KONTRA-PUNK NOT DEAD

Црн блок
– То што важи за изборе – да ако заиста могу нешто да промене, били би забрањени – важи и за НВО сектор – не само толерисан, већ и подстицан од свих влада у свим државама… његова истинска функција је јасна: да створи илузију борбе за промене; да пасивизује масе; да каналише гнев маса у легално, мирно, контролисано, институционално и за власт у целини безопасно незадовољство

– највећи део корпорација у свету имају своје фондације за финансирање невладиног сектора, и свака влада у свету одваја средства за финансирање НВО активности…. финансирање НВО сектора уопште није донирање или филантропија, већ начин учвршћивања положаја пословног сектора, чиме се заправо обезбеђује будући и већи профит

– карактеристика која произилази из њиховог имена је то да су независни од власти, што је противречно с обзиром на то да највећи број НВО добијају владине паре барем за део својих пројеката

– Структура сваке невладине организације је готово идентична структури било које компаније или корпорације: строго је хијерархијска.

– НВО сектор је трећи највећи послодавац на државном нивоу, после државе и бизнис сектора

– Егоизам, такмичарски дух, себичност и потпуно одсуство солидарности су вредности које НВО сектор поносно преузима од капитализма

Постоји добар разлог зашто би ми анархисти посветили детаљнију пажњу НВО сектору, толико више јер се у јавности овај „трећи сталеж“ перцепира позитивно, као алатка за демократизацију друштва, и још горе, као алтернатива борби против централизоване власти, репресије, сиромаштва и свих колективних друштвених несрећа народа. За анархисте, ово је само још једна велика лаж капитализма, која служи за одржавање илузије избора и илузије слободе. То што важи за изборе – да ако заиста могу нешто да промене, били би забрањени – важи и за НВО сектор – не само толерисан, већ и подстицан од свих влада у свим државама – за који се верује да је бојно поље борбе против неправди, антипод власти и начин да се народ укључи у политичке промене. Насупрот општем веровању, његова истинска функција је јасна: да створи илузију борбе за промене; да буде посредник између народа и власти, и на тај начин пасивизује масе; да каналише гнев маса у легално, мирно, контролисано, институционално и за власт у целини безопасно незадовољство; да створи добру слику корпорација које га финансирају, као брижљивих и филантропских компанија, подстичући на тај начин конзумеризам и повећавајући њихове профите.

Све чињенице говоре у прилог овом гледишту: највећи део корпорација у свету имају своје фондације за финансирање невладиног сектора, и свака влада у свету одваја средства за финансирање НВО активности. Ни најнаивнија особа суочена са чињеницама не може да мисли да је то тако због тога што халапљиве корпорације мисле добро човечанству или зато што се влада брине за своје поданике. „Монсанто“ који уништава органске производе због профита, донира паре у развој пољопривреде; „Тојота“, која производи један од највећих загађивача ваздуха – аутомобил, финансира НВО за заштиту животне средине; Бил и Мелинда Гејтс, чија корпорација се, као и све остале, богати на крвљу и зноју милиона радника у Азији који споро умиру радећи и до 14 сати дневно за 3 долара, донира паре за сузбијање сиромаштва. Ипак, некако успевамо да промашимо очигледну иронију и још очигледнију чињеницу да по капиталистичкој логици у коју се куну корпорације и „демократске“ власти, тај који финансира, очекује и добитак од уложеног. А то што је добитак за наше владаре – друштвене паразите, само је губитак за остатак становништва.

Шта је НВО сектор, каква је његова структура, који су његови циљеви, ко га финансира, који су резултати његовог постојања, зашто није никаква претња и зашто није никаква алтернатива ефикасној борби за слободу, детаљније је објашњено у следећем тексту. Иако у појам НВО сектор улазе невладине организације сваког типа, у овом тексту правиће се разлика између политичких НВО које имају за циљ да утичу на друштвено-економски поредак (као што су оне које се баве образовањем, сиромаштвом, предузећем, правима маргинализованих група, европеизацијом, културолошким прилагођавањем, грађанским правима, радничким правима, разним тинк-тенк групама за лобирања у парламенту, деловањем на законе, „социјалним правима“ итд.) и преостале НВО које немају за циљ да утичу на друштвени поредак а које се баве неким уским сегментима живота, углавном у областу здравства и развоја деце (као што су разне невладине организације за заштиту од ХИВ-а/сиде, посебна грађанска удружења за промоцију опасности од разних болести, попут рака дојке, аутизма код деце, људи са посебним потребама и т.д.). Текст који следи ће се фокусирати на прву групу невладиних организација, која је и најрелевантнија за статус-кво у друштву, те најбројнија, најфинансиранија, најмоћнија, најутицајнија и најопаснија за социјалну борбу, иако нека од општих запажања важе и за другу групу.

Шта је НВО?
Владајућа идеологија описује НВО (скраћеница за „невладина организација“) као добровољне, непрофитне и приватне организације чије су разноврсне активности усмерене ка променама, подршкама или промоцијама разним друштвеним сегментима. НВО сектор се сматра за трећи сектор, после владиног/управљачког и пословног сектора, односно трећи фактор за који се сматра да оформљава јавни сектор и који утиче на друштвене политике. Ми га, пак, сматрамо пре свега за продужену руку власти и пословног сектора, односно за њихов инструмент.

Због њихове разноврсности, тешко је тачно дефинисати невладине организације. Јединствена њихова карактеристика која произилази из њиховог имена је то да су независни од власти, што је противречно с обзиром на то да највећи број НВО добијају владине паре барем за део својих пројеката. У покушајима да се класификују НВО, наводе се разни типови: добротворне организације, НВО које обезбеђују услуге, НВО које обезбеђују едукацију, локалне, националне и интернационалне НВО итд. И саме фондације које постоје да би финансирале НВО један су вид НВО.

УСАИД описује НВО као приватне волентерске организације, но овај опис је проблематичан, зато што се највећи део НВО финансира од стране влада и корпорација, те и због тога што не може да се каже да је организација која има професионални плаћени персонал, од менаџера до теренских радника, волонтерска.

Термин НВО је саздан 1945. године са стварањем Уједињених Нација, када су УН дозволиле специјализованим невладиним агенцијама да добију статус посматрача састанцима УН – и то су прве савремене невладине организације у историји. Најстарија организација која се сматра за НВО датира давно пре времена кад су НВО запоселе и развијени и неразвијени свет, када је средином XИX века основан међународни Црвени крст.

Аналитичари НВО сектора разликују оперативне од кампањских невладиних организација, и то је још једна од многих класификација, но за потребе овог рада она је релевантна. За оперативне се сматрају оне НВО које настоје да преко малих пројеката остваре неке краткорочне циљеве, па улажу много енергије тражење грантова, донација и разних средстава за финансирање сваког наредног пројекта, притом се њихова активност све више своди на проналажење начина како направити пројекат да би добили грант уместо да буде обратно.

Други тип, кампањске НВО, најчешће настају одређеним поводом за чију промоцију се организују јавни догађаји и демонстрације. Овај тип НВО се на волшебан начин појављује свуда где искрсне организован облик народног незадовољства поводом одређеног друштвеног проблема; притом НВО, без обзира на то да ли су претходно постојале или су створене управо у јеку ових народних демонстрација, присвајају разлог због ког незадовољне масе желе да остваре друштвено-политичку промену. Потом покушавају да преусмере незадовољство на институционално деловање, а директну и спонтану акцију замене медијацијом (посредовањем од стране НВО) између власти и захтева народа. Када се све наде положе на НВО методе, НВО приступа стандардним инстутуционалним и строго легални методама „борбе“ (петиције, лобирања у парламенту, тражење подршке од опозиционих партија, чекање помоћи од међународних тела и т.д.), и када се борба пребаци са улица у институције власти, ствар се може сматрати изгубљеном, и све што тада могу да очекују обесправљени, су мрвице или бедан компромис. На владином терену не може нико да победи осим власти, а улога ових НВО је управо то – преузимање „ствари“ ради пасивизовања масе, чинећи свако незадовољство безопасним и без могућности за промене. Код нас, баш се ово и десило у два наврата када је масовно незадовољство било прогутано
Без обзира на велики број класификација невладиних организација, у овом тексту ће се углавном говорити о најбројнијем делу НВО сектора: оним НВО које имају социјално-политичке циљеве.
Ко финансира НВО сектор (или: чије интересе брани)?
Питање финансирања невладиних организација је много важно, зато што даје одговор на питање чију агенду заступају НВО, који су њихови реални, а не прокламовани циљеви, чије интересе штите и како се уклапа њихова улога у владајући механизам. Питање финансирања НВО исто тако подрива схватање независности и „невладиности“ НВО сектора.
Два финансијера НВО сектора на глобалном нивоу су корпорације и државе. То није другачије ни код нас, где се велике суме одвајају из државног буџета за финансирање различитих пројеката невладиних организација, док већи део од њих ипак зависе од пара капиталиста, које добијају преко домаћих филијала глобалних фондација (као што је фондација Сорос – „Институт отвореног друштва“), или пак преко фондова страних фондација (као што је америчка УСАИД, немачки Friedrich Ebert Stiftung, Roza Luxemburg итд.). Европска унија је још један велики финансијер НВО сектора преко својих ЕУ фондова и програма, а који се највећим делом, ако не и потпуно, сливају у организације које заступају про-ЕУ политику. На светском нивоу, мали део средстава који пролазе кроз канале одређене НВО, долазе и од религијских организација, највише хришћанских, муслиманских и јеврејских, које, исто као и држава и капиталисти, настоје на тај начин да ојачају своју доминацију.
На светском нивоу, готово све корпорације за које сте чули имају оформљене своје фондације за финансирање НВО сектора: од Microsofta, preko Monsanta, Nikea, Boscha, Western Uniona, Forda, Toyote, Intela, pa sve do Starbucksa. А ако саме корпорације немају оформљене фондације, тада их са сигурношћу имају њихови пребогати власници/акционари, као што су милијардери Бил Гејтс, Џорџ Сорос, браћа Рокфелер, па чак и британска краљица. Бити „филантроп“ постао је имиџ сваког ултрабогатог капиталисте, који се вероватно нада да ће угњетене масе широм света мање желети да га обесе ако знају да је одвојио неки долар за гладне у Африци.
Када корпорације финансирају пројекте за помоћ сиромашнима, деци, болеснима и другим угроженим категоријама, или пак за заштиту животне средине, то раде баш због изградње имиџа брижљивих компанија, тиме подстичући људе на куповину њихових производа. Очигледно је људима прихватљива логика да Apple, на пример, експлоатише милион ипо радника у Азији, који раде у 14 часовним сменама, живе у хангарима у самој фабрици и годишње зарађују једва колико вреди један iPhone; али то је ок, зато што, ето, једном су донирали 2000 вакцина против маларије. Људима очигледно није јасно ни то да са оваквом краткорочном помоћи корпорације само одржавају статус кво у неразвијеним регијама у свету, тако што их праве зависним од западне помоћи (која ће можда доћи ове године, а можда и не, и неће моћи да стигне до свих којима је потребна). У међувремену, империјалистичке силе продужују да грабе ресурсе неразвијених земаља, тако их остављајући онеспособљеним за било какав развој. Подржавајући милостињу и филантропију, НВО сектор подрива могућност борбе за корените промене које би могле да сузбију разлоге за беду, глад, болести, неписменост и све остале несреће, чије садашње жртве тада не би морале да буду препуштене на милост и немилост повременој помоћи добротворних организација.
Но корпорације не финансирају само НВО пројекте везане за „бригу о заједници“, већ још више улажу у ширење „политичког“ НВО сектора, преко којег пропагирају и намећу своје идеје за одржавање постојећег друштва. Владе исто тако највећи део средстава усмеравају на такве НВО, а у случају Македоније, огроман део од тих средстава служе за масовну пропаганду за улаз у ЕУ и НАТО, док сва средства кумулативно служе врховном циљу, да се Македонија развије у капиталистичку државу западног типа.
Зашто капиталисти финансирају НВО сектор?
Пре него што се одговори на ово питање, важно је поћи од премисе да је цео невладин сектор једна велика машинерија за обртање пара. Огроман део циркулације новца на светском нивоу пролази кроз филтере НВО сектора, преко разних фондација, добротворних програма и корпорацијских донацијских средстава. Ако по логици капиталистичког система, део протока пара иде на трошкове за производњу, други део за профит капиталиста и трећи део за инвестирање нових производња, онда је финансирање НВО сектора супротно капиталистичкој логици, зато што је реч о „неповратним средствима“, односно таквим средставима које се неће употребити нити за производњу, нити за инвестирање, нити за богаћење. Зашто би се онда капиталисти, супротно капиталистичкој логици, добровољно одрицали дела свог профита како би финансирали друге организације? Пропаганда каже зато што су филантропи и мисле добро заједници. Наравно, сваком разумном човеку је јасно да не постоји тако нешто попут филантропа капиталисте и да ни један капиталиста, будући да живи и богати се од крви и зноја бедних најамних радника, не може мислити добро заједници.
Одговор је да финансирање НВО сектора уопште није донирање или филантропија, већ начин учвршћивања положаја пословног сектора, чиме се заправо обезбеђује будући и већи профит. Другим речима, финансирање НВО је инвестиција, од које финансијери очекују добит. Та добит се не враћа директно као профит, но дугорочно доноси већи и сигурнији профит крупним капиталистима, и на тај начин НВО сектор одржава у животу капитализам, што није „колатерална штета“, већ првенствени циљ коме служи. Када једна корпорација финансира НВО која се бори за демократизацију и економске слободе, та НВО ће постати друштвени играч који ће онда утицати на „демократизацију“ друштва, што у преводу значи повећање економских слобода, што пак значи већу дерегулацију економије, што пак значи мању контролу производње, монопола, стандарда за производњу, цене производа, радничка права итд, и што на крају значи веће богатство крупних капиталиста и још већа беда радничке класе. Ово је само један пример; исто важи и за финансирање других типова „политичких“ НВО, које ће на послетку узвратити свом финансијеру тако што ће крваво повећати његово нагомилано богатство, још ће беднији положај створити радницима и још ће више учврстити капитализам, који их управо ставља у такву позицију. Зато не може бити речи ниокаквом добровољном донирању, филантропији, бризи за заједницу и другим глупостима које нам саопштавају преко ТВ-а, већ је све то још један начин повећања и онако нељудског великог богатства крупних капиталиста.
Зашто држава финансира НВО сектор?
Осим од корпорација, огроман део финансија са којима раде невладине организације долазе из владиних фондова (од наших пореза и „заједничких“ државних пара), те држава очекује за узврат сличну добит као и корпорације, а то је учвршћивање капитализма и положаја богатих. Држава, да не заборавимо, искључиво постоји да би штитила богате и њихов положај уз помоћ репресивног механизма и монопола физичке принуде, стога је очекивано да издваја средстава за финансирање организација које ће држати поредак у статусу кво – онаквом какав што једино одговара крупним капиталистима.
Но држава, да би постала јача, репресивнија, да би се учврстила и да би могла и даље да штити богате, мора и сама да налази начине да оправда своје постојање и да ојача своју доминацију. Зато, заједно са корпорацијама, она финансира НВО сектор, и преко комплетне „грађанске активности“ која се у њој дешава (свакако, потпуно безопасна за поредак), добија могућност да народу приреди једну позоришну представу у којој грађани имају своја права, и могу да учествују у доношењу политика, слободни су и учествују у друштвеним дешавањима. У томе се састоји велика илузија демократизације друштва, коју НВО сектор има улогу да одржи пред очима народа. Тако на сцену ступа један механизам који не може да постигне никакве промене (нити има такав циљ), но позира као такав, а народ, мислећи да ће преко НВО активности заиста испунити своје захтеве, одступа од других начина борби (илегалних и опасних за власт, и једино ефикасних). На тај начин, власт добија лажан механизам за борбу, преварен, миран и послушан народ и безбедност свог доминантног положаја у друштву.

НВО сектор је заправо само један од многих механизама које држава користи како би оправдала своје постојање и како би учврстила своју доминацију. Но за разлику од класичних таквих механизама, попут на пример јавног образовања или масовних медија, које држава дизајнира и користи за свакодневну и системску пропаганду и контролу људи, НВО сектор има мало другачију улогу. Заправо, и поред бесконачних напора сваке државе да свој народ држи у страху или хипнози да би безбрижно владала, свесна је да су људи у основи разумни и слободољубиви, и да им је довољна и најмања искра да би се излио гнев народа сваки пут када се он пробуди и увиди да је на било који начин угњетен. Свака влада се највише плаши масовних насилних нереда који су усмерени против власти, но свака влада исто тако зна да насилно гушење народних побуна, као у класичној полицијској држави, носи опасност да само још више разгори бес код људи и да уздрма доминацију државе. Зато модерна влада има суптилније решење, са којим неће угушити бунт, те ће масама дати бескорисно оружје за борбу, а то долази под именом НВО сектор.

Које „методе борбе“ су типичне за невладине организације?
Сваки пут када нека НВО преузме одређену активност усмерену ка друштвеним променама – било да су то некакви захтеви властима, било критика власти или нешто друго – та активност је искључиво у институционалним оквирима. Институционални оквири су они оквири које поставља систем, односно који су у складу са државним законима и који морају да прођу кроз постојеће државне институције на начин који одређује држава да би стигли до власти, после чега би они евентуално реаговали по том питању. Држава грађанима даје на располагање неколико строго бирократизованих, у свим етапама отежаних и комплетно бескорисних механизама за одбрану њихових права и за изражавање њиховог мишљења: жалбе (судовима, парламенту, влади), иницијативе (предлог закона нпр.), петиције итд. Без обзира да ли ћемо рећи да су владајуће елите измислиле НВО, или су се НВО створио саме од себе на основу потребе грађана, крајњи епилог је исти: власт је задовољна са НВО сектором зато што се он са њом „бори“ управо преко тих институционалних механизама, који су дизајнирани да на никакав начин не штете поретку.

НВО никада нису на улицама, никада нису насилне и никада не циљају на суштинске проблеме у друштву. Другим речима, оне нису никаква претња ни за једну власт, но успешно регрутују незадовољне људе: оне што би можда сутра бацали молотове коктеле на парламент, НВО су их још јуче регрутовале, ставиле им кравату, дале им дневницу и сместиле у канцеларију да пишу извештаје, жалбе, колумне и анкете. И да је имала такве почетне намере, НВО не може да се радикализује; она је презаузета са подношењем финансијских извештаја својим финансијерима и тражењем нових финансијера за наредну годину. И да се радикализује, што једноставно не може да се деси, НВО ће бити шиканирана од стране НВО сектора, а НВО постоји само док има ко да је финансира.
Свака НВО је условљена да ради на искључиво институционалан начин, и то је њено једино „поље за борбу“. Истовремено, то је и јединствено поље за борбу на коме не можеш да победиш, будући да се не води борба, већ дијалог, сарадња и компромис. Без обзира на то што се НВО бори против одређеног аспекта власти (закон, решење, некаква неправда, нека конкретна институција итд.), ни једна НВО се не бори против власти у целини. (Сам систем не би дозволио постојање такве НВО, будући да НВО, као формалне организације, морају да се регистрију, и са тим да добију од државе дозволу за организовање. Закон, разуме се, не дозвољава формирање било какве организације које теже ка целовитом ослобађању људи, или, као што би у закону стајало, ка „насилном рушењу поретка“.) У томе се састоји њихова бескорисност и безопасност, и због овог разлога НВО не само што не постижу промене и не само што не врше никакав озбиљан притисак на власт, већ јој и помажу да лакше влада.
Систем је једноставно тако осмишљен да може да се самозаштити од било каквих напада изнутра; зато и не може да се води борба за промене преко институционалних путева, као што не може ни да се руши систем преко деловања у парламенту. То што може да се добије су реформе, мрвице, утешни компромиси, и што је најважније, обмана човека да, ето, проблем је, колико је то било могуће, решен. Исти тај човек можда би разматрао и друга решења за проблем, друге методе за притисак власти и за остваривање својих захтева, далеко ефикаснијих за његов циљ. Но ту је НВО сектор да му повуче ланац и да га подсети „да не треба да будемо насилни, да немамо проблем са законом и да непровоцирамо ионако добродушне пандуре“ („који само раде свој посао“) да не би извадили пендреке (као што су нас брижљиво и свакодневно подсећали бројни НВО активисти у току протеста против полицијске бруталности лета 2011, пре него што су комплетно преузели протест, те захтев за уништавање моћи полиције, као протест против тираније репресивне државе, свели на захтев за одговорност полицајаца и њихово суздржавање од прекомерне силе!).
Каква је структура невладиних организација?
Структура сваке невладине организације је готово идентична структури било које компаније или корпорације: строго је хијерархијска. НВО су од капиталистичке економије чак позајмиле и поделу рада, па тако, као што је у једној корпорацији рад подељен између власника (акционара), управног одбора и радника, тако и свака невладина има свог председника, свој савет организације и своје теренске раднике (активисте). Као и компаније, свака НВО има своје рачуноводство (будући да иако је „непрофитно“, ради са великим сумама) и своје менаџере разних одељења или пројеката.

Систем се добро побринуо да преслика хијерархијске фунцкије и у НВО сектору, па је тако један од кључних услова за успешну регистрацију нове НВО да има функцјију председника. У законима Републике Македоније није дозвољено формирање хоризонтално организованог (или егалитарног) удружења. Чини се да „борцима“ за слободу и људска права не смета да се подређују наредбама својих претпостављених у организацији, па тако НВО дају држави на располагање још један механизам за тренирање послушних, потчињених и мирних грађана.
НВО сектор у свету, а сада и у Македонији, у целости је професионализован, због чега се губи свака смисао инсистирања да се НВО активизам зове волонтерство, а не професија. Тако је НВО сектор трећи највећи послодавац на државном нивоу, после државе и бизнис сектора. Када НВО активиста проводи сваки дан одређен број сати у раду око организације, за свој допринос добија плату и нема другу „праву“ професију, тада је јасно да је рад у НВО професионализована структура (професија), као и свака друга.
Тачно је, са друге стране, да огроман број људи повезаних са НВО активношћу заиста волонтирају, односно не добијају надокнаду за свој рад. Но у једној невладиној организацији, то су искључиво они активисти који као „млади, неискусни и почетници“ врше цео мучни посао који је релевантан за рад НВО (као на пример, анкетирање људи на улици за неко истраживање, дељење флаера, лепљење плаката и других пропагандних материјала, рада на терену везаног са неком посебном активношћу или кампањом итд.). Мањи број активиста („најпосвећенији“ и „најобразованији“) су плаћени за свој посао, и они углавном врше посао из фотеља, односно слично као и политичари, добијају плату да би се бавили заједничким проблемима друштва. И у овом погледу НВО се не разликују од фирми, зато што као што код фирми радници врше цео посао а не добијају профит, тако и код НВО, једино они који менаџеришу са организацијом су плаћени за то што „раде“.
Који су мотиви НВО активиста?
Свакако, далеко од тога да се волонтери бесплатно ангажују у неку НВО чисто из алтруистичких разлога. За узврат њиховом ангажовању, обећава им се стицање многих нових „вештина“, радно искуство и контакти који ће им служити за будућу каријеру. Неки од њих раде вредно у нади да ће ако су се довољно истакли и посветили својој организацији, можда бити постављени на неку вишу позицију, а са тим и на платни списак. У ствари, све више људи пролазе „радни“ век као професионални НВО активисти, но још више њих продужава каријеру на другом радном месту које су добили захваљујући њиховом искуству у НВО. Учествовање у пројектима и волонтирање у невладиним организацијама поносно наводе као важне карактеристике у сваком ЦВ-у, и у свакој компанији озбиљно схватају такве ангажмане када размишљају некога да запосле, из простих разлога колико више кандидат се бесплатно ангажовао за неки посао, толико ће се више од њега очекивати да буде много радан а да не тражи за то велику плату. Другим речима, тај ангажман за компанију је гаранција да је кандидат прошао мукотрпан тренинг како би постао послушан, вредан и покорљив радник.
Други НВО активисти, пак, надају се да ће преко таквог ангажмана бити примећени од стране политичких партија – које исто тако траже вредне и покорне раднике да им помогну да уграбе или задрже власт – и биће регрутовани као партијски кадар који ће можда окупирати неку профитабилну државну функцију. Ово је посебно случај код нас, где партије будно прате протесте, немире и организоване догађаје, да могу, као трагачи талената, да нађу нове свеже талентоване кадрове како би их регрутовали у своје редове. По последњим огранизованим изливима незадовољства, није мали број ових НВО активиста који су, захваљујући својим говорничким или организационим „вештинама“ које су научили у НВО каријери, били примећени од стране опозиционих партија и брзо регрутовани. Активизам за ове људе није од примарне важности, већ долази чак после мотива за финансијском обезбеђеношћу, па тако сваки ентитет који ће им понудити такву обезбеђеност уколико раде за њега, они ће га радо прихватити.
Каријеризам у НВО сектору је логичан исход. НВО сектор, као искључиво прокапиталистички сектор, хвали и пропагира нељудске капиталистичке вредности, попут компетитивности, борбе са ривалима у каријери, небирање средстава да би се постигао финансијски циљ, трпљење свакаквих срања у име напредовања у каријери и жртвовање свакаквих друштвених добара за личну корист. Егоизам, такмичарски дух, себичност и потпуно одсуство солидарности су вредности које НВО сектор поносно преузима од капитализма. НВО активисти нису идеолошки оријентисани будући да се они не воде принципима, одеђеним погледом на свет или убеђењима, већ личним потребама, и зато је иронично када се хвале као борци за људска права и као хумани људи. Ако се уопште и воде неком идеологијом, онда је то капиталистичка идеологија.
Колику штету НВО праве социјалној борби у Македонији?
НВО имају изузетно организовану структуру, паре за потребне ресурсе и довољно времена за своје активности (јер активисти не морају да раде будући да добијају плату од НВО). Зато, ако је обичном раднику који половину дана проводи у продавању свог рада, а половину у спавању, тешко да посвети време друштвеним проблемима и да посвети себе борби против структура које су створиле тај проблем, за НВО активисту то не представља проблем. Он не само што има времена на располагању да буде политички активан, већ је и плаћен за то, па тако није тешко било којој НВО да постане доминантна у било каквом друштвеном превирању и да преузме на своја леђа велики део активности које су усмерене ка остваривању промена у корист неке незадовољне друштвене групе. Но не само што на тај начин не прави услугу тој групи, већ јој и штети, будући да када једном преузме те активности, она ће их усмерити ка јединим методама које сме да употреби: институционалним. А оно што нам историја сваки дан испочетка потврђује је то да институционалне методе борбе, једноставно, не функционишу, барем што се тиче народа. Но веома добро служе власти, чије је најбоље оружје за умиривање народног гнева допуштање људима да се боре против ње на њеном терену, у од ње осмишљеном систему и структури, мислећи да могу да је победе у њеној игри.
НВО често шаљу њихове активисте на скупе семинаре, где у планини или поред језера, преко дугих предавања, дискусија и интелектуалисања око „неправди у друштву“, ови интелектуалци уче како да буду безопасни бунтовници. На колико више плаћених путовања ће отићи НВО активиста, толико је ближе до тога да добије бољу позицију, без обзира да ли у партији, у некој фирми, на државној функцији или у самој НВО. Ако се у међувремену појави прилика да јавно покаже научене „вештине“ са којима ће НВО активиста моћи да се истакне, утолико боље, а најбоља прилика за то су народни протести, демонстрације, покрети или било какви организовани изливи револта усмерени ка некаквим социјалним и политичким захтевима. Тада се каријеристи указује прилика да говори испред велике масе људи и даје му се приступ медијима, одакле његов „лик и дело“ може да стигне до „виших инстанци“ које могу да помогну да се попење једну степеницу више у каријери.
Многи људи из НВО сектора су пробали да искористе ове прилике у току двомесечних протеста против полицијске бруталности, лета 2011. године. Један од њих (Кирил Ефремовски) се показао посебно упоран и амбициозан, налазио је свакакве начине да се истакне испред ТВ камера до степена када га је јавност доживљавала као лидера, користећи своје НВО контакте са медијима за приватно давање изјава у име целе иницијативе, те је на крају био награђен радним местом у америчкој амбасади – што је вероватно само једно од десетине радних места које су му понудили „ловци на таленте“.
НВО сектор је постепено преплавио покрет „Стоп за полицијска бруталност“, и будући да су плаћени за протестовање и имају времена да се у целости посвете протестима, НВО активисти су напокон успели да прогутају цео покрет, који је иначе остао запамћен по најдуготрајнијим и најмасовнијим демонстрацијама против државне репресије у историји Македоније. Но колико више се ближила опасност да гнев прелије чашу и да демонстрације заврше као масовни нереди, толико су више НВО активисти покушавали да контролишу протест на разне начине: са константним инсистирањем да не требамо бити насилни, да морамо остати мирни, да су полицајци обични радници попут нас и да морамо поштовати законе; потом са преузимањем радних група задужених за формирање захтева (који су се од радикалних полако истопили у реформистичке); потом са контролисањем садржаја који се пласирају у медије; и на крају, када је цела мотивација већ спласла због неуспеха и тапкања у месту (захваљујући НВОвцима), они су смислили да то што треба да се уради је једино оно што и знају да раде: да оформе НВО!
Власт ће вечно бити захвална НВО активистима што су се тако активно умешали у нешто што је могло да прерасте у озбиљну претњу власти, да није било њих. НВО сектор је у Македонији већ толико велики да просто није могуће да се догоди никаква аутентична иницијатива без њиховог масовног присуства и утицаја, што је разлог за неуспех сваке такве иницијативе. Нешто више од годину дана касније, исти сценарио се одвио и при протестима против поскупљења струје („Иницијатива АМАН“), с тим што су се овај пут, каријеристи показали искуснији и делотворнији, па су још од самог почетка, после само неколико протеста, успели да прогутају иницијативу. Они су убедили остале учеснике, уместо да окупирамо зграду Регулаторне комисије за енергетику и тиме извршимо притисак да се цене одмах смање, да је боље да будемо „добри грађани“ и да се боримо средствима која нам закони дају на располагању. Тако су се упустили у једну голготу у виду мукотрпног прикупљања 10 000 потписа и на основу њих поднели предлог закона Парламенту да се смањи цена струје и парног грејања. Закон, разуме се, није био изгласан. Сиромашни људи још увек одвајају целу једну плату да плате струју зими, а НВО сектор још једном је помогао власти да се ослободи уличног притиска и аустријским капиталистима из ЕВН-а да увећају свој профит.
Шта да радимо?
За нас који смо одабрали да се супротставимо државној репресији и капиталистичком угњетавању радника, јасно је да једине методе борбе које могу да нас ослободе од окова овог репресивног система су оне које су ван контроле самог система, које су једино ефикасне и које су ослобођене од посредности институција: то су методе директне акције. Најпростије речено, свака акција коју људи аутономно преузимају за политичке и социјалне циљеве без посредства треће стране (политичари, партије, судови, синдикални лидери, „правни експерти“, НВО за заштиту људских права итд.) је директна акција.
Историјски најуспешније су се показале масовне акције, као што су масовне демонстрације, генерални штрајкови, појединачни штрајкови (на нивоу компаније/фабрике, производне гране, индустрије), физичке блокаде појединачних институција, масовне блокаде путева итд. Индивидуалне директне акције или акције мањих група људи нису толико ефикасне као масовне у вршењу притиска на власти, но често проузрокују снажан симболичан ефекат који може да утиче на еманципацију народа и може да представља искру која ће покренути масовно организовање акција. Тако на пример, са физичким нападима на имовину (банке, парламент, владу, велика предузећа, седишта десничарских партија итд.), која се понекад назива „пропаганда делом“, не само што се финансијски оштећују власници имовине, већ и, још важније, јавно се изказује револт против тих репресивних институција, који многи људи исто тако осећају, али се плаше да га покажу.

Директна акција је супротстављање идеји да смо немоћни да променимо услове које нас чине несрећним. Директна акција је суочавање са чињеницом да нико одозго неће да нам побољша животе и да за сваку промену морамо сами да се изборимо. Представнике за које се надамо да ће нам у наше име побољшати живот, не само да их није брига за наше проблеме, већ и више од тога, њихово богатство зависи од наших мизерних услова за живот.
Зато, ако хоћемо да се укључимо у борбу за побољшање нашег сопственог живота, последње место где ћемо то урадити је невладина организација (осим ако не трагамо за напредовањем у нашим личним каријерама, но овде се више ради о другом циљу, а никако о борби за промене). Институционална средства које систем допушта као инструмент за заштиту наших права и побољшање наших живота само ће нас заглавити у институционалне лавиринте и оставиће нас празних руку. Разуме се, то не значи да у разним појединачним случајевима не треба да користимо рупе и противречности правног система да би се одбранили од правних напада на нас. (Као анархисти, треба да смо спремни на могућност да имамо проблема са законом и да будемо подвргнути психичком притиску како би сломили наш дух, често дугомесечним малтретирањем по судовима.) Но нити закон, нити било који други институционални „лек“ који нам држава нуди не сме да буде основно средство за борбу против државне репресије и против наших експлоататора на радним местима. Не треба да заборавимо да закон који данас (мислимо да) нас штити, брзим поступком може бити укинут сваки пут у тренутку када елите помисле да ће бранећи наше благостање, закон дирнути у њихов привилегован положај. И најважније од свега, не смемо да заборавимо да законе доносе владари и да сходно томе закони служе једино да би заштитили наше владаре од нас.
НВО ће се, међутим, још дуго појављивати у социјалним превирањима и убеђиваће нас да приступимо институционалној борби. Свако од нас ко жели да види ефекат било какве борбе дужан је да одбаци тај утицај и да зна да може да се ослони једино на сопствену моћ, која је најјача када је изражена као колективна моћ. Тада када одређена група постане толика претња власти, пред којом ће се НВО-е – као поклоници закона – саме повући, знаћемо да водимо успешну борбу. Успешна борба је само она која је способна да затресе ауторитет владара, и на тај начин их натера да се повуку пред захтевима људи. Успешна борба је она која чини власт да се плаши од народа, уместо да буде обратно. Ово не може да се постигне преко жалби уставном суду или преко лобирања у парламенту.
Па шта можемо да урадимо? Да се организујемо на свом радном месту, увек када смо незадовољни радним условима. Ако нам наш газда крати од плате, да блокирамо фирму да не може да ради и да прави профит, и газда ће се у страху за свој профит брзо сложити са нашим захтевима. Ако хоће да нам одузму социјална добра, да се организујемо у нашем граду, општини, насељу и да им покажемо да то неће проћи. Ако држава доноси репресивне законе за раднике, да изађемо на генерални штрајк и да блокирамо економију која нас убија. Лоше изграђена зграда не може да се поправи са новом фасадом, него се мора срушити како би могла изнова да се игради нова и добра зграда.
На крају, директна акција је више од средства за брањење наших права или за побољшање нашег положаја. Директна акција је, као што је срочио анархо-синдикалиста Рудолф Рокер, „социјалистичка школа“, односно начин да се припремимо за слободно друштво којем тежимо. Директна акција нам даје контролу над нашом сопственом борбом, даје нам искуство и показује нам како да учимо из грешака, помаже нам да изградимо културу отпора и солидарности, и повезивајући нас са толико много других људи које су у истим срањима, враћа нам нашу људскост коју нам је индустријско друштво одузело. И као што расте наша вера у моћ солидарности, тако расте наша вера у способност да променимо свет, а фокус се постепено премешта од контроле над нашом борбом до контроле над целим нашим животом.
http://kontra-punkt.info/

Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s