Први Премијер – сценариста апсурда

Старије покољење још увек добро памти такозвано „позориште апсурда“ о коме је 60-х година прошлог века брујао читав свет, а чији је најбољи представник био позоришни комад Семјуела Бекета под називом „Чекајући Годоа“.

lova

Покушавајући да отера класику, која је свима одавно досадила, Бекет је једноставно на сцену сместио два типа која чекају неког Годоа. Чекајући га они причају о свему и свачему, али на сваких петнаест – двадесет минута понављају следећи дијалог:

– Да ми идемо, а?

– Идемо!

Али после тога иде ауторово упутство редитељу: „Седе“.

Годоа нема и комад се завршава – ничим.

Да ли је „позориште апсурда“ постало нова страница у историји драматургије – није наша ствар. Али је изненада комад „Чекајући Годоа“ због неких најновијих догађаја у свету почео стално да се врзма по глави. У том комаду постоји ситан, али важан моменат за поигравање са асоцијацијама гледаоца. Годо – то је скоро God, односно Бог, када се преведе са енглеског. И уопште није тешко претпоставити да скитнице са ивице пута заиста чекају некога ко је свемоћан као бог, некога ко ће да реши њихове проблеме. Међутим – њега нема. А да нешто ураде без Годоа – неће им се.

Поплаве на Балкану су за народе који су настрадали без имало сумње – изазов. Од њих, али пре свега од њихових руководстава, зависи да ли ће се ситуација претворити у позориште апсурда, и да се неће завршити баш онако, као у комаду „Чекајући Годоа“.

Па због чега је феномен Годоа интересантан учесницима представе? Произилази да Годо својом снагом хипнотизира, тако да сама његова назнака треба да донесе избављење од проблема. Ништа не треба да се ради! Само да се седне негде уз ивицу пута и да се сачека да стигне Годо.

Али – да ли је снага стварног политичког Годоа кога чекају балкански народи, више од свих – српске власти, толико велика?

Читамо интервју српског премијера Александра Вучића, датог ТВ компанији „Скајњуз“, у коме се он нада на помоћ ЕУ.

У ЕУ стварно постоји „Фонд солидарности“, предвиђен за указивање помоћи народима у злу годину и износ тог фонда уопште није мали – 1 милијарда долара.

Али да би се из тог фонда добио новац морају се испунити обавезни услови, који код настрадалих најчешће бришу сваку наду да ће тај новац икада стићи до њих.

Први услов је да ниво штете треба да износи 0,64% годишњег БДП-а те земље.

Уколико Србија успе да помоћу докумената и прстом покаже и докаже да постоји таква штета, њој ће, уз њену економију припасти 15 милиона евра, али и то не одмах!

Премијер штету процењује на милијарду долара и нада се да ће је тај фонд надокнадити из својих средстава. Ето то је оно, што подсећа на позориште апсурда.

Европски Годо неће стићи у Србију са тим новцем! Ако Србија нешто и добије, а вероватно ће добити, то највероватније бити износ од око 50 милиона евра.

А тај износ земљи коју је поплава паралисала представља само кап у мору. И ту се не ради о новцу, већ о солидарности коју власт Србије очекује од ЕУ. То је нада у ђавола, у убеђивање самог себе, које постоји свих ових година у којима Срби на силу покушавају да се окрену „ка Европи“. Није Европа онај свет у коме постоји стварна солидарност са слабима! Постоји само привидна – позориште апсурда.

Исто онако, како Годо није стигао у Бугарску пре десет година, када је у њој дошло до катастрофалног земљотреса, он неће стићи ни у Србију.

Милион евра које је ЕУ, тада на врхунцу, отргла из срца, пре су личили на испљувак у отвореном длану просјака, него на помоћ солидарности.

Српска јавност, ако је већ баш решила да пређе у „цивилизовану Европу“ треба једном за свагда да схвати да се у њој без престанка игра иста представа, у којој је главни јунак већ помињани фатасмагорични – измишљени Годо, који није никада и неће никада и никоме стићи упомоћ. А они, који га чекају, остаће да и даље седе уз ивицу пута.

Дмитриј Седов – Фонд стратешке културе/Србисање

Advertisements

5 mišljenja na „Први Премијер – сценариста апсурда

    • Ах, милијарда горе – доле… Све ће то Европа позлатити 🙂 А тиме што нам обећавају паре, заправо показују да нас изузетно цене; као муштерија кад обећа курви да ће је водити на Маурицијус јер врло добро „сарађује“.

      Sviđa mi se

  1. Повређен човек, готово искрварио, чека на трансфузију. Десет болничара је око њега, и чекају. Из централе јављају да крви има, али неодговарајуће крвне групе. Болничари, у складу са ЕУ прописима, захтевају и чекају крв неодговарајуће крвне групе.

    Најзад, неадекватне дозе крви стижу, техничари их стављају у ручни фрижидер, а затим неколико њих, одговарајуће крвне групе, даје директну трансфузију унесрећеном, који преживљава. Генијално.

    Какве везе има ова паралела?

    Крвоток српске економије чини динарски платни промет. Свака дознака из иностранства или девизни прилив морају бити конвертовани у динаре, да би се употребили на домаћем тржишту. Саме девизе је могуће употребити само за увоз, чијим практиковањем расте дефицит платног биланса, што у економији доводи до Аргентине, Грчке, итд.

    Дакле, чекамо инјекцију ЕЦБ или ММФ да бисмо је, попут крви неадекватне групе, ставили у фрижидер. Или горе, потрошили увозећи храну, одећу, и грађевински материјал.
    Добићемо те, или ћемо добијати сличне донације и кредите, које ћемо отплаћивати продајом остатка производних погона и јефтиним терцијалним сектором – услугом свих фела. Јефтино код Србина, и сам Србин јефтино.

    Годо из приче нису те паре, већ пристајање на њих и њихово решавање проблема.

    Sviđa mi se

    • Опет и нажалост, ради се о недостатку заједничког интереса, тј. осећаја за државу. Сав кеш који стигне из ЕУ-фондова завршиће у приватним „комбинацијама“ моћника, а држави ће остати „пројекти“, агенције, координациона тела и „стварање повољног хабитата за“… Да исти систем вредности негују и режим и опозиција, свакодневно доказују политичари и њихови аналитичари када „налазе“ да „Срби једноставно не разумеју демократију и морају да имају лидера…“, што ће рећи – по њиховом научно утемељеном мишљењу – Србима одговара искључиво комунизам или фашизам у разним варијантама. ТО је оно што је криминално (пре свега), јер задатак националних елита није тражење лаких већ налажење правих решења и инсистирање на њима. Дакле, не подилажење народу који најбоље обожава да све што је добро приграби себи, а за све лоше окриви другог, већ непрестано инсистирање на томе да грађани имају моћ, а последично томе и одговорност за погрешне одлуке.

      Sviđa mi se

  2. „Сав кеш који стигне из ЕУ-фондова (…) демократија (…) комунизам (…) фашизам…“

    А Карлеуша, Цеца, родитељи Тијане, и Вучићев вишеквадратни стан?

    Можда вам је познат осећај када помислите да ћете да полудите? Хвала на скромном доприносу у његовом изазивању.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: