Суптилни суноврат амбиције

Не знам, мени је реч амбиција увек била некако љигава. Као пуж голаћ. Некако ме увек асоцира на ликове из омладине разних партија који говоре реченице типа ’’Хајде да покренемо ову земљу’’. Ваљда је они једини још и имају.

donsend

Разлика између РПГ игара и стварног живота, суштинска разлика између ова два, није у томе што твој паладин, спелкастер или шаман на дневној бази буџе армор да би поразили племе оркова, док је твој дневни таск избацивање ђубрета, проветравање брлога/пушнице и десетак питања из скрипте која си запланирао.
Суштинска разлика је што твој РПГ херој, увек напредује, ма колико био очајан у игрици. Прохтеви су увек већи. Клање чопора вукова се врло брзо претвори у коначни обрачун са ужасним змајем. Теби, с друге стране, амбиције временом опадају. Свака амбиција се рачуна. Чак и оне кад си био клинац. Кренимо од клишеа.
———————————————————————————————————————————–
Марк Твен једно поглавље Тома Сојера почиње мишљу да у развоју сваког нормалног дечака он мора да добије фикс-идеју да тражи закопано благо.
У 20-ом и 21-ом веку ова реченица се може трансформисати у ”Степен развоја сваког тинејџера мора бити и фикс идеја да направи бенд”. Имати бенд, остварити мега-популарност и гледати како ти плејбој-зечица једе руску салату са ките. Имати бенд, макар на нивоу Ван Гогха, јес’ да су ђубрад, али прилично сам сигуран да јебу. Имати бенд и свирати с њим на манифестацији ”Дани Врања”… Не, хајде да баталимо читаву ту зајебанцију око бенда, имам 18 морам да се уозбиљим. Ионако знам само 5 акорда. Уписаћу факултет. Е, сад си се сјеб’о…

Бићу међу најбољим студентима.
Очистићу годину.
Ок, ухватићу буџет.
Ма ни самофинансирање није лоше, битно да је у року.
Па добро, одужио сам пар година, диплома је диплома, сад ће пос’о, па да капну неке паре.
Сад сам човек. Био сам и пре, држао сам ја све конце и пре у рукама, сада је ово само озваничавање нечега што сам знао одавно. Плата од сто хиљада је реалност, па нисам ја за џабе устајао за вежбе. Ја сам интелектуалац. Само треба мало сачекати, тај биро, има ту доста папирологије.
У овом периоду чекања посла исклесаћу своје тело у теретани и постати кладионичарски маг.
Нередован сам мало са теретаном, има ту мало стомака, али биџа, брате, шећер.
Нисам добио месецима на клаџи, али памте још кафане кад је је батица једини играо на Блекпул. То се препричава.
Бар јебем редовно. Шарам мало са стране, хоћу да се иживим пре брака, нисам ја од оних што са 40 полуде и крену да умачу у касирку из Идее. Јадници. Ја сам те бољке прошао.
Ова држава је распад, она себи ДОЗВОЉАВА да експерт попут мене седи незапослен. Сви они треба да дрхте и стрепе да ме не изгубе, цео српски естаблишмент мора да се отима за мене. Иначе одох ја, никад нисам ја губио време. Немачка, Канада, прилагодљив сам ја. Ионако сам ову Србију прерастао. Космополита. Становник света имун на сврставања и поделе.
А не ко моји маторци, јеботе, робови деценијама, па онда пензија као кад даш кекс керу јер је прескочио препреку. Изнад тога сам.
Мада, има ту доста јебавања, те језик, часови, те визе… Тамо су, бре, другачији људи. Знаш шта каже Анкин син, са другог спрата? Каже, не јавља се нико никоме у згради, а нису посвађани. Чудан неки свет. Ја волим да попијем ракијицу са комшом. А и нигде није као овде, зар треба сад да цитирам Шантића? Можда би требало бити мало приземљенији.

Чињеница да нисам једини са дипломом тог несрећног факса који чека. Не могу се баш сврстати у неке стручњаке пер се, али да сам квалификован, јесам. Ваљда.
Ваља ми наћи везу, углавити дупе у некој фирми . Одваљивање од посла за канцеларијским столом, колотечина, безобразно мала плата, хеј… Ћале је могао. И ћалетов ћале. Што сам ја бољи? Никакве екстраваганце није било у њиховим животима, али су живели.

Не јебем више тако често (не треба да нагласим да доле хидраулика функционише беспрекорно, ујутру камен, да се одма’ ми разумемо), Она је отишла са неким курчићем фармацеутом, које је то јаје, кад се само сетим, нико га није бирао на фудбалу, по воду нам је ишао. А Батица играо шпица за школу. И имао је, тај педер, неку чудну косу, као неки мини-вал да носи, а чело високо, коса му почиње негде на средини лобање, јебем га баш. Може он десет пута да буде главни човек Пфизера за Србију,он ће увек да буде јаје. А Она, курва, зинуло јој дупе за паре, врло добро зна да никад неће онако да се осећа као са мном. А и знала је за неверства.

Шта ме брига, ја сам сила природе, неке ствари не можеш укротити. То не може да се купи, та Батицина харизма. Нешто што се у овом Малом Граду не виђа свакодневно Е сад, што се тиче осталих фуља које су биле на Батицином списку… Нешто се поудавало, нешто вози децу у обданиште, а ове остале… Па рецимо да и моја коса сада скоро да почиње од средине лобање, стомак не знам где тачно почиње, али види, и даље кад седнем у кафић у главној улици овог Малог Града, после посла, па наручим хладни нес, кашичицу не жваћем, то је сељачки, па некој упутим значајан поглед, видим да устрепти. Не свака, као некад, али врло добро оне знају ко сам ја. Све те шмизле које глуме лудило.
Мада, понекад помислим да је средњошколска популарност била мој највећи домет. Та џитра коју сам дркао и ти голови на турниру. Оно, далек је пут од тога да гледаш како ти басти плавуша манџа руску салату са бобана до неизмерне среће што ти бобан уопште ради. Ма боли ме уво. Идем да једем, које ли ироније, руска салата, стављам у њу подригушу, уместо, шунке, тако смо у могућности, мало је Батица зарибао последњих пар кола, али овог викенда имам пар дојава. Сутра мора да се ради, па онда да делим памфлете за странку чије ми је чланство помогло да се запослим. ’Ноћ.

А сутра, Ливорно ме враћа у живот.
————————————————————————————————————————————–
Не знам, мени је реч амбиција увек била некако љигава. Као пуж голаћ. Некако ме увек асоцира на ликове из омладине разних партија који говоре реченице типа ’’Хајде да покренемо ову земљу’’. Ваљда је они једини још и имају. ’Еј, види, победио сам змаја.

(Тарзанија)

Advertisements

2 mišljenja na „Суптилни суноврат амбиције

  1. „Само треба мало сачекати, тај биро, има ту доста папирологије.“

    Моменат ћорсокака контролисане амбиције. Само мало за биро, само мало за изборе. Само да скинемо Слобу, само да уђемо у Европу, само да моји уђу у парламент… А сваки корак све даље, са мање косе на глави. Како убедити човека да одигра партију, ако је претходно набеђен да мора чека да има џокера у рукама?

    У међувремену, „голаћи долазе до изражаја“ – пацификована маса укроћених посматра, и тако постаје део голаћа. Други по дубини текст објављен у последња три месеца.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s