Размишљања: Хедонизам и ренесанса у Србаља

Слика

Питање НВО-овова у Србији је горуће питање. И ако неки, попут цењеног Павкова, генезу ове врсте паразитизма виде у наслеђу комунизма и идеологије СФРЈ, ја се не слажем са таквом констатацијом, већ сматрам да је то само једна од итерација истог проблема који постоји још од самог настанка Србије. Ради се,наиме о дубоко увреженом погледу на свет који у свом корену има хедонизам из кога изниче стабло снобизма и даје плод опортунизма. Хедонизам,снобизам и опртунизам јесу три основне компоненте из којих је саздана свака елита у Србији, било да је владина или не владина. Стога данас, бавићу се са њима.

Хедонистичка природа Србина, произилази из “слабе вере”, тачније произилази из покушаја да се пагански култ природе, оличен у шуми подчини хришћанству, при чему се десило то да уместо да се паганизам христијанизује, дошло је до паганизације хришћанства. Паганизација хришћанства, пре свега огледа се у слепом веровању у човекову подређеност “вишој сили”, то јест, у не веровању у човека и његове способности, као и моћ да утиче на сопствени живот. Дакле у основи овог веровања јесте веровање у немоћ тј у не-моћ. Како овакво схватање живота је дубоко нихилистичко и песимистично, оно је хаотично и самим тим анархично. Међутим пре свега овакво схватање живота јесте пре свега супротно самом животу, јер га негира те тако жеља за животом почиње да се изједначава са жељом за моћи. Живот и слобода су тада могући једино ако се поседује моћ и ту долазимо до обрта, када дубоко веровање у не-моћ ствара жељу за моћи као једином могућем облику постојања и самим тим и живота.

На овом месту, правилно закључује ДРП, источни човек, у овом случају Србин, није у стању да схвати демократију, већ он обожава моћ а не право. Њему моћ даје право а не обратно.

Моћ која произлази из веровања у не-моћ, међутим јесте јалова моћ.Она није у стању да се умножава и расте, већ сву своју енергију користи за пуко само одржање. Она није у стању да се умножи јер је сама њена основа не-моћ, дакле да би постојала она мора постојати у окружењу које дубоко верује у не-моћ, што чини да она остане ограничена и затворена унутар носиоца моћи. Моћ базирана на не-моћи, није у ствари моћ, већ је одсуство моћи, при чему моћ постоји једино ако је окружење немоћно, тј немоћ окружења постаје моћ.

У неку руку, моћ која проистиче из немоћи јесте заправо одсуство немоћи, празан простор, вакум а не концентрација моћи и управо у томе се огледа сва јаловост елите у Србији.

Све ово чини да су носиоци моћи увек ексклузивни и увек отуђени од реалности, херметички затворени у свом свету моћи. Они константно бране тај “мехур” у коме нема немоћи и посвећени су само једном циљу, одржању и очувању мехура у коме живе и управо та посвећеност очувању спрчава ширење моћи.

Хедонизам у оваквој поставци, јавља се као реакција на нихилзам и песимизам и он је пре свега ескапистички у својој природи. Ескапистички хедонизам тада постаје начин живота како за немоћне тако и за моћне, јер једино тако сам живот је могућ у таквом нихилистичком окружењу, јер једино ескапизам даје наду, која се јавља као главна сила за одржање живота.

У случају Србаља, ескапистички хедонизам развио је једну опасну тенденцију а то је склоност ка веровању у утопију. Тај магични свет у коме је све идеално и савршено, у коме нема разлога за страх и у коме коначно сви могу да се опусте и уживају у својим хедонизмима, јесте конструкт толико моћан и заслепљујући да мути разум јер почива на страху тј на сопственој негацији и на основу те аутодеструктивне црте он гради нешто више и боље, међутим како почива на сопственој негацији све што гради је унапред осуђено на пропаст. Да ствар буде још гора, пропаст тих огромних улагања он онда види као доказ да је веровање у сопстену ништавност и сопствену негацију исправно и са сваким поразом његова вера је све јача. Јача вера рађа јачу наду која онда ствара још већи ескапизам и хедонизам и при свакој итерацији улог је све већи и већи и утопистички циљ је све градниознији и грандиознији.

До потпуног само уништења, кога смо сведоци данас.

Драган Томић

Advertisements

4 mišljenja na „Размишљања: Хедонизам и ренесанса у Србаља

    • Е супер!
      Него, може ли неки dajdžest, да не кажем „сажвачак“ за нас са јефтинијим улазницама и скромнијим интелтуалним потенцијалима?
      Ја ово ништа не разумем.

      Sviđa mi se

  1. Чланак даје управо сажвакан закључак да је хедонизам компензација народа на нихилизам и песимизам, који је са своје стране пореклом у вековном менталитету (итд.). Оно што фали је управо опис процеса жвакања. Хоћу да ми се да конкретан пример понашања у Србији, и опис пута којим је аутор стигао до закључака. Као што то Орвел ради у његовим есејима (узме неке свима доступне чињенице, и онда опише пут до неке веома неуобичајене тезе).

    Хоћу open source.

    Узгред, јављају се нека елементарна питања: Рецимо, пошто је порекло у „слабој вери,“ да ли је решење у „јакој“? Пошто је поменут „источни човек“, да ли је западни другачији, бољи? Где је у свему томе Вагнерова трилогија о похлепи, и тако то.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s