Драган Томић-Увек горе никад доле

да би сакрила своју бездушност елита је око себе морала да изгради читаву конструкцију супер духовности и мита како би народу, који нема ништа и који од ње очекује нешто, предочила како ни она нема ништа те тако народу и нема шта да да.

Image

Рећи да комунизам и национализам имају исти корен, тј Српску малограђанштину звучи доста бласфемично по обе стране. Међутим, барем по мени, ово је једини исправан закључак јер оба покрета носе у себи исту основу-оба почивају на негацији Србије као државе и оба су страствено везана за фантазију у коју верују и коју прихватају као реалност. Такође обе ове стране су страствени футуристи,они не живе у садашњости већ живе у будућности и само се са будућношћу баве. За „срБске националисте“, светла будућност јесте обједињавање свих “српских земаља” у једну целину, која ће потом постати део Евро Азијске Уније, Русије и православног царства што се сједињава у Христу, што повлачи да ово што имају сада, а то је Србија, није важно и да је безвредно док је за комунисте, Србија исто безвредна сама по себи те да тако она може имати вредност једино ако је део неке веће целине ( Југославије, Интернационале, Европске Уније тј Света). Стога су оба ова блока у својој суштини, негативно одређена спрам идеје о Србији као држави и бори се против Србије као државе и Србије као идеје. Начин на који се ова два блока боре јесте да они то раде у име Србије, не каква она јесте, него онаква какву они замишљају, пошто по њима, Србија каква јесте и Срби какви јесу, нису ништа друго до керов курац. И док они тако седе, било на пању и држе беседе уз крме и жестину или у фотељи уз Чивасе и томпусе, Србија пропада а Срби нестају (било од балијско-шиптарско-усташко-бугарско-мађарског ножа, Немачке,Француске,Енглеске и Америчке бомбе, срчаног и можданог удара и рака, или се пак просто, једу између себе у вртлозима убистава и самоубистава). Оба ова блока боли курац за то и то је оно што затвара ову причу и своди их на то да су и један и други блок дегенерисана деца лоше мајке и још горег оца.

 Гледајући генезу малограђанштине у Србији, види се да је она своје формирање почела пред крај прве половине 19 века када је услед слабљења Османске власти и Српских напора који су водили ка независности, дошло до нагле акумулације богатства у једном врло уском кругу људи око двора Обреновића. Само језгро ове класе, јесу људи који припадају трговачкој и угоститељској класти и они су у већини случајеве Цинцари. Овде треба направити паузу и детаљно обратити пажњу на ове носиоце моћи (новца).

 Наиме, улога Цинцара у Српској историји је кључна, јер без њиховог новца отпочињање побуне која је касније прерасла у борбу за национално ослобођење, не би ни било. Са те стране, Цинцари јесу одиграли пресудну улогу у ослобођењу Србије. Међутим, недостатак националног осећања спрам Србије, те компоненте која је основ за надградњу, учинио је то да је цена за ту помоћ била  да се Србија почне устројавати на пре свега економском основу и једини начин на који је могла бити устројена  тако да она буде пре свега дућан, тј тржиште јесте да се национално скрајне и да се примат да а-националном. Имати земљу која нема границе, која није дефинисана значи пре свега да не постоји царина а то се директно одражава на профит трговца, те стога он апсолутно ће тежити ка стварању такве државе и подржавати њену изградњу. Стога је за такав начин размишљања, пут ка унијама и интернационализму апсолутно једни исправан пут. Такође, слаба држава, подразумева и мање порезе. Даље побољшање „услова пословања“ врши се тако што, чак и ти мали порези, се плаћају одређеним групама у власти (корупција) како би они наставили да устројавају државу на “лабавим” основама.

На овај начин, устројавање елите у Србији, води се на начин да она све мање и мање бива национална и окренутна вишем циљу и општем добру а све више и више меркантилисичка,херметична и ексклузивистичка. На овај начин, елита у Србији се одрекла мотива који су часни и апстрактни и постала сувопарно реална. Парадоксално, да би сакрила своју бездушност елита је око себе морала да изгради читаву конструкцију супер духовности и мита како би народу, који нема ништа и који од ње очекује нешто, предочила како ни она нема ништа те тако народу и нема шта да да. Резултат овога јесте да је елита приземна и да живи у садашњости, док народу сервира причу о будућности и светлим циљевима за које он мора да се жртвује. Она константно мора да се правда пред народом за свој добар живот и то чини тако што гради својеврсну “љубавну везу” са народом. Народ, када крене да верује у ту причу, заправо постаје просвећенији и надахнутији од елите, чиме се цео систем поставља наопачке и постаје анти систем. Тачније, оно што се гради јесте фасада од државе, која бљешти док се иза фасаде крије апсолутно приземно биствовање и делање.

А то није ништа друго до бина на којој се игра нарцисоидна представа, стварање фиктивног идентитета који се базира на негацији правог.

 Србија је у почетку имала 400.000 становника, од којих је након пропасти Првог Српског устанка остало 60.000. Ова несрећа носила је пак у себи једну шансу која је пропуштена са оваквим устројавањем државе. Наиме, релативно је лако образовати 60.000 људи и од њих створити језгро будуће нације. Међутим, образовану нацију је теже контролисати и њоме управљати, тако да је анти систем кренуо у рат са сопственим становништвом истог оног момента када је и створен. Школе које Србија гради, превасходно се граде како би обучиле чиновништво које треба да ради у државној управи а не да створи научну базу за развој земље. Маса добростојећих људи, који су своје богатство стекли путем трговине или услуга, дакле на не производној делатности и којима је слаба држава са монополима циљ, јер им омогућава добар живот, је тада почела да шаље своје снобље по Европи да стиче образовање. Међутим, како није развијала Србију тако да би они, када се врате, то знање могли да употребе, ти људи, надахнути модерностима су повратак у Србију доживљавали као издају и казну, и почели да граде дубоки презир према њој. Тачније они су се тада почели затварати у херметичне кругове истомишљеника, који су стално тежили променама и стварању система у коме ће они бити признати и поштовани и како је живот само један, сва њихова стремљења су усмерена ка брзом мењању свести народа.

Ако бисте правника послали у Беч да изучи право,он само у Бечу то право може да примењује тачније он само у том оквиру има смисао. Вратити га у Србију, где важи родовски принцип и традицонално право, значи да тај човек постаје апсолутно бескорисан. Све што он може да уради тада, осим да оде на таван и да се обеси, јесте да покуша да створи локални оквир у коме може да делује, а тај локални оквир јесте – насељено место тј град.

 И баш на том место почиње асинхрони развој Србије.

 Један пол јесте српски сељак који живи од своје земље и који је самодовољан. Он чак нема ни потребу за новцем, већ ту важи робна размена. Ако му не треба новац, који курац му треба банка а са банком и банкар и чиновник. Ако нема новац, који курац му треба порезник и нотар. Ако не уме да чита, који му курац треба школа и наставник. Све што том сељаку треба јесте ЗЕМЉА (њива не ДРЖАВА) и ЦРКВА.

 Други пол јесте српски грађанин који живи од услуга и коме су констатно потребни КЛИЈЕНТИ како би живео. Њему треба сељак који уме да чита и пише, како би уплатио порез. Њему треба сељак који има чиме то да плати, дакле сељак који има новац. Њему не треба робна већ новчана размена. Њему је пре свега потребна-ДРЖАВА.

Једном када је ова подела настала, сцена је постављена за кофликт. Слободном самодовољном сељаку, држава постаје неопходно зло, јер га гуши својим наметима и код сељака ствара отпор. Једини начин на који она може да сељака одобровољи да јој да паре, јесте да му се улагује, да га тови хвалоспевима и да га уздиже у висине. То јест да му титра јајца, тј да иде уз длаку његовој сујети. А начин на који то ради јесте путем славне и блиставе прошлости, мита који злоупотребљава и којим сељака тови.

Једна од првих мера којим се држава Србија послужила како би придобила сељка за себе, јесте закон донет 29 Маја 1836 године, којим се забрањује да се сељаку за дуг узме кућа, окућница, баштина, два вола и једна крава. Овим законом створено је “окућно право” и са њим Србија постаје земља ситних земљопоседника. Како популација расте, тај ситни посед све мање и мање бива у могућности да прехрани ту популацију, те долази до стварања задруга и задружног модела пољопривреде. Међутим, како је начин обраде земље био примитиван и како је раст популације чинио да је та земља све мање могла да прехрани сељака, долази до процвата “зеленашења” те већ 1858 године у Србији се поставља питање презадужености сељака. Тачније, за само 22 године, унутрашњи дуг Србије постао је озбиљан кочничар развоја земље. Али што је још важније, омогућио је нагли развој трговачке класе и то по модалитету-фукаре.

Тако, српски сељак финансира сопствену пропаст, финансирајући класу којој је слаба држава битна (јер директно иде на руку њеним интересима и профиту) а онда та класа своје потомство шаље у Европу одакле се то исто потомство враћа са још већим фантазијама (пројектима) што повлачи још веће трошкове и још веће задуживање сељака. Дакле градска фукара, притајено своје богатство гради на зеленашењу а онда га претвара путем потомака у мегаломанске фантазије ка којима управља развој земље. Та фукара, јесте сама суштина малограђанске класе у Србији која живи на грбачи сељака, којој није у интересу да га образује управо из разлога да би могла доживотно да га арчи и да има вечити изговор да га презире.

Раст популације у Србији је тако праћен све јачом асинхронизацијом између села и града и у том процепу, ствара се гној мржње, зависти, злурадости, обести, перверзије, несреће и туге. Ауто деструкције и труљења.

Та превирања се манифестују кроз завере и убиства, буне и преврате. Но уместо да изнедре неку квалитативну промену, нешто конструктивно, они постају само пука преметачина у том клупку змија које сикћу једна на другу и у мраку се међусобно прождиру. Свака часна идеја аутоматски бива измазана говнима и укаљана до не препознатљивости.

Малограђанска елита тада креће у ослобађање Србије али због ове хипотеке, њу вечито прати сумња, да ли она то ради да би спречила унутрашња превирања или пак то ради из патриотских порива.

Advertisements

20 mišljenja na „Драган Томић-Увек горе никад доле

  1. „Србија је у почетку имала 400.000 становника, од којих је након пропасти Првог Српског устанка остало 60.000. “ odakle ti ovaj podatak ja imam samo ovaj: ..1846. je u Srbiji živelo 825 000 ljudi a posle 1903. čak 3 miliona. – razlika od 60 000 do 825 000 i od toga do 3 miliona ljudi koji su odnekle došli ( a uglavnom se zna odakle) opovrgava tvoje konstrukcije..
    kako zamišljaš trajno stanje u kojem seljaku ne treba država nego samo njva i pop?

    Sviđa mi se

    • Претеће ме, док сам се бавио рачуном, али то је то. Нема шансе, али нема никакве шансе да их је остало само 60.000

      Sviđa mi se

  2. „Србија је у почетку имала 400.000 становника, од којих је након пропасти Првог Српског устанка остало 60.000. “

    Занимљив податак.

    По првом попису који је спровео Књаз Милош Србија је 1834. године имала 678.192 становника, дакле 21 годину после слома устанка када је наводно пала на 60.000.

    Такав раст популације би подразумевао раст популације од отприлике 12.2% годишње, односно 1000% за 21 годину, што мислим да је незабележен раст у историји.
    Примера ради Нигерија је у периоду 1990-2100 (дакле, сличне дужине) имала раст од 62.4% (са неких 97,552,000 на 158,423,000 становника). Емирати у том приоду држе рекорд са 315% што је и даље знатно мање од претпостављеног раста Србије у периоду 1813-1834.

    Али хајде мало да се играмо.
    Претпоставимо да је од тих 60.000 чак 90% популације било репродуктивно способно (мада није баш реално, али нека). То чини 54.000 репродуктивно способних јединки. Претпоставимо да од тог броја жене чине више од половине, рецимо да има неких 30.000 жена (нешто преко 55%).
    напомена: Број мушкараца у популацији је мање битан за природни прираштај, један мушкарац може да оплоди стотине жена у току године док жена годишње може да изнесе једно дете (трудноћа 9 месеци+смиривање хормона пар месеци након порођаја).

    Претпоставимо да је свака родила у просеку десеторо деце за ту 21 годину и да ни једно није умрло (у то време је смртност деце била велика, али нема везе).
    То чини 300.000 новорођених. Претпоставимо, пошто су тада људи знатно млађи правили децу да је нешто од тих новорођених такође допринело порасту популацију па додајмо на то рецимо још 80.000 деце (рецимо да су жене почеле да рађају око 15. године, п) од тих првих генерација постустаничких Срба.
    То чини све заједно 380.000 .
    На ту цифру додајмо још оних 60.000 иницијалних „устаничких“ Срба, који су сви били див јунаци и јунакиње тако да нико од њих није умро од старости, болести, зато што га ритнула крава…итд.
    Дакле имамо неких 480.000 становника.
    Мајку му, недостаје нам још неких тричавих 200.000.
    Ах да, имиграција из Црне Горе и Херцеговине, па и са подручја под Аустријском влашћу и осталих !
    Ето решења!(кад би се зезали).

    Колико је овај сценарио реалан, нека свако процени за себе.
    Ја бих само приметио да би било добро научити служити се основним математичким операцијама у реалним животним случајевима (није довољно знање стечено у школи или на факултету) пре него се прионе изради швајцарских сатова.

    Sviđa mi se

  3. 1813 Србија је бројала 400.000. Од тога 50.000 су били под оружијем. На њих је кренула, из Босне и од „Бошњака“ тј Османлија, армија Сулејман Паше Скопљака 150.000 орних за клање, из правца Ниша, Шиптара и осталих Балија 60.000 и из правца Румуније исто толико. У Аустрију је пребегло 200.00 док је од 200.000 колико је остало у Србији, побијено,одведено у робље, 140.000. Тих 60.000 је живело као животиња од 1813 до 1815. Након Другог Српског Устанка и стабилизације, 200.000 се враћа из Аустрије тако да 1815 и 16 Србију насељава 260.000 људи. Празна места се попуњавају касније са људима из осталих крајева.
    Иначе, ја сматрам да је управо то разлог немогућности успостављања консензуса око важних националних питања, јер је нуклеус који је требало да формира нацију, разбијен на разне „клубове“ избеглица и где је свако вукао на своју страну.

    Sviđa mi se

      • Одлично, проверићу. Имам код кога.

        Но чак да је цењени Др Гавриловић у праву (у шта сумњам, историчари су пре 100 година писали свашта и методологија им је прилично проблематична ), та депопулација је трајала око две године.

        Како онда објашњаваш ову своју тезу:

        „Ова несрећа носила је пак у себи једну шансу која је пропуштена са оваквим устројавањем државе. Наиме, релативно је лако образовати 60.000 људи и од њих створити језгро будуће нације. Међутим, образовану нацију је теже контролисати и њоме управљати, тако да је анти систем кренуо у рат са сопственим становништвом истог оног момента када је и створен.“

        Мислиш да је у том кратком периоду од непуне две године, колико је трајала та депопулација (по цењеном Др Гавриловићу) под турским терором било могуће извршити такву револуционарну промену у образованости становништва? Мени тај период више личи на краткотрајну статистичку флуктуацију.

        P.S.
        У српском правопису се иза титуле Др не ставља тачка, додуше у хрватском се ставља, међутим не примећујем да се служих неким од „њихових“ наречја па ми је онда мало збуњујуће то што се служиш њиховим правописом.

        P.P.S.
        Следећи пут када ме назовеш бејби, молим те остави и телефон. Волим да карам успаљене шипарице.

        Sviđa mi se

    • Узгред , ја имам један извор по којем је Србија пред слом устанка бројала око 530.000 становника. Но како нисам склон тек тако да се разбацујем цифрама, не бих то уводио као аргумент док подробније не проверим.

      Sviđa mi se

  4. Иначе, како то да та идеја о све славенству и Југославији никада није тако јако примељена међ Словеначким и Хрватским „пуком“ или пак међу тим увек исправним „Бошњацима“? Или међу староседеоцима Дарданцима, него само у глави роба Србина? Па управо због тог шарениша утицаја. Остали, суочени са овом идејом, су врло брзо су реаговали. Јамица и камица.

    Sviđa mi se

      • чак ни то што ти кажеш није баш у потпуности тачно, међу Међимурцима се та идеја доста добро примила, а шта ће ти „чистији“ Хрвати из „познијег“ периода хрватске народне свести (hint: где се налази замак Зринских?).

        Sviđa mi se

  5. Стварно нико од коментатора не уме да се бави суштином, већ се цепидлачи са статистиком. Овде аутор жели да укаже на слабости колективне нарави у Срба на подручју Србије у току 19. века. Имам утисак да је читао Дубравку Стојановић. Ако није, било би пожељно да то учини. Код наше историографије имамо проблем јер се колективна нарав не истражује. Историја нужно заxтева антополошки и етнолошки приступ. Уколико се избаци непристојан речник и профилише, текст читаоца наводи на размишљања и упућује на истраживање проблематике која није довољно заступљена у српској науци.

    Sviđa mi se

  6. Када будеш отворио књигу од Михаила Гавриловића,видећеш да испред титуле Др стоји тачка. Ја сам пренео онако како пише на књизи, чисто да би потврдио аутентичност извора (тј да Михаило Гавриловић постоји и да је написао томове биографије Милоша Обреновића). Но мораћу да те разочарам, јер ту тачан број људи и избелих нећеш наћи, тај број сам добио од друга који се такође бави историјом и онда када се упореди тај број са оним што описује Гавриловић, стање апсолутно одговара масивној де популацији становништва.
    На жалост, за напаљене шипарице, ту не могу да ти помогнем, мораћеш сам да се снађеш.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s