Драган Томић : Српски пијемонтизам

У самом центру Српске ауто-деструкције, лежи пијемонтизам.

majica_na_kolena

Пијемонтизам јесте специфично схватање света, које схватање нације ставља у центар света и даје јој метафизичко место у универзуму. Она у једној равни постоји као реална али она постоји и у другој као метафизичка те тако та нација јесте нека врста катализатора између та два света. Нека врста капије, артефакта који има могућност да комуницира на мулти димензионалном нивоу. Преведено на нормалан језик, та нација јесте Божија нација и Божији изабраник, те је стога посебна и има мисију која се одвија како у материјалном, пролазном свету тако и у безвременом, духовном свету. Тада, сврха те нације, сама њена суштина, јесте та мисија која је постављена од вишег ентитета, од онога над. Од Бога самога. Са тако дефинисаним схватањем и местом у поретку, сама нација постаје метафизичка и супер природна. Све што се догађа тој нацији, није њено дело, већ је воља више силе. Ако јој иде добро, то је зато што је Бог воли, ако јој иде лоше, то је зато што је Бог кажњава. Дакле у питању је чист парадокс, са једне стране схватање нације која живи у милости Бога, чини да је та нација апсолутно пасивна док са друге стране,када испуњава мисију, та нација је хипер активна. У оба случаја она је екстремна, што је нормално када се постоји и одговора Богу самоме а са Богом нема можда, него само или јеси или ниси. И то не важи у некој специфичној ситуацији, то је принцип који важи увек, јер постоји на безвременом плану, јер је то знак Божијег избора те нације.

Историјски гледано, пра-задатак Срба јесте обнова Србије, то јест обнова државе. Не изградња нове државе, већ обнова старе, старе која је схваћена као жеља Бога самог. Ово значи да, како је почела борба за ослобођење у 19 веку, основни циљ Србије јесте био повратак у 14 век и обнова Душановог Царства. У овој идеји, обнова државности јесте добар циљ, међутим обнова Царства је под знаком питања док је повратак у 14 век апсолутно негативна идеја. Ово уводи нови обрт, у коме је будућност виђена као обнова прошлости и то чини да Србија уместо да гледа напред, она гледа у назад док иде напред, то јест, она је ретроградна у свом кретању.

Почетна српска елита, са својим скромним интелектуалним капацитетима није била у могућности да овај проблем реши. Оно што је било потребно, тада, на самом почетку, јесте једна озбиљна расправа о томе како треба да изгледа Србија. Уместо тога, на идеју о обнови Србије као Душановог Царства, се све више накалемљивао контекст панславизма и идеје која ће се уобличити у идеју Југославије. Ту долази до новог обрта, где један ретроградни концепт се меша са прогресивни и начин на који је он спојен, јесте тај да само обновљена Србија као Душаново Царство може бити гарант за успешно спровођење тог другог над концепта, идеје панславизма и стварања Југославије. То јест, само Србија, виђена као пијемонт слободе и правде, то јест као обновљено царство, може ослободити остале. Може бити пример који треба следити. То јест бити вођа осталим народима у њиховој борби за слободу.

Једном када је овакво становиште усвојено, почиње изградња Српског пијемонта и са њим успон онога што се данас зове национализам. Међутим, то није национализам, јер током целог 19 и 20 ог века, ни једна власт у Србији није учинила ништа што би користило нацији и националном интересу, али је зато учинила све што је у интересу а националном то јест над интересу. Да је радила у националном интересу, Југославија никада не би била створена нити би проблеми који су довели до пропасти Србије у 20 ом веку постојали. Постојали би други проблеми али ови не.

Оно што се данас сматра национализмом и што се увек сматрало национализмом није ништа друго до титрање сопственој сујети. Просеравање једном речју.

Елита Српске државе, састављена од малограђанске фукаре, врло брзо учи да наплаћује добро национална осећања, где добитке које остварује обичан неписмен сељак, задржава за себе а њему додељују клипчину. Цео 19 век, она ратује и шири територију али квалитет живота на тој територији перманентно је све гори и гори. Она не гради институције, не гради инфраструктуру, већ бескрајно арчи то што има, Српског сељака. Она нема намеру да га образује, да му омогући бољи живот на земљи, јер га презире и опијена војничким победама у њој егоизам вртоглаво расте. Малигни нарцизам који Српска елита ствара,полако али сигурно метастазира у друштву, те тако јављају се кафански промотери национланог осећања, те је биртија заправо пра зачетница телевизије одакле режимски тровачи баљезгају до бесвести о томе како су Срби супер сјајни. Ова зла енергија успева да мотивише обичног сељака и он је заиста вољан да се жртвује за државу и не мари за празан џеп, стомак и шталу.

Слика коју малограђанска елитна фукара приказује становништву јесте нарцисоидна представа коју она има сама о себи и народу којим влада и тај лажни идентитет, препун фантазије и маште јесте слика која се усваја као оригинал,све више и више потискујући реалност која је грозна.

Како не ствара нове вредности, малограђанска фукара константно рециклира оно што има а то је епика. Она прави инфлацију историје и чини да она постане безвредна. Уместо да историја буде у музејима, у библиотеци, у универзитету она је у дневним новинама, за скупштинском говорницом и у слободној продаји, као било који артикл. На овај начин она чини да вредност постане анти вредност и своди је ниво шунда и кича. Док тако бифла ту причу, јаз између реалности и фикције је све већи и већи и као резултат тога јавља се прво политичка а потом социјална нестабилност. Уместо да равномерно развија Србију, малограђанска фукара крка све у Београд како би исти персонификовао њену нарцисоидну представу у себи самој. Села остају пуста, људи се селе у градове који нагло расту, развијају се неплански и представљају расаднике несреће.

Ту су “политичка убиства” иза којих се по правилу крије нека корупција, нека “шемица” или чисто лична освета а не политика, јер нема политике и нема мишљења али има симулације политике и мишљења. Онда ту је систематско рушење институција и “фасадизација” истих од којих су примери убистава поглавара нај очитији примери (Кнез Михаило, убијен у Кошутњаку 29 Маја 1868 од стране браће Радовановића, који су се светили за робију свог брата Љубомирa  са помагачима Лазаром Марићем, бившим предсадником окружног суда у Београду и Станојем Рогићем, трговцем из Београда, потом иде “Велики Народни Одисај” 1889 године и долазак Народне Радикалне Странке Николе Пашића, која је извршила колосалну репресију над политичким противником Српском Напредном Странком и на крају све то је крунисано Мајским превратом у ноћи 28 на 29 Маја 1903). Наспрам ових гнусних закулисних игара, подметачина и бљувотина са елеметима митско-ритуално-мистичног стоје дела српског сељака који није жалио живота ни здравља, верујући да се бори за Србију.

Малограђанска елита је проћердала народну снагу,вољу,срећу и сам живот, као пијани коцкар аматер коме је смрт оца оставила у наследство сасвим пристојан иметак са којим је овај могао да живи сасвим пристојан живот у партији са професионалцима хладним ко шприцер и премазаним 100 пута. Она је као гориво за тај светионик, у пећ ставила све своје вредности и спалила их. Високо је горео тај пламен и обасјао је све око себе. Од њега ми смо ослепели а оне које смо пробудили били су непријатељи.

Све што је остало, нама тако слепима јесте пепео и гареж.

Клипчина, браееее

Advertisements

2 mišljenja na „Драган Томић : Српски пијемонтизам

  1. članak je dobar, ali se tu mesa komparacija elite iz 19. veka i sadasnje. To nije tako jednostavno. Tadasnja elita jeste imala svoje nedostatke i mane, imala je i sustinskix razlika u koncepciji nacionalne politike. Medjutim, ne mozes poistovetiti elitu koja je donela Memorandum i onu koja je umela da zapaža pravce delovanja i definiše cilj. Srbiji danas nedostaju i Pašić, i Skerlić, i Novaković… kao i Svetozar Marković. Danas, za razliku od onog vremena, nemamo vizionare koji bi sxvatali probleme.
    Ono što je možda ključno, elita u to vreme, a danas još manje, nije socijalno-ekonomsko postavila ispred nacionalno-političkog. Desilo se da smo strukturno imali nedovršeno društvo, nedovršenu ekonomiju, pa su stoga svi ustavno-pravni koncepti koji su realno bili na evropskom nivou tog vremena, samo bili lepa fasada. Najgore od svega je što je Srbija u jugoslovensku agendu ušla zatečena i nepripremljena za strukturno definisanje jugoslovenskog pitanja, ono je sxvatano teritorijalno i obuxvatno. Ne možemo danas prebacivati nedostatke elite na ondašnju. Ondašnja je imala uspex, a današnja je očigledno daleko nesposobnija i izgubljena u vremenu i prostoru. Onda to nije bio slučaj. Uostalom, ne bix da aboliram našu, ali malograđanštine si imao svuda, pa čak i kod Britanaca čija je elita bila najuspešnija jer je bila nosilac najveće Imperije koja je ikada postojala.
    Pre bix rekao da su elite u Jugoslaviji jednostavno bile nesvesne činjenice da su u zajednici koja je zaxtevala nadnacionalno i tu odgovornost nose i srpska, ali i xrvatska elita jer nisu uspele da se nacionalno „ižive“. Međusobne suprotnosti su ix odvele u ksenofobiju i pojačani nacionalizam.

    Sviđa mi se

    • „u zajednici koja je zaxtevala nadnacionalno “ пре бих рекао надпарцијално – тј. баш национално у изворном смислу

      Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s