Драгослав Павков: За почетак – набавити звоно!

Да би се Србија коначно вратила себи, неопходан је рестарт, а за поинт рестор да се одреди 14.фебруар 1835. године – дан доношења Сретењског устава. Који је на захтев тадашњих Великих сила укинут месец дана касније, а његов аутор Димитрије Давидовић избачен на улицу. И тада као и данас Србија је била талац великих и њихових интереса.

sretewski

Ових дана, на различитим местима, један „добронамерни“ коментатор ме је два пута подсетио на анегдоту о попу кога је владика укорио јер црква није звонила у част његовог доласка у село… Несрећни попа је одговорио од прилике са: „Преосвештени, за то што црква не звони има неколико разлога, а први је – ми немамо звоно.“
Србија, да би постала оно што трипују србски Петри Панови мора да има „звоно“ то јест – снагу/моћ/утицај. Она данас нема ништа од тога, и ко зна зашто је то добро… Замислимо да појединци попут неких Фејсбукача имају моћ да „имплементирају“ све што мисле да треба урадити Женама у црном и сличним штеточинама… Замислимо Почучу – противтерористу без мане и страха како са исуканом „алатком“ преко Трга републике јури Сташу Зајовић да јој се „освети“ за сва антисрпска деловања током протеклих двадесетак година?!  Замислимо каква будала мора да буде неко ко мисли да ће се некој антисрпској сподоби осветити тако што ће је „јебати“******?! Али манимо се њих…

Да би се Србија коначно вратила себи, неопходан је рестарт, а за поинт рестор да се одреди 14.фебруар 1835. године – дан доношења Сретењског устава. Који је на захтев тадашњих Великих сила укинут месец дана касније, а његов аутор Димитрије Давидовић избачен на улицу. И тада као и данас Србија је била талац великих и њихових интереса.
„Најисточнији одјек француске револуције“ угушен је пре него што су (ондашњи) Срби, данашњи Србијанци уопште и схватили шта им се нашло у рукама. Књаз, добар познавалац менталитета народа којим влада (од слуге код рођеног брата до апсолутног господара земље Србије и неба изнад ње) пустио је народ да се „ували“ у те страњске беспослице, али је знао да у Србији без синџира и камџије не иде… И још увек не иде.
Док су други, у оно доба много затуцанији од Срба, народи за које Давидовићу ни у сну не би пало на памет да им „продаје“ устав, одскочили и одавно нас препишали, Срби су страховито изгинули у два светска рата и два геноцида, све следећи слепце самопроглашене за вође. И није проблем у њима што су се самопрогласили… Проблем је у нама што смо их као такве прихватили.

Након ратова у којима смо „победили“ – по правилу смо страдали због незнања, покварености и ноторног волунтаризма „вођа“. Који су такви били јер им је „народ“ сложно терцирао…
Одузимани су нам делови територије, одрицали смо се вере прађедовске, крст смо заменили „споменицом“ а свештеника секретаром партије… И што је најгоре – на то нас нико није терао, већ смо се сами трћили да будемо већи католици од Папе, већи Руси од Стаљина (што уопште није било тешко, будући да је човек био Грузин)…
И данас, кад РусијанскаФедерација све више постаје држава окренута тржишту (продаје ономе ко има новца, купује од оних којима новац треба), ми живимо у халуцинацијама о Руском Царству које једноставно мора доћи, постати Трећи Рим и под своју заштиту ставити све „правоверне“ – поједине Србе пре свих.

Живећи у митовима нигде нећемо стићи… Историју треба познавати и схватати, а митове чувати као наслеђе; мешање баба и жаба никог није одвело далеко, сетимо се Хитлера који је уместо да слуша генерале Вермахта, слао експедиције на Тибет да би му донеле „доказе“ о супериорности Аријеваца. На то и ни на шта друго, данас подсећају „преводи“ са винчанских саксија или са обелиска у Анадолији. На носталгију за „старом славом“ и за тражење кривца код других за ово што смо несложни, нереални и национално неодговорни сами скривили. Жао ми је, али тако је… А, историја нам се непрестано понавља…
Издаја, бахатост, неприхватање чињеничног стања, одсуство мере у победи и достојанства у поразу – оно је по чему се препознајемо међу народима. Није Душаново царство уништио непријатељ већ сами Срби који су се отимали око престола… Нису Србе на Марици 1371, године победиле само Османлије; победила их је пре свега неслога и бахатост великаша, а ако не верујете мени – верујете ваљда Његошу?! Није преокрет у Косовској бици наступио када су Турци извели неки генијални маневар, већ кад се Бранковић одлучио да калкулише како би што више ослабио Лазара, а Босанци видевши то – подвили реп и збрисали… Није прва српска револуција пропала када је Вожд донео погрешне одлуке, већ када није имао снаге да посече устанике – наследнике бегова који нису хтели да га послушају и повуку се у планине, будући да им је таман кренуо „бизнис“ са опљачканом турском имовином…
Наши бивши пријатељи и бивши савезници су брзо заборавили јуначки пробој Солунског фронта и време када француска коњица није могла да прати српску пешадију у повратку кући…  Енглези су експресно заборавили 27. март ’41. – дан када је „Југославија нашла своју душу“ и огромне жртве које су српски народ и оба антифашистичка ослободилачка покрета отпора положили за њихове бабе здравље (јер је Србе објективно болело дупе за Хитлерове планове, а са његовом боранијом што нас окружује бисмо лако)…
Али су се и једни и други „из кеца“ сетили и Карнегијеве комисије из 1912. и Димитрија Туцовића, и сарајевског атентата и триста других чуда – па су своје врле савезнике, нас,  преко ноћи прогласили за ауторе свих светских зала, малтене и за нестанак Атлантиде. Јер им је то у датом тренутку био интерес и јер су такво понашање захтевали тренутни геополитички односи. Јер је политика увек наставак рата мирнодопским алатима и служи једино и искључиво за остварење циља. Сопственог. Не општег, глобалног, космичке правде – већ сасвим реалних, опипљивих и у датом тренутку остваривих СВОЈИХ циљева. Да би једна страна своју вољу и своје интересе могла да намеће другој – она мора да има алате помоћу којих се то ради.

Србија је мала земља са руинираним националним институцијама, десеткованом интелигенцијом и никаквим потенцијалом за проналажење савезника… О одбијању непријатеља – боље да ћутимо. Из Србије данас не одлазе само врхунски стручњаци и пролетери у потрази за већом зарадом. Из Србије данас бежи свако ко може да оде било где другде; овде остају пензионери, „уметници“ који излажу у празним галеријама, драматурзи који живе од ђачких екскурзија из провинције, продавци измаглица који тезгаре по медијима, политичари који су узурпирали јавни простор и јавни сектор као да им је донет у мираз… И кандидати за политичаре који планирају да „раде то исто, само не сад већ касније…“ као што је у оном филму Ђенка обећао Мирку Топаловићу.

Због чега баш дан доношења Сретењског устава треба узети за тачку рестаурације система? Зато, јер у том уставу и члану 108. пише да „…Свако дете рођено у Сербији или изван Сербије, а од Србина из Сербије; сваки у време обнародованија овог устава у Србској служби у Сербији и изван Сербије налазећи се чиновник или служитељ христијанског вјероисповједанија; сваки, кому је десет година прошло от како се у Сербији налази, или који непокретна добра у њој има, сматрасе за Србина, и има право, уживати србско државно грађанство.“
Зато јерсе након пола миленијума под туђинском влашћу, Србија тек доношењем овог устава уврстила у европска друштва чијим би чланом радо постао сваки житељ некадашњег Илирика, јер у чл. 118. пише да „Како роб ступи на Србску земљу, от онога часа постаје слободним, или га ко довео у Сербију, или сам у њу побегао. Србину слободно је роба купити, но не продати.“  и јер „Имање сваког Србина, било какво му драго, јест неприкосновено. Ко се покуси, дирнути у туђе добро и имање, или присвајати га, или окрњити, онај ће се сматрати за нарушитеља обштенародне безбједности, био он ко му драго и от куд му драго.“ И тако даље…
У време доношења Сретењског устава, у доба стварања националних држава широм Европе, било је сасвим уобичајено да се становници новооснованих држава називају по именима држава („Французи“ – по Француској, „Немци“ по Немачкој, „Срби“ по Србији…) без обзира на етничку припадност или религиозно одређење. Како је време неумитно прошло и донело неке „тековине“ које само неозбиљни могу да игноришу – многе ствари су се промениле, једна од тих ствари су појаве „националних мањина“ и њихова посебна „права“.

Спас за Србију  налази се у асимилаторским капацитетима које ово друштво поново мора да пронађе. Да мањинама дамо понуду која се не одбија; не из страха за безбедност, већ из страха да не испадну будале. Да свим лојалним грађанима понудимо део суверенитета у држави равноправних… Да нико нема потребу да тражи резервну отаџбину поред ове у којој се родио, где су му гробови и обданишта…
Да никад више битанга из Негославаца која је ’91. побегла у СР Србију да би се запослила као улични дилер девиза, не буде првокласнији држављанин од мог комшије Лацике који је у исто време као командир тенка два месеца бомбардовао Вуковар…
Да злочинац буде злочинац и да му се суди као злочинцу, а не као Србину или нечем другом.
Начин на који се може стићи до тог циља је стварање србијанске нације.
Како рекох, време је прошло и оно се не може ресетовати; данас нико нема довољно добар разлог да од себе прави предмет подсмеха тиме што је до јуче био припадник националне мањине, а од данас постао поносни Србин. Сународници би га исмејали као полтрона, каријеристу или једноставно – будалу, а Срби би му пребројавали хромозоме и не би га прихватили. Говорим о већини, а да би се лакше схватило – видети причу о Кустурици и комшијама са Мокре горе. Али, сви држављани Републике Србије за себе као заједнички назив без икаквих проблема и претеране дискусије могу да прихвате заједничко име Србијанци. Наравно, ако за то имају довољно добре разлоге… По угледу на оно што раде гле чуда – Руси*****, само о томе не звоне на сва звона. Јер, одавно је познато да службени језик у РФ није руски него „русијански“, да се ни сама држава не зове како многе мале Ђокице овде мисле – „руска“, него Русијанска Федерација, све у циљу да се и код неРуса – држављана РФ створи и очува осећај припадности заједници.
Нико од припадника „националних мањина“ у Србији се неће добровољно изјаснити као Србин… Под присилом – неки хоће, али ће и ревидирати првом приликом. Међутим, у чему је проблем да се као пружена рука упути позив на конституисање србијанске нације?
У којој не би био проблем да се неко зове Мехо или Анте, Иштван или Бобан – под условом да му је Србија једина домовина, да поштује њене законе и престане да се понаша као пета колона сваког српског непријатеља… Да се натписи на улазима у насеља, аеродроме, улице и други важни топоними  исписују  ћирилицом као писмом већине, и енглеским алфабетом као „светским писмом“…  И тако даље.

Притом, поставши део србијанске нације нико се не би одрекао ни Лазара и косовских витезова, ни Арпада, ни Скендербега ни Мехмет – паше. Ни Крста, ни Крижа ни Луне… Али би заједничкој и јединој држави сви заједно скинули тежак камен с врата, кога данас тегли решавајући захтеве спонзора који се односе на „људска права припадника мањина“, која не мора да решава ни једна од кључних чланица ЕУ. Јер су их решиле док је било време, пре двестотинак година. Наравно, решење мора да буде свеобухватно и свакоме разумљиво. Биће много отпора – међу Србима највише. Осталима треба пружити руку, а они нека је на сопствену одговорност и штету одбију…Једноставно, постоје људи који воле да мрзе, то су импотентни килавци који би радо клали само што не подносе крв, који би „јебали“ феминисткиње ал’ им се не диже, који би радо демонстрирали са скинхедскима – али немају храбрости. Такве треба игнорисати, а ако постану насилни – судити. Нити смо ми који тражимо решење објективно катастрофалне ситуације у којој се отаџбина налази једини који смо забринути, нити су то ови који се бече са ТВ екрана и компјутерских монитора.

О томе размишљајте љубезни моји Серби, а не о светским заверама и караконџулама којима се као ноторно неефикасни ако и постоје – не можемо супротставити.

Крај
*“Национални интерес“ није како се код нас уобичајено доживљава интерес једног народа или етничке групе. Најприближнија дефиниција „националног интереса“ би могла да буде – државни интерес, који је онда узрочно-последично интерес сваког држављанина дате државе.

** израз који се у делу Северне Србије где ја живим користи као еуфемизам за уобичајени „qrac“

*** W.A.S.P. Бели Англо-Саксонац Протестант – „првокласни“ Амер и ЕУропљанин

**** правно начело које се обилато злоупотребљава по принципу „има ту нешто…“

*****  Росси́йская Федера́ция из неког разлога код нас се преводи као „Руска федерација“ што је језички можда и прихватљиво, али је правно дебело некоректно. Наиме, та држава је федерација попут покојне СФРЈ, састављена од република у којима су настањени многи народи и етничке групе. Језик који се користи у службеној употреби је наравно руски, али власти да би постигле што виши степен заједништва међу држављанима РФ тај, службени језик називају „русијски, русијански језик“. Па тако, када кажемо „руска душа“ мислимо на широкогрудост и срдачност етничког Руса (а не Ујгура), али кад кажемо „русијански језик“ мислимо на језик којим говоре сви грађани Русије. Али, оно што је добро за Путина, по мишљењу већине Срба прототипа „правог“ политичара –  није довољно добро за Србију.  

******„Јебање“ – реч која се у Србији уобичајено користи као синоним за интимни однос, сношај, секс… Нажалост, из заслепљености због излива патриЈотизма у мозак,  све чешће се користи као опис онога што ћемо ми, Срби, радити својим непријатељима да бисмо им се осветили за зла која су нам нанели. Дакле, србске патријоте кад некоме желе да се освете – прете му како ће с њим водити љубав. Што је тако хипи, хришћански чак…

Advertisements

22 mišljenja na „Драгослав Павков: За почетак – набавити звоно!

  1. Има доста замена теза у овом „урадку“ од чланка али је ,уопштено гледано, писац чланка у праву -НЕОПХОДНО ЈЕ ДА КОНАЧНО ПОТПИШЕМО ПА И ДА САБЕРЕМО И ВИДИМО ГДЕ СМО (у чабру,јел?).

    Sviđa mi se

    • Током година навикао сам се да на ствари које им се у „уратку“ не свиђају, критичари реагују са „замена теза“. Што је у реду ако желите да сачувате свој душевни мир и не упуштате се у дебату… Али ако мислите даје истина негде озбиљно „заобиђена“ или су неке чињенице злонамерно интерпретиране, било би лепо да кажете које тезе су замењене и шта у тексту није тачно.

      Sviđa mi se

      • Пази, кад напишеш ово:
        „некадашњег Илирика“
        ја већ по аутоматизму губим бар пола воље за било каквим озбиљним полемисањем.
        Мислим човече, па ти живиш и на некадашњем дну Панонског мора па се не шеташ по дворишту са маском и перајима 🙂

        Но шалу на страну, ајмо прво ово:
        „Издаја, бахатост, неприхватање чињеничног стања, одсуство мере у победи и достојанства у поразу – оно је по чему се препознајемо међу народима“
        Па онда заграбиш о Душана на овамо, што је цирка неких 750 година. Нађи ми један европски народ код којег нећеш наћи у тако дугачком периоду сијасет примера таквог понашања
        А узгред:
        -За такво понашање Бранковића баш и нема превише историјских доказа
        -Његош баш и не може бити ауторитет за тумачење српске историје позног средњег века, па самим тим и Маричке битке, ја се на њега не бих позивао, већ на неког озбиљног историчара (ово чисто принципијелно, чак и да је оно што каже у складу са модерним сазнањима)
        – Биће да је главни разлог слома Првог српског устанка сама силина тадашње Отоманске државе, којој више нису Руси дахтали за врат, пошто су јелте били заузети гашењем пожара у својој кући, те су ови добили одрешене руке да се обрачунају са боранијом.

        итд,итд….

        Што се тиче самог „србијанства“, овде је било доста расправе о томе, тако да не бих да понављам оно што сам и ја и неки други већ причали на ту тему (крајње добронамерно). У сваком случају, ја не видим ни сада препреку да било који припадник било које етничке заједнице не доживљава Србију као своју отаџбину. Напротив, чак и познајем такве. Нити видим како би једна прилично вештачки створена идеологија србијанства могла да приволи оне који је тако не доживљавају. Просто, формално сви услови за то су већ испуњени. Фактички, биће испуњени када Србија постане пристојно место за живот и развитак вечине њених становника, били они Срби, Мађари или шта год већ. Међутим, и тада баш као и сада биће оних који ће инсистирати на својој посебности и ту се ништа не може.

        Sviđa mi se

      • Врабче, не бих да кварим празник ни теби ни себи па ћу све што имам на ову тему ових дана уобличити у један текст, овог пута стварно последњи. наравно да не сумњам у твоје добре намере, баш као што сам потпуно убеђен да је ово „… ја не видим ни сада препреку…“ намерно кратковидо и погрешно, али то на твоју душу. Дакле, стрпи се пар дана и не сумњај у мене 🙂

        Sviđa mi se

  2. Напоменућу да је цитат најистакнутији на овој страни и уопште свим странама блога
    – „Махатма Ганди: Прво те игноришу. Онда ти се смеју, …….. “ – погрешан.
    Потраге да се нађе где се Ганди тако или слично изразио, показале су се узалудне (1). Штавише, Ганди је изгледа 1940 године изразио велику резервираност према онима који га погрешно цитирају (2). Ипак, потрага за аутором је уродила неким плодом, откривена је изјава веома слична проблематичној:

    „И моји пријатељи, у овој причи имате историју целог овог покрета. Прво вас игноришу. Онда вас исмејавају. Онда вас нападну и желе да сагорите. И онда вам дижу споменике. И то, то ће да се деси са Amalgamated Clothing Workers of America.” – синдикалиста Nicholas Klein 1914. (3)

    (1) https://en.wikiquote.org/wiki/Mahatma_Gandhi#Disputed
    http://www.csmonitor.com/USA/Politics/2011/0603/Political-misquotes-The-10-most-famous-things-never-actually-said/First-they-ignore-you.-Then-they-laugh-at-you.-Then-they-attack-you.-Then-you-win.-Mohandas-Gandhi
    (2) http://timesofindia.indiatimes.com/city/ahmedabad/Misquotes-that-Bapu-is-forced-to-wear/articleshow/10211948.cms?referral=PM
    (3) http://books.google.mk/books?id=QrcpAAAAYAAJ&pg=PA53&dq=%22First+they+ignore+you%22&redir_esc=y

    Sviđa mi se

  3. После силних лутања и многих експериментисања, Срби више немају избора, морају да изаберу још само оно једино што им је преостало. А преостало је, милошћу Божјом, парадоксално, управо – оно најбоље!
    Србијанство.

    ***

    О србијанству – Србијански клуб

    Једно је извесно: општесрпску пометњу и општесрпски политички хаос, може да реши само србијанство. Управо у недостатку ове идеје, у временима кад је ова тежња била заборављана или бивала замењивана другим идејама, настајали су погроми, сваковрсни ломови и све могуће идејне странпутице код Срба.

    Постоји, дакле, идеја која због свог чистог извора и своје непомућене бистрине може да да одговоре на све српске дилеме, муке и изазове и да буде, без икакве сумње, водиља која брзо проналази истинит и успешан пут опоравка и напретка, јер је изворно српска и историјски доказана. Нажалост, управо на ову, изузетну, потврђену и необориву мисао, окомљује се све оно што је заборавило да мисли на аутентичан начин, својом главом и својим срцем, због чега је и морало да се издогађа толико зала над нама и у нама, да би људи некако почели да упиру очи у смеру тог за Србе непревазилазног путоказа.

    Идеју Србије, као државе која треба да окупи сав српски народ,зачели су Немања, Свети Сава и Стефан Првовенчани. Држава Србија, дакле, као наслеђе, као земаљска отаџбина Срба, али и свих других који радо желе да живе у њој, уз Небеско царство ка којем Срби теже и у коме налазе надисторијске вредности, јесте онај врхунски циљ и стваралаштво које својим дометом постиже ону преко потребну саборност без које се ништа добро не може остварити. (Узгред речено, поређења ради, саборност је и данас, једини одговор данашњем царујућем, по људски род разорном, индивидуализму). Из тог разлога стварање и изграђивање Србије као државе јесте тежња и труд сваког Србина; што значи да је србијанство једна предивна идеја и основна подлога Србима и у тежњама за историјским потврђивањем и у стремљењу ка вечном остварењу.

    Пометња, најпре у идејном погледу, а потом и у сваком другом делању код Срба, настајала је, како рекосмо, кад је идеја изграђивања Србије, дакле идеја србијанства, слабила. Какви су у тим тренуцима бесмислени правци ницали, какве се болесне тажње рађале, сведоче нам сва наша лутања и страдања.

    Србијанство је дакле природна тежња Србинова. Србијанство или жеља за Србијом, државом Срба, је органски део српског бића. Данас, нажалост, они који не умеју да промисле, највероватније услед наслага из времена немоћи,посртања и великог одрођавања Срба од себе самих, под србијанством подразумевају не сабирање Срба, не оно што у себи осећају, него подвајање, цепкање и дељење Срба. Сасвим је природно што су онда против тога, против дељења и подвајања; против тога и треба да буду. Међутим код Срба на сву срећу још увек нису доминантне поделе, него нешто друго, нешто чему је управо србијанство моћно да доскочи, самим тим што је сама идеја србијанства фактор реда и консолидације. Недостатак изузетно суптилно дефинисаних односа између матице и Срба ван матице, и то како матице према њима, тако и њих према матици, услед огромног броја чинилаца које треба узети у обзир – а дефинисање тих односа сама идеја србијанства по себи подразумева и у себи носи – условили су неконструктиван прилаз и крајње неосмишљено деловање у оба правца што производи неред, који у најмању руку доноси таворење и назадовање, и који код Срба проузрокује неспособност да се супротставе и најмањим спољашним штетним и често погубним утицајима.

    http://srbijanskiglas.in.rs/index.php/novosti/2013-09-07-14-13-57/item/1240-sg-1240

    ***

    О изворима, лутањима, заблудама, узроцима посртања ….,,повратку самима себи“, будућности у књиз „Србијанство“.

    Sviđa mi se

    • „Идеју Србије, као државе која треба да окупи сав српски народ,зачели су Немања, Свети Сава и Стефан Првовенчани.“
      „сав срБски народ“ у њихово доба су били феудалци који су освојили као војнички сталеж, најамници Рима да чувају границе од варвара, бивше грађане Рима, романизоване староседеоце, након пропасти државе, КАО што се десило СВУДА У ЕВРОПИ..појам народа као истојезичке групе настаао је бар 4 века касније, колико је трајала асимилација разнородног становништва…
      једина амбиција Немањића је била да они постану цареви Романије, што је цару Душану замало успело … најсмешније је изучавати Душаново царство као срБско… царство човека који је са Карлом чешким царем „Римског царства“ (првог рајха) планирао уједињење римског царства под словенским владарима..
      Дакле, не лупетајте више, српска историхја је многго лепша од ваших глупих митова

      Sviđa mi se

      • “Идеју Србије, као државе која треба да окупи сав српски народ,зачели су Немања, Свети Сава и Стефан Првовенчани.”

        „Сав србски народ у њихово доба су били феудалци који су освојили као војнички сталеж.“

        Колико је ово супротно идеологизацији која повлађује руљи.

        Sviđa mi se

    • „Небеско царство ка којем Срби теже и у коме налазе надисторијске вредности“
      стварно сте више досадни са овом антихришћанском расистичком теоријом, копијом ционизма – изабраног народа. … глупости и то јако штетне понављате ли понављате

      Sviđa mi se

    • „поређења ради, саборност је и данас, једини одговор данашњем царујућем, по људски род разорном, индивидуализму“
      занима ме ком табору припада Исус Христ, а ком фарисеји и садукеји

      Sviđa mi se

  4. Поп има и кола. И кућу. И деци ајфоне.

    Звона нема, и ко зна зашто је то добро. Можда неком падне напамет да звони 24 часа, да нам памет помери. Познати су такви случајеви.

    Не каже се више зелено је грожђе, правилно је – превенција. Тако имамо само преводитеље винчанских саксија и егалите анализе сретењског устава, а економисту Шахта немамо. И добро је то, замислите шта би било да Србија развије економију као Немачка између два рата? Па да жене у црном шаљу извидницу пре него купе хлеб. Или да – не дај боже – имају нормалну плату, и странци не могу да их купе за 300 евра.

    То код нас не може да буде. А Елвир са дес деце може, за 50 година ће наступити тај прижељкивани рај. Правој раји не вреди ни беда у којој се месечна издаја плаћа дневницом, ни преживљена југославија. А ми ћемо и тада имати монитор, за лизање рана.

    Sviđa mi se

  5. „Ako želiš promjeniti svijet počni od sebe“ čini mi se da je ovo najbliže trenutku u kom se nalazimo.Priče o srp(b)stvu srbijanstvu i slične spadaju u kategoriju „mlaćenje prazne slame“ iz prostog razloga što se još nismo formirali ni kao društvo pa da onda pričamo o nadogradnji tipa država-nacija.Jel bi to uzor Albancima trebao biti onaj naš političar što je prvo bio veći Slobo od Slobe a sad je vodeći demokrata, prije par godina se kleo da je Tači terorista i ratni zločinac a sad je pitanje dana kad će ga proglasiti za iskrenog prijatelja.Sve dok miševi kolo vode nema nama sreće i jedino o čemu treba razmišljati je kako stvoriti normalno i funkcionalno društvo u kome će postojati nekakav red a ne da nam glavni uzor budu fudbaleri i sponzoruše što mu ga opet dođe ljepši izraz za najstariji zanat.Kako objasniti „balijama“ da je onaj koji je par puta u životu otišao u džamiju najveći srpski dušmanin a onaj ko redovno gleda turske serije, sluša tursku muziku i svira persijski instrument (u našim krajevima poznat kao gusle) najveći Srbin?Ima toga koliko hoćeš ali nisam siguran da to nekog interesuje pa samo da zaključim kad mi počnemo mjenjati sebe počet će se mijenjati i svijet oko nas.

    Sviđa mi se

    • „Priče o srp(b)stvu srbijanstvu i slične spadaju u kategoriju “mlaćenje prazne slame” iz prostog razloga što se još nismo formirali ni kao društvo pa da onda pričamo o nadogradnji tipa država-nacija.“
      зар ваша реченица није проттивречна.. па управо зато што „нисмо млатили празну сламу“ тј. што идемо ко магаре у маглу без плана и концепције нисмо формирали ни друштво (заједницу) ни нацију…да би се формирала нација треба прво то желети.. не може с еформиртати нација тако што од колевке па до гроба учиш опречне теорије – етноцентричне и клерофашистичке

      Sviđa mi se

      • Naravno da je mlaćenje prazne slame isto kao što je mlaćenje prazne slame priča o boji fasade na kući i italijanskoj keramici ako nemaš para ni za plac a mi smo u takvoj situaciji, imamo plac za koji samo mislimo da je naš

        Sviđa mi se

      • Шта је то клерофашизам? Нови назив за зле Србе?

        Ја мислио то појава када фратри воде дечицу на клање. То није клерофашизам.

        Sviđa mi se

      • Клерофашизам је етикета којом се од верујућих Срба сакрива корупција СПЦ, јер нормалан човек (још) не може да прогута ту бљувотину, па код њега изазива контрареакцију.

        Sviđa mi se

      • klerofašizam jeste kad fratri vode decu na klanje. To bude na kraju,, a počinje sa običnim vređanjem deteta jer nije „prave vere“… i ljudi, komšija što nisu „pravi narod“ i što ne pišu „pravim pismom“ .. složili smo se – toga ima previše kod današnjjih Srba – tolika fascinacija ustaštvom je i meni neobjašnjiva ..kako ono beše – stokholmski sindrom? .. uostalom i ustaše su pre toga bili Srbi kao ti i ja

        Sviđa mi se

      • Озбиљно размишљам да руљи оставим да се представља српским именом, нисам ја србин.

        Sviđa mi se

  6. Ко је поменуо клерофашизам? Ко је поменуо усташе?

    Неко ко уводи етикету „српског клерофашизма“ управо за ЕТИКЕТИРАЈУЋЕ (ја фашизма) понашање мањине друштва (ја фашизма) које с клером углавном нема везе (ја клерофашизма), а затим се чуди што Срби имају конкретну асоцијацију на врло конкретну манифестацију клерикализма (Виктор Новак чак није употребљавао „фашизам“)… Није друго до лицемер.

    У чланку који илуструје „клеро-фашистички добру организацију“ народа који нема звоно на цркви.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s