Изазов за др Каџију

Ето шта је министру донела та модернизација: у својој тези он скоро на свакој другој-трећој страни хвали информатичко друштво, електронску управу, модернизацију, а баш му се она осветила

radovan

           Толико је уверљиво деловао текст на „Пешчанику” „Како до доктората? Лако! Случај министра Стефановића”, да реших сама да утврдим је ли стварно у питању плагијат, како тврде аутори текста (а реч је о три наша научника са универзитета у Великој Британији) – или је у праву Мића Јовановић, ректор Мегатренда, који је одмах одбацио све што тамо пише. Тврдећи да је рад „стопостотно аутентичан” (може ли више од тога, упитах се, али да не скрећем са теме), ректор Мегатренда нас је обавестио да је ствар у томе што тврдње о плагијату долазе од људи који су „или били инструирани, или једноставно немају друга посла, па се баве стварима којима не би требало да се баве“.

Тешке речи са обе стране, а једино решење – да се докторат прочита. Дакле, прочитах, па ево, извештавам.

Све тврдње о плагијату су тачне. Окрените страну 14 у докторату (од јуче га можете наћи и на интернету), препознаћете лако текст са стране 94 приручника „Децентрализација као полазиште даљег развоја Србије“, из 2006. године. Окрените страну 59 и уверићете се да се последњи пасус у докторату може наћи на страни 468 публикације „Менаџмент у функцији одрживог развоја” из 2012. године. И тако редом, да не одуговлачим – проверила сам све делове доктората и све текстове из којих је речено да је Стефановић преписивао – академци су у праву, плагијат је у питању. Негде је плагијат дослован, а негде – мозаички, како га називају на Харварду, у свом упутству о цитирању. На „Пешчанику” је и то објашњено, али да поновим: дословни плагијат настаје буквалним копирањем туђих реченица, а мозаички – преузимањем делова туђег рада уз преправке, како плагијат не би био идентичан оригиналу. Овај мучни посао преправљања туђег текста постао је популаран у доба првих компјутерских програма за откривање плагијата, који то нису могли да открију. Само, сада ни то не помаже, новије генерације ових програма откривају – све! И ето шта је Стефановићу донела та модернизација: у својој тези он скоро на свакој другој-трећој страни хвали информатичко друштво, електронску управу, модернизацију, а баш му се она осветила!

Ректор Јовановић, међутим, каже како има 200 сведока да овај рад није плагијат. Немојте мислити да се шалим, ево изјаве: „Истраживање је спроведено на 200 испитаника, тако да постоји и 200 сведока да није реч о плагијату.” Ректор даље каже и то како је Стефановић у докторату спровео емпиријска истраживања – па самим тим рад не може бити плагијат! Што је, наравно, бесмислица, али потакне човека да погледа та, емпиријска истраживања. И, шта видимо у докторату? Видимо да тамо емпиријских истраживања, једноставно, нема! Ниједне табеле у том раду нема! У садржају пише да се после закључних разматрања налази анекс, па помислих, тамо их је ставио. Кад оно – ни анекса нема! На страни 182 завршавају се закључна разматрања, а на страни 183, где би морао да почне тај анекс – опет ништа. Ту почиње списак литературе – чиме се рад завршава! Ништа од истраживања, података, ништа од коришћења (у уводу доктората, на страни 11) најављених метода „мултипле мултиваријантне (!!!) регресионе анализе или Спирманове формуле” – ничег нема.

И ту смо, дакле. Док колеге Грушић, Томић и Радељић прозивају министра Стефановића за плагијат, дотле ја, доле потписана, позивам министра Стефановића на ТВ дуел на тему – мултипла мултиваријациона регресиона анализа, коју је најавио, а после тога прескочио у свом докторату! Па да попричамо…

И да кажем унапред, у ТВ дуелу ћу посебно инсистирати на анализи варијансе и на хетероскедастичности, нека се господин министар спреми – ја чекам.

А чекам и то да ми неко из његове докторске комисије објасни – како то да неки докторат може да се зове „Нова улога стратегијског менаџмента у управљању локалном самоуправом (пример града Београда)“, а да у раду не буде скоро ни речи о том Београду! Тачније, поглавље 13, под називом: „Истраживање – студија случаја на примеру града Београда“ постоји само у садржају рада – у тексту тог поглавља уопште нема! Што нас само доводи до закључка да је комисија рад прегледала тако да ни они (као ни њихов кандидат) не могу да добију прелазну оцену.

Што ме све наводи на помисао да би српски премијер за текст који управо читате (баш као и за онај текст на „Пешчанику”) вероватно рекао да глупље образложење од ове анализе није чуо. Што, наравно, уважавам. Ништа глупље – али ни тачније од овога. Тачно и паметно у Србији изгледа и не можете наћи. Болне реформе нас чекају на том путу, сами сте рекли. Почните, предлажем, од свог министра полиције и његовог плагираног доктората.

др Даница Поповић – Професорка Економског факултета Универзитета у Београду

(Политика)

Advertisements

7 mišljenja na „Изазов за др Каџију

  1. Чињеница је, непорецива, да Вучића и његову владу фронтално напада Друга Србија, а то значи само једно – ови АНТИСРБИ добили су задатак од Газде да нападну. Са којим циљем? Мислим, шта сада Вучић и СНС требају да испоруче Империји?

    Sviđa mi se

    • Телеком, Електропривреду, Комбанку…

      P.S.
      Даница Поповић (тресе се од једа): „Није користио ни табеле, анекс, регресиону анализу, и Спирманову формулу“!

      Sviđa mi se

    • А ево шта саветују тзв. десничари:

      http://www.blic.rs/Vesti/Politika/471545/Vucic-primio-delegaciju-Dveri

      Чуди ме да му те предлоге не предаје и делегација Лиловне академије, СКК, ФК Обилић, а може и Стормфронта, док Економски факултет, предвођен марксистичким докторима предлаже либерализацију.

      Да Вучић послуша прави ауторитет.

      Sviđa mi se

      • Примарна емисија је главни задатак Народне банке, и једини разлог што је основана.

        И зато нема потребе да се бави својим послом, када кајмак могу да скидају приватне банке кредитима – секундарном емисијом.

        Sviđa mi se

      • Гувернер попут гђе Табаковић и њених претходника, комотно бих могао бити и ја. Све што су „успели“, то је да инфлацију (ону коју грађани могу да примете кад плаћају рачуне) популистички држе на ниском нивоу, што је невероватна глупост за државу у којој ништа друго не функционише, али то нажалост нема ко да примети. А ако и примећује, објашњење и отварање очију бирачком телу брзо се погуби међу скандалима и аферама којих су пуни медији. Дакле, како је могуће држати ниску инфлацију у земљи без привреде, где се доходак зарађује пресипањем туђег новца из шупљег у празно?

        Тако, што се новац за инвестиције и потрошњу купује код међународних лихвара, а Народна банка дневно ослушкује трендове на тржишту и штампа само онолико динара колико је неопходно за миран сан политичара. Што је сасвим легитимно и боље него да глупаци попут оних из давних деведесетих штанцују „новац“, али је у начелу исто као када би војсковођа сву војску којом располаже непрестано држао на првој линији фронта према непријатељу, а онда за себе тражио признања за генијалност и храброст. У чему је храброст одлуке да све чиме располажеш ставиш на једну карту (у случају војсковође – концентрација на правцу за који претпоставља да ће бити угрожен, у случају монетарних власти Србије – везивање искључиво за добру вољу страних спонзора)? Значи, као што војска која се стално и статично брани мора да изгуби рат (јер јој сталне чарке круне ресурсе и морал људства), тако и економија која се везује искључиво за добру вољу других, страних економија – на крају мора постати власништво поверилаца. Јер, бесплатан сир се може наћи искључиво у мишоловци, а због чега се народ понаша попут оних лудака што се свађају око резервације стола на Титанику који тоне – никако није тема за земљораднике него за социологе. Мада, морам признати да се носим мишљу да одвојим два дана и коначно завршим неки факултет, ваљда ћете онда почети да читате шта пишем уместо што само гледате слике.

        Sviđa mi se

      • Борба против инфлације не само да није задатак Народне банке, већ није ничији задатак. Инфлација је последица неспособности привредне и монетарне егзекутиве, а за борбу против неспособности је довољна позитивна селекција.

        Два су најчешћа типа инфлације: Први, чешћи и главни, потиче од МАЊКА новца на тржишту, што доводи до раста ЊЕГОВЕ цене у размени са собом – растом каматних стопа. То је инфлација трошкова, и управо је гледамо у Србији и у свету.

        Други облик, најчешће повезан са првим, представља инфлацију тражње, када се маса новца усмери директно у потрошњу, док привреди и производњи не остаје ништа, сем инфлације трошкова. То је било 93, када је било још мање новца у оптицају, а постојећи се усмеравао на откуп девиза. Да ли је то политика Милошевића да се одбрани од поплаве девиза и самим тим увоза – да додје до девиза – или да се „накраде“ – тешко је рећи, јер о томе влада мук. Сем што се прича искориштава против „штампања пара“, то је задатак приватних лица, а не државе.

        Док год креатуре оличене у др Даници Поповић ћуте о томе, а причу покрећу споредни ликови, дотле ће владати мрак.

        Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s