ДОГОДИЛА СЕ ТУЗЛА

или

 “Шта је радничка класа изградила, може и срушити!”

radnici

Босанскохерцеговачки устанак почео је у Тузли.
Тамо су већ неко вријеме трајали редовни протести радника и радница у пет творница. Сваки тједан пред зградом кантоналног суда и тужилаштва те пред зградом кантоналне владе. Петог фебруара држављани и држављанке подупрли су радничке протесте. На жешћи начин.

Паркирамо у близини зграде кантоналне владе. На запаљеној згради опажам графит “Смрт национализму”. На оближњем паркиралишту запаљен и на кров окренут теренски ауто. Око стотину огорчених Тузлака и Тузлакиња ускоро одлази према згради Скупштине Тузланског кантона. Двије заставе с љиљаном на грбу и велика црвена, с паролом “Пролетери свих земаља, уједините се”. Одједном, сви показују средњи прст.
Скандирајући “лопови”, окрећу се према згради кантоналног суда. Разбијена врата и прозори говоре да је протеклих дана народни гњев био окренут и против грађевине која правду дијели селективно. На челу колоне обесправљених је Бели, навијач Фукара, музичар, легенда пролетерске Тузле. Касније ми објашњавају како је у тренутку изгреда полиција погријешила. Ухапсили су Белога и затворили га у гајбу. Његови су га другови ослободили, након чега је за њим неколико дана била расписана потјерница. Сада полиција против себе има навијаче Слободе, што је значајно преокренуло однос снага у корист демонстраната и демонстрантица. “Полиција не може ништа.”

Пред зградом Скупштине Тузланског кантона, из мноштва се саставила делегација, појачана правницима, који су се укључили про боно. Делегација има мандат пленума, да у пет минута постигне испуњење захтјева. Они су укидање тзв. бијелог хљеба, што значи додатних дванаест плаћа за предсједника владе и министра, када им престане мандат. Затим је ту још цијели списак привилегија које су си удијелили чланови и чланице политичке касте. И наравно, амнестија. Као што је запријетио Бели: “Не дамо да хапсите нашу дјецу!”
Када је делегација пленума и протеста у згради Скупштине, атмосфера је напета. Након што прође пет минута а делегације још нема, атмосферу парају звиждуци и узвици. Људи су крајње неповјерљиви. Кроз десетљећа узурпације власти и моћи, изоштрили су осјећај за покушаје политичког профитерства. Осјећај сличан ономе који се показао на пленуму у Сарајеву, када су реакције судионика јасно показале да неће толерирати покушаје манипулације и узурпације. Техничко особље, које се брине за неометан ток пленума, такођер је у својим поступцима често коригирано гласним неодобравањем и звиждуцима. Због те антикоруптивне будности, у неколико дана након избијања протеста настао је пленум, као анонимно, хоризонтално и непосредно демократско колективно тијело.

Све гласније негодовање мноштва пред зградом кантоналне Скупштине умирује повратак делегације. Договор је да у згради остане правник, који је представник пленума. Тамо ће причекати на већ бившег предсједника владе и министре кантоналне владе, да потпишу изјаву којом се одричу “бијелог хљеба”. Да не би случајно, кроз годину дана, на суду испословали међу људима омрзнути привилегиј.
Што се тиче амнестије, правник, који се у устанак укључио про боно, подучава нас да је то политичко питање. Да су на вези с министарством правосуђа, али да захтјев мора ићи одговарајућим каналима. Белога то не задовољава. Зато, уз велико одушевљење мноштва, дефинира захтјев да сви полицајци већ сљедећи дан повуку лицемјерне и неправедне изјаве против демонстраната који су протеклих дана били арестирани. Ако то не учине, имат ће посла с бијесом људи. Захтјев поткрепљује констатацијом да су окупљени пленум и да могу на лицу мјеста прихватити тај захтјев. Навечер ће бити утакмица, на којој игра ногометни клуб Слобода. Прилика је то за мобилизацију и ступњевање притиска. Након тога, мноштво се разишло. До сљедећег мегапленума, који ће бити за два дана.

Добро је да је устанак започео у црвеној Тузли. Већ сама та чињеница отежава покушаје политичких елита да социјални револт окрену против људи, поновним наметањем етнонационалне матрице. Притом се сјећам активиста Невидљивих радника свијета (Инвисибле wоркерс оф тхе wорлд – ИWW) из околице Тузле, који је на састанку радника и активистичких истраживача и истраживачица у Социјалном центру Рог у Љубљани изјавио: “Шта је радничка класа изградила, може и срушити!” Када је касније наступио на једној словенској телевизији и проговорио о очајним животним и радним увјетима мигрантских радника у Словенији, избацили су га с посла. Отпуштен је у тренутку када је међу радницима Веграда почела колати синдикална окружница да се треба оградити од акција појединих радника који желе нашкодити угледу подузећа.

Црвена и мултиетничка Тузла била је у посљедња два десетљећа посебно на удару. Број радних мјеста је преполовљен, док је број становника и становница нарастао.
Некоћ индустријски центар, девастирала је компрадорска буржоазија, како би рекао Растко Мочник. Као што су ми касније рекли у организацији протеста и пленума врло ангажирани другови, приватизација је вршена тако да су приватници, нови капиталисти, профитирали од тоталне деструкције. Дословно су разрезали стројеве и продали их у дијеловима. Након тога профите нису инвестирали у нову производњу, већ у свој луксуз и издржавање клијентелистичких мрежа. Тако је настала класа политичких рентијера, која је тијесно повезана са свјетским носиоцима економске и политичке моћи. Локални капиталисти су протежеи глобалних центара капиталистичке моћи. И због тога се ових дана води значајна борба за интерпретацију догађаја у БиХ у међународној заједници. Кључно је да она призна легитимност протеста и пленума. Без тога постоји велика опасност од протуудара локалне политичке касте. Што лако може завршити или с тешком репресијом – моји суговорници често су изражавали забринутост да ће на крају бити ухапшени – или с распламсавањем међунационалног конфликта.

Корумпиране политичке елите су рањене и престрашене. Бошњачке су се на протесте одазвале тако да су мултитуду сиромаха означиле чак као четнике и као покушај српског ентитета да дестабилизира Федерацију. Када је у Бањалуци био протест солидарности с Тузлом, локални српски политичари назвали су преко медија демонстранте и демонстрантице зеленим береткама и муџахединима. Устаници и устанице у БиХ зато требају међународну солидарност. И у Словенији.

Између осталог и зато јер је наша компрадорска буржоазија протеже истих центара свјетске економске и политичке моћи. Ако ће у БиХ изборити више живота и демокрације, бит ће ослабљена и политичка каста у Словенији. А тиме ће се и за нас отворити могућности за више живота и слободе.

У интервјуима које сам направио након протеста све ми се више исцртавају сличности између Тузле и Марибора. Не само ради индустријског, а тиме и црвеног наслијеђа, већ и због запостављености и маргинализације која је резултат систематских покушаја политичке касте да размонтира црвено наслијеђе, размонтира моћ радничке класе. Један од устаника, који је био притворен након трећег мариборског устанка и против којега је тужилаштво на божићне празнике подигло оптужницу због напада на службену особу, у Кидричевом ми је једном рекао да су у Љубљани као у балону, па не виде како се живи у Штајерској.

Слична је перцепција Сарајева у Тузли. У главноме граду БиХ имају дупло више јавних средстава по становнику неголи у Тузли, тамо је већина међународних организација, желиш ли се бавити умјетношћу или културом, мораш ићи тамо. Зато се културни живот у Тузли одржао у напола герилским увјетима. Моја суговорница је примијетила да у Тузли није дошло до пројектизације и енђиоизације. Увјети рада зато су тежи, али уједно је мање контроле и цензуре. Зато је у Тузли дошло до органске солидарности између различитих сегмената мултитуде тј. мноштва. Они који дјелују на додирним точкама између знаности, умјетности и активизма заједно су с радницима, незапосленима и студентима. Наравно да постоји солидарност и у Сарајеву, но не могу не споменути опажања судионика и судионица тамошњих протеста и пленума да се осјећају усамљенима, да нема студената и студентица, да недостаје интелектуалаца, да невладин сектор крајње опрезно и суздржано улази у заједничку борбу.

Иако рискирам да ми буде замјерено, изнијет ћу тезу како је слична асиметрија у Словенији кумовала томе да си је Љубљана додијелила улогу давања политичког израза социјалном устанку који је почео у Марибору. Због пројектизације (као што би рекла тузланска суговорница) љубљанског цивилног друштва, због његове овисности о клијентелистичким мрежама, тражење политичког израза угушило је устанак. Већ споменути устаник из Кидричева, којему пријети до пет година затвора, једном другом приликом је рекао како су они сматрали да је Канглер (смијењени градоначелник Марибора, оп. прев.) почетак и да ће се наставити у Љубљани, збацивањем Јанковића и даље по списку. До тога није дошло. Јаншу нису срушили устанци, већ нова већина у парламенту.

Желиш ли изградити нешто ново, најприје мораш срушити старо. Болан, у БиХ је у устаничком цунамију пало пет кантоналних влада и не знам колико опћинских.

На путу кући, са супутником из Цазина заустављам се у Бањалуци. Отворен и критички разговор са скупином тамошњих активиста и активисткиња дотакао се блокада у хоризонталној комуникацији између друштвено ангажираних реалности у БиХ. Устрој државе, који се ослања на претпоставци непомирљивих међунационалних конфликата, намеће вертикалу. Само благослов и надзор ЕУ-а, САД-а и међународне заједнице омогућава заједничка догађања. Када смо прије неког времена, бавећи се миграцијама, студирали граничне режиме који су у процесу сталне разградње и градње, закључили смо да се интеграција догађа кроз дезинтеграцију. Дезинтеграција друштава и држава јача јаке централизацијске тежње, које цементирају глобалне центре власти. Зато је изазов како се измакнути том наметању вертикале и омогућити хоризонталну комуникацију. Могу ли Тузла, Сарајево, Бањалука, Марибор, Љубљана међусобно говорити без Брисела, Вашингтона, Берлина? Колико ћемо зграда власти још морати каменовати и спалити док поновно не нађемо достојанство? Мислим да би то био лијеп изазов за Марибор. Да понуди гостопримство за такву комуникацију. Можда у облику каквог прољетног логоровања, које би затим повезало устанике и устанице из постјугославенског простора. Повезаности постоје. Многобројни суговорници на краткој устаничкој екскурзији рекли су ми да се добро сјећају устанка у Марибору и Словенији. Након узајамне инспирације, било би добро размишљати и о конспирацији.

Поздрав из Марибора. Након тједна у којем смо покопали великог борца (умро је Александар Ацо Тодоровић, активист избрисаних, оп. прев.) и нашли бројне нове. Након тједна у којем смо пуно плакали и смијали се.

Пише: Андреј Курник

Изабрао и превео са словеначког: Срећко Пулиг

Са српског на српски одбија да преводи: дрп

(Новости – лист „српске националне мањине у Хрватској“)

Advertisements

2 mišljenja na „ДОГОДИЛА СЕ ТУЗЛА

  1. Враћа се и потреба за конспирацијом и потреба за удруживањем међудржавних—-избрисаних, садашњих пролетера,радника без рада,фабрика и радних места—-нигде не пише држављанство, ни нација,ни вера—постоји само једна подела;они који приграбише власт над гумицом за брисање оних —-које бришу!Како ће и да ли, ова тачкица на Планети, на ово одговорити и да ли ће?Знали су добро ђаволови ђаци, зашто сеју рат, на ове просторе.Да ли нас је та несрећа, уз ово сада уздигла до нивоа разумевања претходног, а помела душу да ни себи самима више не верујемо?Свакако сви видимо да бледимо и постајемо невидљиви,овде и сада.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s