Патриотска изборна ентропија

терор малих разлика ће и овај пут раздробити алтернативну понуду садашњој безусловној евро(атлантској) парадигми: догма „неутралности“ представљена као императив од стране једних, стављена је сада у исту раван непожељности као и ЕУ од стране других.

Нека стога свако у престојећој кампањи, парафразирајући апостола, буде осведочен у уму своме

spasavanje tadica

Пише: Александар Павић

Сходно првом закону српске патриотске ентропије, тзв. патриотског блока неће бити на парламентарним изборима заказаним за 16. март 2014. Бар не оног „великог“, који би окупио све који се јавно декларишу као опозиција „безалтернативним“ ЕУ-интеграцијама, мада ће се, по свој прилици, појавити „мала“ верзија, звана „Патриотски фронт“.

Настала ситуација је последица чињенице да ДСС није хтео са Дверима и Радикалима, Радикали нису хтели са Дверима и ДСС-ом, а Двери, изгледа, нису хтеле са другима ако не могу са Радикалима и/или ДСС-ом.

Ако је неко уочио, ту је на делу и други закон, по којем је типична странка или организација склонија нуђењу коалиција „старијим“, етаблиранијим или већим странкама, а мање склона прихватању сличних понуда које долазе од „млађих“, мање етаблираних и мањих од себе. Мада и ту, пошто је реч о петооктобарској (анти)Србији, увек може, да има изузетака или „изненађења“.

И, наравно, најављују се и нека „мањинска“ изненађења, која се још увек нису до краја искристалисала, где би се, уз сада већ традиционалне „Влахе“, укључили и локални „Руси“ и „Грци“. Дакле, неће бити досадно – што већ постаје помало монотоно.

Али и то је ентропија: систем препуштен сам себи настоји да пређе из стања мање у стање веће неуређености. А национална Србија јесте, од 1. децембра 1918, фактички систем препуштен сам себи, без општеприхваћеног центра неоспорне легитимности.
Евроатлантисте (насупрот националистима – прим.дрп) има ко да уједињује, разједињује и прекомпонује, да их меси у коалиције, убаци им који зачин по жељи наручиоца, итд.
Исти они који, на пример, предано пакују, месе и уједињују украјинске козмополите, тајкуне, унијате и неонацисте, и који су у последњих десетак година уложили десетак милијарди америчких долара у рецептуру „успостављања ефеката демократије“.

А ко или шта уједињује националну Србију?
Краља одавно нема, а његови наследници су се потрудили да се савршено утопе у садашњу смутњу. Његов први сурогат, Броз, још увек је мртав. Милошевић никада до краја није решио да се српству безусловно врати као покајани блудни син, па тако није смогао ни неопходну снагу, нити га је благословила одговарајућа визија која би га чврсто водила српским и само српским путем. А, вреди поновити, од петог октобра, стање нереда у националном корпусу се интензивира.

Последњу прилику за неку врсту националног центрирања је имао Војислав Коштуница, и то неколико пута, укључујући и сад, али се на тој прилици увек захваљивао и враћао мандат ентропији.

Са своје стране, Патријаршија се, смрћу патријарха Павла, одрекла улоге активног чувара Косовског завета, па чак и отишла у супротност, газећи сопствене претходне ставове о бриселској предаји, позивајући косметске Србе да саучествују у самоизбацивању из сопственог устава и још, приде, делећи одликовања представницима данашњих окупатора Лазареве земље.

Русија још није урасла у глобалну улогу коју не може да избегне ако жели да буде верна себи до те мере да увиди неопходност активног гајења савезника по ширини театра у којем делује. Јер, и за очување суверенитета – и свог и туђег – је често потребна бар мала помоћ пријатеља.

Мада, као што ју је Либија пренула на већу позорност и проактивност у Сирији, тако је и Украјина сигурно даље гура у неминовном правцу. Но, док потпуно не сазри схватање да глобални пројекти попут Јужног тока изискују и глобално грађење активних савезничких мрежа, национална Србија ни ту неће налазити чврсто тло.

Дакле, терор малих разлика ће и овај пут раздробити алтернативну понуду садашњој безусловној евро(атлантској) парадигми: догма „неутралности“ представљена као императив од стране једних, стављена је сада у исту раван непожељности као и ЕУ од стране других.

Ипак, да не остане недоречено, свима на овој страни политичког спектра понуђена је још једна тачка могућег центрирања, у виду позива Скупштине Аутономне покрајине Косово и Метохија на прављење јединственог уставобранитељског изборног фронта. Но, упадљиво игнорисање те иницијативе од стране страначких централа ДСС-а и Радикала је ставило тачку и на тај покушај.

Не вреди сада више бацати дрвље и камење на последице једног вековног националног колапса. Нека стога свако у престојећој кампањи, парафразирајући апостола, буде осведочен у уму своме: неко за неутралност, неко против, неко за парцијални или условни патриотски фронт. Али нека и резултати сносе своју одговорност, поготово ако дође до стварања потенцијалне двотрећинске већине за промену Устава.

А нека буду осведочени и они који ће се захвалити на учешћу у оваквој представи. Услова за организован, широк бојкот тренутно нема. Али услова има, као што их је увек и било и биће, до краја времена, да понеки одбачени или сачувани камен буде уграђен у неки свеж, нови темељ земље Србије.

(Фонд стратешке културе)

Advertisements

2 mišljenja na „Патриотска изборна ентропија

  1. sebe samoproglase za patriote, 90% stanovništva proglase za izdajnike i onda ni ta šačica uspaljenika ne može da se složi… idoiot je svako ko glasa za Bilo mkoju partiju NA OVIM IZBORIMA, a ko GLasa za ove NAJVEĆI JE IDIOT.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s