Аleksandar Pavić: Bojkot!

bojkot

Ovo razmatranje je rezervisano samo za oči onih koji bar nastoje da žive i razmišljaju izvan srpskog petooktobarskog Matriksa. I ovo je suvišno reći, pošto sajtovi na kojima će ovaj tekst biti objavljen ili prenet privlače jedino takve. Da li ga je onda uopšte potrebno i pisati? Možda, s ozbirom da ćemo na predstojećim parlamentarnim izborima opet imati izbornu ponudu koja uključuje i one koji se predstavljaju kao „opozicija“ vladajućoj paradigmi (u smislu protivljenja bezuslovnim EU-integracijama, bilo sa evroskeptičnih ili antiEU pozicija). Stoga vredi razmotriti koliki su izgledi da nešto što se zove „opozicijom“ uopšte može da utiče na formiranje sledeće vladajuće većine. Ovi izbori su bitni, s obzirom da je jasno da je jedna od sledećih krupnih stvari na dnevnom redu bezuslovnih i bezalternativnih EU-integracija Srbije – promena Ustava, tj. dalje formalizovanje državnog odricanja od Kosova i Metohije, što je inače, za one koje zanima da razmišljaju, daleko najvažniji cilj srpskih „evrointegracija“ za naše zapadne „prijatelje“.

Tri stranke koje su dosad izlazile na izbore kao „opozicione“ – Demokratska stranka Srbije, Srpska radikalna stranka i Dveri – skoro sigurno izlaze na izbore samostalno. Radikali to rade tradicionalno i ništa zasad ne ukazuje da će se tu išta promeniti, dok je predsednik DSS Vojislav Koštunica isto već i najavio. [1] Dveri se sada već tradicionalno pozicioniraju kao opcija koja nudi udruživanje u tzv. patriotski blok, [2] ali još se ne vidi kako bi to moglo da se desi bez učešća DSS i radikala, a ni same Dveri dosad nisu pokazale kapacitet da oko sebe okupe ili postanu deo neke šire koalicije koja bi mogla da se predstavi kao neko kvalitativno novo opoziciono, antisistemsko okupljanje sa izgledima za uspeh.

Ako se navedeno ne promeni, onda u razmatranju mogućih opozicionih izbornih rezultata najpre možemo da se vodimo zvaničnim rezultatima parlamentarnih izbora iz maja 2012. godine: DSS 6,99 odsto, SRS 4,61, Dveri 4,33. Tu odmah treba postaviti pitanje: da li ijedna od ove tri stranke može bitno da poboljša svoj rezultat? Naravno, predstavnici sve tri stranke će dati pozitivan odgovor. To se i očekuje. Da li je to realno, drugo je pitanje.

OPASNOST OD PROMENE USTAVA Ali hajde da se ne bavimo licitiranjem mogućim procentima, već da postavimo jedno drugo pitanje: da li je realno očekivati da će ove tri stranke, a možda i još neka koja bi se volšebno pojavila, zajedno ili odvojeno uspeti da spreče mogućnost formiranja dvotrećinske većine u Narodnoj skupštini koja bi bila spremna da promeni Ustav, odnosno da relativizuje ili sasvim ukloni prisustvo Kosova i Metohije u njemu? Ili da preformulišemo: da li će učestvovanje ovakve opozicije na izborima u ovakvim uslovima sprečiti vladajući režim da legitimiše svoju dosadašnju politiku bezobzirnog kršenja Ustava, faktičkog odricanja od KiM i ubrzanog uvlačenja Srbije u vazalni odnos prema Zapadu?

Ko se slaže sa ovako postavljenim pitanjima slaže se i sa tim da se nad Srbijom nadvila ozbiljna opasnost i da ove izbore, ma šta mislili o samoj prirodi izbora i izbornog procesa u ovakvom (bes)poretku, treba shvatiti krajnje ozbiljno. Na opravdanost ovakvog razmišljanja navode i dosadašnji stavovi koje su pomenute opozicione stranke iznosile na temu državnog pitanja. Naime, sve tri se slažu da su na delu protivustavno delovanje vlasti, suspenzija ustavno-pravnog poretka (bar kada je reč o politici prema KiM) i potpuna prateća kontrola medijskog, društvenog i ekonomskog prostora od strane sadašnje vlasti i njenih mentora iz (manje ili veće) senke. Ako je tako – a samo ućutkivanje Ustavnog suda Srbije po pitanju KiM daje takvim tvrdnjama za pravo – onda je glavna opasnost u sledećem: ako je dosad bila održiva tvrdnja da vlast postupa ne samo antiustavno već i nedemokratski, s obzirom da je u mnogočemu prekršila svoja izborna obećanja – da li će takva tvrdnja biti održiva u slučaju ubedljive pobede vladajućih stranaka na predstojećim izborima 16. marta? Ili, drukčije postavljeno: da li će učestvovanje ovakve opozicije (navodnice po želji) na ovakvim izborima u ovakvom sistemu samo zacementirati ono što je započeto, ovog puta pečatom „demokratske volje birača“? Jer, jedno je bilo tvrditi da je vlast izgubila legitimitet time što je prekršila svoja predizborna obećanja i, potpisivanjem tzv. briselskog sporazuma, brutalno pogazila najviši pravni akt zemlje, a drugo je biti suočen sa suštinski istom vlašću koja bi ovog puta bila ovenčana ubedljivom izbornom pobedom, koju bi mogla, uz pomoć kontrolisanih medija, da tumači onako kako želi, a najpre kao mandat za nove „bolne ali neophodne“ rezove, ali i kao naknadnu legitimizaciju dosadašnje politike puštanja KiM niz vodu pod plaštom daljih „evrointegracija“, kao i sve dublje vazalizacije naspram Zapada.

Dakle, da ponovimo, pitanje za opoziciju je sledeće: da li je realno da se ovakav scenario može sprečiti? Ako da – kako? A ako ne – da li vredi, odnosno da li se uopšte sme izlaziti na izbore?

UDRUŽIVANJE OPOZICIJE Zasad niko ne nudi ubedljiv argument da se ovakav scenario može sprečiti na bilo koji način osim nekom vrstom kriznog udruživanja svih koji sebe smatraju opozicijom ne samo sadašnjoj vlasti već budućnosti u kojoj je Srbija i bez državnog i ekonomskog suvereniteta, i bez Kosova i Metohije. Drugim rečima, udruživanja poput onog koje je rezultiralo pravljenjem Demokratske opozicije Srbije 2000. godine, s tim što bi ovde bilo reči o nekoj vrsti „nacionalnog DOS“, odnosno skupa stranaka, pokreta, udruženja i istaknutijih pojedinaca koji dele osnovni cilj – zaustavljanje sadašnjeg državnog sunovrata, bezalternativnog i dirigovanog hrljenja ka krizom zahvaćenoj EU na štetu državne nezavisnosti i teritorijalnog integriteta, unutar sve neslobodnije, siromašnije i u svakom pogledu ugroženije Srbije. Tačno je, mnogima je dosadila ova sapunska opera vezana za udruživanje ali u ovakvim uslovima drugi put se ne nazire. Nema ni dovoljno nezavisnog novca ni nezavisnih medija u Srbiji – ustvari faktički ih uopšte nema – koji bi omogućili stvaranje nove snage u ovako kratkom vremenskom periodu. Jedini način da se to prevaziđe je da se udruže postojeće opozicione infrastrukture, resursi i kakvo-takvo organizaciono i individualno profilisanje, pokrenuti energijom koja bi se proizvela jasnim kriznim proglasom i namerom. Nešto poput – ovo bi našim zapadnim „prijateljima“  trebalo posebno da imponuje – onoga što je pokrenulo krizu vlasti i sistema u Ukrajini.

Šta ako ovoga ne bude bilo – a sve su prilike da neće, zbog prethodno navedenih razloga? Da li onda treba učestvovati u predstavi sa unapred poznatim ishodom, tj. u sopstvenoj sahrani? Ili treba sačuvati sasvim legitimnu opciju da se sve može proglasiti neregularnim i nelegitimnim, što se može uraditi jedino aktivnim bojkotom martovskih izbora? U nedostatku pozitivnog odgovora na prvo pitanje – da li ovakva opozicija ima ikakve šanse da ugrozi ubedljivu pobedu režimskih stranaka – čini se da je aktivni, organizovani bojkot jedino rešenje koje ostavlja opciju legitimne državotvorne borbe sutra. Jer, ako kao guska u maglu uletite u izbore na kojima ste predodređeni da izgubite, i to tako da omogućujete protivniku da promeni Ustav koji biste da branite – posle njih više nemate ni legalističke ni legitimističke argumente protiv pobednika. Ako pak unapred kažete: izbori u sadašnjim medijsko-ekonomskim uslovima ne mogu biti ni fer ni demokratski, a vlast koja ih raspisuje je odavno prekršila najviši pravni akt zemlje i nema legitimitet da nastavi da upravlja zemljom – ostavljate sebi mogućnost budućeg legitimnog političkog delovanja usmerenog ka delegitimizaciji svega što će nova-stara vlast preduzimati. Iz toga može da izraste jedan čvrst ustavobraniteljski pokret, koji bi imao onoliko obzira prema vlasti koliko i današnji ljubimci demokratskog Zapada u Ukrajini.

Naravno, bojkot nosi u sebi jednu veliku manu: bar privremeni odlazak na potpunu marginu, i odricanje od kakve-takve javne platforme koju nudi izborni proces. Pitanje je samo – da li i takva javna platforma može da obezbedi neophodnu glasačku podršku. Uzmimo, na primer, da DSS dobije 10, pa čak i 15 odsto glasova, time što će javno razobličiti politiku sadašnje vlade tokom predizborne kampanje. Šta će se desiti posle izbora i skoro izvesnog stvaranja nadmoćne „evrointegracione“ kosovofobične dvotrećinske većine, koja bi krenula u proces ustavnih promena? Kako bi to DSS mogao da spreči? Kako bi to mogli da spreče i SRS i Dveri da kojim slučajem pređu cenzus? Jedino ako bi svi zajedno dogurali do 30-ak procenata dobijenih glasova. A to je teško zamisliti, ne samo zbog postojeće medijske zatvorenosti i efekata višegodišnjeg ispiranja mozga već i zbog manje ili veće istrošenosti sva tri pomenuta aktera.

LEGITIMIZACIJA BESPORETKA Jednostavno rečeno, DSS, Dveri i SRS su dužni da objasne kako to misle da institucionalnim putem spreče najavljene promene Ustava na štetu Kosova i Metohije? Sjajnim izbornim rezultatom? Nekim vaninstitucionalim sredstvima posle izbora? Ili će sve biti predstavljeno onako kako je predsednik DSS nagovestio na poslednjem zasedanju glavnog odbora stranke: „Ako narod odluči da i dalje ide putem evropskih integracija, nema nikakvih izgleda da ćemo sačuvati Kosovo. I ne samo da nećemo moći da sačuvamo Kosovo nego će se otvarati nova žarišta i postavljaće se novi teritorijalni zahtevi Srbiji.“ [3] A vidimo da u sličnom pravcu razmišljaju i relevantni strani zvaničnici, poput američkog ministra odbrane: „Hejgel je istakao da ceni hrabrost Vlade i prvog potpredsednika Vlade Aleksandra Vučića zbog odluke o održavanju vanrednih parlamentarnih izbora, što, kako je rekao, predstavlja ‘mudru odluku koja treba da potvrdi da je volja građana u pravcu dosadanjih energičnih i odlučnih reformskih procesa’. [4] Vidi li neko ovde opasnost?

Ovakvi stavovi neminovno izazivaju još jedno pitanje, ne na adresu „dobronamernih“ Amerikanaca, već na adresu onih koji se ipak upuštaju u ovu izbornu avanturu: da li će izborni rezultati, sa ovakvim medijima, ovakvom institucionalnom okupacijom, još uvek neraščišćenim centralnim biračkim spiskom i ovolikim ekonomskim Damoklovim mačem koji visi nad prosečnim srpskim domaćinstvom – predstavljati istinski izraz narodne volje? I još: da li je narodu ponuđena jasna, najjača i najozbiljnija moguća alternativa, dovoljno jaka i složna da bi ga animirala da počne da razmišlja da mogućnost alternative ipak postoji? Ako su odgovori negativni, onda bi pozivanje na nekakvu „narodnu volju“ posle još jednog ubedljivog poraza moglo ličiti na pilatovsko pranje ruku i pravdanje za kobnu stratešku odluku da se na ovakve izbore, u ovakvim uslovima i na ovakav način izađe. Suvišno je reći da to ne bi predstavljalo nikakvu utehu niti bi ikoga stvarno moglo da opere.

U svakom slučaju, ako sadašnja deklarisana politička opozicija u Srbiji ne želi da služi samo kao pokriće za legitimisanje jedne suštinski okupacione paradigme u Srbiji kao navodni „izraz narodne volje“, u uslovima kada je jasno da se narodna volja ne može ni slobodno iskazati ni slobodno formirati – dužna je da ponudi vrlo jasne odgovore na to kako misli da to spreči još jednim izlaskom na unapred izgubljene izbore. Ili da ubedi opozicionu javnost da su njeni izgledi da osvoji bar trećinu mesta u novom skupštinskom sastavu realni. U suprotnom, ako dođe do još jednog opozicionog brodoloma, odgovornost će biti jasna, ne samo za rezultat, već i za njegove posledice. Kako stvari trenutno stoje, u odsustvu ubedljivih argumenata na strani opozicije, organizovani bojkot, uz prateću podršku borbi Srba sa severa KiM za ostanak u Srbiji i odbranu Ustava, deluje kao najmanje rizičan izbor za odbranu onoga što je ostalo od srpske državnosti.

_________

Uputnice:

[1] http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:473287-Kostunica-Izborima-preokrenuti-politiku

[2] http://srbin.info/2014/01/27/dveri-svecana-akademija-zovu-srs-i-dss-u-ujedinjeni-patriotski-front/

[3] http://dss.rs/obracanje-predsednika-dss-vojislava-kostunice-glavnom-odboru-13/

[4] http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/%D0%9F%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1

Fond strateške kulture/ Novi Standard

 

Advertisements

11 mišljenja na „Аleksandar Pavić: Bojkot!

  1. „da li je realno da se ovakav scenario (promena Ustava radi legalizacije priznanja „Kosova“) može sprečiti? Ako da – kako? A ako ne – da li vredi, odnosno da li se uopšte sme izlaziti na izbore?“

    Питање не за милион долара већ за избор места у историји.

    Sviđa mi se

    • Hm,hmm..to su,cini se „bolne odluke Vucica,pravnika“,koje je tuznog lica najavio, lici na „odumiranje drzave“,samo sto ne odumire vlast i oligarhija,na zalost,Srbija, pardon „vostala Serbije“,odumire i geografski,ostalo je nejasno, sta su mislili Dobrca Cosic i Vojislav Kostunica“..kada su razmenili „pismena“..da sa cuvaju Srbijicu..valjda bez, kha,kha..da ne slutim zlo.

      Sviđa mi se

  2. „Ovo razmatranje je rezervisano samo za oči onih koji bar nastoje da žive i razmišljaju izvan srpskog petooktobarskog Matriksa.“
    toliko o sabornosti
    dalje nema ni potrebe da se čita ..sabirajte se Dveri, Zveri i ostala trojica

    Sviđa mi se

  3. za mog ličnog prijatelja i teoretskog neprijatelja DrPa još jedan uzaludan post:
    „moj lični prijatelj i teoretski neprijatelj Toni Negri veruje da će lokalne samoorganizovane mase u nekom trenutku preuzeti čitavo društvo. Moj protivargument je da to što on veliča kao kreativnu masu može da funkcioniše samo u vrlo efikasnoj liberalnoj državi, sa vladavinom prava „

    Sviđa mi se

  4. требало би збијати редове и спремати људе за оно што долази, без обзира да ли сте за излазак или за бојкот. Нажалост или на срећу, добра бити неће!

    Sviđa mi se

  5. Povratni ping: Бојкот Србијо! - Весник | Весник

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s