Срећко Хорват: 80 милијуна евра подстицаја од државе за најбогатијег Балканца

Кустурица када каже да је Милошевић био „мали банкар“ а не Хитлер, није свјестан колико је заправо у праву… неолиберална реторика и екстремни национализам неријетко иду руком под руку

ни екстремни ни питоми националисти никако да схвате да им национализам није донио властиту државу, него баш супротно… Транзиције  у неку идеалну „либералну демокрацију“никад није ни било

Држава је, дакле, потребна када треба помоћи приватном сектору, али је ваља демонтирати на свим разинама када треба да служи порезним обвезницима.

Вучићевој администрацији је савјетник нитко други него Dominique Strauss-Kahn! бивши директор Међународног монетарног фонда. И онда се чудите да Телеком и Дунав осигурање иду у приватизацију

волио бих видјети како би највећи промотори неолиберализма на овим нашим просторима уопће опстали на тржишту када би оно заиста било „слободно“.

Image

Сватко тко живи у Србији препознат ће данашњу Србију у једном београдском графиту који се, да би ствар била смијешнија, налази ни мање ни више него у Балканској улици и каже: „Демократију немамо, узмите нешто са роштиља“. Овдје заиста све можеш узети са роштиља, али земља иде у смјеру да ћете ускоро моћи одабрати све, само нећете моћи одабрати посао, бесплатно образовање или здравствено осигурање. Уопће не изненађује реторика некадашњих националиста који сада промовирају неолибералне мјере због којих је читава Еуропа у кризи. Па сјетите се да је и Милошевић прије него што је постао националист био банкар у New Yorku. Чак ни Кустурица када каже да је Милошевић био „мали банкар“ а не Хитлер, није свјестан колико је заправо у праву. Није ствар у томе да су неолиберална реторика и екстремни национализам у некој супротности. Управо обрнуто, они неријетко иду руком под руку. Као што се у Хрватској референдум и рехабилитација усташтва подудара с либерализацијом тржишта рада, тако и у Србији „Равна гора“ и рехабилитација Дражиних четника иде заједно с измјенама новог Закона о раду. Проблем је управо у томе да ни екстремни ни питоми националисти никако да схвате да им национализам није донио властиту државу, него баш супротно.

Транзиције никад није ни било, па чак и они који су двадесет година били уроњени у догматски дријемеж тог Фукуyаминог влажног сна о доспијећу на „крај повијести“, у неку идеалну „либералну демокрацију“, сада увиђају да не идемо никуда, да смо заправо у некој врсти вјечне транзиције. Из транзиције ћемо изаћи тек онда када више не буде ничег што се може приватизирати. Пазите, па Вучићевој администрацији је савјетник нитко други него Dominique Strauss-Kahn! Не само човјек којег знају највише због сексуалног скандала, већ и бивши директор Међународног монетарног фонда. И онда се чудите да Телеком и Дунав осигурање иду у приватизацију или да долази до дерегулације тржишта рада и потпуне прекаризације радништва. Не могу а не споменути још један графит који изнова у само пар ријечи сажима оно о чему бисмо сатима могли разглабати. Знате онај графит који је нетко надописао поред стандардне националистичке мантре „Србија Србима“. Напросто је поред дописао „Обала слоноваче – слоновима“. То је најточнија формула „постидеолошког раја“. Када тражите гроб Драже Михаиловића, као што је то био случај 2009. године, онда једнако тако на Равној гори можете тражити и слонове. Идеја о неком изворном српству, па и било којој другој изворној нацији која ће нам самим својим постојањем донијети благостање једнако је идиотска као вјеровати да Обала слоноваче припада слоновима. Капиталу је свеједно ради ли се о Србима или слоновима.

 

Да ли вас изненађује подршка Брисела бившим балканским ратницима и ратним хушкачима? „Што Еуропа жели“ од Србије?

 

Можда је право питање заправо што Србија жели од Еуропе и што очекује од Еуропе, данашње Еуропе, Еуропе кризе, а не просперитета и сигурности. Прошле је године у Србији сваки дан посао изгубило око 600 људи. Зар ће се уласком у ЕУ ситуација побољшати? Довољно је да погледате у сусједство, најновију чланицу, и бројке о незапослености међу младима. Хрватска је, одмах иза Грчке и Шпањолске, на трећем мјесту с преко 50% незапослених младих. А што Еуропа жели од Србије? Исто као и од свих других пост-транзицијских земаља, резање јавног сектора, укидање посљедњих остатака „социјалне државе“, нове приватизације. Али то жели и српски естаблишмент и било би погрешно мислити како је само Еуропа крива. Еуропа је неријетко изговор да учине оно што би и сами ионако учинили.

 

А што та Европа жели од себе? После трауме економског краха, изгледа да је основно опредељење неолибералног капитализма остало исто?

 

Мислим да је, ма колико то звучало као провокација, највећи проблем да неолиберализма уопће нити немамо. То, наравно, не значи да се залажем за неолиберализам, али волио бих видјети како би највећи промотори неолиберализма на овим нашим просторима уопће опстали на тржишту када би оно заиста било „слободно“. И у Хрватској и у Србији највећи монополисти опстају на тржишту захваљујући „невидљивој руци“ државе. Ивица Тодорић, један од најбогатијих људи Балкана, који је присутан у свим државама бивше Југославије па и у Србији, у посљедње четири године добио је око 80 милијуна еура потицаја од хрватске државе! Држава је, дакле, потребна када треба помоћи приватном сектору, али је ваља демонтирати на свим разинама када треба да служи порезним обвезницима. Другим ријечима, држава даје потицаје за развој приватног сектора, а истовремено укида посљедње остатке јавних сервиса, од социјалног осигурања до мировина. То је тренд у читавој Еуропи и с том Еуропом Србија ускоро почиње преговоре.

 

Како се Хрватска осећа као чланица уније? Шта се променило?

 

У случају Хрватске можемо преобрнути онај графит и рећи „Демократију имамо, немамо јела роштиља“. Наравно, кад кажем да имамо „демократију“ мислим на овај апсурд демокрације који је омогућила тренутна влада зато јер је мијењала закон о референдуму све како бисмо ушли у ЕУ. Сада се управо измјена тог закона, чињеница да више није потребно да 50% гласачког тијела изађе на референдум да би он био ваљан, вратила као бумеранг. Како сада изгледа, референдумско лудило је толико завладало да ћемо ускоро гласати и о јелима с роштиља. Проблем је, наравно, да је економска ситуација толико лоша да јела с роштиља више неће бити. Што ме подсјећа на један стари виц из доба Совјетског савеза. На неком митингу у творници, чиновник Партије држи предавање радницима о њиховој свјетлој будућности па каже: „Слушајте, другови, након што овај петољетни план буде завршен, свака ће обитељ имати стан. Након идуће петољетке, сваки ће радник имати ауто! И након још једне петољетке, свака ће обитељ имати свој авион!“ Нетко из публике тада упита: „Али што ће нам побогу авион?“, а партијски чиновник одговори: „Зар не видите другови? Рецимо да нестане кромпира у вашем граду. Нема проблема! Узмете авион и одлетите у Москву по кромпире!“ Тако је некако у Хрватској, скоро свака обитељ има свој стан и свој ауто, али живимо у дужничкој економији гдје можда нема несташице кромпира, али се чак и кромпири купују на кредит.

 

Како оцењујете ефект грађанских протеста, покрета Occupy и сличних?

 

Сувише је лако одбацити све те покрете и рећи како се све морало промијенити да би све остало исто. Наравно, и Occupy покрет и Арапско прољеће, па и протести у Словенији или Хрватској, показују да је након почетног ентузијазма изнова дошло до стабилизације старих номенклатура, било да се ради о армији која је сада замијенила Муслиманско братство у Египту или „социјал-демократима“ који су замијенили ХДЗ. Но ти су покрети били важни и још увијек јесу важни и све од ’68. није постојао такав глобални отпор који је неријетко надилазио све границе и властитим дјеловањем показивао да мото Свјетског социјалног форума, „Другачији свијет је могућ!“, још увијек не спада у ропотарницу повијести. Узмите дивне моменте на тргу Тахрир када су коптски кршћани и муслимани молили заједно или праксу директне демокрације у Zuccoti parku. Alain Badiou није у праву када у једном недавном тексту за Radical Philosophy изјављује да ови покрети нису донијели ништа ново, да су све то само „комунистичке инваријанте“. Али је у праву када каже да они свједоче о „нашој сувременој импотенцији“. Симптоматично је да Badiou у читавом том тексту критизира Costasa Douzinasa као „великог оптимиста“, али ниједном не спомиње Syrizu као онај трачак наде да ће љевица коначно изаћи из ћорсокака импотенције.

„Харизматични хрватски филозоф“, како га је описао амерички редитељ Оливер Стоун, Срећко Хорват један је од оснивача Субверсиве фестивала и међународне конференције која је протеклих шест година у Загребу окупљала светска имена савремене теорије и такозване прогресивне левице, од Негрија, Харта, Иглтона, Спивак, до грчке политичке алтернативе попут Алексиса Ципраса, лидера коалиције Сириза.

 

Промоција књиге Срећка Хорвата „Што Еуропа жели?“ је у среду 15. јануара од 19 сати у Галерији АРТГЕТ Културног центра Београда.

 

Peščanik.net

Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s