ПРАВОСЛАВНИ ФУНДАМЕНТАЛИЗАМ И МОДЕРНА

Црква сведочи Христа а не западна или источна политичка убеђења.

Жртва брмовог владике: Блаженопочивша Чарда на крај света

Жртва брмовог владике: Блаженопочивша Чарда на крај света

 

Верски фундаментализам је појам којим означавамо један актуелни и друштвено негативан феномен. То је тамна страна религија*  и мало би ко својевољно пристао да буде назван верским фундаменталистом.

У нашој се средини он, углавном, повезује са исламом који се доживљава као борбена религија, а сами муслимани као они који се непрестано налазе у „светом“ рату против хришћана. Са друге стране овај се појам ретко повезује са хришћанством, а готово уопште не са Православљем. Па ипак…

Поједини догађаји, с времена на време, и не тако ретко у последње време, у жижу јавности доведу различите, мање или више, екстремне десничарске покрете и удружења која због свога екстремизма многима изгледају застрашујуће. Могуће је, исто тако, приметити да су чланови тих група и удружења углавном млади људи. У њиховим програмима, даље, читамо и препознајемо трагове различитих идеологија 20. века за које смо мислили да представљају давну прошлост – од прикривеног до потпуно јасно израженог расизма, фашизма, екстремног национализма, а сви до једног као основну идеологију имају Православље, које су по сваку цену спремни да бране (пошто је аксиом да је Православље увек угрожено) и које им служи као оружје у борби против свих зала данашњице: демократије, људских права, глобализације, плурализма итд.

Пошто се ретко ко од хришћана јавно ограђује од оваквих употреба или злоупотреба вере, може се стећи утисак да ми, православни, своју веру доживљавамо управо овако, а и онако како се, опет стереотипно, она представља у јавности – као конзервативна, антимодерна, а надасве антизападна, те је тако и сасвим разумљива њена повезаност са екстремном политичком десницом.
У програму једног од тих покрета читамо следећа начела : верујемо у биолошку неједнакост, како међу појединцима, тако и међу расама. Затим, мало даље национална држава стоји уз националну цркву. Како је могуће помирити расизам и Православље то вероватно само припадници овог покрета знају.

Наша је жеља да овим излагањем покушамо да укажемо на опасности које се крију иза ћутања и недостатка озбиљног теолошког разматрања оваквих феномена који, свакако, имају карактеристике фундаментализма. Њих треба ставити у одређени и одговарајући оквир. Нити их преценити, јер је у свим религијама мали проценат људи које је могуће сврстати у верске фундаменталисте а претерана пажња јавности би им дала осећај лажне снаге, али их, свакако, не треба ни потценити, јер управо агресивношћу они заиста могу да нанесу одређену друштвену штету.

Догађаји од 11. септембра недвосмислено потврђују какве трагичне размере може да узме покушај фундаменталиста да себе, насилно, доведу у центар збивања. Са становишта друштвене сигурности је потпуно погрешна тактика потискивања, маргинализовања и ниподаштавања религијског феномена јер се он може на еруптиван начин вратити кад се, и како се то најмање очекује. Разлог је врло једноставан – неки религиозни људи
свих религија и конфесија су спремни да дају сопствени живот али и друге да униште уколико, из неког разлога, буду убеђени или их неко убеди, да им је вера угрожена.
Верски фундаментализам тако, за почетак, можемо окарактерисати као ратоборни облик побожности, као верску традицију у стању рата, и чији поборници сматрају да
се боре за опстанак у једном непријатељском окружењу.

То је одређено схватање религије које мобилише и групише људе против некога или нечега, а не за некога или нешто. Такво схватање и такви људи поистовећују зло са нечим конкретним, опипљивим против чега се вреди борити и где сама та борба постаје знак спасења, а уништење тог објекта ће произвести спасење. Иако би и са становишта друштвене сигурности било занимљиво анализирати феномен фундаментализма, он нас, превасходно, интересује у својој теолошкој димензији и могућој повезаности са Православљем. На овај начин долазимо до читавог низа питања о природи и узроцима
настанка верског фундаментализма. Кренимо од две несумњиве чињенице :
1. Фундаментализам смо означили као мрачну страну сваке религије.
Нетачан је, дакле, утисак да је верски фундаментализам искључиво
карактеристика ислама. Свуда где се одређене верске истине схватају у апсолутном смислу могућа је појава верског фундаментализма.
2. Иако се чини да верски фундаментализам, као сенка, прати кроз целу историју велике светске религије, није тако. Верски фундаментализам је појава 20. века и нераскидиво је повезан са савременим друштвом тј. са Модерном и без ње и мимо ње није схватљив.
Његова кратка историја би била следећа : рођен је у Америци, међу америчким протестантима, углавном баптистима и презвитеријанцима. Они су 1919. год. основали
Светску асоцијацију хришћана фундаменталиста (World’s Christian Fundamentals
Association) и они су били једини који су себе називали фундаменталистима, те зато од

**Anthony Giddens, Runaway World, грчки превод, Μεταιχμιο, Αθήνα 2002., стр. 92
***Армстронг 337
****упореди А. Шмеман, Дневник, Епархија ЗХиП Београд, Требиње 2007., стр. 312-313

њих и почињемо анализу проблема. Основни циљ ове асоцијације је била борба против модерне науке на основу фундамената или фундаменталних чињеница које су пронашли у буквалном и дословном тумачењу Светог Писма. Нарочито су
непријатељски били расположени према Дарвиновој теорији еволуције истичући као супротност сопствену, креационистичку теорију. Највећи удар овај покрет доживљава после тзв. мајмунског процеса 1927. у Дејтону где се питање Дарвина нашло на суду и
када су фундаменталисти изгубили тај спор, а у јавности окарактерисани као назадни.
Од тог времена покрет добија негативни предзнак. Поновно оживљавање покрет је доживео педесетих година са Били Грејемом и његовом електронском црквом, а најновији узлет се десио осамдесетих година, повезивањем са политиком и то са
републиканском администрацијом Роналда Регана. Из ових неколико основних историјских чињеница о америчком фундаментализму можемо извући одређене закључке који су карактеристика свих фундаменталистичких покрета.

Први је повезаност са политиком, а други антимодернизам. Та два аспекта надопуњују један други и могу се идентификовати код свих фундаменталистичких покрета и група.
Класичан пример повезаности верског фундаментализма и политике је случај политичког ислама и његових присталица које називамо исламистима, за разлику од осталих, обичних верника муслимана. Велика је грешка која се не тако ретко чини, да све муслимане третирамо као верске фундаменталисте. То нити је истина о
муслиманима, а исто тако не важи ни за припаднике било које светске религије. Увек је неопходно правити разлику између верника са фундаменталистичким схватањима у било којој религији, од обичних верника. Основне ставове исламиста би могли да
изразимо на следећи начин :
1. чврста веза између религије и политике каква је постојала у премодерним
друштвима, а која се темељи на космичкој Божијој моћи. Цео свет треба да буде
држава Божија заснована на светом, божијем закону, на шеријатском закону.
2. супротстављање идеји националне државе јер њу доживљавају као главну
тековину модерног, секуларизованог, западног друштва, те стога и као препреку
држави Алаха и ширењу ислама. Овај став је вредан пажње и додатне анализе јер је
најновијег датума. Наиме, исламске земље су, у већини, почетком 20. века прихватиле
идеју националне државе јер су кроз њено стварање виделе могућност еманципације и
ослобођења од колонијализма. Али те су идеје доживеле крах и нису испуниле задатак.
Нарочито се то осетило после пораза и понижења у шестодневном рату када на ред и
долази ислам као идеологија којом се треба супротставити, пре свега, Западу од кога долазе само понижења. Супротстављање је апсолутно, свему што Запад символизује –
демократији, модерној науци, па између осталог и хришћанству. Тако се на
рушевинама националне идеологије и биполарног света јавља се политички ислам, који
од осамдесетих година и Хомеинијеве револуције у Ирану, игра запажену улогу у
светској политици. Овде можемо да направимо паралелу са нашом екстремном
десницом. И она настаје после слома комунистичке и националистичке идеологије, и
као што исламисти злоупотребљавају ислам зарад остварења својих политичких
циљева, тако и ова удружења и покрети злоупотребљавају Православље и његове
символе, попут крста или икона, опет зарад остварења политичких циљева. Користећи
Православље као идеологију покушавају да створе својеврсно политичко православље
које личи на политички ислам по својим циљевима. Политички ислам није покрет који
у основи има повратак религији, а ни политичко православље не доприноси духовној,
православној, хришћанској обнови нашег народа, напротив. Дистанцирање хришћана
појединаца, али и институционалне Цркве у овом случају је, напросто, императив јер се
ради о дистанцирању, не од вере, већ од једне екстремне, можда, попут исламиста, у
једном моменту и деструктивне, анахроне политичке опције.
3. антимодернизам и супротстављање модерној науци. Као што смо већ
нагласили, ово је једна од основних карактеристика свих верских фундаментализама и
о томе ћемо више говорити у наставку, а на овом месту желимо на кажемо да је
исламски, као и сваки други фундаментализам, селективно против модерне науке. Он је
пориче али истовремено и користи њена достигнућа. Ради се о врло чудној симбиози
највећег могућег конзерватизма и антимодернистичког фундаментализма али уз
истовремену примену појединих најсавременијих технолошких средстава и модерних
медија, попут интернета или електронске цркве, нпр.

Тип верског фундаментализма који срећемо код америчких протестаната и код исламиста има, као што смо видели, много везе са политиком. У суштини ради се о политичком програму под религијским плаштом. Његови поборници се понашају као политички активисти који сматрају да имају одговоре на сва животна и друштвена питања и проблеме. Поред овог политичког фундаментализма, постоји и традиционализам, који Клаус Кинцлер сматра варијантом верског фундаментализма
али, углавном, без политичке обојености. Њега срећемо у Римокатоличкој цркви и по својим карактеристикама је теолошки за нас врло интересантан.

*****упореди К. Кинцлер, исто, стр. 28

* Клаус Кинцлер, Верски фундаментализам, Клио 2002., стр. 14

На појаву и развој модерног света и друштва Римокатоличка црква је
реаговала веома бурно и током 19. и у првој половини 20. века се налазила у константном сукобу са Модерном. Та тзв. модернистичка криза је имала у поменутом периоду неколико врхунаца. Прва модернистичка криза настала је средином 19. века у време Пиа IX који је донео тзв. Силабус који садржи дугу листу заблуда тадашњег
времена. Тачније, жигосао је 80 заблуда тадашњег друштва од погрешних философија и идеологија до друштвених поредака. Код ове прве кризе се ради о суштинском неслагању око политичког, друштвеног и духовноисторијског права Католичке цркве у
модерно устројеном свету
Друга велика криза дошла је са Пием X чије су посланице
утврдиле интегралистички и антимодернистички правац Римокатоличке цркве који је кулминирао 1910 тзв. антимодернистичком заклетвом коју је морао да положи сав клир
Римокатоличке цркве. Реч је о исповедању вере која се супротставља разним већ осуђеним облицима модернизма, који се доживљава као сума свих јереси. Циљ је био да се међу клиром раскринкају криптомодернисти. Пие X је био уверен да је религија
била и да мора остати темељ друштвеног поретка и да постоји само један друштвени идеал кадар да, као и до сада, разрешава све друштвене проблеме, а то је хришћанска
цивилизација. Ови су ставови коренито промењени на Другом ватиканском концилу али су остали и они, попут надбискупа Лефевра, који настављају антимодернистичку линију Пиа X.

Традиционалисте, такође, можемо срести у свим светским религијама а већ смо нагласили да је ова варијанта фундаментализма нарочити интересантна за нас јер се њени трагови могу идентификовати и у нашем црквеном животу.
Традиционалиста носталгично, замагљеног погледа, гледа на добра стара времена којих заправо никада није ни било.

Вихор који је Модерна унела у традиционална, премодерна друштва довео је све у питање – односе религије и политике, светог и профаног, религије и науке, афирмацију индивидуе итд. Сва ова
нова проблематика је тражила одговоре али је, сигурно, нестајање старог света плашило људе. И управо то видимо у основи сваког верског фундаментализма – страх пред новим, страх од Модерне и бежање у имагинарно златно доба, које, да се подсетимо, свака религија има.
Прибежиште исламиста је идеална заједница из времена
пророка и циљ данашњих муслимана треба да буде испуњење идеала те заједнице.
Прошлост постаје идеал будућности. Слична схватања срећемо и код римокатолика, а
******К.Кинцлер, исто, стр. 46 7
види Hubert Jedin, Velika povjest Crkve VI/2, Krscanska sadasnjost, Zagreb 1981, стр. 434 и даље 8
К. Кинцлер, исто 103

 

могу се срести и код православних. Византија, немањићка Србија, 19. век, сваки тренутак прошлости може да буде лек од несигурности садашњице. Овај облик
фундаментализма нема везе са православним Светим предањем. Традиционализам је обрнуто пропорцијалан верности Светом предању. Што више традиционализма то мање предања јер традиционализам негира промену као категорију живота, а предање
је укључује у себе. Православни традиционалиста не доживљава своју веру у ужем смислу, само као Цркву, он је доживљава као православни свет, као православно друштво које носи и изражава истину Православља. Нестајање тог света он доживљава
и као нестајање истине. То је покушај борбе са историјом, унапред, наравно, осуђен на пораз јер историја неминовно иде даље. Традиционалиста неће да прихвати да је и
православни свет од овога света чије обличје пролази, а не идеални друштвени поредак. Замишљени православни свет постаје идол којем се традиционалиста клања а сврха његовог живота и потврда спасења је некритичка борба против свега што је донела Модерна схваћена као продукт Запада. Ове антимодернистичке тенденције које
примећујемо у појединим сегментима нашег црквеног живота су новијег датума. Оне нису постојале у време комунизма када је Запад био простор слободе религије за разлику од наше средине. Мишљење се мења током деведесетих година, а кулминира
бомбардовањем да би се и данас, Црква сматрала антизападном, конзервативном и антимодернистичком. Ово су појмови које свакако треба раздвојити и размотрити.

Нечији антизападни став подразумева неслагање са западном политиком и оним што Запад као појам символише. Ово би, дакле, био политички појам својствен политичком исламу и евентуално, политичком Православљу али не и Цркви. Црква сведочи Христа а не западна или источна политичка убеђења. Конзерватизам у смислу традиционализма би било негативно одређење које смо већ анализирали. Али се антимодернизам, заиста, може идентификовати. Надолазећи модели савременог друштва у данашњој фази која се од многих назива постмодернизмом, са својом несигурношћу плаши нашег човека па и верника. Тај страх је оправдан и нормалан али реакција не може да буде одбацивање и некритичка борба против Модерности. У суштини, целокупно Православље још није ушло у суштински сусрет и дијалог са Модерном. Оно се задржало на ставовима премодерне и зато оно често изгледа анахроно, везано за руралне, а не градске средине, са аграрном символиком и примерима. Православље се још није на прави начин настанило у граду и ушло у

*********А.Шмеман, исто, стр. 50

дијалог са вредностима и схватањима савременог доба. Услов за то је прихватање.
Докле год одбијамо да прихватимо да се друштво из корена променило и да се неће вратити на стање премодерности, не можемо почети дијалог с њим. То би значило прихватање да свака епоха има своје добре и лоше стране, али је у свакој, засигурно,
Бог присутан и делатан. Традиционалистички бег у прошлост представља пут ка гетоизацији Православља, а Православље има и чува лек против таквих болести. То је есхатолошка перспектива. Сви ови проблеми и настају када се замрачи есхатолошка
перспектива. Горњи Јерусалим је град који ће доћи и ниједна историјска форма се с њим не може поистоветити. Хришћанин је окренут ка будућности, а не прошлости и то је сигуран начин да не ствара идоле од појединих историјских, друштвених форми.
Садашњост увек меримо мерама Есхатона а не сагласношћу са прошлим историјским епохама, па макар оне и биле златне. Хришћани су увек у свету и историји дошљаци и странци (1.Пет 2,11), а наше живљење је на небесима, откуда очекујемо и Спаситеља Господа Исуса Христа (Фил 3,20), јер овде немамо постојана града, него тражимо онај који ће доћи (Јевр 13,14). Управо ово значе речи у свету али не од света.
Традиционалиста свој идентитет црпи из историје, из једне секуларизоване есхатологије где прошлост постаје будућност.
Све оно што нам данас често личи на хаос и метеж јесте, у суштини, потрага за смислом. Човек данашњице, друштво, цео свет, као и свакој епохи трагају за смислом, али, сада, на другачији начин него раније. Простор тог трагања је глобалан. Модерна се глобализује, а људи свих меридијана и раса се питају како живети и како пронаћи
смисао животу у свету који прети да све обесвети? У том и таквом свету Христос је и даље Пут, Истина и Живот.
Закључујући, желимо још једном да нагласимо потенцијалну али реалну друштвену опасност од верског фундаментализма који се може приметити код екстремне политичке деснице, док је традиционализам, као варијанта фундаментализма, више унутрашњи, црквени проблем. Али и један и други су крајње
јефтина животна, политичка и духовна решења. То је бег изсадашњости у прошлост, који ни један једини проблем не решава, већ се a priori одриче и негира сваки стваралачки напор да се ухватимо у коштац са неким друштвеним проблемом.

Само тако можемо да будемо у матици живота, тамо где се ствара култура једне епохе, тамо где је хришћанима и Цркви право место.

 

 

(Текст преузет са сајта Епархије шумадијске СПЦ)

Advertisements

13 mišljenja na „ПРАВОСЛАВНИ ФУНДАМЕНТАЛИЗАМ И МОДЕРНА

  1. сажето, јасно, бистро, чисто… и забито у ћошковима блогосфере…па као да је узалуд…аутор је teolog otac Zoran Krstić, rektor kragujevačke Bogoslovije Svetog Jovana Zlatoustog i profesor na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu BU. Зашто никад нисам чуо за њега, а сви знамо за разне Пахомије и остале ије?

    Sviđa mi se

    • Зато јер је њему дозвољен секс а Пахомију није, па се помаже са стране, а Бог ће да опрости ако задужбина буде довољних габарита. Кључна реч: Индулгенције…

      Sviđa mi se

    • ил за овог „ија“: „Vladika zahumsko-hercegovački i primorski Grigorije (Durić), odranije poznat kao deklarisani pristalica bivšeg šefa države Borisa Tadića, došao je Tomislavu Nikoliću na noge. Ali ne pešice, već u crnoj limuzini – „maseratiju“, čija cena dostiže 96.000 evra, dok najskuplje verzije idu čak i do 145.000 evra.“

      Sviđa mi se

      • Ah, pa bogata eparhija brme… Sve fabrika do fabrike, banka do banke, IT kompanije se kolju, medju se se da pobodu s nozi koja ce pre investirati u Trebinju. Prema svecu i tropar; a najsladji su mi kad se kunu u pokojnog Patrijarha koji je sam sebi krpio cipele.

        Sviđa mi se

      • За вашу информацију, аутору текста је посластица да преосвећеном Григорију целива десницу, а да ко заливен ћути о његовим Масератију, Пежоу и Газели (вертолету).

        Има паметнија теолошка посла.

        Sviđa mi se

      • „аутору текста је посластица да преосвећеном Григорију целива десницу“ дуга је рука Григорија – сеже до Крагујевца чак

        Sviđa mi se

      • Сада ништа не разумем. Масерати је позитивна или негативна појава?

        Sviđa mi se

  2. Градација страшила:

    Фундаментализам (неодређени), десничари, шовинизам, фашизам, фундаментализам (православни).

    Бу!

    Устрашена жена скаче „православном теологу“ у крило, затим плаче, он је нежно љуби…

    Латинска, у свим језицима позната реч фунд – темељ – метафорички означава да се нешто ради темељито.

    Занима ме какав је аутор текста у кревету, воли ли своју жену фундаментално, или онако, само мало – умерено – тандрља? Ради ли се тако од почетка 20 века или су и пре постојали они расположени за више од умереног тандрљања?

    Фундаментално питање.

    „Традиционалистички бег у прошлост представља пут ка гетоизацији Православља, а Православље има и чува лек против таквих болести.“

    Православље је одувек било глобалистичко (тј антигетоистичко, по еуфемизму аутора), једино што православни о томе појма немају. Зато су ту теолози новог таласа, да им то ФУНДАМЕНТАЛНО, тј квалитетно, објасне.

    Што се политичке злоупотребе фундаментализма тиче, код Срба се кроз теологију систематска идеологија „Христове љубави“, нарочито према непријатељу. Као последицу тог политичког деловања имамо поцепано друштво по шаблону недовољно фундаментално исказане љубави. Тај обавештајни посао се такође обавља професионално – фундаментално.

    Занимљиво да ту појаву аутор не види. Сувише фундаментално ради свој посао.

    Sviđa mi se

  3. „Зашто никад нисам чуо за њега, а сви знамо за разне Пахомије и остале ије?“

    Вероватно због тога што се о цркви информишете путем катодне цеви, и немате озбиљан контакт са оцрковљенима.

    У питању је казуалистика, а никаква критика.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s