Небојша Катић ПОНАВЉАЊЕ ГРАДИВА – САМО ЗА ДРПА И ОСТАЛЕ ЉУБИТЕЉЕ ДЕМОЦИДНОГ МИНИСТРА

Кључно питање које себи морамо поставити је – имамо ли капацитет да од објекта историје, а то смо сада несумњиво, постанемо њен субјект?

Квалитетна администрација је прва, можда и кључна брана од политичке демагогије и волунтаризма. У пракси, она је снажнија и од тзв. демократске контроле. Јапан је и овде најбоља илустрација модела.

на супротној страни, на страни слабе државе само су пустош и ентропија. Звучаће парадоксално, али управо је снажна држава потребна и демократијама, јер оне увек кокетирају са демагогијом, са краткорочним интересима и са моћним лобијима.

У успешним државама у развоју најквалитетнији интелектуални кадар је запослен управо у државној администрацији. 

Јавна предузећа би морала остати у државном власништву, морала би се професионализовати и морала би се користити као инструмент развоја.

глобализација  је нека врста сигурносног вентила – пацификује друштво и пружа шансу да се лични живот поправи без социјалне побуне, исељавањем.

Опасна је илузија да се Србија може снажно ослонити на Русију и да је то алтернатива. Русија је прокоцкала империју. Остала је усамљена и у борби за голи опстанак.

Image

– Ово је извод из дугог разговара-интервјуа који је са мном водила професорка др Радмила Накарада. Интервју је направљен септембра 2013. Крај године ми се учино као добар тренутак да неке делове тог интервјуа поставим на блог, наравно уз дозволу др Накараде. (Н. Катић)

Наша држава као да пропада, тоне. Зашто?

— Драма Србије је пре свега узрокована њеном неспособношћу да управља собом. Србија собом не управља првенствено зато што то не уме, а у другом кораку и зато што јој то и са стране неспорно отежавају. Упркос иностраном моћном фактору, кривица за пропадање Србије иде пре свега на рабош некомпетентне и лење елите, која је показала мали интелектуални, а огроман удворички и нарцисоидни потенцијал.

Управо зато што је неспособна и некреативна, таква елита има снажан инстинкт самоодржања. Штити се затварањем дебате, посезањем за лаким одговорима, клановском атомизацијом, провинцијализовањем јавног простора, умиљавањем иностраним спонзорима, на једној, или примитивним, површним национализмом, на другој страни.

Србија никада није била миљеница историје и то је ван сваке сумње. У тезама о неправдама историје више је него зрно истине. Међутим, иста или слична објашњења свака нација може наћи и тиме правдати своје неуспехе. То је инфантилни прилаз стварности – Србија мора сазрети и стати пред огледало. Њој су потребни одговори и промена, а не јадиковке и изговори који оправдавају статус кво.

Док ово не спознамо, док не признамо сопствену одговорност за стање у коме смо и док се са тим не суочимо, не можемо направити ни корак даље. Увек ће нам бити крив неко други, увек ћемо поразе романтизовати и гурати у митску сферу, не учећи из њих ништа. То је доживљај стварности којом доминира усуд, слично као у грчкој митологији.

Кључно питање које себи морамо поставити је да ли смо ми субјект или објект историје. Прецизније – имамо ли капацитет да од објекта историје, а то смо сада несумњиво, постанемо њен субјект?

Које су основне (економске) препреке трансформације српске државе од слабе (неуспешне) у функционалну?

— Трансформација се не може обавити без темељне анализе узрока кризе. Када је о економији реч, у центру трансформације би морало бити дефинисање места и улоге државе у економском систему.

Мој приступ држави је конзервативан и можда најближи немачком разумевању државе, поготово онаквом какво је заступао контроверзни Карл Шмит. У том концепту држава је увек јака, стоји изнад друштва и у стању је да у зависности од ситуације неутралише, контролише или хармонизује појединачне, групне, корпоративистичке интересе, као и да своје грађане заштити од „других“. Ово подразумева да увек постоји државни интерес, који надилази интересе група и њихове краткорочне циљеве.

Квалитетна администрација је прва, можда и кључна брана од политичке демагогије и волунтаризма. У пракси, она је снажнија и од тзв. демократске контроле. Јапан је и овде најбоља илустрација модела.

Свестан сам да је у оваквом схватању државе превише метафизичког идеализма, да се на овим премисама лако склизне у ауторитаризам, али на супротној страни, на страни слабе државе само су пустош и ентропија. Звучаће парадоксално, али управо је снажна држава потребна и демократијама, јер оне увек кокетирају са демагогијом, са краткорочним интересима и са моћним лобијима.

У успешним државама у развоју најквалитетнији интелектуални кадар је запослен управо у државној администрацији. Ход ка дну се не може зауставити без окупљања кадрова на меритократском, а не на партијском принципу.

Као корак у том смеру, имало би смисла направити и елитну школу за државну администрацију по моделу француске ЕНА, на пример. Однекуд се мора кренути.

Спољне препреке развоју и прогресу су мање него раније. Глобализација је довела до лаког трансфера технологија, интернет и минијатуризација у технологијама су драстично смањили трошкове технолошког сустизања и довели до тога да су и технологија и информације под руком, и доступније него икада раније.

Унутрашње препреке су много веће и, када сам говорио о стању елите, јасно је да управо ту видим велики зид. У овом тренутку се не види ко би могао бити агенс промене у Србији. Бојим се да промене могу бити инициране само катарзичном економском кризом, гором и драматичнијом од ове у којој је Србија данас, после које би могао уследити друштвени консензус. Криза је више него извесна, али је спорно да ли она може бити и катарзична.

Поставља се и питање да ли је катарза могућа у систему без идеологије, без икаквог система вредности, без идеја које промовишу неки од облика идеализма. Управо тај отклон од идеализма, дневно и упорно изругивање идеализму у било ком облику, страшан је фактор социјалне апатије и демобилизације.

Дубоко сам разочаран пасивношћу Цркве, њеним недопустивим кокетирањем са влашћу, њеним самозадовољством и друштвеном пасивношћу. Црква има огроман простор за деловање и нико је не омета у томе. Велики број грађана има потребу да чује речи благости, љубави и смисла, али на тој страни су мук или, у најбољем случају, рутина.

Исто бих рекао и за Академију и академике. Њих као да не дотиче оно што се око њих збива. Да ли је заиста све на продају и да ли интегритет има тако ниску цену?

Ако би каквим чудом и дошло до катарзе и преокрета, постоји проблем који је сада готово нерешив. Најопаснији, далеко најопаснији од свих лоших трендова у Србији је демографски. На једном крају имамо веома низак наталитет, а на другом емиграцију. Број становника у Србији се сваке године смањује за око 30 до 40 хиљада људи. Оно што претекне одлази у иностранство и трајно се исељава. Такав одлив квалитетне радне снаге и фертилног капитала Србија не може ни издржати нити амортизовати. У томе је клица коначне пропасти.

Невероватна је опуштеност којом на овај највећи дугорочни проблем гледа домаћа јавност, која је при томе и сретна што је емиграција тако велика јер шаље новац у Србију.

Направићу малу дигресију. Емануел Тод, француски демограф и социолог до чијег мишљења држим, прорекао је пропаст СССР знатно пре него се он и догодио. Његова анализа није базирала на критици социјалистичке привредне структуре, недостатка привредног динамизма или високих трошкова наоружавања. Тод је највећу слабост руског друштва видео у његовом демографском пропадању. Русија више не може повратити статус велесиле јер има мали број становника.

Историја и будућност припадају фертилним народима – они побеђују, и онда када су у другим доменима слабији. Коначно, има ли јасније демографске поруке од косовске?

Шта су реалне перспективе за српску државу? Да ли оне наговештавају настанак неког новог облика државе који није постојао?

— Најреалнија, иако најнепријатнија перспектива Србије је да настави да тавори као до сада и да иде путем Румуније или Бугарске, на пример. У том сценарију Србија ће имати модерно европско законодавсто, али неће постати модерна европска држава. Чланство у ЕУ би омогућило лакши проток људи и роба, али не много више од тога. Промене су споре, формалне и козметичке. Одлив радне снаге би се наставио, имплозија становништва би била још израженија, Србија би наставила да живи великим делом од помоћи емиграције. Све суштинске слабости друштва би остале непромењене или би бољитци долазили тако споро да из перспективе кратког људског живота не би значили пуно.

Могућа је и промена по моделу Мађарске, али се бојим да је мало вероватна. Последњих двадесет година су довеле до исцрпљивања и летаргије. Они који би морали бити агенс промене живе превише добро да би имали потребу да било шта мењају. Превише је квалитетних људи напустило Србију и никада се неће вратити.

Надам се да грешим. Некада до промена долази чудом, управо онда када се све чини изгубљеним, и у томе је мистерија историје. У сваком случају, не бих волео да се драма Србије разрешава на улици. То никоме добро донело не би.

Што се наговештаја о настанку неког новог облика државе тиче, они су одавно ту. То би се грубо могло назвати држава без државе, држава као провизоријум, или држава као холограм.

Бауман каже да је данас судбина човечанства у питању, да се приближавамо ивици провалије, да је будућност непредвидива, велика непознаница. Уколико је то тачно, како уопште можемо о судбини властите државе/друштва смислено да размишљамо?

— Државе се разликују управо по том односу према будућности. Моћне државе анализирају изазове будућности и покушавају да сузе простор непредвидивог. Оне друге, без моћи али и без визије, пасивно чекају да се будућност догоди.

Понекад изгледа да, упркос развоју знања, слепило доминира и да се јасне опасности глобално игноришу. Бојим се да је то ипак само привид и да центри моћи планирају будућност са пуном свешћу о глобалним опасностима. Када су информације и квалитетне анализе у питању, остатак света страховито, деценијама заостаје за најмоћнијим државама, њиховим аналитичким центрима и службама. Ове државе увелико обликују будућност по сопственој мери, док се остали батргају покушавајући да реше проблеме садашњости или прошлости, попут Србије.

Нажалост, то обликовање будућности не почива на идејама хуманизма и универзализма, већ, како је то увек бивало у историји, на егоизму класа и група, на веровању да се до сигурности стиже преко леђа других или кроз сукоб са њима. Реторика се можда променила, али су базни принципи остали исти. И природом и друштвом влада принцип слепе силе.

Када говоримо о судбини властите државе, управо ове чињенице би морале да доведу до унутрашње мобилизације, до синергијског напора како би се одмакли од провалије. Питање није да ли се може успети или не јер на то питање само будућност може дати одговор. Питање је да ли дајемо све од себе да успемо, да ли мобилишемо сав интелектуални потенцијал који имамо, или сами добровољно скачемо у провалију, или допуштамо да без отпора у њу будемо гурнути.

Србија нема институције које би се систематски и темељно бавиле стратешким анализама и изазовима будућности. Уз то, поткупљивост интелектуалне елите и њена незаинтересованост за будућност државе је данас достигла размере какве никада није имала у модерној историји. Комбинација ове две појаве дубоко обесхрабрује.

Да ли је Србија изгубила, или губи, све претпоставке аутономије, тј. “структуралне капацитете за аутономијом”? Каква творевина, тип друштва на тим премисама настаје? Како би ви дефинисали карактер српске државе?

Србија је данас колонија, и то се тешко да сакрити. Готово да су сви најважнији атрибути колоније ту. Сви кључни економски ресурси се дају или продају странцима, и то се проглашава врхунцем мудрости и фантастичном економском стратегијом. Не морате бити марксиста, па закључити да, ако не управљате економијом, тада се и основна подлога ваше државности губи.

Сада имамо и нови феномен, а то је да се странцима поверавају државни послови и да се странци позивају да креирају домаћу економску политику и тиме мање или више директно управљају државом. Фасцинира овако добровољно препуштање суверенитета. Србија је у том смислу авангардна.

Политику Србије усмеравају и одређују странци, отворено, без скривања. Они испостављају политичке захтеве, а одскора они инсистирају и на менталном реинжењерингу нације. Позив домаћих политичара да се Срби мењају само је ехо захтева који долазе са стране.

При томе, није спорно да се нација мора стално преиспитивати и „поправљати“ ако жели да опстане. Ова врста адаптације нам у прошлости није ишла од руке. Спорно је што тражена преправка није у интересу Србије и њених грађана, већ у интересу прихватања стереотипа који се намећу о Србима. Дакле, признајте да сте ружни, прљави и зли, како би ретроспективно оправдали све оно што смо вам радили, не последњих двадесет, већ последњих сто година. Србија тако мора прихватити улогу жртвеног јарца европске политике. Ово не значи да је Србија увек била недужна жртва, како себе често воли да види, али Србија свакако није највеће европско зло, како се данас сугерише.

Како је српска држава у практично колонијалном положају, логично је да у њој ниче и цвета компрадорска елита. Она обухвата све поре друштва и том корозивном процесу као да нема краја.

Простор за побуну је веома мали. Свако ко не пристаје на овакво стање склонији је да напусти Србију, него да се жртвује у борби неизвесног исхода и са мало савезника. Ту се такође види и велики скривени ефекат глобализације – она је нека врста сигурносног вентила – пацификује друштво и пружа шансу да се лични живот поправи без социјалне побуне, исељавањем. Тиме се и може објаснити процес пропадања Источне Европе, који пролази готово без побуне.

До данас су се све странке већ окушале на власти, а српска политика се није битно мењала, без обзира да ли ју је водила лева или десна, национална или мондијална опција. Ефекти су погубни и Србија је ван сумње неуспела држава, а у искренијем исказу можда и антидржава.

У којој мери је карактер (предаторски?) националне политичке елите од одсудног значаја за такав исход, а у којој мери смо надиграни последицама неолибералне глобализације и интересима најмоћнијих? Другим речима, да ли је постојао маневарски простор за развој који није искоришћен због карактера елите, њене коруптивности?

— Иако не потцењујем њену моћ, мислим да је глобализација само делимично одредила позицију Србије. Без обзира на моћ глобализације, нису све државе у стању у коме је Србија данас. Узроци нашег посртања су двојаки и везани су за историју и геополитички простор.

Зашто је елита таква каква јесте, лоша и корумпирана? Могући одговор је понудио Константин Леонтјев још у XИX веку. Он мисли да је велики проблем већине источноевропских народа што су остали без аристократије и сталежа. Ако се иде линијом такве аргументације, онда је Србија падом под турску власт изгубила аристократију и изгубила подлогу за касније стварање сталежа. А на томе је почивала друштвена организација, дисциплина и здрава генеза нације. Аристократија је била носилац самосвести, самопоштовања, части, и она је темељ на коме су настајале успешне државе.

Србија је у 19. веку била вођена снажним националним идејама. То је помогло и процесу ослобађања и ширења Србије, али то није било довољна за изградњу чврсте друштвене структуре. Непрекидни ратови и сталне политичке промене, као и промене државног оквира, онемогућиле су и то закаснело стварање здраве националне елите и корпоративистичке друштвене структуре. Данашње стање српске елите је крај једног хаотичног и релативно кратког процеса.

Судбину државе не одређују кратки периоди националног заноса нити је одређују величанствене ратне победе. Судбину државе одређују они дуги, нехеројски и монотони периоди мира, у којима се држава гради, уређује и сазерева.

Други, још тежи проблем је што се српски духовни простор и његов геополитички простор не поклапају. Србија је на периферији два света – Источног и Западног римског царства. Та подела је, све сам сигурнији, тако драматично, готово метафизички дубока, да је ни процес евроинтеграција не може избрисати.

За западну Европу је интеграција истока нужно геостратешко зло. Исток ће у том смислу остати „другост“ достојна презрења. Ни процеси на истоку Европе, то треба јасно и искрено рећи, не помажу да се перцепција промени. Запитајмо се шта је то што у вредносном и идејном смислу Источна Европа нуди? Чиме то исток Европе данас може да импонује?

Српски духовни простор је одређен словенством и православљем. Словенство одавно није никакав интегративни фактор, док је православље систематски убијано и споља и изнутра. Ако је Русија могла бити центар источног света, једне логичне целине, та могућност је нестала распадом СССР и уласком Румуније и Бугарске у ЕУ и НАТО. Грчка је, наравно, ушла много раније.

Србија је тако остала без стратешких опција. Опасна је илузија да се Србија може снажно ослонити на Русију и да је то алтернатива. Русија је прокоцкала империју. Остала је усамљена и у борби за голи опстанак. За Србију она је и предалеко, а свака географска веза је прекинута. НАТО је свуда, и око Србије и око Русије. Коначно, слаба и без излаза на море, Србија би за Русију била више главобоља него важан савезник.

Узгред, Србија никада и није била истински проруски оријентисана иако се таквом на западу перципира. Све док та неутемељена перцепција опстаје, Србија ће бити третирана као непријатељ, као „ударна игла Русије на Балкану“. С друге стране, Русија боље познаје Србију и свесна је да Србија никада неће бити њен поуздани савезник. Ова руска резерва према Србији датира још из XИX века, а догађаји од 1948. године па све до 1992. су то још једном потврдили. Све ово може објаснити анемичну политику Русије према Србији.

Све ово наводим како бих указао да су геостратешке алтернативе драстично сужене. Европска оријентација је зато логичан исход иако је далеко од идеалног. Овај мој проевропски став не подразумева и европску оријентацију по сваку цену.

У преговорима са ЕУ се могу и морају правити компромиси, али држава мора имати јасне црвене линије које неће прелазити. У име европске будућности се не може пристајати на потпуну економску, културну и социјалну деструкцију.

Неутралност би могла бити привлачна, али то Запад неће толерисати управо због проруске перцепције Србије. Неутралност се толерише само оним државама које су чврсто историјом, вером и бићем део западног света.

Под којим претпоставкама Србија може да поврати део свог развојног потенцијала и политичке аутономије или смо ми неповратно склизнули у зависност и не-развој?

— Не верујем у економски опоравак без промене социјалне и економске матрице, као и без широког друштвеног консензуса. Ако нема уједињујућих, мобилизаторских друштвених идеја, ако систем вредности остаје какав јесте, Србија ће остати поражена земља, поражена на свим фронтовима.

Ако се жели преокрет, мора се покушати спасити оно што се спасити може, и ту је неопходан конзервативни приступ. Темељи друштва би морали почивати на породици и школи, као и на немилосрдном успостављању чврсте друштвене дисциплине. Овде мислим на слепо поштовање закона и на нулту толеранцију у његовом спровођењу. Све институције државе би морале слати исту поруку – рад, учење, солидарност, дисциплина, скромност, одрицање и спремност на жртву.

Држава би морала створити оквир за обнову традиционалних вредности и у том процесу би јавни простор морао бити, понављам, без милости очишћен од деструктивног дејства таблоида, фарми, великог брата и примитивизма који се промовише. Овај процес се мора делом обављати кроз арбитрирање државе, кроз забране и репресију. Делом се и пореска политика може користити као добар инструмент контроле јавног простора. Подсећам да је Југославија имала инструмент који смо звали „порез на шунд“. Лоша литература, музика, новине на пример, подлегале су посебном порезу на промет који је шунд чинио скупим.

Када је економија у питању, држава се мора вратити у економски центар и мора активно усмеравати економску политику. Јавна предузећа би морала остати у државном власништву, морала би се професионализовати и морала би се користити као инструмент развоја.

Банкарски систем би морао почивати на домаћим банкама, а Народна банка би морала престати да штити иностране интересе. Предугачак је списак онога што се не ради, а што би се морало урадити.

Да ли верујем да је препород на поменутим претпоставкама могућ? У овом тренутку свакако не, али будућност уме да изненади, и не увек и нужно непријатно.

Извор: Блог Небојше Катића

Advertisements

33 mišljenja na „Небојша Катић ПОНАВЉАЊЕ ГРАДИВА – САМО ЗА ДРПА И ОСТАЛЕ ЉУБИТЕЉЕ ДЕМОЦИДНОГ МИНИСТРА

  1. analitika po Cvijanoviću: “ nije li danas ogromna većina ovdašnih političkih Jugoslovena na strani evropskih integracija; zar nije gotovo svaki politički Srbin danas protivnik približavanja Briselu, uveren da put obnove srpske države vodi preko Rusije?“

    Sviđa mi se

  2. „У успешним државама у развоју најквалитетнији интелектуални кадар је запослен управо у државној администрацији. “

    Е, то је Србија; благо нама децама… Не може ВАМ нико ништа, јачи СТЕ од судбине…

    Sviđa mi se

    • iz susednog tekista: „Једини смисао ове ружне приче о повлашћеном статусу радника/ца у јавном сектору јесте да се против њих мобилишу и окрену сви они који су у датом тренутку без посла или раде у приватном сектору: „млади“ против „старих“, жене против мушкараца итд, како би се створили услови за усвајање датих „реформи“, које отварају могућност приватизације ових сектора и кресање државних издатака како би се тај новац усмерио на плаћање страних дугова.“
      al si naseo .. tipično proleterska solidarnošć

      Sviđa mi se

      • Чекај брме, треба наћи меру. Да ли се слажеш да је огромна диспропорција између запослених у јавном и приватном сектору? Још горе је у правима. Да ли је уопште у овој земљи Закон о раду, ма који да је, једнак за све? Мислим да није. Док се у државном сектору он поштује до последњег слова, или бар када се прекрши нема шансе да оштећени не добије на суду, у приватном је на делу робовласнички систем пар екселанс где се не поштују ни боловања, ни год. одмори, а о сатима рада који се не плаћају да не говорим. Е сад, питаш се какве везе имају запослени у јавном сектору са државом која затвара очи на флагрантна кршења радничких права? Одговор је никакве осим што ови из приватног сектора и они који су незапослени ВАС таргетирају као оне које заболи дупе за остале док је ВАМА добро (ово ВАС и ВАМА само зато што си и ти у јавном сектору, не значи да директно спадаш у ту групу) и као оне који сваки режим обдржавају док се у њих не дира. Није тајна да су државни службеници најактивнији бирачи поред пензионера, треба се упитати зашто.

        У једном се слажем са тобом. Док се ми свађамо ови ће поред приватног сада мало да зајебавају и оне у јавном сектору и то ће се, ај се кладимо, преломити највише на онима који су и најниже у ланцу исхране. Не верујем да ће за силне секретаре и њихове секретарице било шта да се битно промени, али за шалтерце, обичне службенике и осталу боранију вероватно хоће ако ово прође.

        Sviđa mi se

      • „Док се у државном сектору он поштује до последњег слова, или бар када се прекрши нема шансе да оштећени не добије на суду, у приватном је на делу робовласнички систем“
        i? srpsko rešenje – uvesti robovlasnički sistem i u državnu upravu…ova rešenja su toliko očigledno loša da ijh samo srpski inat ili bezgranična glupost mogu pdržavati.. privatnici su i do sada bili raspojasani a sads se to legalizuje, partiokrate su i do sada bili privilegovani, sada će biti još više.. sada će se državna uprava očistiti od poslednjeg nepartijskog čoveka..

        Sviđa mi se

      • Искрено, нисам се нешто ни бавио овим Законом осим неких пар ствари које сам прочитао и има добрих ствари, али генерално узевши, колико видех, за раднике ту добра нема, јер нема институција које ће то спроводити. И до сада, по важећем Закону, постоје одређена права радника која нико жив не ферма тако да мислим да се ту ништа неће променити. Чим сам прочитао да ће се послодавцу омогућити лакше отпуштање (ово је, наравно, покривено и лакшим запошљавањем (сиц!) ) нема потребе да даље читам. Верујем да ће тај део искористити САМО приватници, а да се тамо где треба да дође до промена, опет наравно, ништа неће мењати. Дакле, мој претходни пост је био не анализа Закона, већ објашњење како људи гледају на државне службенике, на жалост тако је.

        Sviđa mi se

      • ova rešenja su toliko očigledno loša da ijh samo srpski inat ili bezgranična glupost mogu pdržavati

        Ево ја пристајем да ми на надгробну плочу уклешу:

        „Овде почива безгранично глуп човек“

        само да овај закон прође (уз понеку измену, али да основни дух остане исти . Ја бих ту ако може мало дискриминисао, па бих боље осигурао запослене у здравству и нпр. образовању али бих додатно пооштрио када је у питању државна управа)

        Деки, много се спинује и лаже око садржаја самог закона, прочитај га.
        На пример ово је лаж:

        http://www.standard.rs/ljubisa-vicanovic-novi-zakon-o-radu-ili-biznismen-koji-trazi-plen.html

        Радник који оде на боловање услед повреде на раду или професионалног обољења има би право на 100% накнаде.

        Члан 115. мења се и гласи:
        „Члан 115.
        Запослени има право на накнаду зараде за време одсуствовања са рада због привремене спречености за рад до 30 дана, и то:
        1) најмање у висини 65% основне зараде за месец у коме запослени остварује право на накнаду зараде увећане за минули рад, ако је спреченост за рад проузрокована болешћу или повредом ван рада, ако законом није друкчије одређено;
        2) у висини 100% основне зараде за месец у коме запослени остварује право на накнаду зараде увећане за минули рад, ако је спреченост за рад проузрокована повредом на раду или професионалном болешћу, ако законом није друкчије одређено.
        Накнада зараде из става 1. овог члана не може бити нижа од минималне зараде утврђене у складу са овим законом.“

        Шта тачно значи лакше отпуштање радника? Да ли мислиш да је нормално да послодавац исплаћује отпремнину за цео радни стаж када отпусти радника?
        Знаш до чега то доводи? До тога да се приватнику не исплати да запосли некога са више од 35 година и ако му по знању и искуству више одговара него неко млађи или да га запосли на црно. А није тачно да се отпремнине потпуно укидају, као што негде пише.


        Члан 158. мења се и гласи:
        „Члан 158.
        Послодавац је дужан да пре отказа уговора о раду, у смислу члана 179. став 4. тач. 1) и 3) овог закона, запосленом исплати отпремнину у висини утврђеној општим актом или уговором о раду, с тим што отпремнина не може да се исплати за исти период за који је исплаћена код истог или другог послодавца.
        Отпремнина из става 1. овог члана не може бити нижа од збира трећине основне зараде запосленог за сваку навршену годину рада у радном односу код послодавца код кога остварује право на отпремнину.
        За утврђивање висине отпремнине рачуна се и време проведено у радном односу код послодавца претходника из члана 147. овог закона, као и код повезаних лица са послодавцем у складу са законом.“

        И тако даље…

        Оно у чему је Дејан у праву и што обесмишљава и овај и сваки други закон је питање његовог спровођења у условима корумпиране партократске државе. Али то је већ нека друга тема.

        Sviđa mi se

      • Вала ВраБче добро да си зацвркутао, већ сам се забринуо да сам стварно безгранично глуп; како нас је само овде већ двојица, биће да је неко други безгранично безобразан у жељи да одбрани своје „партикуларне“ интересе. Уопште немам илузија да се закон доноси под притиском центара моћи, али нападати га безвезним „аргументима“ попут ових које си поменуо, само ојачава ставове оних који на његовом доношењу инсистирају. Да не говорим о громогласном игнорисању изјаве Саше Радуловића о „24 000 синдиката у Србији“, што практично значи да међу милион запослених постоји најмање 50 000 људи које послодавац не може да отпусти ни под каквим околностима!? Као ни о чињеници да се синдикати финансирају од стране државе или послодавца уместо од чланарине оних за чија права се „боре“. Али, о том – по том.

        Sviđa mi se

      • а шта теби говори изјава о 24 000 синидката , узгред гнусна лаж?
        постоје само два каква таква синдиката и сијасет за једнократну употребу… а шта теби говори прећутани део закона да ће по новом један радник моћи да буде члан више синидиката?
        толико је провидно обесмишљаваењ улоге синидката, али само теби није

        Sviđa mi se

      • „Oduvek me je interesovalo zašto pametni ljudi govore neistine, kad, siguran sam, znaju da to nije istina. Pobogu, kako pametan i obavešten čovek može da izmisli 24.000 sindikata i 120.000 zaposlenih u sindikatima? Kako je moguće da iole pismen čovek ne razlikuje osnovne oblike bilo kojeg organizovanja i one složenije, u ovom slučaju granske sindikate i sindikalne centrale. Ne mogu da verujem da Miša Brkić ne zna da nikada, ama baš nikada u zemlji Srbiji u Socijalno-ekonomskom savetu nisu „sedela“ tri sindikata. Ne mogu da zamislim da je Miša Brkić napisao rečenicu: “Svih 24.000 sindikata sa stotinjak hiljada zaposlenih ‘na stalnom radu’ ima žarku želju da preživi reforme i nastavi da se bavi unosnim biznisom parazitiranja na grbači radničke klase i poreskih obveznika.““http://pescanik.net/2014/01/ode-misa-brkic-u-ministre/

        Miša Brkić i DrP u ministre

        Sviđa mi se

      • Ма све, све, али што нас је тај Бркић цинкарио властима да извозимо на црно, то не могу да му опростим 🙂
        (зезам се, ми, мислим на моју фирму, углавном радимо за домаће тржиште а ово што нам се врло изгледно смеши са иностранством све ће бити на бело)

        Sviđa mi se

      • „…што нас је тај Бркић цинкарио властима да извозимо на црно, “
        Не брини, прозваћу га на првој седници владе… А ти брме само чачкај мечку, сигуран сам да ти се неће допасти одговор који ћу написати чим обришем патос са неким паметњаковићима на једном другом месту.

        Sviđa mi se

      • Коментар са једног либертаријанског сајта: „Zbog svega navedenog treba očekivati da će mnogi da napadaju Radulovića, počev od samih članova vlade. On je ipak prvi istinski srpski reformista nakon pada komunizma. On nije menjao svoje bazične vrednosne principe i ideje u proteklom periodu u zavisnosti od političkih potreba i interesa. On, na kraju krajeva, i nije političar. On nije bio Arkanov telohranitelj koji je u jednom momentu shvatio da se „patriotizam ne sipa u traktor“. On nije išao kod mama Mire da bi ga pohvalila čika Slobi da mu da neku lepu funkciju u stranci. On nije 1990. grmio u Novom Pazaru da će neki sa turskim barjakom u ruci ostati i bez barjaka i bez ruke da bi potom otkrio Ameriku. On, verovali ili ne, nije čak bio recenzent ili makar autor uvodnog dela u nekoj Šešeljevoj knjizi da bi ga potom u biblioteci klepila po glavi Veberova „Protestantska etika“. Dakle, reč je o čoveku jasnih principa, jasnih ideja i odlučnih namera.“

        Sviđa mi se

      • „na 70 radnika ”dođe” jedan sindikalac?“ .. što manje radnika (više otpuštenih) još više sindikalista po radniku

        Sviđa mi se

    • Рецимо мој омиљени ПИО фонд, који броји преко 3500 запослених. Да се одмах разумемо, ПИО фонд у ствари није фонд у правом смислу те речи, пошто се овде пензије исплаћују из буџета, дакле влада пребаци одређене паре за то. Може ли неко да ми објасни, зашто је потребно толико људи да опслужује најобичнији проточни бојлер?

      http://www.alo.rs/vesti/aktuelno/rasipnici/18218

      Sva zapošljavanja u Fondu se vrše bez javnog konkursa, a plan je da u toj instituciji narednih meseci još 24 službenika dobije stalan posao, nakon čega će broj stalno i privremeno zaposlenih dostići rekordan broj od 3.641 službenika, saznaje „Alo!“.

      Podaci koje smo uz dva meseca čekanja konačno dobili od službe za odnose sa javnošću PIO fonda, pokazuju da je samo za otpremnine za 410 službenika iz budžeta Srbije 2010. godine isplaćeno 303.542.174 dinara. Tada su „subvencionisani“ otkazi u toj instituciji podeljeni u skladu sa Zakonom o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u republičkoj administraciji. Predhodno je Vlada Srbije decembra 2009. godine utvrdila pravilo da u PIO fondu može da radi maksimalno 3.133 službenika, a onda je u četiri navrata taj limit povećan na 3.318 stalno zaposlenih službenika. Međutim, na ovu brojku dolazi još oko 300 radnika koje Fond angažuje na određeno vreme, odnosno kroz različite forme ugovora.

      Sviđa mi se

      • „Sva zapošljavanja u Fondu se vrše bez javnog konkursa…“ kao i svugde u državnom sektoru. Ono što meni nije jasno, zbog čega se od mene očekuje da budem solidaran sa nekim ko je „zaposlen bez javnog konkursa“, kome posle donošenja novog zakona preti mogućnost da podeli moju sudbinu sa kojom se nosim već šesnaest punih godina. Naime, to što sam sa propašću RSK izgubio svaku mogućnost da u sopstvenoj državi radim išta drugo osim torbarenja po buvljacima ili mešanja tuđeg maltera ne znači da sam se pomirio s tim da moju sudbinu podele i moja deca; kako sam kao što je poznato izrazito prgav i nekooperativan – velike su šanse da će i oni poneti sličan teret… Dakle, jedina šansa da se bilo ko od njih zaposli i napravi karijeru u Srbiji – to je obaveza privrednih subjekata i institucija kojima je osnivač država da za SVA RADNA MESTA RASPISUJU JAVNE KONKURSE. Ovo što su napravili prošle godine (obavezni konkursi za direktore JP) je jeftini marketing jer – koga zanima ko je direktor EPS? On je jedan i što se mene lično tiče – njega može da postavi i Patrijarh, boli me ona stvar; ali mene jako zanima ko su i sa kojim referencama u radni odnos primqeni majstori koji dolaze da mi poprave struju. Da li će mi otkloniti kvar ili će mi zapaliti kuću koju sam jedva sagradio… Ili, ima li moj sin (ako završi elektrotehničku školu) ikakve šanse da se zaposli u EPS-u, ili će ga neki „kadar“ za čijom kletom sudbinom brm lije suze solidarnosti odjebati sa „argumentom“ da prednopst imaju deca radnika EPS-a. Jednostavnije ne može, a ko se pravi blesav više nije smešan nego opasan; jer upravo on radi ono što zamera suprotnoj strani – okreće ugrožene jedne protiv drugih.

        Sviđa mi se

      • Ама Дрпе, зашто би се запошљавао код државе, или бар зашто то мора да буде једина опција?

        Sviđa mi se

      • Nisam ni rekao da mora da se zaposli kod države, ali valjda ima pravo na svoju šansu!? Tačnije – zbog čega bi zaposlenja „kod države“ po obavezno bila predmet kombinacija da ne kažem nepotizma i korupcije? Je li to neko našu državu predao grupi privatnika a da nisam obavešten?

        Sviđa mi se

      • Je li to neko našu državu predao grupi privatnika a da nisam obavešten?

        Не разумем питање?
        Ако мислиш на ове „велике“ приватнике, ја на те нисам мислио. Пре сам циљао на тзв. микро односно мала предузећа. Није сваки рад за газду ропски нити је сваки газда робовласник. А можда једног дана и сам или са неким ортаком покрене тако нешто, па буде сам себи газда и запосли још неколико добрих и поузданих радника. На то сам циљао.
        А наравно да би свако морао да има подједнаке шансе за добијање тог фамозног „државног посла“. Проблем је само што се скоро сви Срби надају искључиво томе, а бојим се да то нит је добро за њих, нити за Србију у целини.

        Sviđa mi se

      • „зашто је потребно толико људи да опслужује најобичнији проточни бојлер?“
        odlično pitanje i to su prave teme, koje vlada ovom zavadi pa vladaj demagogijom zataškava.. tamo sigurno nije zaposleno 3500 stučnjaka već bar 3000 partiokrata .. Fond PIO ustvari nikako ne bi trebao da bude protoočni bojler već insititucija u kojoj bi trebalo da budu zaposleni najveći finasnijski stručnjaci nacije, jer raspolažu sa ogrpomnim novcem KOJI BI TREBALO PAMETNIM ULAGANJMA DA OBRĆU..i da na kraju svake godine polažu račune o oplodnji kapitala.. objasni mi koji će finasnijski stručnjak da radi za manje od 60 000? .. a ko će da donije šut kartu prvi, posle donošenja Zakona o radu i ostanka fonda u stanju „protočnog bojlera“? Partiokrate??
        uoistalom taj fond nije bio bojler čak ni u doba Tita, već je pametno ulagao pare u hotele, skijališta, odmarališta..koje pojela privatizaciona maca

        Sviđa mi se

  3. обојица сте дали аргзументе управо против вашег миљеника. Хвала вам што сте ми уштедели труд. Управо се о ТОМЕ ради да је државна управа прегломазна и пренеефиксана. А зашто, сами сте одговорили – зато што се запошљава без конкурса по партијској линији. Међутим по сили „технологија“ у тим управама мора да буде и понеко који зна посао, а његов једини мотив може да буде добра плата… ових других је премало а од првих је сваки сувишан …како ову заврзламу решава мимистар? Тако што једини мотив нормалном човеку – пристојуну плату – да се запосли у државној управи укида … ефекти његоовог велеумља и ПрПоВе демагоије су већ евидентни – лекари нас масовно напуштају. па ДрПе ако ти је мотив да , да комшији цркне крава, твоја породица потпуно остане нпр. без здравствене заштите – нека те лече партиократе ..
    све што је темељено на лажи не ваља – србијанска државНА управа и јавни сектор (болнице, школе) су НАЈМАЊЕ ПЛАЋЕНи У ЕВРОПИ УКЉУЧУЈУЋИ И „РЕГИОН“ и обимом (бројем запосленимх међу најмањим у Европи. .. уопсталом све су лепо обајснили другови и другарице издајице из Пешчаника али ви то изгледа не читате из принципа…
    а управо је суштина да се галамом на привилегије Јавног сектора уводи потпуна обесправљеност запослених код „приватника“… уместо да се решава пшроблем тј. да сами себе обезвласте што је апсурдно очекивати..ја не бринем да ће патртиократама длака с главе фалити …
    још једном честитке ДрПу на наседање стварно глупој пропаганди

    Sviđa mi se

    • србијанска државНА управа и јавни сектор (болнице, школе) су НАЈМАЊЕ ПЛАЋЕНи У ЕВРОПИ УКЉУЧУЈУЋИ И “РЕГИОН”

      Србија и има међу најнижим БДП у Европи па и у региону те је стога и логично да плате у државном и јавном сектору буду у складу са тим. Питање је шта урадити по том питању и како га повећати. Ја мислим да је ово један од корака у том смеру.

      Тако што једини мотив нормалном човеку – пристојуну плату – да се запосли у државној управи укида …

      Тачно. Међутим…
      Како то ове измене закона укидају? Можеш ли ми навести и један члан који ограничава висину зараде у јавном сектору? Дакле, питам за конкретан члан закона а не неке друге уредбе које влада доноси (нпр. вероватно ћемо се сложити да је она уредба о неселктивном смањењу свих плата у јавном сектору тешка глупост).

      а управо је суштина да се галамом на привилегије Јавног сектора уводи потпуна обесправљеност запослених код “приватника”…

      Хајде молим те објасни ми ту моју потпуну обесправљеност, отвори ми очи, спаси ме од моје глупости. Елем ја радим за приватника (без икаквих знакова навода) и врло пажљиво сам прочитао закон. Ја ту наводну потпуну обесправљеност у овом закону не видим. Неке ствари се јесу промениле, углавном су боље дефинисани неки односи, у неким случајевима то иде на руку послодавцима а у неким радницима. То важи и за приватни и за државни сектор.

      опсталом све су лепо обајснили другови и другарице издајице из Пешчаника али ви то изгледа не читате из принципа…

      Грешиш, пажљиво сам пратио и пратим ту полемику. Ништа оно нису објаснили већ су се налупетали идеолошких глупости. Но с обзиром да је са друге стране Бркић који је исто тако склон лупетању (неких других) идеолошких глупости, сматрам то борбом Годзиле против другог Годзиле. При томе, слагао бих ако бих рекао да ме не забавља.

      Што се тиче синдиката, стварно не знам колико их има нити ме то занима. Но знам да 90% моји пријатеља који су запослени у државном или јавном сектору за њих има само једну реч – МАФИЈА.

      Sviđa mi se

      • Напомена: у одговору на другу цитирану реченицу, оно „ТАЧНО“ се односи на то да је мотив за добар мотив за рад висока плата, а не на изнесену тврдњу да овај закон укида могућност високе плате.

        Sviđa mi se

      • „Можеш ли ми навести и један члан који ограничава висину зараде у јавном сектору? “
        ЈА НЕ ГОВОРИМ О ОВОМ ЗАКОН ИЗОЛОВАНОМ ОД ОСТАЛИХ МЕРА НЕГО О СВИМ МЕРАМА.. ДОНЕЛИ СУ ОДЛУКУ О ОПОРЕЗИВАЊУ ПЛАТА ВЕЋИХ ОД 60 ОО0 ШТО ИСКЉУЧИВО ПОГАЂА СТРУЧЊАКЕ, јер ће партиократе приходе да расподеле на дневнице,, стимулације шта већ …што ионако већ чине.. још су повећали порезе и намете малим привредницима – смртницима.. .
        у ком случају је нешто боље дефинисано да иде у прилог радницима? поготово у приватном сектору? ми имамо већ ситуацију потпуне обесправљености радника, а они уводе закон којим се постојеће легализује.. а све прикривају спином о отпремнинама.. па баш по новом закону – отпремнине ће углавном остати исте јавном сектору, и опет ће бити оштећенији радници код прибватника.. узгред синдикати се слажу да су решења о отпремнинама бесмислена (да један послодавац плаћа године проведене код другог) али то не значи да се раднику не треба дати отпремннина.. па ти радници нису изгубили посао својом заслугом, већ државним мером – приватизацијом..не може држава сада да пере еруке од своје одговорности…
        жи као најважније никаквим мађијама ни скретањима са битних ртема не можеш шрикрити да је све подређено новој приватизацијии – а то знали продају јавних ртесурса – водовода и сл. јер друго више не постоји… укратко ради се о злочинцима -.- које вас двојица подржавате из мени несхварљивих разлога

        Sviđa mi se

  4. „у ком случају је нешто боље дефинисано да иде у прилог радницима? поготово у приватном сектору?“

    На пример члан 35.

    стари члан:

    Član 35
    Poslodavac je dužan da zaposlenom dostavi fotokopiju prijave na obavezno socijalno osiguranje najkasnije u roku od 15 dana od dana stupanja zaposlenog na rad.

    нови члан:

    Члан 35. мења се и гласи:
    „Члан 35.
    Ако запослени, односно друго радно ангажовано лице ступи на рад пре подношења пријаве на обавезно социјално осигурање, послодавац је дужан да уговор о раду, односно други уговор у складу са овим законом или њихову копију држи у седишту или другој пословној просторији послодавца или на другом месту, у зависности од тога где запослени или радно ангажовано лице ради.“

    Дакле, нема онога: „А па он је јуче дошао“ а човек ту већ ради годину дана. Даље, инспектори ће имати право да легитимишу радника па неће моћи да се пријави један радник који ради у првој смени а у другој неки други непријављени.

    Такође, моћи ће само једном да се пријави на неодређено у истој фирми без обзира на промену радног места (раније је ти промене само назив радног места па јово на наново то је могло да траје 10 година). Додуше, могућност рада на неодређено је продужен са 12 на 24 месеца (члан 37), али је по мени прилично сувисло објашњење које даје предлагач:

    Члан 37. Предлаже се продужење рока за заснивање радног односа на одређено време са 12 месеци на 24 месеца, и то за заснивање радног односа чије је трајање унапред утврђено објективним разлозима који су оправдани роком или извршењем одређеног посла или наступањем одређеног догађаја, за време трајања тих потреба. У овом случају послодавац може закључити један или више уговора о раду, на основу којих се радни однос са истим запосленим заснива за период који са прекидима или без прекида не може бити дужи од 24 месеца.
    Изузетно, уговор о раду на одређено време може трајати дуже од 24 месеца и то: ако је то потребно због замене привремено одсутног запосленог, до његовог повратка; за рад на пројекту чије је време унапред одређено, најдуже до завршетка пројекта и са страним држављанином, на основу дозволе за рад у складу са законом, најдуже до истека рока на који је издата дозвола.
    Уговор о раду може се закључити на најдуже 36 месесци без навођења објективних разлога и то: са запосленим старијим од 52 године; са лицем које је пре закључења уговора о раду најмање 12 месеци непрекидно имало статус незапосленог у складу са законом и за рад на пословима код новооснованог послодавца, при чему се новооснованим послодавцем сматра послодавац чији упис у регистар није старији од пет година.
    Овим изменама би се запосленима пружила могућност за закључивање уговора на одређено времена до 24 месеца, а под одређеним условима најдуже три године, што би у многоме побољшало ситуацију на пољу тржишта рада, а тиме се подстакло запошљавање. Посебно је значајна одредба која омогућава запошљавање на одређено време на период до 36 месеци лица која спадају у категорију теже запошљивих. Такође је значајна и одредба којом се омогућава новооснованим послодавцима да запошљавају на одређено време до 36 месеци, док пословање не достигне одређени ниво када тај исти послодавац буде могао да запошљава лица на неодређено време, са једне стране, а запосленима се омогућава да имају извесност статуса запослених на један дужи период који им омогућава планирање евентуалних задуживања код банака и др.
    Наведене измене Закона о раду предложене су из разлога што се у досадашњој пракси радни однос заснивао на годину дана, а по истеку тог рока прекидао и замењуивао уговором ван радног односа (уговор о привременим и повременим пословима), што је неповољније за запосленог, јер за време рада по уговору ван радног односа не остварује сва права која би по основу уговора о раду остваривао. Процена је да би се послодавци опредељивали за заснивање радног односа на одређено време, а не прибегавали другим видовима радног ангажовања која су неповољнија за запослене или, још екстремније, раду на црно. Такође се прописују и случајеви закључивања уговора о раду на одређено време за рад на пројектима, као и случајеви запошљавања странаца који имају временски ограничене дозволе боравка и рада, а што је све до сада стварало одређене проблеме у пракси.
    Овим чланом се врши усклађивање са Директивом Савета 99/70/ЕЗ којом се послодавац обавезује на максимално укупно трајање узастопних уговора о раду на одређено време са истим запоселним. Такође, наводе се и објективни разлози којима се оправдава обнављање таквих уговора.

    Sviđa mi se

  5. ми имамо већ ситуацију потпуне обесправљености радника,

    Још увек ми ниси објаснио у чему се састоји та „потпуна бесправљеност“. Наиме, и самим овлашним читањем закона види се да се одређена права радника штите. Ти можеш да кажеш да је то мало, да није довољно итд. али не може се говорити о „потпуној обесправљености“, сем што то звучи можда добро као парола. Ако си приметио ја се у овој нашој малој дискусији трудим да нађем упориште за своје аргументе у неким цитатима из самог закона или у образложењу истог (на крају документа који је предат на јавну расправу), није фер да ми одговараш паролама.

    Sviđa mi se

    • у пракси, законом су врло заштићени, али у Србији се не спроводе закони и устав, неки ни у целини и целости попут закона о лустрацији ..а то већ има везе са државном управом

      Sviđa mi se

  6. „и као најважније никаквим мађијама ни скретањима са битних ртема не можеш шрикрити да је све подређено новој приватизацијии – а то знали продају јавних ртесурса – водовода и сл. јер друго више не постоји… “

    Ако до тога дође (на пример продаје водовода) обећавам да ћу бити са тобом раме уз раме на демонстрацијама. Нисам од оних који мисле да све у држави мора бити приватизовано, напротив. Ја ипак мислим да до тоха неће доћи.

    Sviđa mi se

  7. Е да и ово:
    ЈА НЕ ГОВОРИМ О ОВОМ ЗАКОН ИЗОЛОВАНОМ ОД ОСТАЛИХ МЕРА НЕГО О СВИМ МЕРАМА.. ДОНЕЛИ СУ ОДЛУКУ О ОПОРЕЗИВАЊУ ПЛАТА ВЕЋИХ ОД 60 ОО0 ШТО ИСКЉУЧИВО ПОГАЂА СТРУЧЊАКЕ,

    Ја сам мислио да разговарамо о закону. Ако се сећаш, сложисмо се својевремено да је ова мера тешка глупост.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s