BrM, tras, Maxim po proleterskoj diviziji

Како се крави ближи крај, „стручњаци“ покушавају да се увале на страну која мора да победи јер јој је алтернатива ропство и глад. Касно сте се сетили

brm moreplovac

Београдски буржуј

Пише: Драгослав Павков

Паралелно са дебатом овде, водим једну и на ФБ групи Николе Иванића са тамошњим синдикалцима. Да би моја позиција била што јаснија, једном од колега овог аутора написао сам опширно своје разлоге због којих сам разочаран у синдикате и зашто их сматрам штеточинама. Ти разлози су личне и принципијелне природе и,мада их знају сви који учествују у дискусији, некима  одговара да се праве блесави. Главно што ми се тамо и овде замера је лични приступ; бајаги – да бих био објективан, морао бих да се издигнем изнад личних разлога који ми замагљују перископ…
Притом, никоме од њих њихови лични разлози не сметају да се залажу за још већа сопствена „права“, „слободе“, итд… Када се ради о ЊИХОВИМ ЛИЧНИМ РАЗЛОЗИМА – онда се објективност мери другим мерним јединицама, онима које сами усвајају а свако ко не аминује – бива проглашен за тупавог, поводљивог или једноставно – добронамерну наивчину. Тако један од декларисаних необуржуја објашњава:

„.. гледе синдиката.. они су за мене потпуна новост, наслушао сам се свакавих срања које понављају ДрП и МИша Бркић.. тек под старе дане сам имао посла с њима.. ја сам остао на послу само захваљујући синидкату… мооја искустава су више него повољна, чак сам запањен стручњошћу правника и економиста из синидката који нам пружају услуге..“ Лет ви аналајз дхет:

„гледе синдиката.. они су за мене потпуна новост“ – јер се у једног учланио тек након што му се затресла фотеља из које зарађује. Док је синекурица* била безбедна и неупитна, државни службеник брм је о синдикатима имао погрешно мишљење стечено на основу „срања које понављају ДрП и МИша Бркић“, тј. синдикална проблематика, радничка права и бриге које муче оснивача Савеза пролетера су га занимала много мање него етногенеза савремених Дукљана. Тек кад је дакле ЊЕГОВО право на радно место доведено у питање, он се посветио активизму „остао на послу само захваљујући синидкату…“, угодно „запањен стручњошћу правника и економиста из синидката који нам пружају услуге..“

Значи то је рецепт за борбу против малициозних газда и политиканата на положајима, приватника и њихових плаћеника:
а) Учланити се у репрезентативан (значи – утицајан) синдикат (Чанков, онај други је удбашко-тајкунски),
б) али не као друг члан, већ као функционер, изабрано лице које закон штити од отказа.
в) Пожељно је да вам синдикална централа буде у најближем комшилуку тако да сте на извору информација, стално у друштву важних људи. Ако сте из неке јадне провниције или припиздине – није вам синдикат крив што се нисте на време доселили у престоницу.
г) Након што своју синекурчину* поново учините безбедном, прозборићете коју о правницима и економистима из синдиката који вам недавно пружише услуге, што вам неће тешко пасти будући да сте писац од заната само што вам синекура (још увек) не обезбеђује довољно времена за потпуно пуштање мозга на пашу. Али, са годинама борбе за радничка права, директно се смањује и количина обавеза из „права на радно место“ па ускоро можемо очекивати нове оде стручности челницима УГС „Независност“.

Након претходног, очигледно је да су лични разлози и те како мотивисали аутора да се позабави синдикалном проблематиком и да неконзистентност ставова које заступа има јак и сваком аналитичном читаоцу лако разумљив разлог: Решавање личних проблема на било који начин и по било коју цену. Напуштање сопствених принципа је ових дана тако уобичајено да на њега нико и не обраћа пажњу… Ипак, када неко одлучи да се паролама и социјалном демагогијом обруши на принципе, морао би да има на уму да ће изазвати реакције и интересантна питања. На пример:

Долази ли поново време да се радничка класа мерцедесима вози преко „својих изабраних делегата“, да летује посредством истих и да се дави сармом на начин да (овог пута) стручњаци једу месо а плебс (и пролетаријат) купус?
Да додатно банализујем: Какву корист људи попут мене могу очекивати из чињенице да многи попут аутора зарађују на радним местима измишљеним за тачно одређене људе? Тачно је да аутор и људи слични њему из својих зарада плаћају велики порез (из којег се финансира просвета, здравство, итд), али ОДАКЛЕ ДОЛАЗИ НОВАЦ ЗА ТЕ ЗАРАДЕ ако се зна да ни аутор ни људи попут њега не производе ништа што може да се прода, из тога оствари добит коју онда држава опорезује и враћа у буџет?

Да ли је тачно да се наша заједничка држава задужује да би људима попут аутора исплаћивала плате? Да ли је тачно да сутра дугове настале по том основу треба солидарно да отплаћују његова деца која користе све благодети његове синекуре и моја која годинама након завршене школе не могу да се запосле јер је систем дизајниран од људи са његовим менталним склопом – за њих, а никако не за људе попут мене и за моју децу?
Зашто бих ја пристајао на таква правила игре?!
Зашто се мени замера ако се против такве очигледне неправде борим, и с којим правом ме било ко сматра глупавим занесењаком и идеалистом кога „лични разлози“, драма – како их је крстио један саговорник са Фејсбука, гоне да се сукобљава са увреженим мишљењем да у Уставу и законима пише да смо сви једнаки, али се тако (наравно!) не мисли?
Ако се аутор залаже за друштвени консензус какав је данас на снази у Србији, то би требало и да каже, али да се претходно одлучи шта жели да буде; јер напросто – декларисаном буржују не приличи синдикална демагогија.
И на крају гледе комшијске краве:
Комшијска крава није митско биће већ животиња која се рађа и умире; она је данас на издисају који је поспешен затварањем довода хране. У преводу – привреду су упропастили бандити а ви стручњаци на то нисте имали нарочитих примедби, за то време ви сте се бавили успешним земљацима попут г-ђице Абрамовић, суочавањем са мојим грешкама из Слобиног вакта, подржавањем псеудоанархистичких дркаџија у покушају „Окупај касарне покојне војске“, расчивијавањем проблема које намећу људи попут Деретића, итд. Како се крави ближи крај, „стручњаци“ покушавају да се увале на страну која мора да победи јер јој је алтернатива ропство и глад. Касно сте се сетили. Нисам сигуран шта је снага која ће целу ствар преокренути у корист већине грађана Србије, али сам сигуран да то нису синекурци. Зато, почни да штекујеш брашно и зејтин; мада изгледа друкчије, није ми ни мало драго што неком мом пријатељу цркава крава. Али, постоји рецепт за наставак живота и након смрти краве: Понашати се (старо)седелачки, државотворно а не номадски синекурално.

* синекура – sine cura (лат.)  „без бриге“, служба, најчешће државна у којој се мало или ништа ради али добро зарађује уз мало одговорности за учињено или неучињено.
Платни разреди у синекурама:  синекуроња, синекурац, синекурчина,  

Advertisements

16 mišljenja na „BrM, tras, Maxim po proleterskoj diviziji

  1. Moje stavove znaš, uglavnom se slažemo po pitanju svega ovoga, ali malo je bezveze što ste ovu raspravu prebacili na potpuno lični nivo.

    P.S.
    Što se tiče devedesetih, rado bih menjao svoje godine kada sam bio protiv Slobe za tvoje godine kada si podržavao Slobu, manje me bi me danas bilo sramota. Da se razumemo, ja i danas mislim da je taj bio teška budaletina, ali bi me ipak danas billo sramota 😉

    Sviđa mi se

    • Ја нисам „подржавао Слобу“, барем не од његовог „историјског“ наступа на Газиместану. Тада је постало очигледно на који начин он планира да решава српско питање у СФРЈ: Преварама, смицалицама и надмудривањем са „државницима“ сличним себи – Кучаном, Туђманом и осталима; ако иде – заслуга је његова и његове партије, ако заглави – криви су сарадници који су глупани, незналице, лопови и кукавице.
      Али, он је заслугом и вас, овдашњих (ја сам тада живео у Словенији и нисам имао право гласа у Србији) био председник Србије, па ми је подржавајући Србе из Крајине запала и „подршка“ њему кога ви овдашњи нисте хтели или нисте умели да смените. Али, то је д(р)уга прича…
      Данас, 20. година касније чињеница је да је Србија на одбрану Крајине слупала огромне паре, због подршке РСК и РС попасли сте санкције, коначно и бомбардовање али… Да не би испало како подржавате Милошевића (фуј,комуњара!), ви, српски млади интелектуалци сте пропустили да одлучно подржите сународнике преко Дрине. А паре су свеједно (јер вас Слоба није ни питао) одлазиле и Србија је сиромашила… Људи су мобилисани и гинули, а Србија је ипак губила рат… Зашто?

      Па замисли да избије пожар у некој згради. На интервенцију стигну три ватрогасна камиона, али само један полива ватру… Пожар се шири, али командир јединице не да да се у гашење укључе сви, већ и даље један гаси а други чекају мало даље, где није јако вруће… Већ је скоро све изгорело, а последњи камион још увек арчи воду и полива пепео (да се пожар не би недајбоже проширио на комшије које злурадо трљају руке јер је кућа изгорела комшији а не њима)…
      Зар не би било боље да су сва три возила одједном „напала“ ватру па ком опанци – ком обојци?
      Зар не би било боље да је цела Србија у августу ’91. „подржала Слобу“ и кренула у деблокаду касарну у СР Хрватској, уместо што су даваоци туђе крви, туђу децу слали „у част и славу“, пола опозиције ометало мобилизацију, а генерали ЈНА обећавали мамама да ће им у року одмах вратити „децу“ да их ушушкају и успавају? Хрвати би сами ухапсили Туђмана јер (ја сам сведок) нису били спремни за рат (али су нас добро изблефирали и на томе им свака част), или бисмо их окупирали и натерали на поштене изборе, а ми би онда могли да се посветимо Слоби, развоју демократије и сличним чудесима…

      ПС: Па човек ти је лепо рекао да смо њега лично ја и Миша Бркић својим срањима онемогућавали да још давно схвати ко су и шта су србијански синдикати 🙂 Замисли да не би нас двојице (и министра демоцида наравно) где би се већ винуо раднички покрет у Срба…

      Sviđa mi se

  2. Па рекох да сте ВИ пребацили на лични ниво, а не само ти или он 🙂
    Мишљења сам да се о овоме да расправљати и са мало мање емоција.

    P.S.
    Игром случаја у августу 1991. ја јесам био у униформи, просто генерацијски био ред на мене. Колико смо ја и моји вршњаци са тадашњих 19 година могли да укапирамо шта се тада догађа питање је. У то време је у ЈНА међу официрима луд збуњеног, шта очекивати од клинаца у јединицама које су још увек национално мешовите?
    Са ове дистанце, вероватно си у праву, о томе је касније писао и Славко Лисица један од ретких тадашњих официра које ценим, али да не тролујемо сада ову синдикалну тему 🙂

    Sviđa mi se

  3. Hehehe, slabi narodi kao i slabe životinje vremenom razviše do tančina sposobnost mimikrije. Naravno to nas primorava da izokola, simbilički, jezikom pustih metafora razmenjujemo mišljenja među sobom. Nikada potpuno jasni, niti sebi a bome ni drugome tumaramo svetom „ideja“ vešto izbegavajući forme koje nas kompromituju i na kraju sve svedemo na lični sukob.
    Da, Sloba je bio najbolje u onom vremenu.
    Da, pristao je na igru kojoj nije dorastao.
    Da, za posledicu te igre imamo današnje ropstvo.
    Da, ni Kraljevina nije slavila Gavrila.

    Sviđa mi se

  4. Опа, Радуле је изгледа одлучио да ако гине онда бар да гине херојски. Директан сукоб са пицоустим Пепевеом тренутно у Србији нико не може да преживи али нека, бар се имало рашта живети.

    Ministarstvo privrede poručuje da se oštro protivi donošenju odluka van institucija i na neformalnim sastancima.

    „Iznošenje mišljenja, predloga i rasprava je svakako dobrodošlo u svim forumima i na svim nivoima pa i na ovom neformalnom sastanku. Donošenje odluka svakako ne. Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike i Ministarstvo privrede, kao institucionalni članovi Socijalno ekonomskog saveta i jedini ovlašćeni predlagači predmetnih zakona – zakona o radu, odnosno zakona o privatizaciji i stečaju, nisu bili pozvani na sastanak na kojem se izgleda odlučivalo o odustanku od propisane procedure zakona u njihovoj nadležnosti. Posebno jer je Ministarstvo rada bilo spremno da nakon završetka javne rasprave uputi tekst nacrta zakona o radu ministarstvima na mišljenje, dok se sa sindikatima koji predstavljaju legitimne interese zaposlenih, a ne privilegije interesnih grupa, intenzivno radi na prihvatljivom rešenju i nazire mogućnost dogovora do kraja tekuće nedelje“, navodi Ministarstvo privrede.

    Iz ministarstva Saše Radulovića podsećaju i da je postupak izrade Nacrta zakona o radu vodilo Ministarstvo rada, a da su reprezentativni sindikati sami odlučili da izađu iz radne grupe koja je pripremala zakon, a kasnije i bojkotovali javnu raspavu.

    http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2014&mm=01&dd=21&nav_id=802789

    Sviđa mi se

    • Саопштење на сајту министарства:

      http://www.privreda.gov.rs/newsitem.php?id=10073

      „Министарство привреде ради на томе да откочи реформе. Ми се нисмо прихватили овог посла да бисмо лако одустали. Грађани подржавају започете реформе и то даје снагу да истрајемо и победимо. Не могу интересне групе да кроје капу свим грађанима Србије. Политичари морају да науче да се не могу радити само популарне ствари и причати о реформама. Мора некад нешто и да се уради. Будућност наше деце зависи од наше одговорности.

      Sviđa mi se

      • Оно што мене на неки начин фасцинира и с чим никако не могу да се помирим, нису „интересне групе“ (јер зато и јесу „интересне“, боре се за своје партикуларне интересе), већ колико је у наше друштво укорењено погрешно схватање основних принципа демократије па чак и фамозне „србске саборности“.

        Недавно сам био позван у једну ФБ групу, заправо две које су направили исти људи… Једна треба да окупи људе заинтересоване за активности око кампање за „референдум о референдуму“ (овдашња идеја Н. Булаје) а друга би требало да буде нека врста „старешинства 🙂 “ где би се договарала начела и разрађивале акције које би расправљене до ситница биле изнете на ону прву групу ради расправе, поправки и усвајања.
        Већ на првом кораку, сукобио сам се са оснивачима јер су ми као „потпуно равноправном администратору“ неколико пута поновили да о неким стварима „нема разговора“; на моје инсистирање да се изјасне и остали – у једном тренутку само сам приметио да ми је нестала ознака групе из оног менија са леве стране Фејсбука 🙂 Борци за „непосредну демократију сад и одмах“ без мане и страха – демократију схватају тако да члана заједнице кога не могу да надгласају једноставно елиминишу и спрече се бори за своје ставове. На интернету то се постиже „бановањем“, које методе би се користиле ако би овакви људи икад добили у руке власт – замисли сам.
        Иста ствар ти је и са несрећним Законом о раду који је већ вишеструко штетан а да није ни ушао у скупштинску процедуру. Или је пак користан, ‘бем ли га… Да се он није појавио, многи од нас би живели у слатким заблудама и незнању, а многе зверке још дуго не би показале траг. Закон мора бити повучен јер Срби још нису довољно гладни а Србија није спремна за реформе целокупног система. Ако министар Радуловић буде једина жртва – није нека штета, верујем да се није много ни заносио; човек је ипак инжењер, а њих (ваљда) уче да реално посматрају ствари. Највеће жртве заправо су ови који мисле да су некога победили; кад схвате да су победили сопствену децу – шансе за поправни ће се драстично смањити. Мада, има доста и до нас; можда они и нису већина Србије, али су ипак довољно гласни да нас надгласају. Можда нисмо могли да победимо, али могли смо да будемо одлучнији у инсистирању на аргументима „друге стране“… Идемо даље.

        Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s