ЛОШЕ НАВИКЕ

или

РАЈА К’О РАЈА

(осим раје која је аванзовала у аге)

Ферат-бег Драга и остале вође знају добро ону мађијску формулу којом се на овај свет позивају мрачни духови мржње, фанатизма и крваве борбе, али они не знају, а и ми не знамо ону другу формулу којом се ти пробуђени духови опет стишавају.

део богатијих људи – аге и бегови – иду уз радикале, а други део, сиромашније варошко становништво и сеоска маса – Арнаути иду уз демократе.

држава није успела да организује одбрану тих људи већ их је оставила на милост и немилост комитама.

Они су казали да нико не би срећнији био него муслимани у Санџаку, кад не би имали одметника, али веле нажалост одметника мора да има, јер кад њих не би било не би жандармерија пљачкала и имала новаца.

grb shs

О Косову, Џемијету и качацима

“… Ви добро знате да и за време Турака, кад су Турци царевали, турски цареви водили су велику муку и борбу са тамошњим одметницима, односно, качацима. Узрок качаковању стоји прво, по моме дубоком уверењу, што су они по традицији навикли да на један самовластан начин живе, друго, што је турска царевина са својом администрацијом била исувише слаба да им стане на пут, јер је тамо изашиљала паше који су ишли са батаљонима и пуковима, па ипак нису могли да униште качаке и одметнике. Треће, господо, долази васпитање самог народа који је био запуштен и који није осећао благодети културе и четврто, господо, долазе социјалне прилике. Све то скупа чини, те ми имамо у томе крају једну јаку качачку акцију која ремети лични и имовни поредак тамошњег становништва…(…) Данас, господо, у овоме крају имамо око 270 качака и око 150 војних бегунаца. Главни вођа код њих јесте Садик Рама који се поред разбојништва бави отмицом стоке коју преводи у Албанију, тера у Скадар и тамо продаје. Сви качаци при отмици не праве никакву разлику између српског и арнаутског живља, не праве разлику између муслимана и православних (С. Вукосављевић: Праве, праве). Они гледају само да врше пљачку и оно што њима треба да могу да се накраду. Има још један узрок овоме качачлуку. На то ме подсетио господин Вукосављевић својом упадицом, а то је, господо, збиља она наша традиционална мржња између Срба и Турака, или између православних и муслимана. Али, господо, ја мислим да је свих нас дужност да ту ружну навику, ту навику која не доликује једном просвећеном народу, сви треба да се старамо да је искорењујемо. То треба да се ради и са једне и са друге стране. Ако будемо тако радили, ми ћемо онда најбоље послужити и народу онога краја и нашој отаџбини (Гласови: Тако је!)… То, господо, није један мали успех, него велики успех у погледу заштите личне и имовне безбедности… Методе, које су биле предузимане до сада за сузбијање качака, ја сматрам да апсолутно нису практичне. И не само што нису практичне него су ове методе донекле давале томе стању неодређеност, те је збиља било људи који су се по читаве месеце, па и године кретали као слободни, а међутим, они су уствари кривци, па често и врло велики крвици. Било је таквих криваца – качака који су се безмало кретали као и други слободни људи. Они су свршавали своје разне домаће послове, градили куће, женили се и удавали, али вазда били на опрези од власти и овој никада нису хтели престајати, а међутим ипак су с времена на време чинили злочине, а особито у погледу крвне освете. Власти су се пак уљушкивале у нади да ће се они поправити и примирити, те би их они онда узели на одговор за почињена дела, али као што се види, то је погрешно и са тим се мора најосудније пресећи; јер то захтева углед државе и ауторитет власти.”

(Милорад Вујичић, министар унутрашњих дела, Народна радикална странка, 20. март 1924)
“… Заиста, 10. новембра прошле године достављено је начелнику среза струшког да се качак Рађа Дервиш са још 5 других качака налази у селу Откиси у кући неког Диљавера. Поводом овог извештаја начелник срески издао је наређење писару свом и воднику да оду са потребним бројем жандарма и кућу опколе, да их похватају или побију. Писар и водник су наређење одмах извршили и отишли у село Откиси, где су са 30 жандарма опколили кућу и позвали их на предају. Место сваког одговора, качаци су отворили ватру из пушака и бомби. Борба се водила дуго у ноћ, када је начелник среза затражио од В чете, која је (била) у Таш-Маруништу, војнике и командир им пошаље 17 војника, а 2 се јаве добровољно. Командир, пак, побуђен тим што се његови војници из чете имају борити, пође и сам стигне у Откиси у 22 и по часа увече; када је стигао, тамо је већ био начелник среза, а и 7 граничара-војника. Како је начелник стигао ноћу, а и командир такође, то ни један ни други нису имали оријентацију самог терена да би неко одмах могао руководити целокупном опсадом и у том неспоразуму њиховом качаци успеју да се пробију кроз опсаду убивши 2 жандарма и једног мештанина који је учествовао у борби са још њих 8 других лица и побегну преко границе, где су убили при прелазу 2 граничара-војника. Од качака је, према досад прикупљеним подацима, 1 погинуо у борби, а осталих 5 побегло. Према овоме, господо, овде смо ми заиста имали више жртава, а имали смо такву снагу у потери да није требало овако да се деси. Али, ви знате, често пута то је игра среће у потери, као што је игра среће и у ратовима.”

(Милорад Вујичић, министар унутрашњих дела, 20. јануар 1924)
“… Али, ја сам тек десет дана на столици министра унутрашњих дела, а ви сте били толико времена на власти, па је код Вас и горе и црње било него што је било за ових десет дана. (Одобравање код већине.) Качака има, али нека буде знано свакоме, да ћу ја, док сам на овом месту, сву своју снагу и сав ауторитет својих органа заложити, да качаке истребим. Али пазите, господо, и на ово што ћу вам рећи: пода мном се неће десити, да гонећи качаке пуштам своје органе да убијају невину децу и жене и пале њихове куће.”

(Настас Петровић, министар унутрашњих дела, 7. август 1924)
“… Ја мислим, господо, да су качаци велико зло, на нашем југу, оно што они раде по нашим јужним крајевима налази потпоре баш у тој организацији која се зове Џемијет. Нећу да кажем да ту нема исправних појединаца, али скуп тог удружења само на то иде да нанесе штете нашој држави и нацији. Ту организацију која није политичка ми не смемо и нећемо трпети па ма колико она била влади потребна, па ма колико је штитила Краљевска Влада. Та организација је једно зло у нашој држави које није смело ни да постане, а када је по несрећи већ постало, зло које се по сваку цену мора срушити. У нашој се слободној и националној држави не сме допуштати утицај ни из Ангоре, ни из Тиране.”

(Михајло Кујунџић, Демократска странка, 14. март 1924)
“… Разговарајте са још живим сведоцима који памте кад смо имали преко 50 посто свога становништва на Косову, Лабу и Подгорцу и скоро у целој Метохији и распитајте колико је процената данас нашег живља тамо. Сетите се да су Арнаути успели да уз помоћ турске власти своје етнографске границе помере до Старога Влаха, Топлице и Вардарске обале. Сетите се да је на тим етнографским освојењима која су и данас арнаутска освојења, Аустрија базирала све своје планове против нас. На томе је био заснован Еренталов план о једној аутономној Албанији од Сјенице до Врања, Солуна и Јадранског мора… Ви, радикали, помислите на историју најновијих дана, која нас учи да безбедност гранична није осигурана ни најбољим уговором, ни савезом, ни каквим фортификационим радовима, до једино етнографски тврдом границом. А ви сте забрањивали насељавање српског живља и забрањивали сте исељавање Арнаута. (Ј. Ћирковић: Ко је забрањивао?) Радикали.
(Ј. Ћ.: То неће бити.)
Јесте, то ви знате колико и ја. Стојан Протић забрањивао је исељавање Арнаута.
(Један глас из центрума: Извините, он није радикал.)
Ако није радикал, ја повлачим реч…

Саме државне власти, то признају, не могу потпуно умирити те крајеве дотле док их сам народ не буде хтео у томе помоћи. Одметника ће бити све дотле док их народ помаже и храни. А он ће их помагати и хранити докле га политичке вође његове одржавају у борбеном расположењу овакве врсте. Али те вође не би требало да у свом рођеном интересу и у интересу свога народа да исувише много затежу жицу. Прсне као што је било у Митровици, а после невини страдају. Господин Ферат-бег Драга и остале вође знају добро ону мађијску формулу којом се на овај свет позивају мрачни духови мржње, фанатизма и крваве борбе, али они не знају, а и ми не знамо ону другу формулу којом се ти пробуђени духови опет стишавају. Дражењем својим они припремају овакве жалосне експлозије као што је ова о којој је било речи. Те експлозије нису знак државне снаге, организоване, канализоване и регулисане… Али ти Арнаути треба да осете, да ли те драстичне методе не употребљавамо зато, што то ми нећемо, што то ми нећемо на својој властитој вољи и одлуци, а не из каквог било страха или зависности од њих. Јер у приликама кад државна влада зависи од Џемијета, ниједно доброчинство, ниједна предусретљивост не прима нам се као каваљерство, него као слабост.”

(Сретен Вукосављевић, ДС, 20. март 1924)
“Господо, наш народ стално узнемиравају качаци и обесни Арнаути и верујте кад би он имао оружја умео би се бранити као што се бранио вековима и деценијама, али на жалост он је сада угњетен, не може се одбранити јер оружја нема.”

(Михајло Кујунџић, ДС, 20. март 1924)
“Они и за време прошлих избора за Конституанту још не смеју да изађу на изборе као засебна политичка странка него један део богатијих људи – аге и бегови – иду уз радикале, а други део, сиромашније варошко становништво и сеоска маса – Арнаути иду уз демократе. За време избора за ову скупштину они нису одлучни у почетку, али долази згодан моменат за њих: радикалима треба да сатру демократе у Јужној Србији и они џемијетској странци дају карактер једне легалне и државне странке. Цео државни радикални апарат ставио се у службу радикала и џемијета. Масама је говорено: гласајте за Џемијет не за демократе. Последица такве радикалне политике била је то да дође у Парламент 14 посланика из Џемијета… Зар они истински представници Исламијета, који нису ни прстом мрднули да спрече доношење једне непаметне вакуфске уредбе, по којој се вакуфска имања одузимају испод надзора муслимана и стављају њима на потпуно располагање? Зар они истински представници Исламијета који нису ништа учинили да се регулише просветно питање муслиманских маса, да се регулише црквено питање, односи са Калифатом, уређење парохија и свештеничког стања? Они се, господо моја, на тим положајима првака одржавају апелујући само на најниже инстикте мржње и фанатизма и захваљујући крајњој политичкој необавештености муслиманских маса.

(Јован Маговчевић, ДС, 20. март 1924)
“… Та је тактика учинила да муслимани истичу на својој листи и таквог човека који је за време окупације отео девојку из најчеститије српске породице, однео је у харем, па је после избацио; једног човека, који је за време окупације бацао на сметлиште крст, јеванђеље и слику Краљеву. Таквог човека они истичу за носиоца листе. (Глас са левице: Који је то?)
То је Неџиб-бег Башић.
(Н. Б.: Лажеш.)
Господине председниче, ако ми ви не дате заштите, ја ћу да бијем тога човека, који ми каже да лажем
(Н. Б.: Лажеш. – Жагор.)
Нисам ја твоја раја. Ко лаже?! Ја ћу да те бијем због те речи.”

(Сретен Вукосављевић, ДС, 4. јун 1923)

О Македонији и комитским четама

“… Јужна Србија саставни је део наше отаџбине и како се у погледу личне и имовне безбедности поступа са осталим крајевима, тако се, господо, поступа и тамо. У Јужној Србији истина је да имамо два зла, али та зла господо, нису данашња ни јучерашња, него су то стара два зла: то је господо, комитска акција и качачка акција. Што се тиче, господо, комитске акције, за ових шест месеци како смо ми на влади, ми смо предузели све мере да се та акција сузбије и она је увелико и увелико сузбијена. Данас, господо, за ову последњу годину дана на целој десној обали Вардара није било ни једног случаја да се појавила комитска чета. А на левој обали Вардара комитске чете, где их је било, потиснуте су и народ је према држави потпуно лојалан, једва чекајући једном да доживи мир, јер је он деценијама патио од комита. Сада народ тих покрајина има потпуно поверење у власти и за последњих неколико месеци народ је предао властима преко 1000 пушака, које су у своје време бугарски агенти убацили у нашу Македонију. Исто тако предата је и маса муниције, што значи да сви исправни грађани имају потпуно поверење према властима и иду им на руку, а то поверење могло се задобити само добром управом…

… Сада је стање све боље и боље. (М. Кујунџић: Све горе и горе!) Напротив, све боље и боље. Господо, треба бити објективан човек који није из наше средине, који није затрован партизанством, који није ангажован ни као опозиционар ни као владиновац па да погледа са стране и онда ће вам рећи колико је велика разлика у томе погледу раније и сада. Ја потпуно схватам огромне тешкоће првога министра унутрашњих дела у години 1919. када је дошао за министра у времену када је још увек било расуло, када је земља била преплављена разбојницима који су били за време окупације, када се није имало довољно чиновништва и нимало стварне власти. Окупаторска власт тек је била напустила земљу, а наша власт још није била васпостављена, те је услед тога било врло тешко за личну и имовну безбедност наших грађана, а доцније се међутим стање све више поправљало. У Македонији је, господо, сто на сто пута боље сада него што је пре било. (М. Кујунџић: Дајте анкету од ваших и наших посланика па ћемо вам поднети реферат!) Мени, господо, није потребан реферат. Најбољи доказ да се стање у Македонији поправило видите у шкрипцу у који су дошли данас комитаџије и њихове вође и њихови планови. То је најбољи доказ да се види како из године у годину сигурност иде на боље, а иначе о комитској акцији можемо дуго разговарати.”

(Милорад Вујичић, министар унутрашњих дела, 20. јун 1923)
“… И онда, господо, шта сада настаје? Сељака нисмо могли да заштитимо, то је факат, и ми сад тог сељака хапсимо и зашто га хапсимо? Хапсимо га зато што власт долази и пита: Је ли била чета у селу? – Била је и узела лебац. Шта је радила? Сељак одговара: одредила је овога за благајника, онога за војводу, а онога за десетара итд. Признајеш? – Признајем? – Хајде у апс! И онда није да се хапси један или два него заокупе цело село и стрпају у затвор. Сада долази закон и његови сувопарни параграфи. Дођу пред суд, признају и онда суд некоме петнаест, некоме десет, некоме пет година робије како је који ранг од четног старешине дао, који му је дошао и прошао кроз село. И сад остају породице ових несрећних сељака да трпе за лебац и страдају…

… Бугарска, када је ушла у Македонију постарала се да што више младих школованих људи, а домородаца, узме и уведе у курс резервних официра. Наравно, када су ови свршили тај курс били су распоређени у војним јединицама, а може бити и у позадини. Сад долази испитивање наших власти где је који био за време рата и шта је радио. Овај долази и каже да је био резервни бугарски официр. А, био си! На робију, и прилчан број био је осудјен на робију. Е сад молим вас реците право да ли је Аустрија била мањи непријатељ од Бугарске, и сад долази, господо, оно што је страшно да они из Јужне Србије који су били у бугарској војсци официри иду на робију, а они који су били у аустријској војсци добијају чинове, па чак претичу оне наше са солунског фронта. То није право, господо! Нисам ја против ових који су били у аустријској војсци, да буду у нашој војсци и добију те чинове, али сам против тога да се они осуђују и против тога протествујем… А, господо, ако ви тражите оне који су за време Турака били у организацији, онда сви ми хришћани од Ристовца до Ђевђелије и Битоља треба да идемо у хапс, јер смо сви били у разним револуционарним организацијама.”

(Јован Ћирковић, НРС, 14. март 1924)
“… То је скроз неистинито, то је једна подла и гадна денунцијација према ономе ваљаноме и добром народу чији су синови својом крвљу попрскали зидине Београда, Мачковог Камена и других наших ратишта. То је народ државан и националан; тај је народ задовољан са минимумом; то је народ који воли своју земљу и који вели: тражимо да радимо земљу коју су наши дедови под Турцима радили и који тражи да нема више тепања и ништа више. Али, господо, ја ћу одмах рећи да од почетка ослобођења па до данас ниједан режим није био добар. Био је један светао моменат када је влада господина Давидовића применила Устав на оне крајеве и када су почели владати закони. Али та слобода била је кратковечна, као што је његова влада била кратковечна. Од тога времена наступило је зло и данас је зло на кулминацији. Зло је неиздржљиво и неподношљиво…

Комите су Маћедонци. Зашто су комите? Комите су зато што су их прилике натерале да то буду. (Д. Пелеш: Немојте оправдавати те појаве.) Ви, господине, не познајете тамошње прилике. Комите су зато, што је Бугарска када је тамо владала присвојила те крајеве и прогласила тамошњи народ за своје поданике и сваког ко није хтео да буде њихов војник добио је куршум у чело, и народ је морао бити бугарски војник. Један највећи део тих људи евакуисан је са бугарском војском. Тај део народа остао је без својих домова, без куће и својих родитеља, остављен је био на милост и немилост бугарској влади и комитету који их је гонио да буду комите. Има неваљалаца и комита, који се боре за бугарске идеје, али велика већина тих јадника није ни крива ни дужна и она би се радо вратила у своју отаџбину да срећно и мирно ради…

Питам ја вас, господо, народни посланици, не би ли их ви примили када немате ни бритвице при себи, и када вам ноћу упадне у кућу оружана банда, морали би их и ви примити… Даље, држава није успела да организује одбрану тих људи већ их је оставила на милост и немилост комитама. Поред свега тога било је ипак људи који су се одупирали том злу и који су се борили против најезде комита. Било је повереника наших а има их и данас. Смем смело рећи да је сваки онај који се усудио да буде повереник нашим властима платио животом за свој патриотизам јер су га неспретне власти неопрезно одале и комите су о њему сазнали.”

(Михајло Кујунџић, ДС, 4. јун 1923)
“… Нису смели бити осуђени за ту песму, јер сам ја овде, по овим улицама београдским као ђачић београдски, и не само ја и цео Београд певао Шуми, Марице… и кад се смела певати овде химна бугарска, нека се пева и ова песма национална, која личи или има чак карактер бугарске. За то се, господо, ни у једној земљи, у којој влада ред и законитост не иде на робију.”

(Љуба Давидовић, ДС, 11. октобар 1923)
“Па лепо! Кад би ти људи вршили какве функције које би користиле држави, и које њима не би давале изузетан положај, ми се не бисмо бунили, ми бисмо заборавили оно што је било. Али, нарочито се обраћам Вама, господине министре, факат је необорив и неоспоран, да је тај Михалче (Каламатијевић) алфа и омега у округу брегалничком, да у томе округу не постоји ни велики жупан, ни срески ни окружни начелник, нити каква друга власт и да данас ниједан грађанин брегалнички не може ни један посао да сврши, не може се парничити, не може се судити, не може дуг наплатити док се не обрати канцеларији овог Михалчета, који на жалост, штавише, издаје и визу на објаве за путовање у суседне општине, срезове и друга места… Ви данас тероришете сељаке и јуче су од страха давали ‘леба комитама, а данас дају вама. Ето, то ће нас отерати до недогледних последица, да ће наши грађани изгубити веру у државу, а то ће бити велико зло.”

(Михајло Кујунџић, ДС, 20. март 1924)

О страдању цивила

“… Ја бих желео да се то стање тамо прекине и да га више нема, као што бих желео да Краљевска Влада што скорије приступи једном врло важном решењу за умирење и спокојство наших крајева, а то је да предложи Његовом Величанству амнестију оних невиних сељака, који су данас напунили казнене затворе у нашој земљи, да се пусте и да се учини једно добро дело, а оно ће се, господо, учинити ако се ти сељаци пусте и ослободе да се врате породицама које данас страдају због тога.”

(Јован Ћирковић, НРС, 14. март 1923)
“… Када је војска која је вршила потеру за комитском четом која је у то време била у бекству, наишла у село, ослањајући се на тај извештај да их тамо нема, комите су припуцале на војнике, раниле два-три војника и онда се отворила борба између војске и комита, које су се налазиле у селу Гарвану. Уз комите био је нажалост и известан број сељака од којих је неколико и погинуло у тој борби. То је све што је било у том случају и ничега више није било.”

(Милорад Вујичић, министар унутрашњих дела, НРС, 20. јун 1923)
“И ако је Гарван, по недостатку дужности јавне власти учинио погрешку за коју се оптужује, онда то није његова кривица, него је кривица оних који су били дужни да га сачувају. Тако исто сам питао: ако је Гарван прав, ако је невин? Онда је Гарван туга нас свију а срамота државне власти…

… (Чита писмо малтретираних становника из Светог Николе) Где живимо ми, јесмо ли држава, је ли то слобода, српска слобода донела овом несрећном народу! Јесмо ли то мислили кад смо слали у смрт своје миле и драге, да гину за слободу овога несрећног краја! И то ради власт, ради држава. Аман, има ли кога да помогне!”

(Љуба Давидовић, ДС, 11. октобар 1923)
“… Тада се један жандарм удаљио на страну а Мурсељ (Мурсељевић) је ту прилику употребио и почео да бежи. На опомену није хтео да стане, жандарм је испалио из пушке и ранио га у ногу; он је бежао и даље и жандарм је опалио још једанпут и убио га. (Ферат-бег Драга: Како је рањен у ногу кад је могао да бежи?)
Дакле, господо, ја ово што говорим, говорим на основу извиђаја, јер чим се ово десило не само што је наређено да се ово убиство извиди него се то радило по званичној дужности и извиђајем на лицу места утврђено је да се траг крви познавао на 50 метара, па се отуда изводи овај закључак: да је прво рањен у ногу, јер да је рањен у груди он би пао и трага од крви не би било. Лекарским увиђајем је такође то утврђено, а осим тога притвореници који су били с њиме у затвору оно неколико дана, казали су да је он говорио да неће жив у команду доћи.”

(Милорад Вујичић, министар унутрашњих дела, НРС, 20. јун 1923)
“… Том приликом су коришћене бомбе, од којих су запаљене и околне куће те су у њима изгинула и изгорела чељад која су ту била, јер је секцијом лешева утврђено да су њих тринаест изгинула од ватреног оружја, а шест је изгорело; док се за три лица не зна да ли су избегла или изгорела но пре ће бити да су избегла, јер је то већ утврђено за неког Губетинца. Док је ова борба вођена око куће Коњухове, вођена је и око две куле браће Бајчиноваца, но без успеха јер качацима који су били у кули нису могли ништа да учине, док су они из куле убили једног жандарма. Мехмед Коњух чим је приметио жандарме онога часа је искочио из куће и дочепао се једног потока и по извештају једног жандарма, жандарми су били нападнути са леђа. Тако је све то текло, господо, по исказу свих жандарма, као и официра који су били ту… Може бити да и жандарми имају својих мана као што имају и својих врлина, па може бити да њихови искази неће бити тачни, зато је поведена истрага и код полицијских и војних власти, јер жандарми у погледу дисциплине и судства потпадају под Министарством Војним. По извештају који имамо од Министарства Војнога, по овоме догађају стављено је у име претходне мере седам жандарма у притвор, даља се истрага води и она ће показати на основу званичних извештаја, уколико су тачни ови искази били, или су тачни они извештаји како је господин интерпелант овде изнео и за које рече да их говори по исказу једног лица.”

(Милорад Вујичић, министар унутрашњих дела, НРС, 20. март 1924)
“… Само ћу да кажем да, кад су из Стаменовића села долазили у Нови Пазар отимајући успут кола и коње и да су том приликом чак тражили од начелника среског да им пренесе, тада су они, покупили Арнауте и саставили чету. Тада је отишао Милић са том хајдучком бандом, опљачкао све и Сулејмана ефендије ћерку обешчастио и цело село опљачкао, тако да није оставио муслиманима ни туриџу. Господо, он је ишао да тера чувеног хајдука Меховића који се налазио у срезу белопољском и овај када је чуо да он не тера зликовце и да децу и жене бије Меховић му је поручио да дође и казао му да ће га чекати на одређеном месту и ако га тражи да дође. Он га је заиста чекао и ступио у борбу на исто место које му је казао. Ту су се потукли и у тој борби овај је погинуо и на тај начин спасао се читав пљеваљски крај од тог зликовца…

… Сад, господо, две су врсте хајдука: једни су у шуми, а једни се слободно шетају, једни пљачкају, а други деле. Ја сам одржао један збор и саветовао муслиманима и питао: има ли излаза овоме? Они су казали да увиђају да немају никаква интереса од тих разбојника који њих стално пљачкају. Они су казали да нико не би срећнији био него муслимани у Санџаку, кад не би имали одметника, али веле нажалост одметника мора да има, јер кад њих не би било не би жандармерија пљачкала и имала новаца. Ја сам молио и саветовао и говорио им: ви се упропашћујете овако. Питао сам једног сељака шта је дао за ову годину разбојницима који су га пљачкали. Одговорио ми је да је у једној години дао око 120.000 динара стоке и осталих намирница разним разбојницима и жандармеријским потерама. Ја сам му казао: у своме веку држави нећете дати оволики порез и да је неопходно потребно да се качаци уклоне из наше средине.”

(Аћиф Ахметовић, Џемијет, 20. март 1924)
“На све стране по селима чује се писак, врисак, лелек и јаук жена, деце и људи разних година старости. Нигде песме, нигде свирке, нигде весеља, нигде насмејаног лица по селу, све је то у црно завијено, кука и бежи из села док жандарми не прођу селом. Од тог њиховог зулума сељаци нагло продају своја имања и беже у варош. Лепи изгледи за будућност нашег Југа! Сељаци беже у варош, Турци у Азију, а села остадоше пуста да се сама обрађују”.

(Игњат Стефановић, 6. март 1926)

О лошој администрацији

“Већи део тог чиновништва још сматра да је његово бављење у Јужној Србији нека врста казне, као нека врста службовања у колонији у којој они могу радити шта хоће а у исто време и користити се… Недовољно заштићен од наших власти, немајући заштите од војних и грађанских домаћих власти, не могући сам да се брани као што се видело нарочито из процеса у Скопљу, (народ – прим. дрп) морао и мора да се повинује јаче организованој власти, тј. бугарској организацији.”

(Јован Јовановић, Земљорадничка странка, 24. јун 1922)
“Поред доброга новога полицијскога чиновништва, поред доброга извршења аграрне реформе, поред једног рационалног насељавања и колонизације у Јужној Србији корисно би било да и остало чиновништво: судско, просветно и војничко прође кроз једно често решето. Оно што отпадне, то је оно што не ваља, вратити на друго место, а тамо нека се пошаље чиновништво које има и нешто некадашњега идеализма, љубави према народу, а не само оно које запаја данашњи материјализам и песимизам, не оне који гледају увек злом вољом и злобом на државу. У томе погледу, у погледу пробирања самог чиновништва за Јужну Србију, треба по сваку цену бацити на ђубре онај партијски кључ, па бирати међу свима чиновницима само оно што је најбоље, а нарочито оно које ће са љубављу отићи у Јужну Србију и које ће одано служити бар три године на сређивању прилика у Јужној Србији…

(Јован Јовановић, ЗС, 24. јул 1922)
“Највећим делом у Маћедонији није било довољно јаког и спремног чиновничког кадра, и у Маћедонији је, која је на мртвој стражи наше домовине, послато оно што је најгоре, оно што је пошло у бербу, јер се претпоставља да је Маћедонија колонија где ничу лире и наполеони, који се беру у свим годишњим временима и у свако доба дана и ноћи…

(Михајло Кујунџић, ДС, 4. јун 1923)
*Извор: Стенографске белешке Народне скупштине Краљевине СХС

Изабрао и приредио Владан Јовановић

Пешчаник.нет, 20.03.2014.

Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s