Dejan Đurić: Demokratija i politička (ne)pismenost

Pokazuje se da je metodologija vođenja politike postala presudna u odnosu na programske i ideološke forme

  odnos naroda i vođe u modernoj istoriji srpske državnosti je preovlađujuća odrednica političkog života u Srbiji i Jugoslaviji nezavisno od vladajuće ideologije i samog oblika društveno-političkog sistema

Apsolutna moć kao sredstvo sprovođenja politike je manir svih vladalaca koji su svoju ulogu shvatali prosvetiteljski

Vučić je dosta toga „pozajmio“ od vladara koje je Srbija imala nekada u Mihailu Obrenoviću i njegovom bratancu Milanu. Nije slučajnost i naziv stranke kao „napredne“ jer je to direktna istorijska asocijacija na stranku koja je svojevremeno zauzimala stav sveden na tri osnovne ideje vodilje: „red, rad, zakonitost“.

Demokratija je danas u Srbiji suočena sa razvojnom fazom koja uključuje kao preduslov apsolutizaciju moći. Zašto? Jednostavno jer je ona nerazvijena usled nedostatka dovoljno razvijene srednje klase.

Image

 

U današnjim okolnostima u srpskom parlamentarnom sistemu imamo izvesna kretanja koja se mogu smatrati i posledicom nesavršenosti demokratije u Srbiji uvedene posle petooktobarskih promena. Predizborni govor prvog potpredsednika vlade Aleksandra Vučića na Voždovcu je protekao u znaku promovisanja politike bliskosti naroda i vođe. U tom smislu govor je imao snažnu lidersku potku koja se kosi i sa demokratskim principima. Ne osporavajući nužnost sprovođenja politike suzbijanja kriminala i korupcije, kao i politike koja obećava i investicije, moramo da se upitamo da li Vučić pokušava da stekne apsolutnu moć u sprovođenju politike koja se kao nužna nametala i u prethodnom periodu. Odnosno, da li je Vučić shvatio da je sticanje apsolutne moći kroz uspostavljanje neposrednog odnosa sa biračkim telom jedini način da se sprovedu suštinske reforme? Sledstveno tome, moramo se upitati – nije li Vučića kao vođu stvorilo stranačko samoljublje i karijerizam uslovljen političkim oportunizmom, sprega dnevne politike sa kapitalom kao i  nespremnost političara da izađu iz začaranog kruga niskih pobuda i udvorništva biračkom telu? Pokazuje se da je metodologija vođenja politike postala presudna u odnosu na programske i ideološke forme usled očigledne manipulacije istima u proteklom periodu. Da li je zapravo insistiranje Vučića na metodologiji vođenja politike doprinelo uspostavljanju neposrednosti sa narodom? One koja je svojevremeno nedostajala Đinđiću. I gde je u svemu tome demokratija kao osnovna odlika sistema? 
Primeri bliskosti naroda i vođe nisu strani Srbima. U istoriji srpskog naroda, a posebno u Srbiji taj odnos se uspostavlja od Miloša Obrenovića, preko Nikole Pašića, kralja Aleksandra Karađorđevića, Broza i Miloševića. Pokazuje se da je odnos naroda i vođe u modernoj istoriji srpske državnosti preovlađujuća odrednica političkog života u Srbiji i Jugoslaviji nezavisno od vladajuće ideologije i samog oblika društveno-političkog sistema. Shvatajući ulogu vođe u uslovima kad je nastupio politički vakuum Vučić je postao jedan od ozbiljnih pretendenata za „vođu“ koji svoju koncetraciju moći artikuliše kroz neposrednost sa narodom. Pokazuje se da je ta neposrednost iznad kategorije „biračko telo“ i kategorije predizbornog tržišta u kojem se među strankama vrši sluđivanje naroda raznim programima, ideologijama i „spasonosnim“ planovima. Međutim, da se vratimo na govor. Poručivanjem da „Srbiju neće pobediti“ Vučić je iskazao neposrednost vođe i naroda, ali je sebe i stranku postavio kao katergoriju vrednovanja unutar celokupnog društva. Da li je to učinio spontano ili namerno nošen popularnošću? Ima dosta primera proklamovane bliskosti političara koji su pretendovali za vođe. Nažalost, takve proklamacije nisu se pokazivale kao dobre, čak iako su imale i progresivnu ulogu. Da li je to posledica ogromne ambicioznosti i očiglednog karijerizma samog vođe? U tom pogledu moramo sagledati i poslednja dva primera koja su suprotna. Milošević se poneo liderski u komoditetu postbrozovskog perioda, ali je doživeo politiki slom usled shvatanja svoje uloge kao vlastodržačke. Improvizujući višepartijski sistem, on je vladao poluapsolutistički i ispoljavao je netrpeljivost ka bilo kom primeru političke suprostavljenosti, ili zauzimanja rezervisanog stava. U prvom slučaju ta netrpeljivost je dovela do pojave Tuđmana, a u drugom slučaju do pojave Đukanovića i Miloševiću nenaklonjenog rukovodstva sa Pala. Istovremeno, i opozicija je dobila lidere pa se ta bliskost vođe i naroda u Srbiji devedesetih manifestovala i u stranačkim okvirima (primeri Draškovića i Šešelja). Čak se i Demokratska stranka 1993. promovisala u lidersku stranku na čelu sa Đinđićem. Demokratija 90-ih je tako, na primeru Srbije, bila odraz bliskosti naroda i vođa. I pored promena, u takvom shvatanju parlamentarizma birači su i posle 5. oktobra isključivo posmatrali vođe, u prvi plan su došli Koštunica i Đinđić. Pokazalo se da je sukob nastao posle slučaja „crvenih beretki“ zapravo bio sukob dva lidera. Pogibija Đinđića je izmenila fizionomiju Demokratske stranke, ali je Tadićev dolazak ponovo uobličio lidersku ulogu. Proklamujući se u apsolutnog lidera stranke, Tadić je tu moć unutar DS-a pretočio u predsedničku premoć nad izvršnom vlašću. I tako je, u nizu liderskih nastupa u Srbiji nakon Broza, Vučić postao ključni pretendent za „vođu“. Stoga, ne možemo da posmatramo govor na Voždovcu kao političku inovaciju, to je više ustaljena forma odnosa stranačkih lidera prema narodu. Vučić zapravo pokušava da originalnost u svom nastupu pronađe u drugim segmentima dajući posebnu crtu svom liderstvu. Primeri iz bliske prošlosti, ali i iz istorije daju mu pregršt materijala da pronađe i kreativno rešenje. Retorika koja odražava politički aktivizam unosi optimizam, a posrnuće opozicije mu daje krila da sebe postovećuje sa državom u duhu apsolutista koji su sebe doživljavali kao „sluge naroda“ (npr. car Josif II u Austriji).

Apsolutna moć kao sredstvo sprovođenja politike je manir svih vladalaca koji su svoju ulogu shvatali prosvetiteljski. To je bila odlika prosvećenih apsolutista koji su imali opštedruštveni plan. Oni su svoje ideje pretakali u jednu sveobuhvatnu agendu usmerenu na podizanje nivoa ekonomskog, društvenog i kulturno-prosvetnog razvitka. Imajući u vidu današnje okolnosti, nezavisno od demokratskih zakonitosti političkog delovanja, Vučić je dosta toga „pozajmio“ od vladara koje je Srbija imala nekada u Mihailu Obrenoviću i njegovom bratancu Milanu. Nije slučajnost i naziv stranke kao „napredne“ jer je to direktna istorijska asocijacija na stranku koja je svojevremeno zauzimala stav sveden na tri osnovne ideje vodilje: „red, rad, zakonitost“. Današnja politika SNS, predvođenog Vučićem ima takvu konotaciju i predstavlja reminiscenciju konzervativne ideologije. Izlazeći iz faze ortodoksnog nacionaliste, Vučić je ušao u fazu evropeiziranja neokonzervativnog profila. Međutim, u ovom slučaju je konzervativizam progresivan – on je inspirisan sveukupnim razvitkom i shvatanjem opštedruštvenih i individualnih potreba građana. Vučić je tako objedinio i prosvećeno i konzervativno. U tome i leži ključ harizme koja se artikuliše kroz pokušaj da se narodu probudi osnov bilo kakve modernizacije države, privrede, društva i kulture – građanska svest. U kojoj meri je taj pokušaj iskren? To je već pitanje na koje se sad ne može dati konkretan odgovor. Jednostavno, iziskuje vreme. Za mudre to je referenca koju Vučić može iskoristiti u dva jedino moguća smera – ka istinskom modernizovanju, ali isto tako i ka daljem srozavanju usled zloupotrebe. Dosadašnja iskustva, nažalost zahtevaju nešto što je građanin u Srbiji odavno izgubio – poverenje. Nadajmo se da je Vučić svestan težine zadobijenog poverenja i pored spremnosti da apsolutizuje moć. To je dokaz da je demokratiski kapacitet veoma iscrpljen i sveden na formalni okvir artikulacije moći. Istorija nas je, kao državu i narod, vratila unazad, u vreme Mihaila i Milana Obrenovića. Da li će na novim osnovama doći do ispoljavanja istinskog demokratskog kapaciteta zavisiće u kojoj meri je unutar demokratskog sistema artikulisana apsolutna moć. Jednostavno, da bi doživeli suštinsku demokratizaciju unutar formalno demokratskog sistema, potrebno je prevazići fazu apsolutizacije moći kao sredstva sprovođenja politike. 

 

Demokratija je danas u Srbiji suočena sa razvojnom fazom koja uključuje kao preduslov apsolutizaciju moći. Zašto? Jednostavno jer je ona nerazvijena usled nedostatka dovoljno razvijene srednje klase. Pa čak i predstavnici srednje klase nisu svesni svoje društveno-političke uloge jer se radije okreću „liniji manjeg otpora“ i zaboravljaju da mogu biti nosioci političkog aktivizma u moru osiromašenog naroda. Demokratija je skopčana sa materijalizmom koji se manifestuje radi sebe samog. Ne postoji dovoljno razvijena društvena svest, ona je individualizovana i prepuštena samodovoljnosti. Usled duhovne i ekonomske katastrofe, narod Srbije je suočen sa posledicama trancizije koje zapravo dovode do zatvaranja u raznovrsne grupe, zajednice ili organizacije koje deluju skoro sektaški. One su odraz zatvorenosti u kojem se nalazi srpsko društvo. Stepen zatvorenosti je vrlo problematičan. Pošto imamo običaj da radije zavirimo „preko plota“ tim pre primećujemo slične probleme u Hrvatskoj. U Srbiji nije ništa manje prisutna albanofobija nego što je u Hrvatskoj srbofobija. Nažalost, ma koliko hteli da zažmurimo, to je činjenica. I slučaj „Bogujevci“ upravo govori o tome. Mada, ta albanofobija nije tako živahna kao srbofobija u Hrvatskoj one imaju dve optimistične osnove – zasnovane su na apstraktnim predstavama. To znači da bi bilo kakav neposredan kontakt i upoznavanje pripadnika različitih nacija vodio ka smanjenju „fobija“ i otvaranju kapaciteta za manifestaciju različitosti. Čak i da se konstatuje neslaganje, ipak se izvesno stanje konstatuje, svesni smo razlika ali postoji prostor za međusobno uvažavanje istih. Princip je u ovom pogledu isti. Svaka društvena fobija zasniva se na predrasudama koje su neotporne na životna iskustva. U tom smislu neposredan odnos pripadnika različitih društvenih grupacija, organizacija, nacionalnosti… nudi priliku za prevazilaženje problema koji su nagomilani usled ratova i njihovih društveno-političkih posledica. 

Međutim, sve bi ovo izgledalo i izvodljivo da ne postoje ogromne slabosti demokratije u Srbiji koje zapravo izviru iz fenomena 90-ih, ali imaju i dubok koren u tzv. „radikalštini“ kao načinu ophođenja političkih vođa i naroda. Osnovne slabosti su: populizam, oportunizam i karijerizam. One su tesno skopčane jedna sa drugom i čine osnov političkog delovanja u uslovima srpskog (kvazi)parlamentarizma. Bili bismo nepravedni da ne napravimo i istorijsku retrospektivu ovih pojava kod srpskih političara. Kad iščitavamo bilo koje izvorno delo o stanju srpskog parlamentarizma na prelasku iz XIX u XX vek vidimo da ga karakterišu slične pojave. Strast je odlikovala predizborne kampanje, suočavanje kadrova različitih partija, kao i suočavanja unutar Parlamenta, a i kraljevi poput Milana i Aleksandra Obrenovića su vešto manipulisali takvim strastima. Dolazilo je do Goračićke bune, otpuštanja kadrova partija koje su odlazile u opoziciju i zapošljavanje kadrova partija koje su dolazile na vlast, kao i do strastvenih govora poput Skerlićevih. Pokazalo se da je posle 1903. srpska demokratija zapravo bila radikalska. Pašić je bio lider u jednom polukancelarskom sistemu. To jeste bila demokratija, ali je bila nesrazmerna sa činjenicom da je bila reč o zemlji koja je imala ruralno i zatvoreno patrijarhalno društvo. I pored značajnih iskoraka da se prate savremena kretanja u ekonomiji, kulturi, politici… društvo se vrlo sporo pokretalo iz vekovne zaostalosti i ruralne učmalosti. Srpski seljak je bio politički zainteresovan, ali nije bio dovoljno svestan svoje političke uloge. Zašto? Pa upravo zato što je nedostajala politička pismenost. Najbolji pokazatelj političke nepismenosti je strastven pristup politici. On se preneo na teren visoke politike. Dok su jedni strasno branili progres i strasno zahtevali reforme (svesni da ih ovi drugi neće ni čuti ako budu istupali politički pismeno) drugi su strasno čuvali svoje pozicije stečene populističkim odnosom prema narodu. Pritom oportunost i karijerizam nisu manjkali. To je nešto što se odlično primećivalo u vreme socijalizma, što se primećuje i u stvaralaštvu Milovana Glišića, govorima Jovana Skerlića, idejama Svetozara Markovića, pesimistički-realnoj poeziji Vladislava Petkovića- Disa… istorija nije samo ono što se piše u udžbenicima ili monografijama, ona je u književnosti, umetnosti, materijalnoj kulturi. 

Pribegavanje istorijskoj retrospektivi je bitno jer se danas oblikuje pojam „zlatno doba srpske demokratije“ za period od 1903 do 1914. Recimo da je pravno-politički postojao prostor za manifestaciju demokratije, ali moramo biti svesni i da je supstancijalna politička svest boravila u uskim krugovima inteligencije koja je razmišljala poput Jovana Skerlića i ljudi koje je okupljao u tada vodećem srpskom listu „Srpskom književnom glasniku“. Realna demokratija tada nije mogla da zaživi jer ona je podrazumevala razvijeno građansko društvo kakvo su tada imale Francuska i Velika Britanija. Za Srbiju tog vremena bolji termin je „narodna demokratija“, odnosno demokratija koja se zasnivala na poluapsolutističkom odnosu naroda i vođe. 

Čitav vek posle, nakon turbulentnog međuratnog i posleratnog jednopartijskog perioda, nastupio je ponovni pluralizam. Demokratija je vrlo stidljivo nastupala, ali je sapinjana posledicama doktrinarnog shvatanja političkog delovanja. Vlast i opozicija su primenjivale isti metod, a narod za drugo nije ni znao jer jednostavno nije ni imao priliku da stekne političku svest širu od one uobličene u socijalizmu. Pokazalo se tu nešto i apsurdno. Naime, nacionalna retorika je jednostavno zamenila socijalističku, a da je metod ostao isti. Da apsurd bude veći demokratija je bila konstantno gušena artikulacijom nacionalizma u različitim oblicima (SPS, SPO, SRS, pa i DS). I to nije samo slučaj sa Srbijom. Hrvatska je takođe ubedljiv primer. Da je kojim slučajem opcija reformista postepeno uvodila pluralizam i da je Jugoslavija kao celina ušla u proces tranzicije svakako bi se daleko bolje artikulisala klasna svest. To je predstavljalo daleko bliži put ka političkom aktiviranju naroda i stvaranju uslova za razvoj supstancijalne demokratije. Raspad, a zatim i ratovi doveli su do pobede svega onoga što je odlikovalo politički život u jednom nerazvijenom i politički nesvesnom društvu s početka XX veka koje je svoju političku svest gradilo na definisanju nacionalnog. Međutim, i skoro dve decenije posle ratova Srbija je i dalje pod snažnim uticajem društveno-političke klime 90-ih. Pokušaj da se napravi diskontinuitet 5. oktobra 2000. se prosto razbio sam od sebe u sudaru sa populizmom i oportunizmom političara kojima je nedostajala prosvetiteljska uloga. Zato je atentat na Đinđića i shvaćen kao akt sprečavanja takvog diskontinuiteta. Demokratija nije uspela da izađe iz ustaljenih „narodnih“ okvira. Jednostavno, politička moć stranaka se artikulisala u snishodljivosti prema narodu, nespremnosti da se kratkoročnost podredi dugoročnosti, ali i najopasnijoj – nespremnosti za odricanje od ustaljene političke prakse da se ide linijom manjeg otpora. Pokazalo se da je takva politika bila daleko lošija i od one koju su definisali radikali Nikole Pašiča. Interesantno je da su pre sto godina političari ipak imali jednu ideju koja je bila iznad materijalističkih i dnevno-političkih pobuda i da su tada imali senzibilitet i za dugoročnost koja donela ratne pobede i stvaranje jugoslovenske države. 

Najopasnije je što je raspad socijalističkog društva doneo potpuno rasulo sistema koji je počivao na kakvim takvim društvenim obavezama, dužnostima i, što je najvažnije, na odgovornosti. Umesto postepenog prelaska na nov društveni koncept prevashodno na ekonomskom planu i kroz artikulisanje klasne svesti i pripadnosti, došlo je do sloma starog režima i sistema, a da novi sistem nije uspostavljen čak i četvrt veka posle sloma prethodnog. U stanju društveno-političkog vakuuma došlo je do manifestacije svih segmenata političke nepismenosti, pa čak i vulgarizama. Narod, nalazeći se u stanju društveno-političke džungle nije mogao da prepozna demokratiju, već se opredeljivao prema sopstvenim materijalističko-egzistencijalističkim, ali i prema apstraktno-nacionalnim interesima. Odsustvo kolektivne svesti i odgovornosti dovelo je do razvitka egoističko-samodovoljnog mentaliteta kod građana. Da problem bude veći, građani nisu raspolagali političkom pismenošću. Osuđeni na golu egzistenciju, oni su zapravo postali žrtve slavodobitne retorike nacionalističkih vođa. Pljačka u vidu devizne štednje po tragikomičnim kamatama dovela je do sloma ekonomsko-kolektivne svesti građana, ali ih nije otreznila od poplusitičke retorike političara. Štaviše, nalazeći uzroke u svemu osim u sebi i svojoj političkoj eliti oni su ostali njoj verni.

Stoga narod nije uspeo da shvati pogubnost populističke retorike koja se tokom 90-ih hranila nacionalizmom. Sanjajući Ujedinjene Srpske zemlje, građani Srbije srpske nacionalnosti su bili poneseni nerealnim predstavama. Suočen sa propagandom koja je bila slatkorečiva, prosečan građanin Srbije 90-ih nije mogao da posmatra kritički dešavanja oko sebe, uz to naučen u duhu jednopartijskog socijalizma da postoje samo i jedino „naši i njihovi“, on je bio nemoćan da izađe iz okvira koji su mu nametani. Zapravo, problem je što se on zadovoljavao apstraktnom predstavom da bi tako „linijom manjeg otpora“ prihvatio i sebi privlačnu projekciju stvarnosti. Međutim, služeći se projekcijom, on je sebe osuđivao na gubitak esencijalne slobode koja je bila daleko artikulisanija u tada omraženom slomljenom režimu. Izvlači se zaključak da je građanin Srbije sebe politički sterilisao prihvatajući nacionalizam kao osnovni društveno-politički standard. U tom smislu, političari su samo aminovali stanje koje su direktno prouzrokovali ostajući verni i dosledni populističkim istupanjima i oportunističkim metodama. 

Politički sterilitet građana bio je medijski zastupljen. On se ogledao u gušenju slobodarske svesti koja je potekla u antifašističkoj borbi, revalorizaciji srušenih društveno-političkih formi koje su se već jednom pokazale potpuno neuspešnim. Relativizacija univerzalnih vrednosti doprinela je da se izgubi teško stečeni kapacitet za artikulisanje različitosti unutar Jugoslavije kao zajednice naroda, ali i one koja se negovala kroz Pokret nesvrstanosti. Stoga se svest o ljudskim pravima u uslovima nacionalnih standarda kao vladajućih i neoborivih, radikalno sužavala. Mi danas ne možemo da budemo začuđeni pojavom ekstrema i netrpeljivosti prema svemu što narušava tekovine „vremena nacija“, a to su upravo manjine, glbt zajednica, politički neistomiščjenici… strast se naravno vratila na velika vrata, i danas odlikuje upravo pripadnike ekstremističkih grupa, ali i političare koji ne žele da shvate da je „vreme nacija“ prošlo i da se mora prevazići nacionalni standard. Optimizam budi činjenica da postoji društveni kapacitet u srpskom narodu koji je spreman da izađe iz tog okvira i shvati da se demokratija može razvijati samo kroz prevazilaženje nacionalog. Ona ne samo da ima razvojnu fazu ka građanskoj demokratiji, već se nameće izazov novih oblika demokratije poput neposredne. Od nove inteligencije i ekonomskih krugova koji su svesni nužnosti promena zavisi mnogo. Jednostavno, sad je sudbinsko pitanje – da li će oni uticati na vlast, konkretno Vučića da presudno utiče na fundamentalni zaokret ka ekonomsko-društvenom standardu. Zapravo, sve to podrazumeva potkopavanje i nestajanje „divljeg sistema“ koji je u Srbiji nastao kao posledica društvene tranzicije, odnosno društveno-političkog vakuuma. Ne možemo očekivati da sve to nestane preko noći, ali bi pojava pukotina bila za početak zadovoljavajuća. Čak i da se desi naglost, to bi upućivalo na nedostatak opšte i struktuirane društveno-političke agende i nazirao bi se novi problem. U svakom slučaju, i da se poroci populizma, oportunizma i karijerizma usmere u pravcu redefinisanja sistema to će svakako biti prihvatljivije od ostajanja u ovom stanju. Međutim, na taj način političari ostaju nemoćni. Oni će u tom slučaju stvarati sistem koji će ih potkopati i na kraju srušiti. Ukoliko se društveno-politička agenda navede na tok zakonomernog razvoja, onda će to biti dovoljno za suštinski preokret. To će voditi ka odumiranju ekstrema nacionalne orijentacije i jačanju klasne orijentacije i pokreta koji će naglašavati sferu ljudskih prava. Ukoliko se političari opismene u tom pravcu imaće prilike da dođe do političkog opismenjavanja naroda. Ne smemo biti neumereni pa reći da će svako želeti da prihvati esencijalnu političku slobodu. To je sporno sve dok ne dođemo u fazu neposredne demokratije švajcarskog tipa. Pa čak i tada. Ali, ukoliko prevlada takav model, možemo biti svesni da smo postali savremena nacija, spremna da se nosi sa izazovima modernog doba. 

Dejan Đurić  23. 12. 2013. 

 

 
Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s