Ментална демобилизација …

Друштву се мора обезбедити ред, али му се мора омогућити и да дише.

Добровољци се данас осећају, не без разлога, као неко ко је спасао земљу. Ако не виде да то неко поштује – ко зна у шта ће се тај бес и новодобијено самопоуздање претворити

Слика

Ми смо шампиони накнадне памети и још уговарамо зеленашку камату против себе. То је разорна слабост и садомазохистички је то гледати као национални хоби. У томе могу да уживају само они који презиру и себе и своју земљу. Таквих је, знам, и овде мање од један одсто.

Срамота ме је ако сам као политичар таквој атмосфери допринео. Ово су опасни дани и немојте да се правимо да то сви не осећамо.

Наравно да мислим на прошлих десет дана и следећих неколико месеци. На оно што је претходило поплави и на епилог. На милисекунду до физичке катастрофе из које још нисмо изашли.

Да се разумемо – верујем да се катастрофа није могла избећи. Како? Не знам скоро ништа о системима одбране од поплава, али знам да је ово земља која се стихијски распада 25 година. У фактичком банкроту смо 23 године. Изгубили смо све ратове. Приватизација нам је полудивља, трагично закаснела и више пута прекидана популизмом и падањем у транс неког „трећег пута“.

Ове године нам фали две милијарде евра у буџету, а заправо недостаје пет или шестмилијарди, зато што разлику покривамо задужењима. Прошле године нам је фалило отприлике исто. Оне године пре тога исто. И оне пре тога исто…и тако у бескрај. Оних година кад је било пара од приватизација, потрошили смо их на НИП и бесмислице којих би се и деца клонила.

Таква земља не може да направи систем заштите од поплава. Од пожара. Не може да реши ни проблемe у вези са малом матуром,само што нам изгледа јефтиније кад је откажемо. Зато што погрешно рачунамо.

Не мислим ни да неко хоће да сакрије број жртава. То није чак ни могуће. Мислим да се за намерне клевете и ширење панике одговара. Али, научимо колико је ово друштво ровито. Ми 15 година после рата немамо тачан број жртава. Неке од националних митова смо изградили на увећавању броја жртава у ранијим ратовима. Сада се с тим морамо изборити. По реду и мирно, градећи неки кредибилитет за сутра.

Да расправљам о томе какав је Вучићев стил на седницама владе или зашто је био у чамцу? То је бескорисно. Некад је духовито, али је углавном бескорисно. И да вам кажем – и ја бих био у том чамцу да сам председник владе. Можда не бих био у Великој Британији, али овде бих. По цену псовки. То не значи да бих и друге ствари исто радио.

Корисно је, међутим, нешто друго: да не затварамо очи пред чињеницом да нам је друштво у скоро ратном стању. Ко то не види, стварно ништа не разуме или се прави да не разуме.

Друштвеним мрежама се шире готово отворени позивина линч Мирослава Чучковића, Синише Малог, исто као што већ годинама постоје такве потернице против Биљане Србљановић, рецимо. То ради мањина, али свеједно, нећу да живим у земљи у којој је манир додатка ТВ Дневника из 1991. прихватљив.

Нећу да живим ни у земљи у којој можда неко у власти мисли да одговор на то може бити војска страначких активиста која ће на то одговарати по матрици која је ефикасна у кампањи, али данас просто не ради и само уноси нове опасности и отров.

Сви у овој земљи морају да схвате да се из ове трауме не може изаћи истим старим методима, да ништа није исто као пре 10 дана, да она солидарност која је била задивљујућа после неколико дана прераста у претећу бомбу ако се из тога не изађе рационалном и за друштво корисном „демобилизацијом“.

Намерно кажем демобилизацијом. Ситуација јесте слична изласку из рата. Добровољци се данас осећају, не без разлога, као неко ко је спасао земљу. Ако не виде да то неко поштује, да је спреман да успостави систем, да употреби сву ту енергију, вољу, знање које су показали људи у по живот ризичним ситуацијама – ко зна у шта ће се тај бес и новодобијено самопоуздање претворити.

А нервира ме што знам да је то могуће искористити и за нешто добро. Ово паметна заједница мора да искористи као одлично тестирање људских ресурса. Да искористи чињеницу да нисмо могли да приђемо Сава центру, Арени и насипима оних дана, да су се људи ту углавном понашали врло одговорно. Да су скакали у воду без речи, желећи да помогну. Да сам у Хали спортова видео 500 клинаца који савршено раде.

Али, схватите да је то увек на ивици. Да та добронамерна деца, кад виде или чују да је угрожен Костолац, дођу да кажу да ће кренути тамо. Да једва успете да их спречите у том племенитом, али опасном ентузијазму. Ако се нико не бави њима, или ако осете да немају перспективу, сутра ће јурнути на неки други позив, ко зна у шта. То би била смрт ове земље. Дефинитивна.

Друштву се мора обезбедити ред, али му се мора омогућити и да дише. Иначе је свеједно да ли ће се угушити од воде, у метежу или под притиском.

Бивши потпредседник ЛДП-а, Бојан Ђурић

Србисање/политика

Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: