Никола Влаховић: Мишеви у мраку

или

отварање очију слепцу

slepci 1

Док се Америка окреће својим проблемима и повлачи из светских конфликата, а бивши непријатељи попут Русије и Немачке праве највеће стратешке споразуме у својој историји, мала група непросвећених, примитивних и неспособних властодржаца у Србији покушава да дође до лаког новца, обећава неслућене милијарде, грли се са похотним шеицима и баца народу пустињски песак у очи. Да не види оно што је свакоме јасно: глад, беспослица и необразованост полако убијају. Пред носом ситним манипулантима који управљају државом, стоји једна спасоносна стратегија. Али, они не виде даље од носа…

Крајем прошле године, врхови одлучивања и стратешког промишљања у Сједињеним Америчким државама, закључили су да је последњи час да ова велесила, која се налази у тешкој економској кризи, почне повлачење са свих конфликтних жаришта у свету на којима се налази. Такође, закључено је да САД морају све своје снаге убудуће да усмере на заштиту својих економских и културних добара као и на очување своје демократске традиције, грађанских слобода и људских права. Јер, нагомилани унутрашњи проблеми у САД су такви, да сваког момента могу да уведу САД у трајну анархију са несагледивим последицама по остатак света. Због свега овога, Руска федерација, као светска велесила, са европским савезницима штитиће леђа америчким напорима да своје унутрашње стање што пре доведе у ред.

Непријатељ им је заједнички: то је исламски тероризам кога су изнедриле америчке обавештајне службе и други отуђени центри моћи у САД. Захваљујући дугогодишњем деловању ових служби, скоро потпуно одвојених од интереса народа и државе, начињене су огромне штете унутрашњој и спољној стабилности, а поремећен је и традиционални амерички начин живота па је свакодневница постала зависна од ратова који се воде ван САД и не тичу се обичних америчких грађана. Срозао се углед ове империје, многи савезници су јој окренули леђа, умножио се број њених непријатеља, деценијама су немилице трошени несагледиви ресурси у инсценираним ратовима и лажним мисијама за очување мира у поробљеним земљама.

Укратко, мит о америчкој демократији, људским правима и брзом америчком успеху појединца, скоро да је потпуно згажен, захваљујући самосталном деловању подивљалих фракције старих, хладноратовских кругова који желе светски конфликт по сваку цену, а посебно онај са Русијом.

Пројекат будућности

Нова америчка политика има намеру да направи снажан отклон од деценијског зла које је против воље већине грађана САД, увело америчку нацију у обрачун са целим светом. У томе има апсолутну подршку Руске федерације и њених савезница. Не треба заборавити, и САД је помогла Русији након пада комунизма, чинећи све како би била успешно извршена унутрашња реорганизација руског друштва и државе. Као резултат тога, данас је Русија државно, политички, економски и морално опорављена и враћена на место које припада лучоношама људске цивилизације у новом миленијуму.

Свакако, било је и тада, у том раном периоду транзиције, оних који су у име САД покушавали да економски раздробе Русију, али, то никада није била истинска политика Вашингтона, него политика оних који су жарко желели да ове две велесиле очувају статус архинепријатеља, по цену светског обрачуна.

Времена су се, ипак, променила. Последња велика криминална клика окупљена око Клинтонове и Бушове администрације, данас је раздробљена и постоји још само у траговима, око институција у Вашингтону. Да је „друга клима“ на светској сцени, говори и сензационална изградње тунела између Русије и САД! Тај пројекат ће дати руском истоку шансу да постане водећи индустријски регион земље и једно од најважнијих саобраћајних чворишта светске економије. Уз пругу и аутопут, од Јакутска у Сибиру, преко Анадира на крајњем руском североистоку и испод мореуза, до америчке Аљаске, саобраћајни коридор ће, према традиционалном руском систему изградње, укључивати цевоводе за нафту и гас, електричне далеководе и оптичке каблове. Изградња тунела трајаће петнаест година и биће најдужи на свету. Русија већ одавно улаже у америчке компаније, паралелно са улагањем у сопствену инфраструктуру. На једној недавној међународној конференцији под називом „Мегапројекти руског Истока“, говорио је и Аркадиј Дворкович, економски саветник председника Путина, као и Владимир Јакунин, шеф руског железничког монопола, и бивши гувернер Аљаске Волет Хајкел. Сви су се сложили да је овај пројекат од историјског значаја и да он води у спасавање преостале креативне цивилизације, која треба да сачува свет од потонућа у ново мрачњаштво, нове хладне ратове, ново дивљаштво, анархију и тероризам.

Руско-немачки бедем

На унутрашњем плану, Русија данас прави савезе са бившим државама Совјетског Савеза, спрема нову монетарну унију. Али, то није „нови Совјетски Савез“ како га малициозно називају они ретки који су још заслепљени прошлошћу. Да је то тако, потврђује и чињеница да је Руска федерација потписала више од педесет различитих стратешких, споразума са европском велесилом Немачком. Већ две деценије се ти споразуми спроводе на обострану задовољство. Тако су економски, културно и на сваки други начин, спојена два континента, а Русија и Немачка данас представљају евроазијски бедем који штити последњи велики бастион хришћанске цивилизације.

Повратак Сједињених Америчких држава себи, од огромног је значај и за развој политичких прилика и на Балкану. Наиме, већ дуже времена, на челу Турске се налази исламистички режим који на све начине покушава да одлучује о судбини Балкана, који је нераскидиви економски и културни део Европе. Синоним те неоосманске политике, турски премијер, Реџеп Таип Ердоган, био је у Сарајеву на православни Бадњи дан, 6. јануара ове године. У тренутку док је пола његове владе у Анкари хапшено због корупције (уз подршку САД, која више не жели његов режим), Ердоган је својим политичким лекцијама у Сарајеву само потврдио да се налази на челу једног бескрупулозне, освајачке и силеџијске фаланге, која све мање има упоришта и у његовој земљи. Наиме, Турска је масовним протестима прошле године показала шта мисли о њему и његовој политици.

Русија на Балкану, а посебно у Србији, као централној земљи региона, постала је главни подстрекач економског развоја овог дела Европе, што је и природно, због њених вековних веза са православним и другим хришћанским словенским народима овог поднебља.
Повлачећи се у своје двориште, окупирана својим унутрашњим проблемима, америчка администрација је у разним формалним и неформалним облицима подржала ширење руске економске моћи у овом делу света. То је својим ставом и изјавама (поводом покретања радова на траси гасовода „Јужни ток“ кроз Србију), потврдио и амерички амбасадор у Београду, Мајкл Кирби, рекавши да је овај пројекат одлична прилика за Србију и њен економски развој, као и развој целог региона.

Шта Србија може да научи од Финске

На ширем плану, повлачење економских и других интереса САД у оквире америчког континента, највише је узнемирило арапске земље богате нафтом и доларима. Према студији под радним насловом „Гас из шкриљаца и америчка национална безбедност“, која је рађена за потребе Института „Бејкер“, са Рајс Универзитета у САД, јасно је да се Америка окреће и својим енергетским ресурсима. Проблем масовне имиграције у САД из латиноамеричких земаља, расни проблеми, али, пре свега, чињеница да од Атлантика до Пацифика живи скоро педесет милиона гладних људи, довољан је разлог да се администрација у Вашингтону у будућности бави искључиво собом. Са Русијом су већ све светске интересне сфере подељене. Чак и подморски ресурси испод Анктартика.

Властодршци у Србији не виде даље од свога носа. Балкан и пре свега Србија, могу да рачунају на руску економску империју, али то вође овдашњих политичких племена не желе. Ипак, пет милијарди стварних руских инвестиција у наредних пет година, већ су у пројектима, а лажни инвеститори, као и лажна обећања лажних вођа, неће још дуго бацати прашину из арапских пустиња у очи народу. За Србију и њену извршну власт, лекције из страних улагања стижу са свих страна. Само кад би имао ко да их спроведе у дело. Један од најбољих примера је Финска, која је у време совјетизма била један од главних терена Запада у погледу обавештајне активности током такозваног хладног рата. У време руске транзиције, Финска је постала једна од најсређенијих земаља на свету. Онда је дошла глобална криза и Финска није имала никога ближег од Русије да јој помогне. Најјаче финске компаније, попут малопродајног ланца „Кеско“ и ланца робних кућа „Стокман“, данас са правом сматрају да је Русија њихова најјача карта. „Кеско“ је у неколико ланаца својих продавница у Русији, а наредних година ће само да шири посао. Са друге стране, ова фирма је смањила зараде својим радницима у Финској, али ту су руска улагања у финске компаније, па нико није без пара и посла. Фински политичар Јука Ерлунд је славећи пословање са Русима изговорио више похвала него што је икада иједан његов колега рекао на рачун западних колега.

На жалост, овакве ноторне истине српском државном руководству данас не значе много. Они су огрезли у манипулацијама, лажним пројектима, лажним инвеститорима, неизвесним плановима, сумњивим пословним комбинацијама…Њихови „пријатељи“ су озлоглашени мешетари, који владају по шеријатским законима, са којима Србије нема чак ни дипломатске односе. Неутврђен је и број економских дипломата које ова држава скупо плаћа. За њихов нерад, незнање и мизерне резултате, још нико није одговарао, а по свему судећи и неће. Такав је обичај у земљи која рачуна на „подземну дипломатију“ и приватне канале на криминалним фреквенцијама.

Лагања и улагања

Српским властодршцима је последњих година више стало до тога да се држава задужује, јер та средства у већини случајева могу неконтролисано да се троше, уместо да се привлаче страни инвеститори, посебно они са доказано чистим капиталом, који воде рачуна на шта се њихов новац троши. Због тога је Србија међу земљама које имају највеће стране дугове по глави становника, а истовремено је на дну лествице земаља у које се инвестира. Драстичан пад улагања није се само поклопио са великом светском кризом, већ и са променом размишљања властодржаца у Србији који су схватили како инвеститори добро пазе на шта се паре троше (посебно ови из Русије!). Да светска криза није једини, па чак ни највећи кривац за изостанак инвеститора у Србији, показује и податак да је у исто време дошло до повећања улагања у производне делатности са 44 одсто у 2008. на 48,4 одсто у 2011. години. Странци су, очигледно, спремни и даље да улажу у Србију, али тамо где имају реални интерес а не тамо где се Александру Вучићу и његовим „стручњацима“ учини згодно.

Чак је и накарадно деловање Агенције за страна улагања и промоцију извоза (СИЕПА) доносило неке резултате, мада се и преко ње већи део пара из буџета преливао на приватне рачуне људи на власти. Уместо да реформише рад ове Агенције и сведе га у законске оквире, министар привреде Саша Радуловић је одлучио да је потпуно угаси, па ће због тога српски буџет и девизне резерве искључиво да зависе од узимања зајмова и донација из дијаспоре. Ту је још и капитал сумњивог порекла и власништва који пристиже са рачуна предузећа регистрованих на некој од егзотичних адреса где не постоји контрола пословања.

Скоро сви знају за Мерцедес, Сименс, Фолксваген или Круп, али мало ко, укључујући и тренутне чланове Владе, зна да више од 90 одсто немачког бруто домаћег производа дају мала и средња предузећа за која овде скоро нико да није ни чуо. И поред тог искуства једне индустријски развијене државе Србија не посвећује скоро никакву пажњу овом сектору. Помоћ из буџета, наиме, могу да очекују само велике компаније спремне да министрима или високим државним чиновницима дају позамашну провизију. На то указивао и некадашњи директор Делегације немачке привреде у Србији Михаел Шмит.

У његово време, значи половином прошле године, у Србији је било регистровано око 400 фирми са немачким капиталом, које су све заједно запошљавале свега 25.000 радника. У исто време, предузећа са немачким капиталом у Румунији су запошљавале преко 200.000 људи. Проблем је био управо то што овдашња власт очекује звучна имена која не само да лепо звуче у ушима бирача, већ могу да добију и државне субвенције од више десетина милиона евра, од којих ће један део да се врати домаћим политичарима. У вези доласка великих компанија из Немачке у Србију, Шмит је својевремено рекао (управо имајући у виду наводно најављену инвестицију БОШ-а): „У томе треба бити пажљив, јер је у протеклим годинама пуно инвестиција најављивано, а нису се оствариле, а, такође, велика имена траже дискретност.“

Од свих земаља које имају довољно средстава да улажу у Србију, Немачка и Русија су нам природно највећи партнери. Обе ове државе су близу, па им се улагање у Србију итекако исплати. Проблем је највише у томе што локалне власти чине све да до тих инвестиција не дође. Прво се препречи бирократија, а по потреби се ангажује и корумпирано правосуђе које по наређењу одозго развлачи поступке које би страни инвеститор добио, али истовремено убрзава оне које исти губи. Такође, стране компаније су овде неконкурентне, јер због непоштовања овдашње обавезе подмићивања редовно губе на јавним тендерима. Корупција у коју је огрезла и актуелна власт највећи је проблем због кога нема прилива чистог новца у Србију. По званичној информацији немачке Спољнотрговинске коморе у Београду (АХК) немачка држава, као и њихова предузећа су спремни да више улажу у Србију и то првенствено за обуку радне снаге и изградњу инфраструктуре, али да инсистирају на томе да се средства троше транспарентно и ефикасно.

Коначно, из свега треба закључити да је последњи час да Србија пронађе одговор на захтев новог времена и нових околности у којима се свет налази. Она мора да пронађе нове људе и прихвати оно што јој Русија и њене савезнице у Европи нуде. Других понуда неће имати. Са разним арапским лигама, егзотичним шеицима и трагикомичним привиђањима силних милијарди долара инвестиција, Србија може само да потоне у живи песак а њени грађани у хипнотичку визију зелене оазе. Само политички слепци (а извршна власт у Србији их има на претек) не види како су чак и бивши непријатељи, попут Немачке и Русије, одавно схватили да је непријатељство заувек део прошлости, да САД више нису прва, једина и најмоћнија велесила, те да свако на свом континенту мора да чини овај свет бољим местом за живот. Повратак Америке себи, најјача је порука Србији, да се такође врати себи и својој традиционалној заштитници Русији, пред којом је нови век величанственог успона, какав није ни Петар Велики могао да досања.

(Таблоид/ Србисање)

Advertisements

Jedno mišljenje na „Никола Влаховић: Мишеви у мраку

  1. A koji je to konflikt iz koga se Amerika povlači?!
    Verovatno je po vama ovih 200.000 demonstranata u Kijevu spontano okupljanje. Nemam ja problem sa tim da se okretanje Rusiji nameće kao logičan odgovor na naše izazove u budućnosti, no ova teorija o ranjenoj mečki koja grabi svojoj rupi da mirno vida svoje rane, više je nego naivna.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s