кризом у Мексику 1995. Превише људи је инвестирало у мексичке финансијске хартије очекујући да ће ова земља, пошто је безрезервно прихватила тржишну политику и потписала споразум НАФТА, постати најновије економско чудо. Мексико су спасиле владе САД и Канаде (које нису желеле да се њихов нови слободнотржишни партнер сруши) као и ММФ.

Године 1997, уследио је већи удар са азијском финансијском кризом. Неке дотад успешне азијске земље – такозване „МИТ економије“ (Малезија, Индонезија и Тајланд) и Јужна Кореја – запале су у финансијске невоље. Узрок је било пуцање мехура активе (цене активе порасле су изнад свог реалног нивоа, на основу нереалних очекивања).

Иако су биле опрезније од других земаља у развоју у отварању својих економија, ове државе су прилично драстично отвориле своја финансијска тржишта крајем 1980-их и почетком 1990-их. Пошто више нису имале толика ограничења, њихове банке су се агресивно задуживале код богатих земаља са нижим каматним стопама. Банке богатих земаља сматрале су да није ризично кредитирати државе са вишедеценијским одличним економским успехом. Како се приливало све више страног капитала, цене активе су скочиле, што је предузећима и домаћинствима у азијским земљама омогућило да се још више задуже, користећи своју сада вреднију имовину као колатералу. Овај процес се ускоро претворио у самоиспуњавајуће пророчанство, будући да су растуће цене активе оправдавале додатно задуживање и позајмљивање. Када је постало јасно да су такве цене активе неодрживе, новац је повучен и уследила је финансијска криза.

Азијска криза озбиљно је погодила ове државе. У економијама где се раст од 5 процената (по глави становника) сматра рецесијом, производња је 1998. пала за 16 одсто у Индонезији и 6-7 одсто у осталим земљама. Десетине милиона људи остало је без посла у друштву где незапосленост подразумева беду, имајући у виду слабу социјалну државу.

У замену за новчану помоћ ММФ-а и богатих земаља, погођене азијске земље морале су да пристану на велике промене – све у правцу либерализације свог тржишта, нарочито финансијског. Иако је гурнула азијске економије у правцу тржишта, азијска криза – попут бразилске и руске које су одмах за њом уследиле – посејала је прво семе неповерења у постхладноратовски тржишни тријумфализам. Почело је озбиљно да се говори о реформи глобалног финансијског система, а дискусије су биле врло сличне онима после глобалне финансијске кризе 2008. Чак су и многи водећи заговорници глобализације, попут колумнисте листа Financial Times Мартина Волфа и тржишног економисте Јагдиша Багватија, почели да преиспитују мудрост дозвољавања слободног међународног протока капитала. Глобална економија није била у сјајном стању.

Лажна зора: од интернет бума до великог стишавања

Када су кризе зауздане, разговор о глобалној финансијској реформи је замро. У Америци, велика контрареакција наступила је 1999. укидањем легендарног њудиловског Глас-Стигаловог закона, који је структурно раздвојио комерцијално и инвестиционо банкарство.

Године 2000 уследила је нова паника, када је интернет мехур – пошто су акције интернет компанија, без икаквог изгледа да ће у догледној будућности постати профитабилне, нарасле до апсурдно високог нивоа – пукао у САД. Паника је убрзо попустила, пошто су Федералне резерве интервенисале и агресивно смањиле каматне стопе, што су убрзо учиниле и централне банке других богатих земаља.

Од тада, чинило се да прве године миленијума протичу глатко у богатим земљама, нарочито у САД. Раст је био константан, иако не баш спектакуларан. Изгледало је да ће цене активе (цене некретнина, акција итд.) заувек расти. Инфлација је и даље била ниска. Економисти – укључујући Бена Бернанкеа, председника управног одбора Федералних резерви од фебруара 2006. до јануара 2014. – говорили су о „великом стишавању“, јер је економска наука коначно савладала нагли раст и пад. Алана Гринспена, председника управног одбора Федералних резерви од августа 1987. до јануара 2006, звали су „маестро“ (што је овековечено у наслову његове биографије аутора Боба Вудварда, познатог по Вотергејту) јер је скоро као алхемичар умео да управља перманентним економским бумом а да не подстакне инфлацију или финансијски потрес.

Половином прве деценије 2000-их, остатак света је коначно почео да осећа „чудесни“ раст Кине из претходне две деценије. Године 1978, на почетку економских реформи, кинеска економија чинила је само 2,5 одсто светске економије. Кина је имала минималан утицај на остатак света – њен удео у светском извозу робе износио је само 0,8 процената. До 2007. ове бројке су порасле на 6 и 8,7 одсто. Са релативно мало природних ресурса а запрепашћујуће брзим растом, Кина је почела да усисава храну, руде и гориво из остатка света, а ефекат њеног значаја почео је све јаче да се осећа.

Ово је помогло афричким и латиноамеричким извозницима сировина, омогућивши коначно овим привредама да надокнаде време које су изгубиле 80-их и 90-их. Кина је при том постала велики зајмодавац и инвеститор у неким афричким земљама, што је овима дало простора у преговорима са институцијама Бретон Вудса и традиционалним донаторима помоћи као што су САД и европске државе. У случају латиноамеричких земаља, овај период је обележило напуштање неолибералне политике која је направила толику штету у многим земљама. Бразил (Лула), Боливија (Моралес), Венецуела (Чавез), Аргентина (Кирхнер), Еквадор (Кореа) и Уругвај (Васкез) су најистакнутији примери.

Пукотина у зиду: глобална финансијска криза 2008.

Почетком 2007. примећују се први знаци панике око отплате хипотекарних кредита који се еуфемистички називају „другоразредним“ (читај „са већом могућношћу да не буду враћени“). Ове кредите су давале америчке финансијске фирме у претходном периоду раста некретнина. Људима без стабилног прихода, са сумњивом кредитном историјом, позајмљиван је новац који нису могли да приуште, под претпоставком да ће цене некретнина наставити да расту. Рачунало се да ће они, ако се нешто деси, моћи да врате кредит продајом куће. При том, хиљаде или чак стотине хиљада ових високоризичних хипотекарних кредита спојени су у „композитне“ финансијске производе, зване МБС и ЦДО, који су продавани као нискоризичне хартије, под претпоставком да су шансе да велики број дужника истовремено западне у невољу сигурно много мање него са појединачним дужницима.

У почетку, проблематични стамбени кредити у САД процењивани су на 50-100 милијарди долара – што није мала сума, али систем може лако да је апсорбује (како су тада многи тврдили). Међутим, криза је избила пуном снагом у лето 2008, колапсом инвестиционих банака Bear Stearns и Lehmann Brothers. Огроман талас финансијске панике преплавио је свет. Откривено је да су нека од најпознатијих имена у финансијској индустрији у великој невољи, јер су створила и куповала огромне количине сумњивих композитних финансијских производа.

„Кејнзијанске пролеће“ и повратак тржишне ортодоксије – са осветом

Првобитна реакција великих економија била је сасвим другачија од реакције после Велике депресије. Макроекономске мере биле су кејнзијанске утолико што су дозволиле да се направи велики буџетски дефицит – макар тако што нису смањивале потрошњу упоредо са падом пореских прихода и у неким случајевима повећавајући државну потрошњу (Кина је то урадила најагресивније). Велике финансијске институције (нпр. Краљевска банка Шкотске у Великој Британији) и индустријске фирме (нпр. ГМ и Крајслер у САД) спасене су друштвеним новцем. Централне банке спустиле су каматне стопе на историјски минимум – рецимо, Банка Енглеске смањила је каматну стопу на најнижи ниво од свог оснивања 1694. Када више нису могле да спуштају каматне стопе, употребиле су такозвано квантитативно попуштање – што практично значи да централна банка ствара новац ни из чега и пушта га у економију, најчешће купујући државне обвезнице.

Међутим, тржишна ортодоксија убрзо се вратила са осветом. Мај 2010. је био прекретница. Победа конзервативаца у Великој Британији и наметање програма помоћи Грчкој сигнализирали су повратак старе доктрине буџетске равнотеже. Штедљиви буџети, где се потрошња драстично креше, наметнути су у Великој Британији и такозваним ПИИГС економијама (Португалија, Италија, Ирска, Грчка и Шпанија). У Америци, републиканци су успели да натерају Обамину владу да прихвати огроман програм кресања потрошње 2011. Уз потврду антидефицитарног опредељења централних европских земаља у виду европског Споразума о фискалној стабилности из 2012, то је означило наставак кретања у том правцу. У свим овим земљама, нарочито у Великој Британији, политичка десница користи аргумент уравнотежења буџета као изговор да озбиљно разгради социјалну државу, што јој је одувек био циљ.

Последице: Изгубљена деценија?

Криза 2008. донела је катастрофалне последице, а крај се још увек не види. Четири године након избијања кризе, крајем 2012, производња по глави становника остала је нижа него 2007. у двадесет две од тридесет четири чланице ОЕЦД (Организација за економску сарадњу и развој), клуба богатих земаља (и шачице земаља у развоју) са седиштем у Паризу. БДП по глави становника 2012, када се изузме ефекат инфлације, био је 26 одсто нижи него 2007. у Грчкој, 12 одсто нижи у Ирској, 7 одсто нижи у Шпанији и 6 одсто нижи у Великој Британији. Чак и у Америци, која се успешније опоравила од кризе него друге земље, приход по глави становника 2012. био је 1,4 процената нижи него 2007.

Са штедљивим буџетом, изгледи за економски опоравак у многим овим земљама су слаби. Проблем је у томе што радикално кресање државне потрошње у стагнантној (или чак опадајућој) економији кочи опоравак. То смо већ видели током Велике депресије. Последица је да ће највероватније проћи добар део деценије пре него што се многе од ових земаља врате на ниво из 2007. Оне се тренутно вероватно налазе на половини „изгубљене деценије“, какву су имали Јапан (деведесетих) и Латинска Америка (осамдесетих).

Процењује се да је криза укупно произвела 80 милиона нових незапослених људи широм света. У Шпанији и Грчкој, незапосленост је скочила са око 8 одсто пре кризе на 26 одсто и 28 одсто у лето 2013. Незапосленост младих премашује 55 одсто. Чак и у земљама са „блажом“ назапосленошћу, као што су САД и Велика Британија, званична стопа незапослености достигла је 8-10 одсто.

Премало и прекасно? Изгледи за реформу

Упркос размерама кризе, реформе су биле споре. Упркос чињеници да се узрок кризе крије у претераној либерализацији финансијског тржишта, финансијске реформе су биле прилично благе и уводиле су се веома споро (током неколико година, док су америчке банке у време Њу дила имале рок од годину дана да своје пословање ускладе са много оштријим реформама). У неким финансијским областима, попут трговине комплексиним финансијским производима, није било никаквих реформи.

Наравно, овај тренд би могао да се преокрене. Уосталом, у САД и Шведској после Велике депресије, реформе су уведене тек неколико година након економске кризе и потешкоћа. Бирачи у Холандији, Француској и Грчкој отерали су са власти заговорнике штедње у пролеће 2012; италијански бирачи су то исто учинили 2013. ЕУ је увела неке финансијске прописе, озбиљније него што су многи веровали да је могуће (нпр. порез на финансијске трансакције, ограничење на бонусе у финансијском сектору). Швајцарска, која се често сматра уточиштем супербогатих, усвојила је 2013. закон који забрањује високе награде за највише руководиоце са осредњим перформансама. Иако још много тога остаје да се уради у вези са финансијском реформом, овакви прописи би се сматрали немогућим пре кризе.

Хаџун Чанг

Превео Ивица Павловић

(Пешчаник)

Advertisements

9 mišljenja na „Светска економија за тинејџере

  1. „У случају латиноамеричких земаља, овај период је обележило напуштање неолибералне политике која је направила толику штету у многим земљама. Бразил (Лула), Боливија (Моралес), Венецуела (Чавез), Аргентина (Кирхнер), Еквадор (Кореа) и Уругвај (Васкез) су најистакнутији примери.“

    Сви левичари, осим Кирхнера(популиста).

    „У свим овим земљама, нарочито у Великој Британији, политичка десница користи аргумент уравнотежења буџета као изговор да озбиљно разгради социјалну државу, што јој је одувек био циљ.“

    Доказ да са десницом није могуће „спашавати“ свет. Мислим, Срби, гледајте шта ћете…

    Sviđa mi se

    • Ima toga i u dijaspori> http://michaelshaskevich.blogspot.com/2010/04/karganovic_24.html
      ali po tome ne cackam jer mislim da je srpsku stranu „srebrenicke price“ potrebno podrzati cak i kad je zastupaju ljudi poput Karganiovica. Jadni smo jer smo spali na takve operetske likove, ali sto rece drug Mao – nije vazno koje je boje macka, vazno je da hvata miseve. Zlocin u Srebrenici je odmazda, ne sumnjam da su stradali i mnogi nevini, ali ne prihvatam da je ubijanje izvrseno u sklopu genocidnog projekta radi unistenja Muslimana.

      Sviđa mi se

    • Колико видим, не оспоравају се налази ДА НИЈЕ БИЛО ГЕНОЦИДА! А интересантно је и то да досије из архиве Службе извлаче Срби… Ко ће коме, ако не свој своме…
      Ја иначе, лично, не видим ни један проблем да неки весели преварант из 1975. данас поштено обавља посао којим се бави. А ви?

      Sviđa mi se

  2. Pa baš zbog toga kako ta „šarena mačka lovi miševe“ i jesam stavio link.Zamakla su 2 miliona a rezultati se baš nešto i ne vide, uglavnom neka sića za unutrašnju dnevnopolitičku upotrebu Osim toga nije bitno samo šta se kaže nego i ko to kaže pa ove stvari diskredituu i „Istorijski projekat Srebrenica“ i sve slično što bi neko pokušao uraditi.
    I još mi nije jasno zašto se palite na bezveznjakoviće tipa Ž.C. i onog što priča o moralu pa sam stavio ovog lika da vidite o kakvoj ekipi se radi jer mislim da i ostatak ekipe nije puno bolji i jedini razlog što ih ponekad otvorim je što prenesu nešto zanimljivo inače se ne sjećam kad su ,nešto pametno napisali, sve se svodi na reklamu jedne propale političke opcije u Srbiji.

    Sviđa mi se

    • Напротив, резултати се виде, отуда и напад „ад хоминем“ јер, као што рекох, НИЈЕ БИЛО ГЕНОЦИДА(!) и то је „конзул Каргановић“ јасно доказао, а да вас подсетим, није једини, има ту имена као што су Енгдал и Чомски, који су такође, у потпуно независним радовима, дошли до тог истог закључка! Дакле, о томе се ради, о том моралу је реч, а ви би требало да се запитате и где се ту нашао ваш морални интегритет, када вам не смета колизија резултата хашког суда и Каргановићеве студије, али вам смета његово младалачко морално посртање. С`тим у вези, поново вас питам – Да ли ви озбиљно мислите да неко ко је далеке 1975.године био, да кажем баш онако грубо, како то вама одговара, преварант, ове, 2014.године, не може да ради нешто честито? Треба ли га, можда, затворити у Шевенинген на 40 година? Ево, Шешељ је тамо већ 12 година, да му ништа доказали нису…

      Што се тиче „новинара у цивилу“ и „онога што прича о моралу“, раме за плакање није овде, на Преврату, погрешили сте адресу, али ће бити да вас тамо цензуришу, па упадате овде ван теме и сваког резона, не би ли некако олакшали сопствене фрустрације. Мени лично то не смета, а познавајући уредника, мог побратима, ни њему неће присметати, али ми је мало глупо да се испод овог текста развија једна „дискусија о моралу“, мада вама, у суштини, познавајући вас од раније, смета „Република Шумска“ и Додик, а све ово о чему говорите вам је обланда, да се Власи не досете. Шта рећи о том и таквом „моралу“?

      Поука о леку: А да ви, лепо, пишете о овим темама код Бакира? И, ако вам је стварно стало до морала, ено вам Пере Луковића!

      Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s