Потоп као крај овакве Србије

или

Друштвена непогода

Вучић је у петак глуматао главнокомандујућег оружаним снагама и врхунског експерта за хидроградњу, евакуацију, све локалне комуналне мреже, међународне односе, државне залихе, кризни менаџмент, хитне службе и све остало. Лош наступ не само да је подстакао панику међу грађанима – истовремено је ометао стручне, трениране службе да раде свој посао.

људе не повезују тлапње већ животни интереси, међу којима је и много оних којих постајемо свесни тек у трагичним данима.

baba

„Каменован пекар који је у Лајковцу дигао цене“, непроверена вест се јутрос преноси од клика до клика по друштвеним мрежама на опште одобравање. Узрујани људи јуче су до изнемоглости покушавали да утврде ко је где продавао воду и гумене чизме по троструким ценама, бесни и немоћни да изађу на крај са својим осећањима. Велика је несрећа, преплављени смо.

Пуцају слабашне бране које заједницу држе на окупу у цивилизованом поретку, где би и за најстрашнија и најбесрамнија дела требало да важе процедуре безличне али неумољиве правде. Друштво у Србији опет се нашло на вртешци свог морбидног циркуса, што нас у пуној брзини наизменично уводи у расуло и солидарност. Не знамо где ће се зауставити овог пута, и осећамо да немамо моћ да утичемо на исход.

Државни и парадржавни медији без грешке су демонстрирали шта стварно значи то вишегодишње јадиковање над судбином новинарства у Србији. У најкритичнијим тренуцима, када су информације управо оно што људе може гурнути или у масовну хистерију или у сарадњу, једва је неколико новинара и уредника било у стању не само да постави смислено питање – већ да пронађе особу која на такво питање уме да пружи смислен одговор.

Као ударне слике поплављених подручја сајтови најтиражнијих таблоида објављивали су призоре из прошлогодишњих поплава, из места која су ове године остала на сувом; „ексклузивне“ вести и фотографије преузимали су са друштвених мрежа ни не знајући ко их је и одакле објавио; трачеви о плутајућим лешевима, загађеној води у Београду и хаваријском искључењу струје широм земље, проносили су се медијима и улицама у опакој игри глувих телефона. Обични, пристојни људи хватали су се међусобно за гушу, претећи једни другима кривичним пријавама због дезинформисања.

Из Шапца су ноћас стизале сумануте приче о хулиганима из Београда и Новог Сада који пијани урлају по граду, пале бакље и захтевају смену локалних власти.
На стотине пожртвованих људи који су се организованим или приватним превозом сјурили у овај град на Сави, да бране земљу, живот, будућност… стигли су у полумрачно, каљаво и мокро нигде, без воде за пиће, чизама, опреме, објашњења. Истовремено, из Крупња, Уба, Параћина и посебно Обреновца одјекивали су престрављени позиви у помоћ напуштених, изгубљених, животно угрожених.

Нема више смисла постављати питања о сеоским и градским каналима из којих су багери ових дана вадили зарђалу белу технику, мору смећа које је покуљало из одвода и дренажних сливова; бесмислено је питати за снимке из метеоролошких сателита на којима се данима, ако не и недељама, могло пратити формирање облака који ће над Србијом ускоро истрести рекордне количине кише. Бомбастични наслови таблоида из априла – пре непуних месец дана – с претњама да ће неко због штете од (тадашњих) поплава ићи у затвор, јалово су сведочанство о још једној од безброј пропуштених прилика. Архивски извештаји о поплавама мањег обима из протеклих годину, две, пет, десет, нису сада ни од какве користи.

Сад је само страшно.
У поплављеним областима влада самртни страх и шири се друштвом брзо као зараза. Из потопљених кућа, са разнетих путева и пруга, уништених усева, паника одјекује и до најудаљенијих крајева земље.

То је оно стање у којем битно слаби моћ разумног промишљања, када и најприбранији тешко одолевају зову масовног безумља. Осим трговаца који су дигли цене најтраженијој роби и „агената“ који намерно дезинформишу јавност, на мети свеопштег беса и фрустрације нашли су се и успаничени грађани који праве залихе воде и хране празнећи рафове по продавницама, „салонски критичари“ са својим примедбама на организацију и одабране приоритете акције спасавања, активисти противничких странака који бране или нападају локалне власти. А у Србији је посебно опасно кад се дигну виле и запуцкетају бакље. Тешко ће их и поплава угасити.

На крају, несрећа „библијских“ размера, како је лажно представљена јавности, можда се заиста није могла спречити. Можда је свеједно у каквом су стању бедеми и канали, и какве су партијске будале у међувремену преузеле главну реч по локалним штабовима за кризне ситуације и стручним службама. Мирни потоци можда би се у сваком случају преко ноћи претворили у побеснелу бујицу коју ништа више не може зауставити.

Друштвена непогода, међутим, није усуд гена, менталитета ни божије воље већ резултат опасних – случајних или намерних, свеједно – поступака и одлука на лицу места.

Неколико је сцена из поплаве догађаја које су битно одредиле тон и атмосферу у друштву погођеном тешком кризом.

Без обзира на хронологију, можда кључне међу њима чине инсерти из телевизијских извештаја са ванредне седнице владе Србије одржане у петак. Сцене трају мање од минута, а у њима премијер Александар Вучић ауторитарним тоном најближим сарадницима, челницима служби које учествују у спасавању људи и санирању последица поплаве, испаљује бесмислене команде (Седи! Тишина! Касниш!).

Осим слике надобудног човека који није у стању да примири сопствене емоције и узбуркане утиске чак ни у ситуацији када за осећања нема времена, ова неуспела демонстрација чврстине приказала је и чињеницу да су најближи премијерови сарадници, људи од чије стручности и вештине управо зависе животи и имовина хиљада грађана – заправо неспособни идиоти од којих никакве вајде нема осим да покупе белешке Вучићевих заповести, јер сви заједно на нашим леђима стичу искуство и уче шта треба да се ради.

Прилично узнемирење јавности изазвао је и извештај о Вучићевој посети Обреновцу, када се премијер камерама исповедио колико га нервирају људи који неће да се евакуишу. Поновљена је порука о живчаном човеку који губи прибраност у кризним тренуцима, јер уистину ни не схвата шта се око њега дешава.
Трећеразредни ватрогасац из мрдуше доње умео би да му објасни да се од преплашених људи не може очекивати разумна процена опасности као и да постоје извесне спасилачке вештине којима се савлађује страх и неповерење угрожених.
Трећеразредни саветник за јавни наступ објаснио би му да је револтирано брбљање о жени са троје деце која одбија да се евакуише демонстрација незнања и безосећајности а не одлучности. Да их је питао, то јест.

Хистерична ауторитарност имала је и неке озбиљније последице од оних по јавни имиџ неспособних власти. Очигледно је пред премијеровом ароганцијом стручно особље устукнуло јер се коначно нико није усудио да му изда професионалну и одговорну команду да умукне када је почео да износи полуинформације о бројним жртавама у Обреновцу – „о којима нећемо говорити“ – да распирује панику несувислим изјавама о „ратним мерама“ у Шапцу и могућем планском пробијању бране и пуштању реке на „другу страну“; да изазива непотребну пометњу међу људима спремним да помогну позивима да похрле у Шабац.

Вучић је у петак глуматао главнокомандујућег оружаним снагама и врхунског експерта за хидроградњу, евакуацију, све локалне комуналне мреже, међународне односе, државне залихе, кризни менаџмент, хитне службе и све остало. Лош наступ не само да је подстакао панику међу грађанима – истовремено је ометао стручне, трениране службе да раде свој посао.

Дилетантизам и волунтаризам у време природних катастрофа могу довести до озбиљних трагедија својом неразумном глупошћу, чак и када су им намере хумане. Са друге стране, друштвене непогоде – каква је, рецимо, 2005. пратила разорни ураган Катрина у Њу Орлеансу и другим местима на југоистоку САД – могу имати и значајне политичке последице у заједници.

Једна од њих чини се да је већ наступила: схватање да људе не повезују тлапње већ животни интереси, међу којима је и много оних којих постајемо свесни тек у трагичним данима.

И то су оне силе наше циркуске вртешке које су нас ових дана повремено повезивале у солидарну и разумну заједницу. Потврдиле су их вести које су јуче већ у раним вечерњим сатима стизале из импровизованих прихватних центара – да људи могу да престану да доносе воду, храну, ћебад, одећу, јер су центри засад пуни, и да се донације хитро преусмере на друга места, тамо где је потребно.

На добровољној, солидарној мрежи радио-аматера могле су се чути најтачније и најважније информације; групе ентузијаста покренуле су интерактивне инфо-сајтове; тwиттер је преплављен обавештењима о собама, становима, викендицама, спремним да приме људе из поплављених места.

Уместо бесмислене медијске слике премијера и министара који се загрцнути патетиком гузе по хеликоптерима и чамцима за евакуацију, призовимо слику спасиоца који је ноћас своје место у чамцу уступио једној жени и остао да чека следећу туру, ако стигне.

Нема сумње, кад се вода повуче у Србији ће остати ужасна штета. А овог пута можда и нешто памети.

Милица Јовановић – Пешчаник

Advertisements

Jedno mišljenje na „Потоп као крај овакве Србије

  1. Бојим се да ауторка није у праву. Наиме, „лош наступ“ ће Вучију донети нове поене, већи ауторитет и још тоталитарнију власт, Србија је то… А ни у Америци није било боље, сетимо се кула близнакиња, Катрине и тотално неспособног Буша… Мислим, Америка је то… Шта хоћу да кажем? Систем који омогућава довођење лидера као што су поменути је управо осмишљен да би неко други из сенке владао, а ми „демократски“ аминовали ствари погубне по нас…

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s