Андреа Јовановић ANTIRADULOWITCHING

 Поред чистачица у основним школама и чувара у фабрици лекова, он основног кривца види у „оном делу радничке класе“ који прима плату од државе – државна управу, јавна и државна предузећа, називајући их све заједно „рентијерима“.

 

Они су лењи, нерадни, неспособни и корумпирани паразити,Бркић отворено говори и о „професорима, наставницима и лекарима“.

какав вредносни систем стоји иза уверења да је омогућавање приступа већини становништва овим основним услугама једна непродуктивна и паразитска ствар?

Као и сами велики реформатори о којима говори (првенствено министар привреде Радуловић), ни сам Бркић не осећа потребу да нам објасни како ће тачно појединачни чланови ових нових или измењених закона утицати на привредни раст, вишу запосленост и побољшање животног стандарда.

За друштво као целину, продуктивност представља могућност да што већи број људи задовољи основне потребе, а не да мањина профитира.

Image

У тексту који је недавно написао за Пешчаник, Миша Бркић покушава да нас упозори на још једну потенцијалну катастрофу која би могла да се догоди у политичком животу Србије. Он нам указује како нове „реформске“ снаге покушавају да напокон изведу Србију на пут истинске модернизације и како се поново, као и оне пре њих (мисли се на владу Зорана Ђинђића), налазе пред опасношћу да буду заустављене од стране мрачних сила „рестаурације“. Као темељни истраживачки новинар, Бркић је урадио свој домаћи задатак и у тексту нам објашњава ко све заправо спада у овај мрачни табор. Поред чистачица у основним школама и чувара у фабрици лекова, он основног кривца види у „оном делу радничке класе“ који прима плату од државе – државна управу, јавна и државна предузећа, називајући их све заједно „рентијерима“.

Као и сами велики реформатори о којима говори (првенствено министар привреде Радуловић), ни сам Бркић не осећа потребу да нам објасни како ће тачно појединачни чланови ових нових или измењених закона утицати на привредни раст, вишу запосленост и побољшање животног стандарда. Уместо тога, он се обрушава на све који стоје на путу овом наводном бољитку, а које ће, по претпоставци, нове законске мере (праведно) „довести у ред“.

Како изгледају ови рентијерски рестауратори који желе да стану на пут преко потребним „реформама“? Они су лењи, нерадни, неспособни и корумпирани паразити, који се изнад свега плаше суочавања са праведним критеријумима тржишта које ће им дати управо онолико колико су својим (не)радом и заслужили. Поред радника/ца у државним предузећима и поменутих чистачица, Бркић отворено говори и о „професорима, наставницима и лекарима“. Без потребе да испитујемо узроке овог расистичког и елитистичког означавања запослених који чине једну трећину радништва у Србији, важно је уочити симптоматичност Бркићевог избора професија које описује овим погрдним именима. Професори, лекари, чистачице… – све су ово људи који су у нашем друштву задужени да, обављајући ове послове као јавне услуге, омогуће свима нама[1] задовољење основних људских потреба, као што су здравље, образовање, извесна социјална сигурност, итд. Не улазећи у питање квалитета испуњења ових потреба, он овај део радништва отписује као непродуктиван, јер не ствара профит, већ паразитира на државним финансијама.

Међутим, морамо се упитати: какав вредносни систем стоји иза уверења да је омогућавање приступа већини становништва овим основним услугама једна непродуктивна и паразитска ствар?

Повезивање продуктивности оних који обезбеђују ове услуге са профитабилношћу води томе да само они који могу да плате цену ових услуга (довољно високу да би се профит уопште остварио) њима имају приступ – а управо је то оно што већини не одговара. За друштво као целину, продуктивност представља могућност да што већи број људи задовољи основне потребе, а не да мањина профитира.

А овде није само реч о пуком преживљавању, већ и томе да је ова социјална сигурност нужан услов развоја висококвалификоване и креативне радничке класе. Уосталом, шта уопште значи да су ти радници/це рентијери који чувају своје повлашћене позиције? Да ли је можда реч о повлашћеној позицији чистачице која за 200 евра месечно одржава хигијену простора у којем се наша деца образују или можда о наставнику који недељно проводи 20 сати у учионици са више од 30 ученика/ца или чак о чувеном „белом медведу“, неурохирургу који за мање од 700 евра преко 20 пута месечно отвори нечију лобању како би спасио живот?

 Image

бескорисни идиот

Једини смисао ове ружне приче о повлашћеном статусу радника/ца у јавном сектору јесте да се против њих мобилишу и окрену сви они који су у датом тренутку без посла или раде у приватном сектору: „млади“ против „старих“, жене против мушкараца итд, како би се створили услови за усвајање датих „реформи“, које отварају могућност приватизације ових сектора и кресање државних издатака како би се тај новац усмерио на плаћање страних дугова.

 

Поред свега овога, стиче се утисак да ни сам Бркић заправо уопште није упознат са конкретним садржајем тих мера о којима говори или га можда намерно занемарује. Узмимо пример измена Закона о раду, као горућег питања у овом тренутку. Када би узели сам садржај овог Закона у обзир, Бркић и реформатори би се нашли пред низом неразрешивих питања.

 

Како ће, на пример, увођење „времена приправности“ у Закон, које подразумева да радници/це буду 24 сата дневно доступни свом послодавцу и спремни да се појаве на радном месту у најкраћем року уколико их позове, а да се то притом не рачуна као прековремени рад, нити доноси новчану надокнаду – тачно довести до смањења незапослености међу младима?

 

Или, у случају нове регулације годишњег одмора, којом се укида рок за његову најаву и омогућује послодавцу да вас дан раније пошаље на одмор од 3-4 дана уколико му то одговара – како тачно тај члан угрожава лење „беле медведе“ у јавном сектору?

 

Даље, на који начин ће продужавање рада на одређено време са 12 месеци на 24 или 36 месеци заправо угрозити клијенталистичко запошљавање или запошљавање по партијској линији, када ће ова мера очигледно бити употребљавања управо против оних који су спремни да пристану на све како би дошли до било каквог посла?

 

Узевши саме измене у целини, лако је уочити да се највећи део њих односи на срозавање услова рада већ запослених радника/ца и омогућавање послодавцима да их додатно искористе, што у крајњој линији умањује њихову потребу да запосле нове раднике, а не супротно. Поред тога, иако су уста „реформатора“ пуна критике начина функционисања јавног сектора, јасно је да ће овим мерама највише бити погођени управо радници/це у приватном сектору, који се чак не могу ослонити ни на помоћ синдиката или неку сигурност коју колективни уговори колико-толико још увек гарантују.

 

Међутим, најперверзнија ствар овде јесте да Бркић ове измене, које у ствари представљају легализацију свих малверзација и већ постојећих пракси запошљавања и третирања радника/ца у нашој привреди – хвали и благосиља као пресудне „реформе“ од којих зависи и будућа добробит целе Србије!

 

Право питање зато гласи: нису ли наши цењени „реформатори“ у ствари рестауратори, који се боре да нас врате пар векова уназад, заступајући европске вредности, али оне из доба Енглеске у XИX веку, а да су они који се буне против ових мера у ствари браниоци оно мало тековина модерности које у Србији још увек нису укинуте? Не би било неразумно очекивати да ће, водећи се овом логиком, наши чувени рестауратори ускоро предложити и продужење радног дана на преко 8 сати (које је за сад само изузетак у закону, док је у пракси већ готово правило) или можда предложити да се старосна граница за запошљавање спусти неколико година ниже. Уосталом, неће много времена проћи до тренутка када ће нам бити саопштено да су све мере које сада усвајамо у околним земљама већ одавно усвојене и да радна снага у Србији мора да буде спремна да понуди још више потенцијалним послодавцима уколико жели да има компаративну предност.

 

Важно је разумети да Бркић и рестауратори капитализма на овим просторима раде нешто предвидиво: они нам „откривају“ оно што ми већ знамо: у Србији постоје висока незапосленост, одређене дисфункционалности у раду јавног сектора и корупција.

 

А служећи се овим, на крају крајева, стереотипима као оправдањем за спровођење сурових мера, они ударају на добробит сваког припадника/це нашег друштва, било да је он запослен или покушава да се запосли или ужива оно мало социјалне сигурности коју му ова земља још увек пружа. А то је, уосталом, и значење рестаурације: уништавање свих позитивних стечених тековина зарад наводног решавања нових проблема повратком на пређашње стање. 

Коаутор текста: Александар Стојановић. Андреа и Александар су чланови Колектива Герусија и Центра за друштвену анализу. 

Пешчаник.нет, 11.01.2014.

Advertisements

2 mišljenja na „Андреа Јовановић ANTIRADULOWITCHING

  1. ДРЖТЕ ЗАКОН О РАДУ док доносе нове пореске намете: „GUBITAK 40.000 RADNIH MESTA

    – IZMENE poreskih zakona dovešće do gubitka oko 40.000 radnih mesta i do zatvaranja 10.000 preduzetničkih radnji i malih preduzeća sledeće godine – upozorio je Dragoljub Rajić, direktor Unije poslodavaca Srbije. – Primenom zakona poresko opterećenje preduzetnika će biti povećano za 35 do 40 odsto. Dodatni trošak će biti kupovina uređaja koji će se ugrađivati na fiskalne kase kako bi se omogućilo njihovo onlajn praćenje…usvajanje dvaju novih propisa, koji nisu u skladu sa evropskom regulativom, opteretilo ogromnim troškovima 109.000 privrednih društava, više od 200.000 preduzetnika, oko 32.000 udruženja, više od 10.000 sportskih organizacija i skoro 1.000 zadužbina.“http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/ekonomija/aktuelno.239.html:470331-Racunovodje-u-Srbiji-Zasto-dajemo-180-miliona-evra?fb_action_ids=10201350061579438&fb_action_types=og.recommends&fb_source=other_multiline&action_object_map=%5B441185559340501%5D&action_type_map=%5B%22og.recommends%22%5D&action_ref_map=%5B%5D

    Sviđa mi se

  2. „„U mnoge domaće velike privatne kompanije, sindikati nisu ni pokušali, a nisu se ni trudili, da ”prismrde”. Argument da vlasnici ne dozvoljavaju sindikalno organizovanje bio je samo slab izgovor za nastavak ugodnog lenčarenja sindikalnih prvaka.“ – Miša Brkić, Kriza sindikalne industrije, Peščanik, 13.01.1014.
    (U Brkićevom fantastičnom svetu, sindikati nisu uspeli da zagade čistotu privatnog sektora, zato što im se ovaj uspešno odupro samom svojom čistotom (kako ono beše „neoliberalizam ne postoji“).
    U realnosti sindikata u privatnom sektoru nema jer u njemu u stvari nikakvi zakoni, osim običajnih, ne važe. Koliko je otpremnina u privatnom sektoru zaista isplaćeno? Koliko je prekovremenih sati plaćeno? Koliko je ljudi primeljeno na neodređeno posle 2 godine? Koliki je regres (čujem da je uobičajeno da je 1. dinar)? Sindikata u privatnom sektoru nema jer je odnos snaga utvrđen na 100:0.
    Neke od ovih stvari ne važe ni u delovima javnog sektora.
    Poenta ovog zakona je zaista u javnom sektoru, pošto u privatnom zakoni već ne važe. Treba isplatiti manje otpremnine radnicima koji će biti otpuštani iz preduzeća u restruktuiranju. A svim drugim, koji imaju manje od 60.000 uzeti koji dinar, umesto onog poreza koji su platili ovi koji imaju više od 60.000.
    ps. Brkićevi tekstovi su zaista primer neobičnog čistog ideološkog razmišljanja: nesposobnost da se uopšte shvati drugačije stanovište, nesposobnost da se raspravlja, masivni ad hominem argumenti itd. Ali, skoro svi neoliberali su takvi.)“ http://dvogled.rs/2014/01/tajna-privatnog-sektora/

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s