Читање Србије

Слика

Рудолф Аугштајн, оснивач немачког магазина Дер Шпигел, аутор је лепе изреке да је право чудо како се дневно догоди тачно онолико садржаја колико стаје у једно издање новина. У случају Србије би се та изрекла морала мало модификовати. У Србији је, чини се, чудо у томе што новине сваки дан извештавају о тачно онолико противуречности колико један људски ум дневно може да прими и поднесе.

Почнимо са најлепшим вестима (барем из угла Европске уније): изјавом Ивице Дачића како се бори за чланство Србије у Европској унији а не у Арапској лиги, јер тамо нема радничких права. Већ дуго се ништа тако лепо о Европској унији није чуло из „социјалистичких“ уста, а нарочито ће се другови из немачке левице наћи у чуду кад то прочитају: Европска унија, коју увек изнова оптужују за неолиберализам, као стециште права радника! Да није Дачић, док му је први потпредседник Владе Вучић био заузет Максом Вебером, случајно читао књигу Ралфа Дарендорфа „Социјалдемократско столеће“?

Али где је чувар радничких права био у процесу приватизације свих оних српских компанија? Зар верује да је за заштиту радничких права довољно да се сваки пут у нови одбор неког предузећа постави по један социјалиста или двојица ако је могуће?
Да ли је социјализам који заступају ти одборнички социјалисти икад био ишта више од декларативне маске? Да ли је иза тога икад стајао суштински став који заслужује да носи атрибут „социјалистички“?

***

Останимо на тренутак код премијера, од ког смо истог тог понедељка чули како би био срећнији да ухапси Хашима Тачија него што с њим преговара, само да из разлога државних интереса преговори нису неопходни. Али зар и хапшење не подразумева државни интерес? Или Дачић као цивил иде кроз свет имајући на уму списак свих оних које би он лично највише волео да види иза решетака, јер би тако био срећнији? То би онда свакако било заједничко њему и многим другим цивилима у Србији. Такав списак вероватно свако има у глави, разликују се једино по именима која би се на њему нашла – и можда по дужини.

А шта ће ти политичари да ураде када се следећи пут састану у Бриселу како би проћаскали о државним интересима?
Да ли ће Хашим Тачи, у шали и с ироничним осмехом, уз кафу испружити руке пред Ивицом Дачићем као да очекује да му овај стави лисице? Да ли ће га добри стари Ивица, једнако се осмехујући, потапшати по рамену и рећи како је то морало чисто тако да се каже током предизборне кампање у Србији како би се задовољио прост, патриотски оријентисан свет? Нисам ја то тако мислио! Обојица смо политичари, знамо ми како је то с глупим народом! Заборави!

Или седе један наспрам другог скамењених лица, знајући врло добро како је добри стари Ивица колико после првог сусрета у Бриселу изјавио да би један од њих платио главом да су се срели петнаест или двадесет година раније? И да ли заиста верују да са таквим ставом могу да преговарају о интересима, невољи и потребама људи? Да ли они можда управо то подразумевају под политиком? Да ли из такве политике икад може произаћи ишта добро по једну страну што не би аутоматски било лоше по другу? И ако је то политички образац, зашто би деловао само у спољној политици? Зашто би у унутрашњој важила другачија правила него у спољној?

***

Довољно је само поменути догађаје у Ваљеву да би постало јасно колико су апсурдни или барем колико им недостаје свака политичка логика: сада град треба да води коалиција коју чине СПС, ДСС, ЛДП и неколицина других. Шта би то њих повезивало осим потпуне произвољности политичких уверења? Одговор проналазимо у наредној реченици, где РТС јавља како су сви директори градских предузећа из редова СНС-а замењени директорима из СПС-а. Ево их опет, чувара наших радничких права, бораца за правду и шта би се још нашло на попису фраза.

Ситуација не постаје битно гора ни тиме што ћемо истог тог понедељка прочитати како Александар Вулин намерава да Слоби у Обреновцу постави спомен-плочу. Зашто онда на плочи не би навео и драгу Миру, с којом је некад тако блиско сарађивао? Не, јер сада и мали Александар Вулин жели да стане уз моћног Александра Вучића уместо да са Ивицом пева социјалистичку (интер)националу. Тад ваља посегнути за старом темом: јер никад ништа не окупира социјалисте колико милитантно питање ко је међу њима истински социјалиста. Због тога некад забораве чак и револуцију. Стога сада „покренути“ социјалисти Србије хоће да онима који више нису никакав покрет кроз помен и пошту одузму вођу и оснивача партије. Није ни чудо што непокренути социјалисти то сматрају „апсурдним“. И обратно: пошто је овима то апсурдно, одједном је идеја о спомен-плочи за Слобу симпатична чак и обреновачком огранку СНС-а! О темпора, о морес![1]

А сви остали се ничег бољег нису сетили него да контрирају тиме што ће Зорана Ђинђића поново извући из заборава, где сами из дана у дан покушавају да га држе под поклопцем. Ипак је у тој апсурдној плејади током последњих двадесет година он био један од неколицине чије су политичке идеје уопште могле бити легитимне дуже од сат времена. Наравно, све оне чије се идеје за један дан расточе у ништавило није потребно уклањати. Није ли Ђилас (онај други Ђилас!) написао књигу о „Новој класи“? Зар не би у Србији барем то могло да се уврсти у обавезну школску лектиру?

***

Још увек истог дана од београдског ЦЕСИД-а сазнајемо да међу свим пресудним актерима владајуће класе у београдској чаршији постоји само један (први потпредседник Владе) о ком велика већина становништва нема лоше мишљење. Како су они онда дошли на власт ако толики број људи о њима има лоше мишљење? И зашто су и даље ту где су? Мора бити да су или пали с неба или су их неке невидљиве, зле силе поставиле да владају овом напаћеном земљом. Или су можда ту где су јер је српско друштво толико подељено да им је неколико процената присталица довољно како би на сав глас учествовали у чаршијским причама. А кад се већ нађу у том котлу, онда је једино још битно да и остану у њему. Види Ваљево. Види Обреновац.

***

Шездесетих година имао сам професора историје који је одрастао у источној Пруској. Он би увек цитирао Бизмаркове речи о изградњи велике немачке флоте: „Будућност Немачке је на води“, а онда би додао властиту оштру опаску: „А заправо је била у води!“ Тога се сетим сваки пут кад читам о „Београду на води“ – па тако и овог понедељка. Ако премијер неће у Арапску лигу (због права радника!), а Арапи уз помоћ првог потпредседника Владе хоће на Савамалу и ако први потпредседник Владе каже како ће Србија са 1,8 км дотеране савске обале постати „место које привлачи највише туриста у региону“, онда би цео тај пројект требало да се зове „Јадранска Сава“. А кад први потпредседник Владе говори о 20.000 људи који би градили велику кулу на обали Саве, онда би контрапитање кроз речи Бертолта Брехта могло једино да гласи: „Куда су оно вече кад је био завршен Кинески зид отишли његови зидари?“[2]

Са конференције за штампу коју је први потпредседник Владе одржао у Емиратима преноси се како ће компанија под називом „Игл Хилс“ (Еагле Хиллс) реализовати пројект Куле Београд и шопинг-мола. Да ли је први потпредседник Владе приметио да се у целом Гугловом свету под одредницом „Игл Хилс“ појављује свега неколико терена за голф и компанија која у Канади копа злато? Арапски Емирати треба (наводно: хоће) да уложе три милијарде долара. Човек пожели да пусти Брехта да првом потпредседнику Владе постави још једно питање:

Млади Александар освојио је Индију.

Он сам?

Цезар је потукао Гале.

Зар с њим није био бар неки кувар?

***

Како да у овој поворци противуречности господин Додик преко границе, која у ствари не би требало да је граница, ћути? Он понедељак започиње текстом о „узалудним покушајима“ међународне заједнице да „оживи леш Босне и Херцеговине“ – текстом који делује толико старо и труло колико и тај наводни леш о ком говори. Међународна заједница са својим стотинама милиона долара стоји иза свега, било у „Либији, Алжиру, Сирији, Тунису или одскора и у Украјини“ – па наравно и у БиХ. Да ли би нам господин Додик изволео рећи на које догађаје у Алжиру мисли? Или му се то тек тако омакло у набрајању северноафричких земаља, иако се тамо, у Алжиру, није одиграла никаква међународно-завереничка револуција? Није ли заправо случај да се њему увек све тек тако омакне? Зар није с том увек истом проповеди полако већ досадио и самом себи?

У ствари би теоретичари завере попут њега требало да се потруде да теорија буде утолико смисленија што опскурније звучи. Али не и господин Додик! Шта би забога навело међународну заједницу на то да у Босни и Херцеговини води завереничку политику? Напротив: безброј становника држава те међународне заједнице веома је близак већ поменутом Бизмарку и његовој тези да на Балкану нема никаквог интереса који би био довољно вредан да се за њега жртвују „кости и једног јединог померанског мускетара“ (ваљда „гренадира“ – прим.дрп)

Зашто би за име света међународна заједница ковала босанско-херцеговачку заверу? Управо супротно: могла би колико сутра да заборави ту земљу. Чак би и капитализам лако опстао без те земље.
Свакако би сви који тамо живе морали да купују било немачке било француске било јапанске аутомобиле. (Господин Додик може и даље да вози Ладу!) Шта друго да раде? Да их сами праве? Исто је и са машинама за штампање, бушилицама, компјутерима… све им то продаје једино међународна заједница. А да би то радила нема потребе нити да окупира нити да тлачи земљу, нема потребе чак ни да љути господина Додика, јер је и његов компјутер, уколико уме да га користи, из неке земље међународне заједнице.
– Станимо мало! Ипак постоји један интерес – интерес који Бизмарку није био познат у том облику. А у питању је суштински важан интерес за Европску унију: наиме да се не деси да ускоро поново 100.000 избеглица пређе шведску, аустријску, немачку или италијанску границу. Па макар то били и „само“ они које називамо „економским избеглицама“. И да не стационирамо модерне мускетаре на Балкану и све то скупо платимо.

Нико не очекује од господина Додика да поверује како је западна политика ношена узвишеним моралним циљевима. Заиста нико то не очекује. Али зарад очувања крајње прагматичних интереса међународна заједница ни најмање нема разлога да се бави Босном и Херцеговином нити да покреће заверу у Бањалуци или у Сарајеву. Може једноставно да затвори границе, пусти ствари да се одвијају својим током и и даље продаје аутомобиле. Таквом прагматичном логиком сваки би политичар у Европској унији освојио најмање исто онолико гласова колико и господин Додик код куће својим апсурдним фантазијама. Ако већ не полазимо од тога да се грађани Европске уније из човекољубља брину за добробит грађана југоисточне Европе, онда рецимо барем да то чине из крајње егоистичних разлога. Већина њих ће просто радије дати евро да неко остане у Тузли него што ће га дати кад се тај неко већ нађе у пешачкој зони у Минхену. Што се тога тиче људи у ЕУ нису ништа алтруистичнији него на Балкану. Како би и били?!

***

Било би заиста више него довољно противуречности које људско поимање може да прими за један дан, али ту је и црква која нас је овог понедељка обрадовала идејом да се урна Николе Тесле пренесе у Храм светог Саве и под спомеником дефинитивно положи у земљу. Велико се може спојити само с великим, како би једно другом служили као потврда властите величине. Као што је патријарх рекао након одлуке: „Ништа није природне“ од таквог споја. Како је само глуп Ватикан, па се тамо до сад још нико није сетио да Галилејеве или Коперникове посмртне остатке пренесу у крипту Катедрале светог Петра и сахране их између двојице одговарајућих папа, где би заједно чекали оно васкрснуће за које господин Додик упорно тврди да га за „леш државе Босне и Херцеговине“ неће бити.

Још једном Берт Брехт за господина Додика:

Сваких десет година по један великан.

Ко је сносио трошкове?

Толико извештаја.

Толико питања.

Март 2014.

П.С. Сви поменути догађаји узети су из петостраног дневног сажетка српске новинске агенције В.И.П.-Нјуз од 3. марта. Тог понедељка почео је карневал. Али не може то бити до карневала, јер Балкан ипак није на Карибима. Тамо је само балкански новац.

Пише: Волфганг Клоц

С немачког превела Јелена Пржуљ

Пешчаник.нет, 07.03.2014.

———–
„Каква времена! Какви обичаји!“, први Цицеронов говор против Катилине; Рим, 63. п.н.е. ↑
Сви цитати Б. Брехта су из песме „Питања радника који чита“ у преводу Слободана Глумца. Брехт, Бертолт: Изабране песме. Изабрао, превео и припредио Слободан Глумац. Београд: Нолит, 1979. (прим. прев) ↑

Advertisements

Jedno mišljenje na „Читање Србије

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s