ОВО избори?!

Поменуо сам стручну помоћ политичарима; о стручној помоћи гласачима нећу. Ако напишем да би им боље било да праве пленуме него да иду на изборни циркус, могу да ме осумњиче да подривам Републику Српску.

zalivanje

Пише: Владимир Илић

Недостаје Српска светосавска странка Жарка Гавриловића. Али, кад би неки циркус имао потпун програм, других циркуса не би било. Овако, ко хоће може да бира између неколико њих.

Избори значе бирање између алтернатива. Овде све политичке странке и коалиције заступају исти програм (или празнину његовог одсуства): убрзавање рестаурације капитализма, очување либералних начела поделе власти, и развој добре управе, правне државе и људских права и слобода (ово последње им чак донекле успева: иначе не бих могао да објавим овај напис). Досадашњи вишепартијски избори махом су (а и како би иначе било у малој и сиромашној земљи) подразумевали избор између различитих спољних политика (макар бирачи после бивали и преварени). Сад су сви, осим ДСС, радикала и њихових неонацистичких савезника, и чемерних Двери (које ме неодољиво подсећају на колективног Калимера), за политику евро-интеграција и за фактичко признавање независности АП Косово и Метохија. А „неутралци“, поменути у претходној реченици, заступају спољно-политичку опцију која је реална колико и савез са Марсом.

Избори би требало да буду партијски, и они то јесу, али не у смислу на који упућује сама реч. Нема диференциране понуде појединим социјалним групама, деловима становништва. Не знам да ли ће напредњаци, или демократи, или неко трећи, опорезовати више мене или неког другог. Па ни ту немам елемената за разуман избор.

Партијски карактер избора видљив је из тога што се они спроводе само стога да би променили прерасподелу јавних ресурса између странака. Можда је тачније рећи – између час завађених а час коалирајућих фракција једне исте странке. У одсуству програмских и интересних разлика, СНС, ДС, ЛДП и шодер само су фракције једне партије, под различитим именима. Не видим разлог да некој од њих дам предност. Нисам члан, нисам чак ни способан да будем члан. Аинмал Комунист – имер Комунист. Медијска проходност, као ни утицај од блискости са власницима и моћницима, не требају ми. Довољно је ако ми Пешчаник објави текст.

Избори као бирање мањег зла? Шта је мање зло? Тадићева мека диктатура умало да ме дословно сахрани, у њено време морао сам да у пиџами изађем из државне болнице да бих код куће добио терапију, односно да не бих добио још један инфаркт у одуству исте (не болнице, него терапије), пошто као обичан не-страначки пацијент нисам у болници добијао неопходне лекове. Да сам између 2008. и 2012. имао још понеки свој зуб, не бих могао да га извадим уз анестезију о трошку социјалног, јер нисам припадао тада владајућим странкама. Да сам имао дете за студирање, намучио бих се да му платим студије у далеком пријатељском Београду. (За разлику од Николића и Вучића, нисам био Слобин министар, па нисам добио стан од 200 квадрата у Београду, него тридесет година потежем из Зрењанина где живим у Београд где радим. Да не испадне да се жалим, ја имам посао, и то на бело, послодавац уплаћује држави) Нисам убацио бели листић – незаборављеног Ђурђевдана гледао сам цео дан са кћерком телевизију, седели смо код куће, чекали да комшије радикали изгласају војводу који ће да политички сахрани радикализам и остатке права Србије на Косово. Радили радикали страноплаћенички посао. Урадише га, нека им је алал. Бирали, изабрали. Неки остали без свог до тада редовног посла, други добили партијско запослење.

Избори као остваривање онога што већина изабере? Људи се не уче на грешкама. Пре 2012. била је 2008, када је „национална коалиција“ (СРС, ДСС и СПС) добила већину народних гласова, па су моји познаници Мантер и Браш, мој пријатељ Јово Бакић, који их је научио, и Ивица Дачић, који ми није ни пријатељ ни познаник, али кога су научили, поништили вољу грађана. (Успут су се неки од њих нешто договорили са неким капиталистима. Бакић, мученик, није, ено га, живи од плате, зарађене; није ни синекуру тражио. Шта год он мислио о себи, уанс коми – олвејс коми.) И створили су, поменути, преседан, који је омогућио напредњачку спољну политику од 2012, коју, ваљда, пасивно подржавам, тиме што не обраћам пажњу на њу. Та спољна политика би њиховим бирачима, кад би етнички националисти знали историју, вероватно личила на ситуацију у којој би Пашић наредио, а Путник, Степа и Мишић напали, Италију, а не Турску, 1912, због италијанских претензија на турски Триполис и Аустро-Угарски Трст. У праву су биле Пешић, Водинелић и Турајлић. Али, није се морало шипчити до изборног места да би се беласало. И гледање ТВ уместо изласка до биралишта одрадило је посао.

Идеје, начелност? Има тога, има, у књигама. А баш волим да читам. Европски (шовени кажу: еуропејски) Чеда је са Муфтијом, боре се за права ЛГБТ особа и за право да муж на силу стави жени бурку на главу. Претпостављам да се овај аспект коалиционог споразума не односи на истополне бракове. Вучић се бори против корупције медијском галамом: ниједан корупционаш (квантитативно изражено: 0; процентуално: 0% од укупног броја у таблоидима процесуираних) за две године мукотрпне борбе против корупције није ни првостепено осуђен. Цела борба против корупције само је медијска бука и хвалисање пубертетлије којем би требала стручна помоћ у индивидуалном сазревању. Централиста Тадић и аутономаш Чанак удружише се, а тек им је у последњи час измакао из коалиције заговорник етничке аутономије Арон Чонка, да коалицији централиста и аутономаша придода и заговорнике етничке територијалне аутономије. Овако коалиција ЛДП – исламски клерикалци није превазиђена, али је бар достигнута, у својој комичној неначелности. Ђилас иде мање-више сам, његови милиони зарађени у току бављења политиком у овој су држави његова приватна ствар. Динкић не зна хоће ли га ухапсити у време изборне тишине, нешто или неко треба да одигра улогу Кадијевића из времена изборне шутње пред прве вишепартијске изборе. Ако гледамо идеалне типове странака које се надмећу за улогу Вучићевих чауша у следећој влади, разликују се, с једне стране, СПС и ДС, као клијентистичке странке, од оних патримонијалних (израз из свакодневног живота је: приватна фирма) Јовановића, Тадића, Чанка.

Нема избора. Нема их ни у социолошком значењу. Велика релативна већина одраслих грађанки и грађана, процентуално већа а у апсолутном броју несразмерно надмоћна оној партијски опредељених бирача који су за СНС, јесте за социјализам. На изборној понуди је само даља приватизација. Да употребим појмове Мао Це Дунга и професора Слободана Антонића, већина странака заступа компрадорску буржоазију, а присталице раније поменутог савеза са Марсом националну. Реалних алтернатива нема. Чак ни Маршалов Унук неће на ове изборе, на претходним је био. Грађани, већином, желе посао и сигурност запослења, распон прихода од један према три, бесплатно здравство и школство. Нема. Мала смо земља. Нема Тите. Ко је шибао по ушима старију половину бирачког тела да учествује, невољно или вољно, у сахрањивању Југославије? Зашто су веровали Балашевићевим лоповима, поповима и топовима? Протестована је тада потписана меница. Лупа добош на сваком ћошку београдске, новосадске, нишке и других паланки.

Нема избора ни на равни маште. Питају ме страначки мученици из мог кварта, што се надају, многогрешни, да ће добити место портира у пијачној управи када/ако њихова странка победи, или се дампингом додвори победнику, за кога ћу гласати. Кажем им да сам чуо да неће бити избора. Питају, од кога сам чуо?! Кажем, чуо сам да ће гардијски официри побити државни врх због велеиздаје. Нисам наиван, на снази није ОКЗ из 1976. са одредбом из ст. 2 чл. 133, него КЗ из 2005. Спокојан сам (осим што не знам од чега ћу платити плин и лекове; поменути страначки Каноненфутер можда не знају од чега ће деци купити доручак). Они побегну (од мене, не од битке у којој су месо за топове, а проблем преживљавања понесу са собом). Ја онда питам кћерку хоћемо ли да гледамо ТВ, да се спремамо за 16. март.

Поменуо сам стручну помоћ политичарима; о стручној помоћи гласачима нећу. Ако напишем да би им боље било да праве пленуме него да иду на изборни циркус, могу да ме осумњиче да подривам Републику Српску. Стар сам и болестан.

А пленуми? Шта то беше?

(Пешчаник)

Advertisements

Jedno mišljenje na „ОВО избори?!

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s