Tajkunski buzdovan po sindikalnim guzicama

 

SINDIKATIПише: Миша Бркић
Дакле, Србија има 24.000 синдиката, мада један од синдикалних вођа тврди да их има – 26.000. Ако се претпостави, по минималистичкој рачуници, да у сваком од тих синдиката има (само) 5 стално запослених (секретарица и четири функционера на ”сталном раду”), испада да више од 100.000 људи ради у – синдикалној индустрији. То је дупло у односу на број запослених у перспективној ИТ индустрији Србије која годишње извози (што легално, што ”на црно”) око 400 милиона евра.

Откуд сад то? Напрасно пробуђени душебрижници приметили би да је синдикални покрет – никад јачи, а радничка права – никад мања. Неки намћорасти математичар могао би готово да изведе формулу по којој број синдиката расте у обрнутој сразмери са смањењем броја радника.

По томе је Србија сигурно парадокс.

Шта ће нама толико синдиката? Да ли је српска радничка класа најзаштићенија на свету зато што на 70 радника ”дође” један синдикалац? Зашто нам се то догодило? Како је синдикална индустрија постала брзорастућа и перспективна привредна грана у Србији? Зашто се последњих неколико година основало толико синдикалних ”предузећа“? Шта је мотив њиховог оснивања, колики су њихови трошкови пословања, а колики је профит? Може ли се рећи да Србија има и синдикалне тајкуне?

Одговоре на ова питања вероватно и даље нико не би тражио да се није актуелизовала тема промена Закона о раду и најаве реформског пакета мера, о чему би требало озбиљно да разговарају послодавци, држава и синдикати као незаобилазни партнери социјалног дијалога. Сад, како је тема реформи стављена на сто и отворена, на видело је изашла још једна српска ујдурма – за само неколико година синдикати су никли, што би се рекло, као печурке после кише, а занимање ”синдикалиста” постало је међу најпопуларнијима у Србији (уз старлету и ПР менаџера). Тако је племенита (историјска и цивилизацијска) идеја синдикалног покрета као заштите права радника, у Србији банализована и изврнута руглу.

Приметно је да српски синдикални покрет после демократских промена и у време транзиције дуго трага за новим идентитетом и ”предметом рада”. Једно је било борити се за радничка права у Милошевићево време (направити од радника ”топовско месо” на неком од фронтова и обезбедити свињске полутке), а сасвим нешто друго у транзицији из социјализма у тржишну привреду. Синдикати, међутим, нису имали одговоре на већину транзиционих дилема радничке класе.

Оно што је у Милошевићево време била државна синдикална централа примирило се после 2001. године, наставило да паразитизира убирајући ренту на некретнинама и трудећи се да очува инфраструктуру и државотворни синдикални ДНК. Остале две велике синдикалне централе суревњиво ратујући око репрезентативности нису умеле да дефинишу своју улогу у промењеним околностима – масовној појави (стране и домаће) приватне својине, даљем чувању друштвене својине и нарастању државног власништва. Како синдикално деловати, односно како штитити радничка права код Лафаржа, НИС-а, Бол пекичинга, Рајфајзен банке, Импол Севала, Фијата, УС стила, али и у Галеници, Јату, РТБ Бору, Фабрици каблова, Симпу, ЗОИЛ Дунав…? По признању самих синдикалних лидера, најтеже је било испреговарати цену наднице са представницима страних компанија, али је онда све било лако – оно што је договорено као плата исплаћује се на време. По истом признању, стране компаније донеле су, осим синдикалне (преговарачке) културе и нову радну етику (од поштовања радног времена и обавезне заштитне гардеробе до забране уношења алкохола на радно место).

У многе домаће велике приватне компаније, синдикати нису ни покушали, а нису се ни трудили, да ”присмрде”. Аргумент да власници не дозвољавају синдикално организовање био је само слаб изговор за наставак угодног ленчарења синдикалних првака.

Слично је важило и за мала и средња предузећа у власништву домаћих бизнисмена и предузетника. Ретке су, на пример, фирме где је синдикат успео да испреговара надницу.

Крепки социјалистички дух српских синдиката помогао им је да сачувају своје позиције барем у три средине – предузећима у реструктурирању где још постоји друштвена својина, држави која је послодавац у управи и јавним предузећима и друштвеним делатностима. У суштини – синдикати су опстали свуда где су се накачили на ”државне јасле” и од тога створили уносан лични или ускогрупни бизнис. Било је то плодно тле за настанак транзиционог паразита на друштвеном ткиву Србије, а српска радничка класа добила је новог и неочекиваног – експлоататора.

Новопечени синдикални функционери брзо су се уталили са директорима предузећа у реструктурирању, била је то чврста менаџерско-синдикалистичка спрега, пара за плате било је у изобиљу и одмах су исплаћиване ”кеш франко длан”. Ако су којим случајем касниле, брзо би биле исплаћене чим су радници залегли у Немањиној пред Владом Србије а Борису Тадићу почеле да се тресу гаће. Држава је зајмила по свету и давала плате онима који су и даље певали ”радио не радио, свира ти радио”.

Сличан принцип ”персоналне уније” директора-начелника и синдикалних повереника успостављен је у јавним предузећима, државној управи и друштвеним делатностима. А ”велики” синдикални лидери (на нивоу државе) добијали су посебне синекуре. На пример, један је добио место члана Управног одбора Галенике са припадајућом апанажом и није се уопште трудио да заштити фабрику од крађе невиђених размера због које је бивши директор сада у притвору. Или, други који је добио место члана Председништва а био је ”борац” за радничка права у фабрици док је била државна; чим је фабрику узео Фијат он више није хтео да ради за приватног газду па се преселио на ”стални синдикални рад” у Београд. Или, трећи који упорно гомила функције (у синдикату и ”четвртој грани власти”).

Такав модел брзо се прочуо и раширио по Србији, па је све више предузимљивих хохштаплера оснивало синдикалне фирме уз изговор да ”штите права несрећних и угњетених радника, такозваних транзиционих губитника”. Можете ли, док читате овај текст, да се сетите да ли вас је ваш синдикат одбранио од некога или нечега у последњих десет година? Да ли су спасили иједно радно место и сачували неко радничко право? Тако се створила синдикална каста од стотинак хиљада продаваца магле. И кад је неко у држави кренуо да растера ту маглу, почели су – крици и јауци о угрожености српске радничке класе.

Несумњиво, и држава је често прљаво играла. Само кратко на почетку демократских промена постојала је политичка свест о важности социјалног дијалога и улоге синдиката у транзицији. После тога, синдикати су препуштени ”улици” и отуда је понекад тешко разумети да ли Београд блокирају радници или хулигани.

После 2004. године држава је, да би умањила преговарачку моћ три највеће синдикалне централе у Социјално економском савету, не ретко и под окриљем закона, била ”бабица” фантомским синдикалним организацијама које је подизала, плаћала и хранила као праве паразите. Сад кад хоће да се ослободи те пошасти, то јој се враћа на најгори начин, што је доказ да се и државна непочинства на крају кажњавају.

И после десет година погрешних потеза, држава је решила да реформише катастрофално запуштену област радних односа. То, између осталог, значи уређење и синдикалног терена – начин и услови организовања и утврђивање репрезентативности.

Само наивни могу да верују да је позив неких синдикалних централа на генерални штрајк – брига и одбрана интереса радничке класе у сукобу са идејом усвајања новог Закона о раду.

Ствар је, на жалост српске радничке класе, много прозаичнија. Свих 24.000 синдиката са стотинак хиљада запослених ”на сталном раду” има жарку жељу да преживи реформе и настави да се бави уносним бизнисом паразитизирања на грбачи радничке класе и пореских обвезника.
Пешчаник.нет, 13.01.2014.

Advertisements

Jedno mišljenje na „Tajkunski buzdovan po sindikalnim guzicama

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s