Драгослав Павков: Србија – држава која то тек треба да постане

 

 

 Србија је (без обзира да ли је то рекао свети Сава или неко други) исток Запада и запад Истока! Срби припадају римској цивилизацији на коју је накалемљено источњачко обожавање моћи и моћника. 

„БОЉЕ ДА БУДЕМО КУБА НА СЕВЕРУ АКО ВАС НЕ ПОСЛУШАМО, НЕГО ХАИТИ НА СЕВЕРУ АКО УРАДИМО ТО ШТО НАМ ВИ САВЕТУЈЕТЕ“

one way знак

 

Годинама покушавам да одгонетнем због чега ово што називамо „држава Србија“ никако не функционише, или функционише само у ћорсокаку и изнудици, тј. онда када нас притисну невоље па другог избора осим заједничке одбране – немамо…
Једини одговор који ми се намеће као логичан  је тај, да ми једноставно не схватамо вредност заједнице; јер смо је наследили а не сами створили, и она нам због тога дође нешто као бекрији мираз – нешто што треба што пре проћердати и „проживети“ од добијеног новца. Јер, жена сутра може да се покупи, оде, и однесе мираз… Зато је боље, спискати га на време, па кад нас несрећница као бескорисну ништарију напусти – нека носи успомене…
А неразумевање долази од незнања, које опет долази из лажи којима нас кљукају.

Заједница у којој обитавамо уобичајено се назива „држава“ и то је прихваћено здраво за готово. Међутим, неко ко је требао, пропустио је да нам каже да то није тако у целом свету.  Постоје државе и „државе“, али ми, Срби, да не би испали глупи у друштву већ генерацијама покушавамода патентирамо топлу воду спајајући неспојиво, калемећи протестантску јабуку на православну шљиву. Најјаче Србенде би рекле да је за све крива она масончина Доситеј, ја мислим да има мало и до нас – вргова који су у једном тренутку пожелели да постану кондири.

Наиме, држава старог типа позната је још из праисторије. Један алфа-мужјак самодржац,  око себе је окупио (на добровољној бази или присилом – свеједно, важно је да је тај лик имао стварну моћ да за себе веже оне који га симпатишу или га се плаше) и запишао (обележио) одређену земљишну просторију за коју је веровао да је снагом своје  моћи и утицаја може сачувати у својој државини.  Та територија је касније, када се појавила потреба да се она дефинише названа држава – оно што појединац, алфа – мужјак може да држи под својом влашћу. Дакле, држава је власништво онога ко може да је задржи за себе.
Сви светски народи и њихове цивилизације су током прошлости еволуирали, па се тако мењала и дефиниција државе. Данас је уобичајено да се оно што називамо „хришћанска цивилизација“ (друге нас тренутно не интересују) дели на источну и западну.  На хришћанском истоку су (пре)дуго функционисале три империје: Ромејска, Отоманска и Руска. Срби баштине тековине Ромејског и Отоманског царства, веза са Руским је искључиво духовна и метафизичка. Ма шта да трипују они који ме виде као „русофоба“ – Руси су нам само браћа  са којом никада нисмо живели у истој кући (па се због тога никад нисмо ни посвађали).

Постоје две „школе“ које имају своје „теорије“ о Србима на Балканском полуострву; она која је призната за званичну каже да су се Срби као део велике словенске „нације“ на ове просторе доселили у „великој сеоби народа“ која нигде није документована, тј. нико је није приметио. Дакле у време кад су Исусови следбеници већ навелико ишчитавали и проучавали јеванђеља, када су навелико писане повеље, даровнице, грамате и богослужбена писанија – нико се није осетио позваним да забележи долазак неколико милиона странаца у предсобље Рима?! Конкретно, цела теорија о доласку Срба на Балкан (римски Илирик) заснива се на конструкцији типа:
Познато је да су стари Римљани били образован и писмен свет. Ако су знали да описују своје робове – људе у статусу теглеће марве, или детаље оргија којима су присуствовали,  вероватно би описали и Србе да су они живели на територији римског царства. Пошто их нису описали – Срби на тој територији нису ни постојали.
Ако нису постојали, како су се који андрак створили?! Па, мора да је на почетку мрачног средњег века била нека велика сеоба народа, који су до тада живели у  неким припиздинама  које римски хроничари због слабљења империје нису стигли да обиђу и опишу, како друкчије?!

Друга, (за сада) алтернативна теорија каже да су Срби прастановници Балкана (Хема) још од Винче (да Винчи!?), који су као део римског царства или ван њега развијали своје етничке карактеристике.  У време опадања Империје, на њену територију су упадали разни освајачи који,  ако баш и нису имали снаге да угрозе престонице (Рим и Константинопољ), нису били с раскида да запоседну делове Царства, на њима се устоличе као самодршци и себи потчине затечено и преживело становништво.
За разумевање ове теорије, јако је важно догађаје сместити у историјски контекст, у време кад није било средстава везе, саобраћајница и транспортних средстава… Да би цар уопште сазнао да му је уништен неки гарнизон на ободу царства а неки варварин се наметнуо као његов супарник – било је потребно да прође и до годину дана… Док се проблем апсолвира, схвати,  и донесе одлука на тему како га решити – пролази још једно извесно време, док се повуку и окупе легије из других делова царства (које се транспортују пешке) потребна је најмање још једна година… Док оне стигну на територију коју је запосео узурпатор…
За то време, на окупираним територијама освајачи се мешају са затеченим становништвом, склапају се бракови и друге врсте савеза, самодржац није блесав да не зна како ће империја одговорити – па се и он са својим потчињеним „држцима“ припрема за сукоб са казненом експедицијом… Политичке, швалерске и све друге активности кључају… Многи бивши поданици Рима доносе одлуку да се придруже новом владару и заједно с њим дочекају легије… Да би лакше комуницирали са новим газдом и евентуално напредовали у његовој хијерархији  – бивши грађани Рима уче језик дошљака,из службене употребе потпуно избацују и свој матерњи језик и латински, и након пар генерација постају оно што су  владар им и њему најближи јерарси – Словен. Тако, док експедиција из Рима, послата да казни узурпатора стигне, њу више не чека шачица одрпанаца докотрљана богапитај одакле, већ је чека припремљена и мотивисана војска састављена махом од домородаца, а предвођена варварином са израженим алфа-потенцијалом. Суочена с  тим експедиција прихвата борбу и бива уништена, или се суочава с реалношћу на терену и враћа се у Рим где покушава да спасе што се спаси може.

Исто се наставило са Ромејским царством (Византијом),  а након битке на Марици и пада под власт Османлија, и оно што је преостало након Душанове смрти изгубило је право да се назове српском државом: то је био бедни остатак краткотрајног царства које су „великаши“ раскућили да би остварили краткорочне личне интересе.

Како год да се десило, која год теорија да је исправна, оно што је битно за ову нашу причу то је да су Срби одвајкада живели у некој држави, заједници чији је власник неки угледан појединац а не сви грађани. Након најмање 1500 година битисања у таквим, различитих назива али таквим државама – међу Србима се појавио Доситеј Обрадовић – просветитељ задојен идејама америче републике и француске револуције да им каже како су сви људи браћа, како су сви једнаки у правима и обавезама и како су због тога сви слободни…  Да оно што Срби познају као „државу“ – власништво онога ко је способан да је у власништву задржи, на Западу по коме се он шврћкао постоји као заједница грађана (буржоазије) УСТАНОВЉЕНА НА ОСНОВУ ДОГОВОРА заинтересованих („стејт“ из корена  „statement“).То се Србима много допало, али никада у то нису стварно поверовали.
Од Доситеја почиње прави суноврат српске државности, и ако се нешто не учини – већ ова генерација ће изгубити право на сопствену нацију. Стари Доситије  је онај који је путујући по свету Србима донео кромпир, али и идеју о томе како не мора онако како су навикли (како је Бог рек’о) већ може и друкчије. А то што „може друкчије“ Доситеј је видео у „Јевропи“ – оној у коју Срби никако да стигну.

Наиме, и у том западном делу хришћанског света прве заједнице су биле државе попут описаних у претходном. Једино, те државе нису имале ону езотеричну и „духовну“ („молити се за оне који су на власти“) подлогу као на Истоку. Док је у источној цивилизацији свргавање тиранина проглашавано (и уважавано!) као директни атак на Свевишњег (који је преко својих овлашћених лица, предметног тиранина и поставио у позицију да терорише поданике), свргавање лошег владара на Западу је третирано  као део историјског процеса. Додуше, уз обавезно  гунђање Ватикана – тек да се не би успоставио преседан. Након устоличења новог влада-оца и његовог заклињања на верност Папи, грех узурпације постаје предмет индулгенције и ставља се у фиоку. Управо то, недостатак метафизике у односу владар – поданици, довео је до просветитељства.  У западној цивилизацији, у начину како човек са Запада посматра свет, бит је њихове успешности и прогреса, а наше стагнације и јурења сопственог репа.
Од првих држава на Западу, франачке државе и Светог римског царства – њихове државе су биле интересне заједнице мањег или већег броја моћника који су се удруживали да би од суседа отели оно на шта су бацили око. Други разлог за удруживање био је ефикаснија одбрана од себи сличних. У савезе су милом или силом улазили сви који су се ономе ко се наметнуо за хегемона нашли на путу. Такви савези су функционисали неки дуже неки краће, али оно што их разликује од сличних империја на истоку Хришанства – то је јасан интерес за њихово склапање.
Док се на Истоку нелојалност актуелном владару покушава спречити анатемисањем („ко се окрене против владара који је постављен божјом промисли,  гореће у вечној ватри пакла…“), на Западу се предупређује подсећањем на интерес („Ако будеш лојалан смањићу ти порез и поклонићу ти још једну грофовију којом она будала (име уписати према потреби) не зна да управља…).
На исто се своди и данас; док нас они који нас воде ка Истоку бесомучно убеђују како нам је тамо место јер су нам тамо браћа (која се узгред буди речено – према нама данас уопште не понашају братски већ као и сваки други капиталисти), они други  нас гурају у „Европу“ тврдећи  да је она право место за нас јер тамо владају закони (које су протоевропљани писали за себе а не за нас), где су сви једнаки (само су они јачи мало једнакији  од  других) и где нас чекају фондови пуни новца за помоћ при уподобљавању наше економије европској (само што не кажу да наставак реченице гласи: „… кога ћете постепено враћати уз лихварске камате или концесијама на ресурсе“).

Све ово наравно зна већина Срба и осталих Србијанаца,али из разних разлога одбијају да се с изнетим суоче. Једни се плаше жуљева на мозгу, други понављају научено (и уредно сертификовано) у виду заната (просветни радници),  трећи се своје приче држе из интереса (политичари и њихови „аналитичари“).  Због таквог понашања интелектуалаца (пре свих) данас се појавила потреба да се о овако комплексном питању изјашњавам ја – сељак са салаша на северозападу Бачке;  чисто да не буде „нико нам није рекао“. Ево, ја вам кажем: Србија је (без обзира да ли је то рекао свети Сава или неко други) исток Запада и запад Истока! Срби припадају римској цивилизацији на коју је накалемљено источњачко обожавање моћи и моћника.  То је једно с другим неспојиво и Срби као највећи етнос  у Србији морају да се определе шта желе да ураде са собом и својом будућношћу.
Као и увек (до сада) имам причу из искуства, која иде овако:

Кад сам био дечак од десетак година, гледао сам оца како калеми воћке… Питао сам га шта се на шта калеми, а он рече да је основни принцип „коштица на коштицу“ дакле – оно што је једно другоме слично. Наравно, нисам се тиме задовољио и почео сам да гњавим потпитањима типа – може ли крушка на јабуку, трешња на вишњу, лешник на орах… Тата се добро држао једно време, покушавао колико је било у његовој моћи да објасни како (и зашто) нешто може а нешто не, међутим – који калемар би успео да десетогодишњаку да одговор који би задовољио његове истраживачке амбиције?! Епизода се завршила мојим прогонством из воћњака, али нисам одустајао… Одмах након његовог одласка, узео сам  калемачицу и восак, са оближње крушке одсекао једну племку и узео да је накалемим  на изданак јабуке који је уз ограду никао ко зна из чега. Након петнаестак  дана обрадовао сам се због чињенице да пупољак са племке није отпао, да је још зелен и једар… Одмах сам из бунара извукао кофу воде и залио свој калем. Још петнаестак дана касније, из пупољка су почели да избијају листови; мојој срећи није било краја: Успео сам да спојим две различите културе! Опет сам донео воде, залио калем и почупао траву око њега…

Након месец дана из пупољка је избила жућкаста гранчица крушке и тада сам био сигуран да сам победио природу, да је мој тата незналица и да се „све може кад се хоће“. Одушевљен сам одвео целу породицу до јабукокрушке омогућивши им да се диве мојој вештини и пустој памети. Сви осим старијег брата су ми одали признање на труду, отац се попут оног седог мандарина чешкао по глави не верујући баш својим очима, мама је била поносна на новог Мичурина… После одласка делегације,поново сам залио своје „дело“ с тим што сам га  овог пута почастио и са пола колица угорелог стајњака.

Моја воћка је до јесени ојачала и спремила се за зиму. За сваки случај, додатно сам је утоплио умотавши је џаковима од јуте, а већ у пролеће –  млади листови су почели да избијају из шибе… А онда шок. Ма колико да сам кидао изданке са подлоге (јабука се борила да остане јабука па је из подлоге бесомучно  терала изданке), заливао биљку и ђубрио је – она је свакодневно, на очиглед моју и мојих фанова све више пропадала, стагнирала и на крају се осушила… Бујала је и расла до једног нивоа, а онда је почела да стагнира (тачније – да иде уназад) и да пропада. Племка (воћка коју сам желео да добијем) није била компатибилна са подлогом (коју сам желео да култивишем/поправим).

Зашто ја све ово причам, шта сам се оволико расписао?
На традицију Срба (који су се у то време друкчије звали али свакако) Римљана (грађана римског царства или републике – свеједно) нови хегемони/освајачи – Словени покушали су  да накалеме своје навике и обичаје. То је довело до вековне нестабилности у залеђу Ромеја јер су се старо (римско) и ново (словенско) непрестано преплитали а често и сукобљавали…
Нису ли оснивачи прве праве српске државе Немањићи, били прилично флуидни између Православља и римске јереси? Нису ли истовремео свако на свом подручју „толерантни“ Православци и „фанатични“ Римокатолици таманили сваки „своје“ богумиле?  Није ли највећи српски владар – потомак Стефана Немање и владар свих Православаца на овим просторима намеравао да пређе на католичанство под  условом да му папа Иноћентије (неки по реду)  додели титулу крсташког капетана – вође новог крсташког похода на Свету земљу? Има ли основа да се сумња да му је та намера и дошла главе,  будући да се нико од српских попова и архијереја није потрудио да забележи како побогу потеже и умре онаква људина, владар и самодржац?! Да он једини међу српским владарима и ктиторима није канонизован?
Након пет стотина година у исламском, османском девлету Срби су се коначно окупили и у величанственој револуцији ослободили странаца. Оно што је могло да постане национална револуција, успешно је прешалтовано у деспотију јер су неки виспрени Срби „схватили“ да те немечкарске и жабарске беспослице нису за нас; за нас је камџија  баш као што су за нашу браћу Русе кнут и корбач. А и камџију и кнут и корбач држи увек иста врста људи: Варалице и узурпатори. Прво нам се увуку па нам га онда завуку.

Данас је постало очигледно да представничка демократија на „српски начин“ не функционише, не даје плод. Пробали смо са „десничарима“ који гуслају о царству небеском резервисаном за оне који трпе, док се проповедници на нашу ползу злопате са благодетима „царства земаљског“…
И са „левичарима“ којима су уста пуна радничке класе, поштења, права и социјалне правде, али не за све већ само за оне који следе „њихов пут“; за остале су предвиђена преваспитавања, ревизије ставова, доказивање,  непрестани надзор или у најбољем случају – игнорисање.
Једино што нисмо пробали, то је да преузмемо ствар у своје руке, овакви каквим нас је Бог створио.

Србија је наша земља. На њу имамо право јер су нам је у наследство оставили преци – тирани и самодршци, трговци и себри, просветитељи и попови, сваки од њих на српској земљи је оставио свој печат.
Не можемо судити о Црном Ђорђију без обазирања на господар-Младена или Миленка… Нити о Милошу без обазирања на господара Вучића… О Петру без Александра који је рођеног брата ради престола стрпао у лудницу, О Титу без Ранковића који до краја живота о њему није изговорио ни једну ружну реч, о Слоби без комплетне „опозиције“ – сарадничких позиција РДБ под псеудонимима „Професор“, „Сократ“ , „Брада“…
Србија је наша и јер какогод да се обрне – другу отаџбину немамо; због тога бисмо морали да станемо и договоримо се о томе какву државу желимо за себе.
Лично, знајући о Србима оно што знам – мислим да би нам држава „касарнског типа“ највише одговарала. Србин се бори и гризе за идеју све док му је она стално пред  очима; Срби су прешли албанске гудуре само зато јер су пред очима непрестано имали плаво море и лимун жут, то их је водило кроз залеђену пустињу, то их је терало да из балеге коња пребирају несварена зрна кукуруза и једу их да би преживели.
Србин данас нема идеју пред очима и због тога не види разлог да се бори, већ гледа да преживи вођен балијским а не српским геслом: у се, на се и пода се. Ин’ш Аллах –  ако Бог да (биће добро, ако не – Његова воља).
Проблем са државом касарнског типа је што она подразумева чврсту хијерархију и субординацију; искрено, не могу да замислим да се сви држављани ове наше веселе Србије договоре о томе кога би сви, или  барем велика већина слушала и следила. Векови коћекогаизма и одсуства истинских ауторитета довели су дотле да Србин данас не верује никоме. Друго као могућност поставља се да нам неко наметне ауторитет; али то онда није наша, српска заједница него нешто октроисано и због тога такву могућност нећу ни да разматрам.

Значи, једино што нам оваквима какви смо преостаје је да покушамо да урадимо нешто гледајући примере успешнијих али не нужно и паметнијих од себе.
Данас захваљујући средствима масовних комуникација знамо да на планети постоје земље попут Исланда које са непуних пола милиона становника своју судбину чврсто држе у својим рукама… Пре пар година та земља је због некритичке вере становништва у неолибералну економију као нешто баш кул – пала у  дужничко ропство. Одмах су јој потекли у помоћ „пријатељи“ попут ММФ и Светске банке,  повериоци су се масовно изјаснили за репрограм дуга уз „незнатно повећање камата“, међутим – грађани Исланда су рекли: Само тренутак! Да ми прво видимо ко је крив што је наша земља у ропству. Да видимо је ли се неко можда окористио том чињеницом… Може ли ишта од опљачканих добара да се врати у систем и употреби за опоравак државне благајне… Државно, тужилаштво је одмах наредило привођење банкара и политичара осумњичених за малверзације…
Наравно, сви „стручњаци“ и жреци неолиберализма су сместа скочили на задње ноге и грађане Исланда напали као незналице које не схватају да „тако мора“, претећи да ће ,ако ови не пристану на наметнуте услове враћања дугова, од Исланда направити „Кубу на северу“… Знате ли драги моји читаоци (који сте преживели смарање 😉 ) шта су им Исланђани одговорили? Не знате?!

„БОЉЕ ДА БУДЕМО КУБА НА СЕВЕРУ АКО ВАС НЕ ПОСЛУШАМО, НЕГО ХАИТИ НА СЕВЕРУ АКО УРАДИМО КАКО НАМ ВИ САВЕТУЈЕТЕ“

Исланд  је данас земља с којом се нико не зајебава… Међународни лихвари су од ње дигли руке и труде се да се њен пример не спомиње. О Исланду данас нећете наћи ништа у светским медијима, што Исланђанима и не смета нарочито јер људи гледају своја посла и труде се да преживе како би између осталог и вратили дугове које је у њихово име направила банкстерска олигархија. И да грешку више никад не понове. Исланд је данас у фази измене Устава, екипу која га саставља делегирали су сами грађани непосредно преко интернета и у локалним заједницама. Сви држављани имају право да стављају примедбе на предложена решења, комисија их прегледа, процењује и образлаже у случају да их одбије… Након састављања предлога новог Устава, биће расписан референдум на коме ће грађани уз обавезно доказивање идентитета моћи да гласају и путем свемогућег „нета“… Грађани Исланда су већ на првој „кривини“ схватили куда их возе покварени политиканти и одлучили су да им одузму управљач.

Друга земља са традицијом непосредне демократије је Швајцарска; нама тако близу а тако далека. Јуче сам на тему директне демократије у Швајцарској разговарао са пријатељем који ми је на питање зашто и ми не можемо попут њих, одговорио са: Пусти ти њих, они су нешто друго, нису као ми…
А то што они нису као ми своди се на следеће: Након дугогодишњег грађанског рата, водећи представници сукобљених регија су схватили да победника нема и не може га бити. Ни једна област није довољно снажна да се осталима наметне као хегемон. У таквом стању ствари, одлучили су да земљу хелветску поделе на кантоне у којем ће свако водити рачун о себи док ће се у заједничку касу сливати онолико колико је неопходно. Из тог договора настала је швајцарска нација, људи који говоре различитим језицима, имају различите корене и традицију али имају заједнички интерес – мир и просперитет. Нама најпознатији и најинтересантнији Швајцарац је др Рудолф Арчибалд Рајс.
Наравно, то  је модел који се њима свидео и који код њих функционише; то никако не значи да би се швајцарски рецепт и овде „примио“ ако бисмо и Србију поделили на неке кантоне и слична чудеса па би нам се живот квалитетно поправио не знам колико.
Квака је у следећем: Када видите да на један начин не иде – треба мењати приступ и покушати до циља стићи на неки  други начин.

Представничка или парламентарна демократија као начин управљања земљом у Србији је прошлост.  Број апстинената од избора повећава се са сваким следећим „изборима“… Да ли би се неки мајчин син усудио да ми „објашњава“ како „народ није заинтересован за то ко управља државом“ или ће свако ко има грам мозга ипак прихватити да је апстиненција резултат странчарења које нам је коначно „дошло главе“? Странке какве познајемо су се чешљале док је горела Краљевина Југославија; исто раде данас док Србијанци гладују – важно је једино да су страначки челници, војници партије и с њима повезана лица збринути (уз државне јасле најчешће). Донели су Закон о избору народних посраника такав да је потпуно свеједно колико ће, ма да ли ће било ко изаћи на изборе; избори су успели и легални чак и под условом да на њих изађу само кандидати…
Шта нам је у том случају чинити?
Конкретно, данас живимо време које је можда најопасније по српску државу и српски национални интерес у историји. Данас, у ситуацији кад немамо опције између којих се бира мање лоша (јер су лоше све и све су „већ виђене“) режим Александра Вучића расписује „изборе“ након којих намерава да легитимише све потезе које ће у будуће начинити. Потпуну имплементацију Бриселског споразума која ће резултирати признањем независности „Косова“, давање аутономије етничким муслиманима (Бошњацима) у Рашкој области / Санџаку и србијанцима мађарског порекла на северу АП Војводина. Дакле – једино што српски државник не би смео да учини ни под којим условима и мукама. За све наведено Вучићу је потребна сагласност Србијанаца – грађана Србије, иначе се доводи у опасност да једног дана буде ухапшен под оптужбом за велеиздају.

Ако све ово знамо, једино што ми, грађани Србије можемо учинити да га ометемо у намерама – је организовани бојкот „избора“.

У толикој мери да нико, па чак ни Вучи неће имати смелости да тврди како иза његових одлука стоје „ грађани Србије“. Неки „грађани Немачке“ су својевремено стајали и иза Хитлера (у већем броју него што данас грађани Србије стоје иза Вучића), па је опет један Томас Ман био довољан да се докаже како Хитлер није Немачка.
Неки грађани СССР-а су били комунисти који су стајали иза Стаљина и Хрушчова, али један једини Солжењицин је био довољан да их делегитимише као представнике воље руског народа…
Глас за бојкот предстојећих избора треба да буде оно што ће Александра Вучића и његове дупелисце делегитимисати у намери да се представљају као израз воље народа Србије.

Народ Србије не пристаје да се његова држава, једина коју има, разбија ради тренутних политикантских интереса људи које смо неопрезно пустили да се представљају као тумачи народне воље. На овим „изборима“ ни под каквим околностима није могуће изабрати праве представнике воље народа јер је већина грађана изборним законом и пропратним правилима онемогућена да у њима равноправно учествује и изнесе свој програм.  Због тога  – Б О Ј К О Т С Р Б И Ј О!

 

Advertisements

19 mišljenja na „Драгослав Павков: Србија – држава која то тек треба да постане

  1. Прочитао, врло пажљиво.
    Просто не знам одакле бих пре кренуо у оспоравању теза изнесених у тексту, но да се не би расплињавали хајде да прескочимо онај историјски галиматијас (поводом кога би можда једино било целисходно поново цитирати оно чувено Паулијево-„Колега, ово чак није ни нетачно“) који је ту да (ваљда?) пружи неку теоријску подршку ономе што би био закључак самог текста.
    Елем, да не би губили време око тога, да пређемо на суштину – дакле, бојкот.

    Но да бисмо могли о томе да причамо, морао бих пре тога да знам неке ствари, дакле, имам пар питања за тебе.

    1. Колика је максмиална излазност на основу које би тврдио да је позив на бојкот, као организована акција успео? Да ти мало помогнем, ради боље орјентације, резултати претходна два пута:
    2012. – излазност 57.77%, од тога неважећих листића 4.37%
    2008. – излазност 61.35%, од тога неважећих листића 2.13%

    2. На који начин мислиш да се делегитимизује садашња политичка менажерија после (претпостављеног) успеха у бојкоту?

    3. Како мислиш да разврсташ политичко опредељење оних који су бојкотовали (што је неопходно за одређивање даљег смера акције)?
    На пример, за тебе је јасно шта мислиш о ЕУ, Косову, уставу итд. Међутим, међу онима који ће бојкотовати изборе има и оних који би нпр. устав са све Косовом најрадије бацили у „мутну Марицу“ а и умногим другим стварима су политички на дијаметрално супротној страни од тебе.

    3.1. Ако је одговор на горње питање референдумима по сваком појединачном питању, како мислиш да се избориш за то да то постане учестали начин изјашњавања грађана? И уз помоћ које политичке организације или покрета? Ако тај покрет треба тек да се створи (након претпостављеног успешног бојкота), која би му била платформа, идејне смернице итд.?

    P.S.
    Да се разумемо, као неко ко је и сам често умео да бојкотује изборе (нпр. задња два турнуса парламентарних 2008. и 2012.) не пада ми на памет да осуђујем бојкот као индивидуални чин протеста. Немам ништа против ни организованог бојкота али у том случају морам видети неку сврху те организације и неку идеју шта после.

    P.P.S.
    Мала напомена поводом овога:

    „Представничка или парламентарна демократија као начин управљања земљом у Србији је прошлост.“

    Мени је исто блиска идеја система у којем би било мало више непосредне демократије, али морам да приметим да ни Исланд ни Швајцарска које овде наводиш као примере нису напустили модел представничке демократије у потпуности.

    Sviđa mi se

    • „1. Колика је максмиална излазност на основу које би тврдио да је позив на бојкот, као организована акција успео?“

      Мислим да ће режим на све начине фалсификовати податке о излазности, јбг Врапче, ваљда није спорно да су баш ови фаворити код Слобе испекли занат!? У сваком случају, циљ бојкота је протест, и легитимисање оних који апстинирају од избора као политичке снаге која у једном тренутку може да одлучи слаже ли се са оваквим начином поделе власти и утицаја. Значи, циљ иницијативе није поништавање избора и државни удар, већ артикулација сада хетерогене масе људи који из разних разлога одбијају да користе своја уставом гарантована права. Право на избор својих представника на пример. Овде није пресудно колико тачно грађана ће учествовати у бојкоту, већ је реч о томе да први пут у Србији неко жели да предузме нешто конкретно против лошег система. Све до сад политички противници странака на власти својим акцијама су захтевали смену, тј. да једни оду да би други, исти такви дошли на власт, по принципу: Будите ортаци па пустите мало нас… Покушавајући да организујемо бојкот, данас захтевамо промену политичког система у смислу да се власт „спусти“ ближе грађанима самима. Нико овде није идиот да би поверовао како ће 17 марта неко рећи: „Добро, кад нас не волите ево вам власт па видите с чиме се ми носимо за ваше добро…“. Цела политичка класта, и власт и „опозиција“ ће се на све начине трудити да нас игноришу, исмеју, нападну али ми ћемо победити (парафраза једног познатог цитата). Из простог разлога – они су без власти ништарије а ми смо слободни грађани који то остају и опстају чак и уз све тешкоће које нам ти политиканти стварају. Дакле, циљ је дугорочан, идеја је да се потпали бунт, а када ће промене наступити не зависи од мене него од тога колико нација може да трпи гребаторе.

      „2. На који начин мислиш да се делегитимизује садашња политичка менажерија после (претпостављеног) успеха у бојкоту?“

      Једноставним инсистирањем на питању: „Мислите ли стварно да вас подржава било ко осим оних које сте подмитили злоупотребом политичког система?“ Али, да бисмо могли да постављамо таква питања, услов је да у бојкоту стварно учествује већи број грађана. Ати, стварно мислиш да је људима свеједно ко је на власти? Ја бих рекао да се људи углавном праве незаинтересовани јер мисле да ништа не могу да промене, али можда и нисам у праву… Можда нам је добро само тешко капирамо.

      „3. Како мислиш да разврсташ политичко опредељење оних који су бојкотовали (што је неопходно за одређивање даљег смера акције)?“

      Не мислим уопште да их разврставам јер актуелни систем не ваља ни мени ни мојим политичким противницима. Замисли да нападаш утврђење у коме се већ кољу две војске – теби обе непријатељске… Хоћеш ли расипати своје ресурсе да их раздвојиш како би после натенане побеђивао једне па друге, или ћеш их куражити да се међусобно што боље истребљују? Најгоре што ме може запасти, то је да се уједине против мене; али на основним питањима они су већ итекако уједињени… Оно што их раздваја то је обострана потреба за неограниченом влашћу. Мене власт не занима и у томе је моја предност (кад кажем „моја“ мислим на милионе људи сличних себи који данас гледају Гранд параду уместо да шкрипе зубима због тога што нас клошари уништавају на очиглед и без икаквог отпора).

      „3.1. Ако је одговор на горње питање референдумима по сваком појединачном питању, како мислиш да се избориш за то да то постане учестали начин изјашњавања грађана? И уз помоћ које политичке организације или покрета?“

      За кључна питања од националног интереса и данас је обавезно референдумско изјашњавање. Друга прича је формулисање референдумског питања и сличне „ситнице“. Након успеха око бојкота избора, овој иницијативи ћете прићи ти и људи слични теби, међу вама ће бити доста стручњака разних профила који ће дати одговор на питања која си поставио. Мој и задатак људи сличних мени ће бити само да вам не допустимо да се заиграте.

      „… као неко ко је и сам често умео да бојкотује изборе…“

      Ти ниси бојкотовао изборе него на њих ниси изашао. Само то. Бојкот је бојкот само ако има неки циљ, тј. ако се од њега очекује нека промена. Оно на шта ја позивам је активност у смислу да када те назову страначки кловнови да траже потпис подршке, да их отераш у мајчину уз објашњење зашто то чиниш. Да пријатељу који ти објашњава да је „то политика и то тако иде“ објасниш како у таквој „политици“ нећеш да учествујеш а да они ма право и да хода у рикверц ако жели, једино нема право да и тебе наговара на исто… И тако даље. Седење код куће уместо гласања није активност него препуштање свог дела утицаја штеточинама.

      Немам намеру да укидам Скупштину ни странке, једнио што треба урадити, то је изменити изборни закон тако да се све мућке и мешетарења народном вољом криминализују и воде на робију. Након тога ће се и представничка демократија силом прилика поправити онолико колико је поправка могућа. А ако није могућа – демонтажа као решење није искључена ако не у овој а оно у некој наредној генерацији. Ако не предузимамо ништа – испада како немамо примедби ни на власт ни на начинкако се она врши. Просто ко пасуљ.

      Sviđa mi se

      • Ај прво ово:

        „Ти ниси бојкотовао изборе него на њих ниси изашао. Само то. Бојкот је бојкот само ако има неки циљ, тј. ако се од њега очекује нека промена. Оно на шта ја позивам је активност у смислу да када те назову страначки кловнови да траже потпис подршке, да их отераш у мајчину уз објашњење зашто то чиниш. Да пријатељу који ти објашњава да је “то политика и то тако иде” објасниш како у таквој “политици” нећеш да учествујеш а да они ма право и да хода у рикверц ако жели, једино нема право да и тебе наговара на исто… И тако даље. “

        Али ја сам управо то и радио, па и на овом јебеном интернету позивао на исто. Бар 2008. године, 2012. сам већ био мало уздржанији, али сам још увек бар у кафанским дискусијама гулио ту причу.

        Него ја бих се за сада задржао на оном под један.
        Не, не мислим да је систем данас у могућности толико да фалсификује резултате. Могу на пример да оборе Двери ако им недостаје 0.2-0.3% до цензуса али када би добили 6% не би било шансе да не уђу у скупштину.

        Моја процена је да нема шансе да фалсификују излазност за више од 1-2%.
        Та прича о крађи је само оправдање. Дакле, пошто мислим да је то од кључне важности за смисао било каквог бојкота, поновићу питање.

        Колика је максмиална излазност на основу које би тврдио да је позив на бојкот, као организована акција успео?

        Урачунај, +/- 2 %

        Sviđa mi se

      • E да, не бих волео да ово разумеш као неку свађу.
        Баш као и ти, и ја мислим да је ово дошло до зида и да се нешто мора мењати. Међутим, опет, као и теби и мени је више пун борби у унапред изгубљеним биткама.
        Моја питања можда јесу непријатна али су ту искључиво ради „кристализације“ не толико циљева (процењујем да би се по питању циљева у сасвим задовољавајућем проценту сложили) , колико путева до истих.

        Sviđa mi se

      • Ма опуштено ВраБче, разумемо се нас двојица одлично: Не могу да ти одговорим на питање јер ни сам не знам која цифра би ме задовољила,,, Али оно што знам, то је да бих био врло задовољан ако би након овог бојкота грађани мало више повели рачун о (не)могућностима који су им на располагању. Значи – ако су избори унапред одлучени и победа напрдњака проглашена – шта се онда бира? Да ли ће у следећем сазиву више лове из буџета добијати метуззалеми из ДССа или јуноше из Двери? Кога брига за њихове синекуре, шта се битно за судбину државе мења након „избора“. Ако нема баш нкакве шансе да се ишта мења на боље – мислим да на њих не треба излазити јер само на тај начин је могуће оне који апстинирају подстаћи да се запитају: Чекај, па зашто ми ово радимо? Зашто своје животе предајемо на управљање овим примерцима?! Јесмо ли ми уопште нормални? Значи, ову активност око бојкота треба схватити као „подилажење“ али не у оном уобичајеном смислу, већ у правом, војничком: Довођење јединице на положај за извршење напада 🙂

        Sviđa mi se

      • да би људима било јасно зашто бојкот, треба и ви да појасните: није зато што „се зна“ да напредњаци сигурно побеђују.. није то циљ ових избора,… напредњаци су већ на прошлим убедљиво победили.. већ управо да великом колаицијом за коју ће гласати огромна већина изашлих легитимишу „болне мере“ Радуловићевог типа које вас двојица рецимо подржавате… режим је много вештији од вас јер добро знају шта је њихов проблем – управо мала узлазност.. и све мајсторски чине да је повећају вештачки изазваним сукобима између Радуловића и Вучића, Ђиласа и Тадића, Чеде и Чанка, Двери и Дсс-а … видим на то наседају и неки за које то не бих очекивао ни у сну.. uzgred Drp i ja smo активно учествовали у једној веома успелој диверзији на глуп поредак на републичком а Милутиновић и ја на локалном.. не заборавимо да су бели листићи гумицом обрисали за сва времена типа који је дотад био попшуларан ко данас Вучић.. пуко је ко балон од 3% гласача..дакле систем чак и овако накарадан итекако пружа могућностуи..

        Sviđa mi se

      • @ДРП
        “ Довођење јединице на положај за извршење напада“
        Лепо си то замислио, али имаш један мали проблем – та јединица не постоји. У томе је и смисао оних следећих питања.

        У сваком случају, на пример ја да се залажем за бојкот сматрао бих неуспехом сваку излазност већу од 49.99%, мада и то није мали број пошто око 30% традиционално не гласа из разних разлога. Ја мислим да ће изласност бити већа, можда и до 60%.

        У ситуацији када се зна победник, и када је јасно да бојкот неће имати никаквог ефекта као привремено решење ја ћу поступити као што већ рекох. Наиме, неких 250 волина (и по која крава) ће седети у скупштини и ми ћемо морати да их хранимо, свидело нам се то или не. А када је већ тако, онда ћу се бар потрудити да међу њима буде и нешто мало оних који ричу против нечега што и сам сматрам погубним.
        Из истих разлога, позиве на организовани бојкот сматрам бесмисленим, а мислим да ту има и доста ловаца у мутном.
        (сам чин одбијања изласка на изборе, као вид личног протеста поштујем, као што рекох)

        Рекох, то је привремено решење док се не створи та твоја јединица. А стварање тако нечега уопште није једноставан чин, нити се то може оформити преко ноћ. Пут изласка Србије из гована у којима се ваља ће бити (ако се она уопште запути њиме) дуготрајан и мукотрпан.

        P.S.
        Наравно, када би постојала нека довољна јака странка која би се залагала за спровођење реформи типа оних које је предлагао Радуловић и за коју бих био сигуран да би их заиста и спровела када би дошла на власт, гласао бих за њу без икакве дилеме чак и ако би се у неким другим стварима политички размимоилазили. Просто, здрава привреда је приоритет и основ сваке независности, којим год путем се ова држава запутила.

        Sviđa mi se

      • „Лепо си то замислио, али имаш један мали проблем – та јединица не постоји“

        Ni jedna nikad nije nastala dok je neko nije okupio. ideja ili neki „alfa mužjak“ – svejedno… Ko od stra’ mre na daći mu prde

        Sviđa mi se

      • „Ni jedna nikad nije nastala dok je neko nije okupio. ideja ili neki “alfa mužjak” – svejedno… Ko od stra’ mre na daći mu prde“

        Тако је.
        И треба да се окупи. Ја ти рекох да ће мој поступак на следећим изборима бити само привремено решење.
        Сада је сувише касно за формирање тако нечег, избори су за 40 дана.

        Sviđa mi se

      • Није касно јер ови избори неће решити ништа и биће убрзо ванредни. ЈБТ, ти ко да никад ниси играо шах?!

        Sviđa mi se

      • „Није касно јер ови избори неће решити ништа и биће убрзо ванредни.“

        Na osnovu čega tako misliš? Ovi će biti u mogućnosti da stvore prilično stabilnu vladu. Jedino što ih može indukovati (na prevremene izbore mislim) je skoro pa izvestan ekonomski kolaps. No i pored toga što je on veoma verovatan, neće se to desiti baš sutra. Procenjujem najranije za 2-3 godine, kada npr. udeo duga u BDP dostigne nekih 80-90% (da,da, toliki je trenutno u Nemačkoj, 80 %, ali to Nemačka privreda može da servisira).

        Sviđa mi se

      • Па сам си одговорио на основу чега тврдим. „Немачка има привреду…“ Има ли Србија неку привреду осим Фиата – приватне компаније (која све што заради носи изван Србије)? Ко ће да нам позајми новац за примања запослених у јавном сектору, синекураца и пензионера и под којим условима? И зашто би остатак Србије мирно гледао како једни сасвим солидно живе у окупираном Београду док другима (њима) саветују „да више раде“?

        Sviđa mi se

  2. uostalom evo vam najgenijalnije definicije postizborne politike: „Министарка енергетике у техничкој влади и потпредседница СНС Зорана Михајловић рекла је да је Србија у транзицији већ 20 година и да њена странка жели да се у овој години „заврши све што се зове транзиција“.
    „ONO ŠTO SE U SRBIJI ZOVE TRANZICIJA“!

    Sviđa mi se

    • Шта ће бити после знам и без Зоке. Није ми јасно због чега то не спречавамо или се барем не трудимо да спречимо

      Sviđa mi se

  3. Астролошки гледано, 16. март неће бити повољан дан за гласање. Већина интелектуалног народа неће гласати, а победник на предстојећим изборима неће бити омиљен међу народом. Тешки аспекти Сунца и Месеца и ретроградни Марс говоре о томе да народ неће бити задовољан са владом коју ће добити као резултат ванредних парламентарних избора.
    Када се посматрају избори у једној држави, обраћа се посебна пажња на Сунце које симболише владара, Месец који представља народ и Сатурн који означава државу.

    Сунце и Месец ће бити у директној опозицији 16. марта. Опозиција Сунца и Месеца никада није добар показатељ када је реч о односу народа и владара. Та опозиција може да значи три ствар:

    Владар неће бити на страни народа
    Народ неЋе подржавати свог владара
    Ни народ и владар неће бити на истим таласним дужинама

    Транзит Сунца преко знака Риба указује на то да ће сви политички кандидати бити веома пасивни током политичке кампање и на дан гласања. Сунце у Рибама такође указује на илузије политичких кандидата о сопственој политици и изборном резултату. Народ ће слушати и гласати за политичке програм који су засновани на општим илузијама и ретко ко ће изнети неке конкретне предлоге за побољшање живота народа. Поново, опозиција Сунца и Месеца указује на то да политичке кампање неће бити усмерене на побољшање социјалног положаја народа, односно, неће бити на страни народа.

    Месец (народа) налазиће се у променљивом знаку Девице. Народ ће бити окупиран политичком пропагандном. Вагаће и мериће за кога би требало да гласаја. Народу су потребни практични циљеви, али политичке странке ће им нудити само илузије и страначка маштарења. Многи гласачи који буду изашли на изборе размишљаће о здравственој политици. Здравље ће бити примарна тема која ће народу бити на уму док буде заокруживао број на гласачком листићу.

    Марс (енергија) биће изузетно лоше постављен у знаку Ваге у току своје ретроградне фазе. Ретроградна фаза неке планете увек означава враћање у прошлост и енергију која не може да се манифестује на прави начин. Марс нарочито не воли да борави у знаку Ваге. Марс је веома ретко ретроградан и зато је веома значајан за предстојеће изборе. Ретроградна фаза Марс трајаће од 1. марта до 19. маја.

    Марс ће се налазити у знаку Ваге, знак који влада седмон кућом, кућом јавности у природном хороскопу. Излазност бирача на бирачка места биће ниска јер народ неће имати вољу нити енергију да гласа. Велике већина неопредељених гласача па чак и оних који редовно гласају неће изаћи на изборе.

    Меркур (комуникација, интелект) налазиће се у знаку Водолије. Народ ће тражити нешто ново, нешто оригинално, али то неће добити јер политичка странке неће имати шта ново да понуде народу. Странке ће политичке кампање претежно базирати на успесима из прошлости што је у супротности са енергијом која влада међу народом. Народ жели нешто ново у шта ће веровати и неку нову политику коју ће следити, али то неће бити у понуди.

    Меркур у Водолији и ретроградни Сатурн у Шкорпији правиће веома тежак аспект квадра. Размишљање народа никако неће бити на страни избора или политичара. Размишљање народа ће претежно бити негативно или саркастично што никако не иде у прилог политичким странкама. Њима је у циљу да им народ умно буде приклоњен, али то никако неће бити случај на предстојећим изборима. Комуникација између народа и политичара биће веома ограничена и у стању стагнације. Народ ће критички размишљати и неће узимати све што политичари изговоре “здраво за готово”.

    Тригон (позитиван аспект) између Сунца (владара) и Сатурна (старих људи) указује на то да ће, поново, велику улогу играти старији људи, односно, пензионери у одлучивању о будућности Србије. Политичари имају наклоњеност пензионера, али не и интелектуалне маса која критички размишља. Штавише, интелектуална већина у Србији је пасивна и не учествује у политичком животу нити у изборном процесу. Када превлада тај део наше популације и умањи утицај пензионера на изборима, Србија ће кренути позитивно у будућност. Међутим, садашњи политичари тада неће бити њихов избор владара. Тада ће се променити политичка сцена у Србији.

    Тежак аспект квадра између Јупитера и Урана такође указује на то да народ, а нарочито она академски образована група, тражи нешто ново и оригинално. Ово је период када ће народ на горе или на боље променити своју судбину.

    Опозиција Јупитера и Плутона указује на то да би народ требало да преузме иницијативу за бољу будућност. Тригон између Месеца и Плутона указује на то да се народ полако буди и почиње да размишља критички. Али, то буђење је веона споро и још неко време ће владати лудило у држави. Тек када се народ у потпуности пробуди и схвати да се веома мало ради у њиховом интересу тада ће преузети иницијативу и поставити лидере и дражвнике који ће радити искључиво у њиховом интересу. Народ би требало веома брзо да схвати коју моћ има и да потезом пера могу да промене судбину државе, али док год је онај интелектуални део нације пасиван, то се неће десити. Буђење народа је на видику, али је веома споро.

    Влада ће бити формирана веома брзо након избора 16. марта.

    Аутор: Телепромптер

    Sviđa mi se

  4. Jupiter opozicija pluton je hajka na obrazovan svet i to od strane tajnih sluzbi.Mesec u devici u opoziciji sa vladarem su oni koji ce se buniti protiv vladara,a to su ljudi koji su zanatlije,radnici ,mars u vagi je uniforma ,tj .policija i to je veoma ,veoma los pokazatelj u smislu nenormalne agresije iz kukavicluka.Saturn u skorpiji nisu penzioneri ,stari da,ali ne penzioneri,mada za njih i znamop sta ce uraditi ,do ovde su nas i doveli

    Sviđa mi se

  5. „Ко од стра’мре на даћи му прде!“Кандидата више да мре, него да прди.
    Нема јединице?Можда буде, па да повој спремимо на време.У сваком случају за мене је Организован Бојкот, нова институција, која се уводи и нуди онима који имају за том врстом изражавања незадовољства потребу и могућност да је изразе..Бити уздржан и не гласати и јавно се изјаснити да је дара превршила меру и да је ДОСТА,је различито од; останеш код куће и не гласаш.Не очекујем да ћу јавним бојкотом допринети неким променама, одмах ,али нека се зна да вичемо из све снаге( и позицији и опозицији): Нећемо више овако,знамо шта нам радите и обећавамо да ће мо доћи до снаге и прекинути агонију која нашој деци у њиховој Отаџбини не даје шансу.Тешко смо ми заговнали ,сви заједно,тешко се и споро чисти.Можда бојкоташа неће бити пуно,али нас има, заједно смо и шаљемо поруку „спавачима“: Да пробате прво овако, док се не расаните?.А повој ће мо чувати ,за дајбоже….Није власт оно што хоћемо, већ хоћемо да власт хоће народ,кад прођу избори.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s