О „ПРЕВАЗИЂЕНИМ“ ТЕОРИЈАМА И ЗАБОРАВЉЕНОМ УМУ

У тренутку када је демократија славила победу, дигао се комунизам и стао да јој задаје ударац за ударцем: демагошком паролом како уместо „господе“ треба да „зајашу“ пролетери, како уместо диктатуре и „клања“ одозго треба да настане диктатура и „клање“ одоздо, очајне, огорчене и незадовољне масе добиле су одрешене руке да се освете дојучерашњим угњетачима, што је дало прилику реакцији да наступи као заштитница реда, националног и верског осећања и да, тако маскирана, поведе рат не против бољшевизма, изолованог на Истоку и, самим тим, у суштини безопасног, већ против демократије

orjuna

Своја демократска уверења Бартуловић је потврђивао антифашистичким и антибољшевичким ставовима. И фашизам и комунизам за њега су биле екстремистичке идеологије, самим тим – као и увек када се ради о крајностима – међусобно блиске, опасне због тога што су показале склоност насиљу, неправдама, гушењу слобода, експанзионизму. Бартуловић је одлучно одбацивао алтернативу која се често могла чути у јавности: фашизам или комунизам, сматрајући је лажном, јер се против једне формације која почива на антихуманистичким начелима не може борити пристајањем уз другу, која представља њено, нимало лепше, наличје. Бољшевизам је уместо царистичког терора увео терор Чеке, а уместо диктатуре дворских и војних кругова диктатуру партијских шефова, док је фашизам, користећи тренутну потребу маса за јаком личношћу, вођом, завео тоталитаризам и чак прогласио принцип неједнакости раса, што неизбежно води у сукоб међу народима и државама. У тренутку када је демократија славила победу, дигао се комунизам и стао да јој задаје ударац за ударцем: демагошком паролом како уместо „господе“ треба да „зајашу“ пролетери, како уместо диктатуре и „клања“ одозго треба да настане диктатура и „клање“ одоздо, очајне, огорчене и незадовољне масе добиле су одрешене руке да се освете дојучерашњим угњетачима, што је дало прилику реакцији да наступи као заштитница реда, националног и верског осећања и да, тако маскирана, поведе рат не против бољшевизма, изолованог на Истоку и, самим тим, у суштини безопасног, већ против демократије.

Једини излаз којим се може проћи између Сциле бољшевизма и Харибде фашизма био је, према Бартуловићевом дубоком убеђењу, пут демократије. Као великом југословенском патриоти, њему је сметао однос који су према националном питању имале и једна и друга идеологија. Код бољшевика, сметало му је што истицањем пароле социјалне правде настоје да угуше национални осећај, а код фашиста што тај осећај деформишу и нацију не третирају као „збир живих људи“, већ само као средство за остварење мегаломанских подухвата појединаца, без обзира на последице, у виду рата и глади, које ће због њиховог спровођења сносити народ.  Управо зато се треба, сматрао је Бартуловић, чврсто држати демократије: она је тесно повезана с национализмом јер је час њеног рођења у новијој европској историји куцнуо онда када је народ устао у одбрану својих права против „интернационалне свемоћи дворова, римске курије и феудализма“. Та веза се није покидала, па ће народи сачувати своје биће и опстати само ако и убудуће остану верни демократским принципима У складу с оваквим виђењем односа демократије и национализма било је и Бартуловићево тумачење југословенства као демократске идеје, напредне и либералне, која је истакнута насупрот насиљу и реакцији чији извори су се налазили у Бечу, Пешти и Риму. Сви слободарски и прогресивни духови међу Србима, Хрватима и Словенацима били су југословенски оријентисани: Штросмајер и његове присталице код Хрвата, Скерлићева генерација код Срба, напредњаци код Словенаца те социјалисти и у Србији и у Хабзбуршкој монархији.

У југословенству су предњачили, према Бартуловићу, људи од пера, писци, песници, научници, уметници. Такве умове он је налазио већ у доба ренесансе, подсећајући на хуманисте Шижгорића, Влацића и Грбића, затим међу ствараоцима реформације и потоњих раздобља, наводећи Орбина, Кашића, Крижанића, Гундулића, па Витезовића, Грабовца, Качића-Миошића, Водника, Доситеја Обрадовића и друге. Низ великана народног јединства Бартуловић је продужио именима Гаја, Враза, Ботића, Мажуранића, Матије Бана, Јована Суботића и својих савременика Скерлића, Марјановића, Васе Стајића, Ћоровића, Гаћиновића, Черине, Антуле, Вељка Петровића, Ујевића, Митриновића, Мештровића, Шантића, Назора, Тресића и других.1

Бартуловић је, у суштини, југословенство видео као идеју за коју се опредељује просвећена елита, али која није заживела у широким масама.

Сећао се Бартуловић и честих антиаустријских демонстрација, као и свакодневних прослављања победа српске војске у Балканским ратовима, у виду поворки у којима су масе Сплићана пролазиле градским улицама кличући Куманову, Битољу, краљу Петру и толико жељеној Југославији.  Слично искуство понео је и из Загреба, где се нашао неколико година касније, у време дезинтеграције Аустро-Угарске монархије 1918, када је главним градом Хрвата потпуно овладало антихабзбуршко и просрпско расположење.

Ако је пре уједињења у пречанским крајевима постојао позитиван однос према идеји заједништва Срба, Хрвата и Словенаца, према Србији и ступању у југословенску државу, шта је утицало на то да дође до тако драстичног преокрета у ставовима да велики број грађана почне да се затвара у уске „племенске“ оквире, хрватске и словеначке?

 

Према Бартуловићевом мишљењу, појава незадовољства југословенским оквиром последица је, пре свега, погрешне политике која је вођена у Београду. Београд се нарочито није снашао у контакту са Хрватима, због чега су српско-хрватски односи постали главни проблем заједничке државе. Тумачећи потезе власти, Бартуловић је доста прецизно указао на то где су, према његовом разумевању национално-политичких проблема, почињене грешке. Политичку сцену с којом су Хрвати дочекали крах Монархије он је поделио у четири групе:

-изразито југословенску,

-затим старчевићевску, која није била југословенски оријентисана, али је одлучно стајала на антиаустријским позицијама, постепено еволуирајући до захтева за уједињење са Србијом,

-Радићеву, која теоријски није негирала југословенство, али је у пракси форсирала хрватство, посебно заступајући интересе сељаштва и, најзад,

-проаустријску франковачко-клерикалну, непријатељски настројену и према Србији и према Југославији.

Прве три скупине су се крајем рата сасвим приближиле тако да је тај блок, Бартуловић је био потпуно сигуран, требало сачувати. Међутим, централизација, као неспретни покушај брзоплетог уједначавања разлика, насталих током векова живљења на одвојеним државно-правним просторима, међу крајевима који су се нашли у склопу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, изазвала је неповерење и повратак на почетне позиције, односно ставове које је хрватска политичка елита заузимала пре пропасти Монархије. Сходно томе, југословенски опредељена струја окупила се у Демократској, касније Самосталној демократској странци, не прихватајући хрватску посебност, у чијем је истицању видела анационалне и сепаратистичке тенденције; старчевићевци и радићевци пак, све су више зазирали од југословенства и централизма, као од покушаја да се хрватство утопи и нестане у српству. Осим централизма, Бартуловић је уочавао и низ других грешака Београда: окупљање пречанских Срба око Радикалне странке, политичке партије коју је пратио глас да потенцира само српско национално биће, и наглашени покушаји радикала да привуку Хрвате, а што су Хрвати доживели као притисак на сопствени идентитет, са циљем да га се одрекну, док Срби, истовремено, то не чине; олако узимање личности Стјепана Радића и његовог покрета, уз примену насилних мера према вођи хрватског сељаштва, а затим нечасно пактирање са Радићем, уз манипулисање његовим дисидентима, уместо искреног и отвореног споразумевања; кокетирање са франковцима итд. У суштини, Бартуловић је замерао Београду да није водио праву југословенску политику

Исправно управљање државом требало је да подразумева, уместо политике „паланачког изигравања“ и непрестаног дезавуисања правих представника Хрвата, доследну и искрену политику, засновану на чврстој, југословенској идеологији, реалном стању ствари (историји, односу снага и психологији маса) и личностима које су поднеле највећи део терета борбе за уједињење код Хрвата. Ако ни таква политика не би дала одговарајуће резултате, лако би се могла прилагодити или заменити другом, политиком ослонца на Радића, као представника већине хрватског народа, али, истовремено, и југословенски опредељеног политичара. У сваком случају, и једна и друга политика биле би логички и морално оправдане и њихово консеквентно вођење уродило би плодом

Бартуловић је као разлог за разочарање западних крајева заједницом са Србијом наводио управо она осећања која су код југословенски оријентисаних интелектуалаца и омладине претходила уласку у ту заједницу, која су их у њу и увела: опчињеност Србијом, безрезервно поверење у вредност свега што из Србије долази, фанатично одушевљавање српством као синонимом за најбоље и најплеменитије, за моралну и физичку снагу без икаквих, ма и најмањих, недостатака. Када је заљубљеност – због које су Хрвати, према Бартуловићевом сведочењу, давали својој деци српска имена и истицали натписе са ћириличким словима, а сваки Србин из Србије који би се код њих појавио био гледан као „више биће“, као нека врста натчовека – нестала, када је постало јасно да се права слика разликује од идеалне, отишло се, како обично бива у таквим случајевима, у другу крајност. Фасцинација се претворила у непријатељство према дотадашњем идолу, који се показао у правој светлости: као скуп бољих и лошијих појединаца, са свим уобичајеним људским врлинама и манама.

Иако је и сам био међу онима који су у младости идеализовали Србију, Бартуловић је у својим зрелим годинама одустао од једностраних схватања, закључујући да никаква разумна и демократска политика не може да се води на претпоставци да су сви Срби јунаци и спасиоци, а сви Хрвати слуге клерикализма и Хабзбурговаца, кукавице које је требало ослобађати из ропства, нити на супротној претпоставци, како су сви Хрвати узор цивилизованости, културе и правде, а сви Срби узор заосталости и примитивизма

Али и поред тога што је постала незадовољна стањем у држави и запостављањем Хрватске у културном, економском и политичком погледу, већина „честитих“ хрватских интелектуалаца није негирала, или је бар тако Бартуловић тумачио њихова гледишта, идеју народног јединства. И сам један од њих, он се чврсто држао југословенства – схваћеног као синтеза српства, хрватства и словенаштва – и решење хрватског питања видео је на бази народног јединства. Док је Владко Мачек негирао јединство, о Хрватској говорио као о засебној националној јединици и о хрватском питању као о питању признавања потпуне индивидуалности хрватског народа, замишљајући решење тог питања као неку врсту нагодбе између две нације, Бартуловићева перспектива је била суштински другачија. У његовој оптици хрватско питање било је питање равноправности хрватског дела јединственог народа с осталим деловима тог народа. На аргументацију која је пласирана у хрватској јавности, да се равноправност и споразум не могу тражити између онога што је једно исто, пошто се јединица не може споразумевати сама са собом, Бартуловић је одговарао противаргументацијом како су се Баварци и Пруси почели споразумевати тек када су априорно заузели становиште да су један народ

Начело народног јединства, тврдио је он, нити унапред подразумева нити искључује било који облик државног уређења. Федерализам за који се залагао В. Мачек не би представљао ништа јачу гаранцију равноправности Хрвата ако би се у уставу констатовало да су Срби, Хрвати и Словенци три народа, него ако би се остало на принципу једног народа. Исто тако, као што хрватској посебности не смета начело јединства, важи и обрнуто: принципу народног јединства не може да нашкоди хрватска посебност. Да би то доказао, Бартуловић је навео пример великана српске и хрватске прошлости, који су истовремено били и добри Југословени и добри Срби, односно Хрвати, као што су кнез Михајло, Илија Гарашанин, Јован Скерлић, Јосип Јурај Штросмајер или Фрањо Рачки. Другим речима, пристајање уз идеологију југословенског јединства не мора значити гашење српског, хрватског и словеначког идентитета, већ они, напротив, могу постојати паралелно с осећањем припадности једном јединственом народу. Тотална интеграција ствар је будућности јер југословенски национализам тек треба да се изгради, а за сад треба пазити да се посебни национализми држе у прихватљивим границама. Управо то, спречавање екстремних, сепаратистичких тенденција, Бартуловићу је било веома важно, пошто је он на прво место стављао очување заједничке државе.   Када су између водећих хрватских снага и српских опозиционих странака, односно између Сељачко-демократске коалиције (СДК) и Удружене опозиције (УО), започели преговори са циљем постизања споразума између двеју страна, који су углавном вођени око питања државног преуређења, иако присталица споразума, Бартуловић је у једном тренутку испољио извесну дозу скепсе према могућности његовог успостављања. Различити пројекти који су били у оптицају, предвиђајући поделу државе на три, четири, пет или више јединица, повратак на историјске покрајине, па чак и задржавање бановина, с нешто измењеним границама и ширим компетенцијама, одговарали су, према његовом мишљењу, само Хрватима, пошто би се они у сваком случају углавном могли окупити у једној јединици, али не и Србима, расејаним широм Југославије. Како би се велики број њихових сународника, у свакој од предложених комбинација, у некој области нашао у мањини, Бартуловић није могао да поверује да би Срби пристали на такво државно устројство. Решење је, по његовом мишљењу, пружао само принцип народног јединства, који би Србима гарантовао потпуну слободу и равноправност, Хрватима такође користио јер би им обезбедио ширу самоуправу и повољније територијално разграничење пошто би Срби, знајући да су сами безбедни и заштићени, били спремни на веће уступке, а целој заједници гарантовао да ново уређење неће постати предигра за још јаче унутрашње међусобице.

Без обзира на потребу да се, закључивањем споразума, изађе у сусрет хрватским захтевима, Бартуловић је Хрватима порицао не само разлоге, већ и, прилажући убедљиве аргументе, право да одустану од принципа јединства. Пре свега, зато што су њихови легитимни представници, по-пут Стјепана Радића, Анте Трумбића, Иве Продана и других, у његовој интерпретацији, ушли у Југославију слободном вољом, потписујући државно-правне акте о уједињењу у којима је као основа заједничке државе узето народно јединство. Пошто у Југославију нису ступили силом и уз то су је спонтано, једнодушно, па чак и на сопствену иницијативу, засновали на бази јединства, Хрвати немају право да траже промену тог темеља, ако партнер то не жели и ако то није у интересу целине. Разлог због кога Хрвати такође немају право да напусте идеју јединства Бартуловић је налазио и у међународном праву, будући да се једино стварањем Југославије, на основу Вилсонових тачака, могло постићи да Срби, Хрвати и Словенци из Аустро-Угарске из табора поражених пређу у табор победника. Он се питао какав би став заузеле силе на међународној мировној конференцији и какве би то последице имало на ситуацију на Балкану и у Средњој Европи, да Хрвати 1918. нису изјавили да су један народ са Србима; да ли би, у том случају, Србија уопште пристала на стварање заједничке државе, да ли би се Срби толико конфронтирали с Италијом да није било хрватског приморја и хрватских интереса, да ли би Србија на мировној конференцији била мање попустљива у другим питањима и да ли би после рата водила сасвим другу политику према државама у окружењу и према осталим државама? Указивањем на све те алтернативе, Бартуловић је у ствари позивао Хрвате на коректност какву је Србија показала када се уједињавала са њима, уместо што, одустајањем од принципа јединства, нападају основне интересе другог партнера и државе у целини, који више нису у могућности да крену од почетка, јер се све што је једном урађено не може више ничим изменити.

Сигнал да је чак могуће да Хрватска сељачка странка ублажи своје тврдо гледиште Бартуловић је видео када је њено гласило „Хрватски дневник“ донело чланак у коме је поменуто јединство као начело које „може постојати у признању онога што другоме припада и отсутности свију тежња које иду за прикраћивањем другога у његовим правима и у његовом националном посједу и власништву“. А када је споразум најзад постигнут, Бартуловић је установио, пажљиво анализирајући његов текст, како се у њему нигде изричито не подвлачи засебна хрватска или српска индивидуалност, већ се само спомињу српски и хрватски народ, као израз који је ушао у употребу у редовима СДК и Демократске странке, а народно јединство истиче као идеал и циљ за будућност. Бартуловић није ни у једном званичном документу налазио оно што се тврдило у хрватском јавном мњењу, да је УО напустиlа принцип народног јединства и прихватила начело засебних индивидуалности, скрећући пажњу на једну битну нијансу: враћање на „индивидуалности“ како би се правилнијим путем корачало ка јединству, без насилног нивелисања, разликује се од „заокружавања индивидуалности“ ради успостављања што дубљег јаза између Срба и Хрвата. Када је и сам Мачек приписао УО одступање од принципа јединства, Бартуловић је узбуђено реаговао и на ту, у његовом виђењу, потпуно погрешну интерпретацију споразума .С обзиром на Мачеково упорно одбијање да прихвати принцип nародног јединства, Нико Бартуловић је дуго био резервисан према хрватском вођи и његовој странци. Бартуловић је сматрао да је највећи проблем Хрватског сељачког покрета клерикална струја, која представља тројанског коња у његовим редовима, настојећи да загосподари покретом и да га учини оруђем у својим рукама. У клерикалцима је Бартуловић видео непријатеља југословенства који спречава успостављање срдачних и пријатељских односа између Срба и Хрвата и, уопште, једну реакцио-нарну снагу којој смета свака слободоумна мисао, напредак и развитак хрватског народа и целог човечанства, мир и безбедност у свету, снагу која одушевљено подржава фашизам и национал-социјализам. Због клерикалаца, односно зато да не би изазвао расцеп у хрватском покрету, Мачек се чак уздржавао да отворено иступи са својим ставом, иако није био присталица конкордата, како је Бартуловић закључивао из неких његових не сасвим јасних, двосмислених изјава. Бартуловић није одобравао Мачекову неодлучност према клерофашистима, а увиђао је и да део те неодлучности потиче из потребе да се питање конкордата искористи у обрачунавању с Београдом, јер би се, у случају његовог одбацивања, пружила прилика за оптужбу како је то учињено „из мржње на Хрвате“, а прихватање конкордата могло би послужити да се поведе кампања како је Београд то урадио без њиховог знања и пристанка, с намером духовног поробљавања Хрвата. Сваки Мачеков потез који је потврђивао да хрватски вођа није истомишљеник клерикалаца и да се од њих дистанцира, као што су, на пример, полемике између његовог гласила „Хрватски дневник“ и клерикалног листа „Хрватска стража“, у којима су сучељавани супротни ставови, Бартуловић је помно пратио и поздрављао. Када је најзад, и нова владајућа гарнитура, на челу са Драгишом Цветковићем, закључила споразум с Мачеком, којим је формирана посебна хрватска бановина, Бартуловић је, у основи, био задовољан. И поред извесних појава, изван политичке и финансијске сфере, које су га у извесној мери забрињавале, Бартуловићу се чинило да нема разлога за неповерење према Мачеку, хрватским министрима и бану. Пошто је коначно пружена сатисфакција Хрватима, уз истовремено очување државне целине, он је остао оптимиста у погледу даљег развитка. Непосредно пре почетка новог светског ратног сукоба, у коме се показало да је екстремно хрватство у виду франковштине (усташтва) много опасније него што је очекивао, Бартуловић је и даље био убеђен да идеји заједништва иду на руку животне потребе државе и народа и да ће, самим тим, она коначно надвладати центрипеталне снаге у хрватском друштву.

 

Из текста – Софија Божић: НИКO БАРТУЛОВИЋ У ПРЕДВЕЧЕРЈЕ

ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА: ИДЕОЛОШКИ ПОГЛЕДИ

ЈЕДНОГ ХРВАТСКОГ ИНТЕЛЕКТУАЛЦА

Скратио БрМ

Комплетан текст:

http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0350-6673/2011/0350-66731177013B.pdf

ПС  „… Hrvatski pisac Niko Bartulović (rođ. 1890. u Starom Gradu na Hvaru) imao je takvu sudbinu, da ga je njegovo političko opredjeljenje izbacilo iz hrvatske književnosti, a opus mu otjeralo u zaborav (premda nije Srbin, već “samo” Hrvat-Jugoslaven, pripao je u dio povijesti srpske književnosti!). Zanesen idejama koje su tada harale, posebno Dalmacijom, već je 1914. g. bio hapšen s ostalim prvacima splitske grane pokreta “Jugoslavenska nacionalistička revolucionarna omladina”… itd. itd. … Dok je autobiografizam suvremene hrvatske proze prevladavajuće intimistički (“sitno kaluđerski”), ili čak glupavo ezopovski (“s ključem”!), Bartulović je nepoštedno svoje pismo temeljio na pravim činjenicama i u vezi sa značajnim osobama. Trebao je najprije nešto istinski proživjeti, za ovakvu prozu, da bi skončao ili među četnicima 1943. ili ispred partizanskoga suda 1945. g.“ Игор Мандић http://www.novossti.com/2010/05/demokracija-ili-cinizam/

 

За југославенство се борио, уз помоћ Организације Југославенских националиста (Орјуне), против ексклузивног Хрватскох националног покрета (Ханао), радикалског Српског националног покрета (Срнао), али и против милитантног словеначког Корошчевог клерикализма.

Страдао је у јесењем таласу стрељања 1944. године у Београду. Иако га је кра јрата затекао у окупаторском затвору у Сплиту, у биографијама се упорно износи фалсификат да је погинуо у четницима. („…Niko Bartulović, čiji književni lik doživljava “mitski antejski susret s Beogradom” i koji Dražu Mihailovića opisuje kao srce i mozak oslobodilačke akcije, poginuo je u četnicima 1943. godine.“http://www.slobodnadalmacija.hr/Spektar/tabid/94/articleType/ArticleView/articleId/16247/Default.aspx

Софија БожиЋ 

 

Advertisements

17 mišljenja na „О „ПРЕВАЗИЂЕНИМ“ ТЕОРИЈАМА И ЗАБОРАВЉЕНОМ УМУ

  1. Свака част Бартуловићу, али те идеје јесу одавно превазиђене.
    На срећу или на жалост, та оцена је већ у вези личних афинитета.

    Sviđa mi se

    • Те идеје су превазиђене, на нашу жалост у Јасеновцу и „Олуји“. Оно у чему је прави проблем, то је да ни двадесет година касније нисмо способни да завршимо са покушајима мешања уља и воде, што не схватамо да Срби ма где да живе никада не могу постати Хрвати (ако би и хтели – не дају „прави“ Хрвати), нити Хрвати ма где да живе не могу постати Срби (све док се не одрекну папе, Павелића, Тита, Туђмана, Дорис Драговић…). Ако се као утврђена чињеница узме да два покушаја стварања заједничке државе у којима је заједничко требало да надвлада партикуларно – нису успела, стварно је питање хоћемо ли се икад дозвати памети и променити приступ, или ћемо тврдоглаво наставити истим путем мада је очигледно да је пут погрешан. По мени, решење је у компромису који се састоји да свако приложи нешто своје. Српско јунаштво и хрватска култура нису довољни… Шта мислиш. шта је то што би сваки народ са своје стране требало да уложи у заједничку државу (под условом да нам заједничка држава уопште треба) ?

      Sviđa mi se

      • „Те идеје су превазиђене, на нашу жалост у Јасеновцу и “Олуји” Управо Јасеновац и Олуја доказују да те идеје нису превазиђене.. већ показују шта се закономерно дешава ако их напоустимо.. .
        “ Оно у чему је прави проблем, то је да ни двадесет година касније нисмо способни да завршимо са покушајима мешања уља и воде“ мислим да је и Бартуловић протоив мешања уља и воде, ал је за чување посуде, да се не би просули и уље и вода како се данас догађа

        Sviđa mi se

    • „те идеје јесу одавно превазиђене“.. а са овим непревазиђеним нестајемо, неспособни смо да успоставимо државе, ефектне идеолошке системе, чак ни да се самодефинишемо, не ферма нас нико на свету… а у свету не признају ни да имамо више језика – него један БХС, што у преводу на европски значи да нас сматрају за један народ..ето колико је превазиђена идеологија народног јединства.. са оним превазиђеним смо имали највећу државу у својој историји и једини пут битну државу у европским размерама, економски и културни н напредак и прираштај становништва не само рађањем него и досељавањем разноразних и њиховом асимилацијом. .. волим кад су данашњи паметњаковићи (не мислим на тебе него на академике и елиту) панметнији од Тесле, Црњанског, Доситеја, Орбинија, Вранчића, Гуундулића, Соколовића, Кашића, Караџића, Старчевића, Скерлића, Витезовића (Ритера, не Милована) …

      Sviđa mi se

      • Да смо мали – јасно је.
        Да као такви тешко можемо било шта да направимо и самостално се изборимо – такође је јасно-
        Међутим, да се то покушало са Бугарима а не Хрватима можда би и успело. Можда не би ни тада, али су шансе биле дацело веће. а током 19. века та идеја уопште није била ништа мање заступљена, од идеје „народног јединства“ са Хрватима. Проблем са већином тих које наводиш је што су мање виша били идеалисти загледани у славну прошлост. Средњевековни Хрвати вероватно јесу били ближи средњевековним Србима од средњевековних Бугара (мада је и то упитно када је у питању позни средњи век).
        У деветнаестом веку је ситуација била дијаметрално супротна.

        И да се разумемо, није проблем уопште у Хрватима као таквим, већ у Ватикану. Не, није то никаква „теорија завере“ већ се ради о неким доста добро документованим чињеницама. Такође, било који аргумент који би покушао да успостави једнакост са СПЦ је тешка релативизација. Ови наши попови јесу понекад знали да „муте воду“ али поредити њих са онима тамо је попут изједначавања ситних џепароша са озбиљном криминалном организацијом типа „Коза ностра“.
        У осталом, није Бизмарк без разлога увео дискриминаторне законе на уштрб католика док је уједињивао Немачку. А бојим се да ни Британија не би постала у потоњим вековима оно што је постала да не би оног Хенрија VIII.

        Sviđa mi se

      • све си у праву, међутим то само доказује да идеје уопште нису превазиђене, само би требало да мсо свеснији проблема у „имплементацији“.. у краљевини су били свесни „емотибвнох+г момента“ после пар крвавих ратоова са Бугарима, па су се приклонили Хрватима јер с њима нисмо ратовали .. али Хрвате уопште нису познавали, добронамерне Хрвате нисуу ни слушали ни разумели (сети се оног дела Љотићевих мемоара које смо овде пупштали, кад не зна да ли је онај југословенски орјентисан Хрват који му објашњава шта је њима битно – озбоиљан или се шали), а онда су уместо три дотада доминантне струје које описује Бартуловић, наступили Франковци описани у писму војводе Мишића …
        изворна идеја кнеза МИхајла и јесте била Балканска конфедерација и са Бугарском и са Румунијом и са нашим земљама… коме није јасно после разваљивања 50 милионске нациех у Украјини да је то и даље једини пут? однсно није једини увек има алтернатива – шљива

        Sviđa mi se

      • „није Бизмарк без разлога увео дискриминаторне законе на уштрб католика док је уједињивао Немачку“..а разлог је једноставан – социјална доктрина католичке цркве, коју најотвореније излажу а која се сада спроводи преко мултикултурализма и регионализма ЕУ … Те идеје су лансирали још као противтежу Гарибалдијевој националној италији.. Или си Звезда или су Партизан, Зветизан никако.

        Sviđa mi se

  2. „Код бољшевика, сметало му је што истицањем пароле социјалне правде настоје да угуше национални осећај, а код фашиста што тај осећај деформишу и нацију не третирају као „збир живих људи“, већ само као средство за остварење мегаломанских подухвата појединаца…“

    Како ли вам не досади тврдња да је тековина највећег покоља у историји (национализам) оно право, да му ни присмрдити не могу фашизам и комунизам? Испада да је Макијавели живео и стварао после француске револуције, покваривши добре намере.

    Остатак приче делује као анализа распада брака човека који се удао уместо да се ожени. Где ли је погрешио када је ово рекао жени, оно ташти, а ото тасту?

    Пих.

    Sviđa mi se

    • Дакле, ако у Француској буржоаској револуцији ништа није ваљало – једну њену „тековину“ би морао да призна сваки реалан човек… Искуства француске револуције помогла су елитама да науче кад треба попустити. У Србији такву национално-буржоаску револуцију никад нисмо успели да дигнемо и то нам се још увек свети; нарочито јер је већ ноторно да нисмо способни ни да учимо на искуствима других.
      Наиме, у Француској 18. века живео је један јако фини свет – напудерисана аристократија која се парфемисала јер је купање за „смрдљиве безгаћнике“, огрезла у хедонизму, разврату и полним болестима… Клер јој је давао „идеолошко обезбеђење“ („све је божија воља, богатство елите и беда остатка становништва“), а на врху пирамиде моћи налазио се један од Лујева. Према легенди, искру „највећег покоља у историји“ запалила је краљица која се искрено чудила зашто „народ ако нема хлеба, не једе колаче“, што је била јако добра идеја – нажалост – толико генијална да је мозак простог човека није могао апсорбовати и анализовати. И ту се видела сва разлика између елите која је посвећена духу, култури, части и лепоти, и револуционарне масе која ништа од тога не капира већ функционише савршено једноставно по принципу: Ко је крив треба да буде кажњен! Па су сели и смислили машину која је обележила Француску револуцију – гиљотину. Значи, нема никаквих тековина револуције, каква слобода, братство и једнакост – битна је гиљотина. Она, и елитне главе које су се котрљале паришким трговима зајебале су Маркса који је тврдио да ће комунистичка револуција избити у друштвима где је „најразвијенија класна свест“ и где су „најразвијенији производни односи“. Њему у инат, револуција је избила у феудалној Русији где за њега и његове теорије нико није чуо, али су Руси јако добро чули како им крче црева док гледају старце и децу како умиру од глади – пошто елиту са широком словенском душом заболи патка за мужике и пролетаријат који и онако ништа друго не ради него лоче вотку и размножава се. Мада, није Марксова теорија била погрешна у целини и целости… Све је он лепо сложио, само није знао да и буржоазија има коња за трку; или неко мисли да је Милош оно о стезању и попуштању исисао из палца?! Не, мудри књаз ма колико да је био бахат и силан, ипак био свестан свега што не зна па је слушао паметније од себе, нарочито оне са Запада. Мисли ли ико да је Милош онако јер није знао шта би од досаде пустио Давидовића да препише белгијски устав и покуша да од Србије направи Белгију? Јок море, хтео је да „ученим Србима“ покаже како на османски живић не може да се накалеми пелцер буржоаске револуције. Ако би Срби и пристали да уче, стењу и презнојавају се док им се демократија „не прими“ – други им неће дозволити да буду независни од њихових интереса. Зато, Србине – седи ди си јер ни за ди си – ниси… Док не дођу боља времена.

      Нажалост она никако да дођу, а наша срамота је у томе што канда задњих стотинак година боље Србенде од покојног Тите једноставно нисмо имали. Последњи Обреновић је био тешка будалетина која се према сопственој круни односила као да му ју је у мираз донела Драга Машин, његов наследник – старац са обавезама према онима који су га довели на престо, дозволио је да му државну политику креирају црнорукци и амбициозни син, који се према држави коју је ујединио узгред – понашао слично свом имењаку коме је семе и племе затрто… О политичарима да не говоримо, па ми смо у центру центра престонице подигли споменик човеку који је политику дефинисао са „мож’ да бидне, ал’ не мора да значи“ што је проглашено за врхунску мудрост, и који је правдајући свог корумпираног сина оптуженог за крађу стотина тона шећера из ратних резерви рекао „шта ћете – дете… А знате да деца воле слатко“ – што је опет међу Србљима схваћено као мЛого духовито, ма протоШојић, шта да вам кажем…
      О јаловим интелектуалцима од Слободана Јовановића до Косте Чавошког – други пут.

      Уместо закључка – неће бити да од француске револуције није било никакве користи: Паметни су након ње открили нове алате за контролу маса, глупани су се међусобно клали око небитних ствари. Елите на западу су много богатије него што су то биле оне погубљене на гиљотинама, али разлика између елита на Истоку и на Западу је у томе што ове на западу знају да попусте кад загусти („кад се народ ућути“) а оне на истоку се понашају попут Луја шеснаестог и његове краљице. То што данас многи учени људи траже длаку у јајету демократије па кад је нађу славодобитно скачу и вичу: Јесмо ли вам рекли да демократија не може да функционише – ипак не значи да су у праву само зато што су гласни. Из једног јединог разлога – јер никад нису успели да објасне зашто обичан, прост грађанин треба да буде срећан кад види раскош у којој живи његова „елита“. Политичка, интелектуална, уметничка – свеједно… Кад то објасните Клаусе – победићете у идеолошком рату који водите против идеја француске револуције. До тада…

      Sviđa mi se

    • „тековина највећег покоља у историји (национализам) оно право, да му ни присмрдити не могу фашизам и комунизам? “ ово може да каже само ученик Драгоша Калајића који је средњи век представљао као витешку борбу по правилима две „екипе“ од попар стотина племића, заборављајући милионе побијених секташа „вештица“, јеретика, сиротиње и упорно понављајући ту ЛАЖ о броју погинулих за време револуције… Белгисјки краљ (није ни фашиста ни комуниста ал је колонијалсита и империјалсита =супротност слободним нацијама) је побио преко 10 милиона црнаца у Конгу, Хитлер 7 милиона само Јевреја и само у конц логорима (остале не избројаше), Стаљин 20 милиона, а „само“ 3 милиона умрло од глади усред житнице Европе (није војводина), Павелић бар милион …..јес да сам имао кеца из математике, ал само ово је довољно да превазиђе све жртве свих национализама свуда на планети икада.

      Sviđa mi se

      • Интересантно, а такође уобичајено и са комунистичким жртвама – у свим западним „анализама“ Лењин је био француска собарица, а Стаљин монструм. Наградно питање, кога су се плашили, а кога финансирали? Извињавам се на екскурсу.

        Када би неко озбиљан Други светски рат покушао да одвоји од успона нациста и од фашизма, медијски би га линчовали. Када ви одвојите Француски револуционарни рат од револуције, па опоненту тако подметнете лаж, ником ништа.

        Иначе, етикете нису аргумент.

        Sviđa mi se

  3. Бартуловић је одговарао противаргументацијом како су се Баварци и Пруси почели споразумевати тек када су априорно заузели становиште да су један народ … то је разлика између Немаца и свих нас (и Срба и Хрвата и нових деривата)

    Sviđa mi se

  4. Идеје нацизма и комунизма, као и свих других изама, су деривати национализма.

    Институција Дамокловог мача је позната државницима који то заиста јесу, и нису чекали национализам (уточиште последње хуље) да је спознају. Сам појам мача (бес народа) у датом случају представља објекат који користи активном превратнику. Ко је допустио да му тај мач скине главу, није достојан да седи под њим, то је чињеница, мада је смешно шта се све приписује плејади недостојних.

    Свет није почео термидорима, октобрима, ни кристалним ноћима. А љубитељима остављам да расправе чији је љубимац бољи и који је оставио мање крваве трагове. Немам ја кога да побеђујем у „свом рату“ против те идеологије, пошто сам га изгубио пре него што сам се родио.

    Таква база за текст, којим се брани противприродан српски брак, тешко да доприноси својој тези, сем нелогичности.

    Sviđa mi se

    • „Идеје нацизма и комунизма, као и свих других изама, су деривати национализма“
      „u mraku su sve krave crne “ Hegel.

      Sviđa mi se

      • Хвала богу, изашли смо из мрака, па видимо шта је крваво.

        Овде је само у питању како крвав бифтек ко преферира.

        Sviđa mi se

  5. „Niko Bartulović (Beograd, RKTG-15011), književnik i novinar, rodom iz Starigrada sa Hvara (a ne iz Beograda, kako se netačno navodi u njegovom kartonu), za koga se navodi da streljan nepoznatog datuma na nepoznatom mestu. Bartulović je u spisak uvršten kao osoba sa mestom prebivališta u Beogradu, kako stoji u registru, iz čega se stiče utisak da je streljan nakon oslobođenja kao stanovnik glavnog grada. Međutim, Bartulović je napustio Beograd nakon 6. aprila 1941. i nikad nakon toga nije boravio u glavnom gradu, niti na tlu Srbije (ne postoje dokazi kojima bi bila potkrepljena često pominjana tvrdnja da je bio učesnik ravnogorskog kongresa u selu Ba 1944), a pouzdano se zna da je najveći deo okupacije proveo u Splitu. Bartulovićeva konačna sudbina je nepoznata, ali se s razlogom pretpostavlja da je ubijen od strane NOVJ ili OZN-e početkom februara 1945. na putu od Zadra ka Topuskom.[31]“
    http://www.princip.info/2014/04/25/kako-su-dzelati-postali-zrtve-2/

    Sviđa mi se

  6. Крчмар је направио рачун доста другачији од Драже са Бартуловићем:

    „У овом судбоносним и за Југославију великим данима, када победоносне армије Совјетског Савеза стоје на нашој граници с једне стране, а америчке и британске с друге стране, када је дан наше слободе у пуном сванућу, позивам све Србе, Хрвате и Словенце да се уједините и приступите Народноослободилачкој војсци под маршалом Титом. (…) том нашом народном војском, која је једнодушно призната, подржавана и помагана од наших великих савезника, Велике Британије, Совјетског Савеза и Сједињених Држава Америке. Сви они, који се ослањају на непријатеља против интереса свог властитог народа и његове будућности, и који се не би одазвали овом позиву, неће успети да се ослободе издајничког жига, ни пред народом ни пред историјом. Овом мојом поруком вама, одлучно осуђујем злоупотребу имена краља и ауторитета круне, којом се покушавало оправдати сарадња са непријатељем и изазвати раздор међу борбеним народом у најтежим часовима његове историје, користећи тиме само непријатељу.“

    Наредба краља Петра II, 12. септембра 1944.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s