ПИЧИЋИ С МУДИМА

– стајање иза Пуссy Риот само сада, када су очигледно невине а влада је очигледно крива, чист је опортунизам. И баш као у стара лоша времена, таква аутоматска селективна подршка руским дисиденткињама – без целовитог бављења њиховим идејама – не само да је лицемерна већ такође чини велику штету њиховој ствари.

– сама фраза „слобода изражавања“, са својим конотацијама уљудних протеста као грађанског начина да се се мало издувате док живот тече даље, страна је руској радикалној мисли. Чланице Пуси Рајота нису либералке које жуде за самоизражавањем. Оне су потомци надреалиста и руских футуриста, решене да радикално, чак и насилно, промене друштво.

– ти млади људи подједнако презиру капитализам колико и путинизам, читав „корпоративно државни систем“. И то важи за Запад подједнако колико и за саму Русију… оно што Пуси Рајот желе је нешто што је подједнако застрашујуће, провокативно и претеће за владајући поредак како у Русији тако и на Западу

– Експертски налази гласе: вредности којима сам посвећена у свом животу су правда, узајамно поштовање, хуманост, једнакост и слобода.

– Оно што Пуси Рајот ради је облик грађанске акције у околностима када су основна људска права, грађанске и политичке слободе угушене од стране корпоративног државног система.
храм Христа спаситеља почео је отворено да се користи као дречећа декорација за политику и службе безбедности, које су главни извор моћи

– православна култура не припада само Руској православној цркви, патријарху и Путину, такође би могла да буде на страни грађанске побуне и протеста у Русији.

– Пошто су праве чињенице такве да ми никада нисмо биле, и нисмо, мотивисане верском мржњом и непријатељством, ништа друго не преостаје онима који нас оптужују него да прибегну употреби лажних сведока.

– ја мислим да хришћанство подржава потрагу за истином и константно превазилажење себе, превазилажење онога што си некада била/о

– поштујемо све религије а посебно православну цркву. Зато смо биле потресене јер је велика, сјајна, хришћанска филозофија употребљена на тако отрцан начин. Ми смо веома љуте зато што се квари нешто што је дивно.“

– Лако је понизити и сломити људе који су отворени, али када сам слаба, ја сам тада јака.

Autor:
Vadim Nikitin
Prevod:
Sabo Tabi
Od Madone do Bjork, od elitističkog New Yorkera do populističkog Daily Maila, svet se ujedinio u podršci Pussy Riot, nepristojnim feminističkim aktivistkinjama iz Rusije, a protiv nabusite okrutnosti sa kojom se prema njima odnosila država. Možda nije uspeo da spreči preki sud Vladimira Putina da ih osudi na dve godine zatvora na osnovu optužbe za huliganizam, ali sveopšti međunarodni medijski pritisak pomogao je da se ovaj slučaj pretvori u veliku sramotu za Kremlj.
Pa ipak ima nečeg u vezi sa podrškom Zapada akcijama ovih mladih žena zbog čega bi mogli da se osećamo jako neprijatno, pošto filozofija Pussy Riota, aktivizam pa čak i njihova muzika brzo su zauzeli drugo mesto u odnosu na njihovu korisnost za diskreditovanje jednog od geopolitičkih neprijatelja Amerike. Dvadeset godina nakon kraja Hladnog rata, da li disidentskim intelektualcima ponovo preti opasnost da postanu pioni antiruskog narativa Zapada?
1970ih, Sjedinjene Države i njihovi saveznici slabo su marili za ono što su zapravo govorili sovjetski disidenti, dok god je to bilo usmereno protiv Kremlja. Ne čudi što je tako mnogo Amerikanaca/ki koji/e nikada nisu čitali knjige Aleksandra Solženjicina klicalo kada je on kritikovao Sovjetski Savez, a kasnije se osećali tako šokirani, uvređeni pa čak i izdani kada je kritikovao mnoge od istih mana u zemlji koja ga je primila. Nije li taj tip trebalo da bude na našoj strani?
Služiti se disidentima da bi se postigli politički poeni protiv ruskog režima podjednako je opasno kao i usvajanje tigra za kućnog ljubimca: bez obzira koliiko pripitomljeno izgledao, na kraju krajeva radi o slobodnim duhovima, koji su skloni da ugrizu ruku koja ih hrani.
Koliko je mnogo fanova lakrdijaške „pank molitve“ Pussy Riota u hramu Hrista spasitelja i inteligentne i dirljive završne reči Nadežde Tolokonjikove bilo podjednako oduševljeno njenim učešćem, a bila je naga i u poodmakloj trudnoći, u javnoj orgiji u moskovskom muzeju 2008? Taj performans, izveden od strane radikalne umetničke grupe Vojna („rat“, na ruskom), trebalo je da ilustruje kako su Rusi zlostavljani od strane njihove vlade. Vojna je prethodno zapalila policijski automobil i nacrtala opscenu sliku na pokretnom mostu u Sankt Petersburgu.
Zbog štoseva poput ovih uhapsili bi vas maltene bilo gde, a ne samo u autoritarnoj Rusiji. Ali Pussy Riot i njihovi drugovi iz Vojne idu kao celo pakovanje: ne možete imati zabavu, prodemokratski stav i antiputinovski feminizam bez podstrekačkog anarhizma, ekstremnih seksualnih provokacija, namerne opscenosti i ekstremno levičarske politike.
Sem ukoliko vam sve to nije OK (a ja sam poprilično uveren da za 99 procenata Pussy Riot fanova iz mejnstrim medija nije), onda stajanje iza Pussy Riot samo sada, kada su očigledno nevine a vlada je očigledno kriva, čist je oportunizam. I baš kao u stara loša vremena, takva automatska selektivna podrška ruskim disidentkinjama – bez celovitog bavljenja njihovim idejama – ne samo da je licemerna već takođe čini veliku štetu njihovoj stvari.
U srži većeg dela medijske groznice oko Pussy Riota leži fundamentalno nerazumevanje onoga za šta se zalažu ove ruske disidentkinje. Neki kanali su predstavili ovaj slučaj kao potragu za slobodom izražavanja i drugim temeljnim pravilima liberalne demokratije. Pa ipak sama fraza „sloboda izražavanja“, sa svojim konotacijama uljudnih protesta kao građanskog načina da se se malo izduvate dok život teče dalje, strana je ruskoj radikalnoj misli. Članice Pussy Riota nisu liberalke koje žude za samoizražavanjem. One su prema sopstvenom priznanju potomci nadrealista i ruskih futurista, rešene da radikalno, čak i nasilno, promene društvo.
Bilo ko ko se potrudio da ih razume s one strane relevantnosti kao antikremljovskih proksija znaće da ti mladi ljudi podjednako preziru kapitalizam koliko i putinizam. Oni na meti imaju ne samo ruski autoritarizam, već, rečima Tolokonjikove, čitav „korporativno državni sistem“. I to važi za Zapad podjednako koliko i za samu Rusiju. To uključuje mnoge od ulizičkih inostranih medijskih konglomerata koji izveštavaju sa suđenja, poput Murdochove News Corp, i čak takve miljenike antiputinovskog establišmenta „liberalne opozicije“ poput biznismena i borca protiv koripcije Alekseja Navalnog.
Fanovi Pussy Riot na Zapadu treba da shvate da se disidenstvo njihovih heroina neće zaustaviti kod Putina; niti će stati ako i kada Rusija postane „normalna“ liberalna demokratija. Jer ono što Pussy Riot žele je nešto što je podjednako zastrašujuće, provokativno i preteće za vladajući poredak kako u Rusiji tako i na Zapadu (i bilo je od pamtiveka): oslobađanje od patrijarhata, kapitalizma, religije, konvencionalnog morala, nejednakosti i čitavog korporativno državnog sistema. Mi bi trebalo samo da podržavamo ove hrabre žene ukoliko smo, takođe, dovoljno hrabri da idemo do kraja.
Vadim Nikitin je novinar i ruski analitičar.
Izvor: New York Times

Maša Aljohina: „Situacija koju smo kreirale našom protestnom akcijom pomaže ljudima da sami bolje razumeju stapanje institucija [Ruske pravoslavne] crkve i bezbednosnih službi, crkve i vlasti, crkve i Putina. Sve to je izašlo na površinu.“

Autorka:
Ekaterina Samucevič
Prevod:Sabo Tabi
Činjenica da je hram Hrista spasitelja postao važan simbol u političkoj strategiji vlasti, mnogim mislećim ljudima već je bila jasna onda kada je Kiril Gunđaev, bivši kolega [iz KGB-a] Vladimira Putina, stupio na čelo Ruske pravoslavne crkve. Nakon što se to desilo, hram Hrista spasitelja počeo je otvoreno da se koristi kao drečeća dekoracija za politiku i službe bezbednosti, koje su glavni izvor moći [u Rusiji].

Zašto Putin ima potrebu da koristi pravoslavnu veru i njenu estetiku? …Tada je osetio potrebu da iskoristi estetiku pravoslavne vere, istorijski povezane sa vremenom kada je carska Rusija bila na vrhuncu svoje snage, kada je vlast dolazila ne od zemaljskih manifestacija poput demokratskih izbora i civilnog društva, već od samog Boga.
Kako mu je to poštlo za rukom? Na kraju krajeva, mi još uvek imamo sekularnu državu, i zar ne bi trebalo da se naše budno i kritički nastrojeno društvo ozbiljno pozabavi bilo kakvim mešanjem verskih i političkih sfera? U ovom slučaju, očigledno, vlasti su iskoristile određenu oskudicu pravoslavne estetike iz sovjetskog doba, kada je pravoslavna religija imala auru izgubljene istorije, nečega što je pretrpelo gušenje i oštećenja od strane totalitarnog sovjetskog režima, i samim tim je pripadala opozicionoj kulturi. Vlasti su odlučile da prisvoje ovaj istorijski efekat gubitka i da predstave svoj politički projekat ponovnog uspostavljanja izgubljenih ruskih duhovnih vrednosti, projekat koji ima malo toga zajedničkog sa iskrenom brigom za očuvanje ruske pravoslavne istorije i kulture.
Takođe je bilo prilično logično da se Ruska pravoslavna crkva, koja je dugo imala mističnu vezu sa vlašću, pojavila kao glavni medijski egzekutor ovog projekta. Sem toga, takođe je dogovoreno da bi Ruska pravoslavna crkva, za razliku od sovjetske ere, kada se crkva protivila, iznad svega, surovom odnosu vlasti prema samoj istoriji, trebalo takođe da se suprotstavi svim pogubnim manifestacijama savremene masovne kulture, sa svojim konceptom raznovrsnosti i tolerancije.
Primena ovog sasvim zanimljivog političkog projekta zahtevala je značajnu količinu profesionalnog osvetljenja i video opreme, termina na nacionalnim TV kanalima i višečasovnih prenosa uživo, kao i brojna pozadinska snimanja moralno i etički podupirućih vesti, na kojima su ustvari izgovarani dobro osmišljeni patrijarhovi govori, pomažući vernicima da donesu ispravnu politčku odluku za vreme predizborne kampanje, koja za Putina nimalo nije bila prijatna. Sem toga, svo snimanje mora da se dešava neprekidno; neophodne slike moraju duboko da se urežu u pamćenje i da budu konstantno osvežavane, kako bi se stvorio utisak nečeg prirodnog, konstantnog i obaveznog.
Naš iznenadni muzički nastup u hramu Hrista spasitelja sa pesnom „Majko božija, oteraj Putina“ narušio je integritet te medijske slike, koju su vlasti tako dugo stvarale i održavale, i otkrio njenu lažnost. Našim nastupom mi smo se usudile, bez blagoslova patrijarha, da iskombinujemo vizuelni imidž pravoslavne kulture i kulture protesta, sugerišući pametnim ljudima da pravoslavna kultura ne pripada samo Ruskoj pravoslavnoj crkvi, patrijarhu i putinu, da bi takođe mogla da bude na strani građanske pobune i protesta u Rusiji.

Možda je taj tako neprijatni efekat velikih razmera koji je ostvario naš medijski upad u crkvu iznenadio i same vlasti. Oni su prvo pokišali da predstave naš performans kao smicalicu bezosećajnih militantnih ateista. Ali, napravili su ogromnu grešku, jer smo vi do tada već bile poznate kao antiputinovski feministički pank bend koji je izvodio svoje medijske prepade na ključne političke simbole u zemlji.
Na kraju, uzimajući u obzir sve nepovratne političke i simboličke gubitke koje je prouzrokovala naša nevina kreativnost, vlasti su odlučile da zaštite javnost od nas i našeg nekonformističkog razmišljanja. Tako je okončana naša komplikovana pank avantura u hramu Hrista spasitelja.
Što se tiče ovog suđenja, moja osećanja su pomešana. S jedne strane, mi sada očekujemo okrivljujuću presudu. U poređenju sa pravosudnom mašinom, mi smo niko, i već smo izgubile. Sa druge strane, mi smo pobedile. Sada ceo svet vidi da je krivični postupak koji je pokrenut protiv nas bio isfabrikovan. Sistem ne može da prikrije represivnu prirodu ovog suđenja.
Još jednom, Rusija izgleda drugačije u očima sveta u odnosu na način na koji Putin pokušava da je predstavi na svakodnevnim međunarodnim sastancima. Svi koraci u pravcu države kojom upravlja vladavina prava koje je obećao očigledno nisu načinjeni. I njegova izjava da će sud u našem slučaju biti objektivan i doneti poštenu presudu još jedna je obmana čitave zemlje i međunarodne zajednice. To je sve. Hvala vam.

Izvor: chtodelat news
Autorka:
Nadežda Tolokonikova
Prevod:
Sabo Tabi
U suštini, nisu pevačice Pussy Riota te kojima se ovde sudi. Da je to slučaj, ono što se dešava bilo bi potpuno beznačajno. Čitav sistem Ruske federacije je taj kojem se sudi i koji, na njegovu žalost, u potpunosti uživa da ističe sopstvenu okrutnost prema ljudima, svoju indiferentnost prema njihovoj časti i dostojanstvu, ono najgore što se do danas dogodilo u ruskoj istoriji. Na moju veliku žalost, ovo lažno suđenje je blizu standardima staljinističkih trojki. Dakle, mi imamo svog istražitelja, advokata i sudiju. I onda, šta više, ono što svo troje rade i kažu određeno je političkim zahtevom za represijom. Koga okriviti za performans u hramu Hrista spasitelja i za to što je protiv nas pokrenut politički proces nakon koncerta? Kriv je autoritarni politčki sistem. Ono što Pussy Riot radi je opozicijska umetnost ili politika koja se naslanja na forme koje je umetnost ustanovila. U svakom slučaju, to je oblik građanske akcije u okolnostima kada su osnovna ljudska prava, građanske i političke slobode ugušene od strane korporativnog državnog sistema.

Mnogi ljudi, kojima je od smene milenijuma neumorno i metodično uterivan strah u kosti uništavanjem sloboda, pobunili su se.
Mi smo tragale za autentičnim genijem i jednostavnošću i pronašle smo ih u našim pank performansima. Strast, otvorenost i naivnost superiorne su u odnosu na licemerje, podmuklost i veštačku pristojnost koja prikriva zločine. Državni lideri stoje sa svetačkim izrazima na licu u crkvi, ali njihovi gresi su daleko veći od naših. Mi smo održale naše političke pank koncerte zato što ruskim državnim sistemom dominira rigidnost, zatvorenosti i kasta. I politika koja se sprovodi služi jedino sužavanju korporativnih interesa do mere kada nam je muka čak i od ruskog vazduha.
Mi smo apsolutno nesrećne – i bile smo primorane na politički život – zbog upotrebe prinudnih, siledžijskih mera za upravljanje društvenim procesima, što su okolnosti u kojima su najvažnije političke insitucije disciplinarne državne strukture – bezbednosne agencije, vojska, policija, specijalne snage i prateća sredstva za obezbeđivanje političke stabilnosti: zatvori, preventivni pritvor i mehanizmi za čvrstu kontrolu javnog ponašanja. A nismo srećne ni zbog prinudne građanske pasivnosti većeg dela stanovništva ili potpune dominacije izvršnih struktura nad zakonodavstvom i sudstvom. Sem toga, mi smo iskreno ljute zbog niskog nivoa na strahu zasnovane političke kulture, koju konstantno i smišljeno održava državni sistem i njegovi pomagači. Pogledajte šta patrijarh Kiril ima da kaže: „Pravoslavci ne idu na mitinge.“ Mi smo ljute zbog užasne slabosti horizontalnih odnosa unutar društva. Mi ne volimo način na koji državni sistem lako manipuliše javnim mnenjem posredstvom čvrste kontrole nad preovlađujućom većinom medijskih kuća. Savršeni primer je neviđeno besramna kampanja protiv Pussy Riota, zasnovana na izvrtanju činjenica i reči, koja se pojavila u gotovo svim ruskim medijima, sem šačice nezavisnih medija koji postoje u ovom političkom sistemu.
Pa ipak, sada mogu da izjavim – uprkos činjenici da se trenutno nalazimo u autoritarnim političkim okolnostima – da vidim kako ovaj politčki sistem do određene mere propada što se tiče tri članice Pussy Riot, zato što se ono na šta sistem računa, na žalost po taj sistem, nije dogovdilo. Rusija kao celina nas ne osuđuje. Svakoga dana sve više ljudi nam veruje i veruje u nas, i smatra da bi trebalo da budemo na slobodi a ne iza rešetaka. Ja to mogu da to mogu da zaključim na osnovu ljudi sa kojima se viđam. Ja sam videla sa ljudima koji predstavljaju sistem, koji rade za relevantne agencije. Ja vidim ljude koji su u zatvoru. I svakoga dana sve više i više je ljudi koji nas podržavaju, koji se nadaju u naš uspeh i posebno u naše oslobađanje, koji kažu da je naš politički čin opravdan. Ljudi nam kažu, „U početku, mi nismo bili sigurni da ste to mogle da uradite“, ali svakoga dana sve više je ljudi koji kažu, „Vreme nam pokazuje da je vaš politički gest bio ispravan. Vi ste razotkrile rak u ovom političkom sistemu i zadale udarac gnezdu zmija otrovnica, koje su se obrušile na vas.“ Ti ljudi pokušavaju da nam olakšaju život na svaki mogući način i mi smo im puno zahvalne zbog toga…

Mi smo videle knjižice koje dele pravoslavni u kojima su molitve za one koji su u zatvoru. To pokazuje da ne postoji unifikovana grupa pravoslavnih vernika kao što se tužioc upinje da kaže. Tako nešto ne postoji. Sve više vernika i vernica počinje da brani Pussy Riot. Oni ne misle da ono što smo uradile zaslužuje još pet meseci pritvora, a još manje tri godine zatvora što bi tužilac voleo. I svakoga dana, sve više ljudi shvata da ako ovaj politički sistem do te mere organizovano deluje protiv tri devojke zbog performansa od 30 sekundi u hramu Hrista spasitelja, to znači da se sistem boji istine i boji se naše iskrenosti i direktnosti. Mi se nismo pretvarale, ni za sekundu, ni na tren tokom ovog suđenja, ali druga strana se previše pretvara i to ljudi mogu da vide. Ljudi mogu da osete istinu. Istina stvarno ima nekakvu ontološku, egzistencijalnu superiornost nad lažima i to je zapisano u Bibliji, posebno u Starnom zavetu. Na kraju, istina uvek trijumfuje nad pokvarenošću, podmuklošću i laži. I sa svakom danom koji prođe, istina je sve više i više trijumfalna čak ako smo i dalje iza rešetaka i verovatno ćemo ovde biti još puno duže.
Možda oni misle da ne bi bilo loše da nas pošalju u zatvor zato što smo ustale protiv Putina i njegovog sistema ali oni ne mogu to da kažu zato što im ni to nije dozvoljeno. Njihova usta su zašivena. Na žalost, oni su obične lutke na koncu. Ja se nadam da oni to shvataju i da će takođe krenuti putem slobode, istine i iskrenosti zato što one superiorne u odnosu na učmalost, veštačku pristojnost i licemerje. Učmalost i potraga za istinom su uvek suprotstavljene jedna drugoj i, u ovom slučaju, na ovom suđenju, mi možemo da vidimo ljude koji pokušavaju da pronađu istinu i ljude koji pokušavaju da porobe oni koji žele da do istine dođu.
Ljudi su bića koja uvek čine greške. Oni nisu savršeni. Oni teže mudrosti ali nikada je zapravo ne poseduju. Upravo zato je nastala filozofija, baš zato su filozofi ljudi koji vole mudrost i streme ka njoj, ali nikada je zapravo ne poseduju i to je ono što ih tera da delaju i misle i, na kraju, da žive tako kako žive. Upravo to nas je navelo da odemo u hram Hrista spasitelja, i ja mislim da hrišćanstvo, kako ga ja shvatam na osnovu proučavanja starog i novog zaveta, podržava potragu za istinom i konstantno prevazilaženje sebe, prevazilaženje onoga što si nekada bila/o. Hrist se nije bez razloga držio sa prostitutkama. On je rekao: „Ja pomažem onima koji su zalutali i opraštam im“, ali iz nekog razloga ja ne mogu da vidim to u našem sudskom procesu, koji se održava pod barjakom hrišćanstva. Ja mislim da tužilac prkosi hrišćanstvu. Advokat ne želi da ima bilo šta sa oštećenim strankama. Evo kako ja to shvatam: Pre dva dana, adokat Taratukin je održao govor u kom je zatražio od svih da shvate da on ne gaji simpatije prema ljudima koje predstavlja. To znači da mu etički nije komotno da predstavlja ljude koji žele da pošalju tri članice Pussy Riota u zatvor. Zašto oni to žele da urade, ja ne znam. Možda je to njihovo pravo. Advokat je bio postiđen, i povici „Sramota! Dželati!“ doprli su do njega, što nam pokazuje da istina i dobrota uvek trijumfuju nad lažima i zlom.
Ja ljudima ne bih lepila etikete. Ja ne mislim da ovde postoje dobitnici i gubitnici, oštećene stranke ili optuženici. Nama je samo potrebno da ostvarimo kontakt, da uspostavimo dijalog i da zajedno tragamo za istinom, da zajedno tragamo za mudrošću, da zajedno budemo filozofi, umesto da stigmatizujemo i etiketiramo ljude. To je jedna od najgorih stvari koje ljudi mogu da urade i Hrist je to osudio.
Mi smo tokom ovog suđenja bile izložene zlostavljanju. Ko bi mogao da pomisli da će jedna osoba i državni sistem koji ona kontroliše biti u stanju da u više navrata počini sasvim bezrazložno zlo? Ko bi pomislio da istorija i Staljinov Veliki teror, posebno, koji se desio ne tako davno, uopšte neće biti poučavana? To vas tera da poželite da se rasplačete kad vidite kako se metodi srednjevekovne inkvizicije izvode od strane policije i pravosudnog sistema Ruske federacije, koja je naša zemlja. Od trenutka našeg hapšenja, ipak, mi više ne možemo da lijemo suze. Mi smo zaboravili kako da plačemo. Na našim pank koncertima mi smo vikale što jače možemo o velikim nedelima vlasti i sada smo ostale bez svog glasa.

Čitavo ovo suđenje odbija da nas čuje. Stvarno da nas čuje, što uključuje razumevanje i, sem toga, razmišljanje. Ja mislim da svaka osoba želi da postigne mudrost, da bude filozof, ne samo ljudi koji su igrom slučaja studirali filozofiju. To je ništa. Formalno obrazovanje samo po sebi nije ništa i advokatkinja Pavlova nas stalno optužuje da nismo dovoljno dobro obrazovane. Ja mislim pak da je najvažnija stvar želja da se zna i da se razume, i to je nešto što ljudi mogu da rade sami izvan obrazovnih ustanova, i da sjaj akademskih diploma ne znači ništa u ovom slučaju. Neko može da ima ogromi fond znanja i uprkos svemu tome da ne bude čovek. Pitagora je govorio o tome da se učenjem mnogih stvari ne uči razumevanje.

30. jula, prvog dana suđenja, mi smo iznele svoj odgovor na optužbe. Pre toga mi smo bile u zatvoru, u pritvoru. Mi tamo ništa ne možemo da radimo. Mi ne možemo da dajemo izjave. Mi ne možemo da snimamo filmove. Mi tamo nemamo internet. Mi čak ne možemo našem advokatu da damo parče papira zato što je i to zabranjeno. Prva šansa da govorimo ukazala nam se 30 jula. Dokument koji smo napisale pročaitao je advokat odbrane Volkov zato što je sud glatko odbio da dopusti optuženicama da govore. Mi smo pozvale na ostvarivanje kontakta i dijaloga umesto konflikta i suprotstavljanja. Mi smo pružile ruku onima koji, iz nekog razloga, pretpostavljaju da smo mi njihovi neprijatelji. Odgovorili su nam podsmevanjem i pljuvanjem u našu ispruženu ruku. „Vi ste neiskrene“, rekli su nam. I s dobrim razlogom. Ne sudite na osnovu sopstvenih standarda. Mi smo uvek bile iskrene u onome što smo govorile, rekavši tačno ono što mislimo, iz detinje naivnosti, svakako, ali nije nam žao zbog bilo čega što smo rekle, čak i tog dana. Nas su vređali ali mi ne nameravamo da odgovorimo zlom. Mi smo u očajničkom škripcu ali ne očajavamo. Mi smo progonjene ali ne i zaboravljene. Lako je poniziti i slomiti ljude koji su otvoreni, ali kada sam slaba, ja sam tada jaka.
Poput Solženjicina, ja verujem da na kraju, reči će uništiti beton. Solženjicin je napisao: „Svet je iskreniji od betona, dakle reči nisu trice. Jednom kada se plemeniti ljudi mobilišu, njihove reči će uništiti beton.“ Kaća, Maša i ja smo u zatvoru ali ja ne smatram da smo poražene. Baš kao što ni disidentni nisu bili poraženi. Dakle disidenti nisu bili gubitnici. Nestali u psihijatrijskim bolnicama i zatvorima, oni su presudili režimu.
Tadašnja vizuelna umetnost nije znala za pobednike i gubitnike. Pesnici Oberiu su ostali umetnici do samog kraja, što je nemoguće objasniti ili razumeti pošto su zbrisani 1937. Vedenski je napisao: „Mi volimo ono što se ne može razumeti, Ono što ne može biti objašnjeno prijatelj je naš.“ Sudeći prema zvaničnom izveštaju, Aleksandar Vedenski je umro 20. decembra 1941. Mi ne znamo zbog čega, da li od dizenterije u vozu nakon hapšenja ili od stražarskog metka. Bilo je to negde na železničkoj pruzi između Voronježa i Kazana.
Pussy Riot su učenice Vedenskog i njegove naslednice. Njegov princip „lošeg ritma“ je i naš. On je napisao: „Dešava se da vam dva ritma padnu na pamet, dobar i loš i ja ću odabrati loš. Biće to pravi izbor.“ Ono što ne može biti objašnjeno naš je prijatelj. Elitističke, sofistikovane okupacije Oberiu pesnika, njihova potraga za smislom na ivici razuma ostvarena je na kraju po cenu njihovog života, pošto su nestali u besmislenom Velikom teroru koji je nemoguće objasniti. Po cenu svojih života, Oberiu pesnici su nenamerno pokazali da je njihov osećaj za besmisao i nelogičnost, kao neuralgična tačka tog perioda, bio ispravan, istovremeno uzdižući umetnost na nivo istorije. Cena učešća u stvaranju istorije ljudima je uvek bila zapanjujuće visoka. Ali upravo je u tom učešću sama draž ljudske egzistencije. Biti siromašan ali obogatiti mnoge, nemati ništa ali posedovati sve. Veruje se da su OBEIRU disidenti mrtvi, ali oni žive. Oni su progonjeni ali oni ne umiru.
Da li se sećate zašto je mladom Dostojevskom dosuđena smrtna kazna? Sva njegova krivica se sastoja la u tome što se zainteresovao za teorije socijalista, i na satancima prijateljskog kružoka slobodnih mislilaca koji su petkom okupljali kod Petruševskog, i diskutovali o delima Šarla Furijea (Charles Fourier) i Žorža Sanda (George Sand). Na jednom od poslednjih sastanaka, on je na glas čitao Gogoljevo pismo Belinskom, koje je bilo prepuno, sudeći prema sudu, obratite pažnju, detinjastih fraza protiv pravoslavne crkve i vrhovnih vlasti. Nakon svih priprema za izvršenje smrtne kazne i nakokn deset užasnih i neverovatno zastršujućih minuta iščekivanja smrti, kao što je sam Dostojevski opisao, stiglo je saopštenje da mu je kazna smanjena na četiri godine teškog rada nakon čega ga je čekalo služenje vojnog roka.
Takođe, nadam se da se svi dobro sećate šta su Jevreji rekli Isusu: „Mi te ne kamenujemo zbog dobrog dela, već zbog bogohuljenja.“ I na kraju vredi se podsetiti ovog opisa Hrista: „On je opsednut demonom i sišao s uma.“
Ptretpostavlja da kada bi vođe, carevi, starešine, predsednici i premijeri, narod i sudije stvarno razumeli šta znači: „Ja želim milost a ne žrtvu“, oni ne bi osudili nevine. Naši lideri i dalje samo žure da što pre osude i da ne pokažu ni trunku milosti. Uzgred, zahvaljujemo se Dmitriju Anatolieviču Medvedevu za njegov poslednji sjajni aforizam. Tokom svog mandata, on je istakao parolu: „Sloboda je bolja od neslobode“, stoga, shodno dobro odabranoj Medvedevljevoj izreci, Putinov treći mandat ima dobre šanse da bude poznat po novom aforizmu: „Zatvor je bolji od kamenovanja“.
Molim vas da pažljivo razmislite o sledećoj misli Monetnja (Montaigne) koju je izneo u svojim „Esejima“ iz 16. veka. On je napisao: „Vi previše cenite svoja mišljenja ako zbog njih spaljujete žive ljude.“ Da li vredi optuživati ljude i stavljati ih u zatvor na osnovu totalno neosnovanih pretpostavki optužbe?
Pošto su prave činjenice takve da mi nikada nismo bile, i nismo, motivisane verskom mržnjom i neprijateljstvom, ništa drugo ne preostaje onima koji nas optužuju nego da pribegnu upotrebi lažnih svedoka. Jedna od njih, Motilda Ivaščenko, postidela se i nije se pojavila na sudu. Lažne dokaze su izneli [Vsevolod] Troicki, [Igor] Ponkin i gospođa [Vere] Abramenkova. I ne postoji bilo kakav dokaz za mržnju ili neprijateljstvo u tom takozvanom ispitvanju od strane suda, i moram da kažem neprihvatljivim dokazima, s obzirom na činjenicu da se ne radi o naučnom, rigoroznom, niti objektivnom tekstu već je po sredi prljavo, bezvredni lažljivi komad papira iz doba srednjevekovne inkvizicije. Drugih dokaza, koji kako tako potvrđuju te motive, nema.
Tužilac odbija da iznese odlomke iz teksta intervjua sa Pussy Riot zato što su oni glavni dokaz za odsustvo ovog motiva.
Po ko zna koji put, navešću taj odlomak. Ja mislim da je to važno. To je iz intervjua za „Ruski reporter“, koji smo dale dan nakon koncerta u hramu Hrista spasitelja, u kome kažemo da poštujemo sve religije a posebno pravoslavnu crkvu. Zato smo bile potresene jer je velika, sjajna, hrišćanska filozofija upotrebljena na tako otrcan način. Mi smo veoma ljute zato što se kvari nešto što je divno.“ To nas još uvek ljuti i za nas je veoma bolno da to gledamo.

Neiskazivanje bilo kakve mržnje ili neprijateljstva sa naše strane potvrđeno je od strane svih svedoka koje je odbrana ispitala. A dokaz su i naše ličnosti. Povrh svih drugih izjava koje se tiču ličnosti, volela bih da uzmete u obzir nalaze psihijatrijskih i psiholoških testova kojima u pritvoru, po naredbi istražitelja, bila podvrgnuta. Ekspertski nalazi glase: vrednosti kojima sam posvećena u svom životu su pravda, uzajamno poštovanje, humanost, jednakost i sloboda. To je rekao ekspert, neko ko me ne poznaje i istražitelj Rančenko bi verovatno mnogo više voleo da je on napisao nešto drugo. Izgleda, ipak, da ima više ljudi koji žive i vrednuju istinu, i što se toga tiče Biblija je u pravu.
(Aplauz)
Izvor: eng-pussy-riot.livejournal.com

Umetniku performansa Petru Pavlenskom patnja zbog umetnosti nije strana – a bolna spektakularna akcija koji je izveo u nedelju, kada je zakucao svoje mošnice za kaldrmu Crvenog trga, izbacila mu je ime u ruske medije.
Ovo nije prvi put da Pavlenski izvodi takve spektakularne akcije koje njegovu publiku teraju da ustukne: on je prethodno zašio svoje usne u znak protesta povodom slučaja Pussy Riot, a takođe na ulicama St. Petersburga se [nag] obavio bodljikavom žicom.

Ovaj protest, sem njegovog očiglednog medijskog potencijala, takođe ostvaruje nešto na umetničkom nivou: izbor mesta, na pragu Kremlja, i perverzna moć ranjivog nagog tela usred monumentalnog simbolizma Crvenog trga elokventno govori o kontrastu između monolitne države i fragmentiranih individua kojima ona vlada.

Advertisements

7 mišljenja na „ПИЧИЋИ С МУДИМА

  1. Их, колико текста ради неколико фукси, ал’ уметнички. Има у Русији позападњачене стоке кол’ко ‘оћеш, није Русија и њена тадашња елита џабе изгубила од бољшевика када су се толико одвојили од народа и дозволили тим лажовима да “хлебом“ и “слободом“ заварају тежаке. Но, сада се тресу гаће, јер та иста стока губи у Русији на свим пољима, додуше, није то брзо како бих ја то волео, али губи. Остаје им само да кукумавче као Калимеро, хе, хе, хе…

    vrednosti kojima sam posvećena u svom životu su pravda, uzajamno poštovanje, humanost, jednakost i sloboda.

    а онда се избљујеш у цркви… море, терај се.

    Sviđa mi se

    • Hm,hmm…pa, dobro, desi se i to, napiju se i nazderu vernici na slavi,svadbi pa se izbljuju u crkvi, nista tu nije „novo“, sve je to „stari zavet“..kazem, desava se.

      Sviđa mi se

  2. stvarno si dosadan sa tvojim komentarima na tekstove kojima ni naslov čestito nisi pročitao ..
    ko se izbljuvao na crkvu moglo bi da se diskutuje, kad bi bar jednom pročitao neki tekst koji komentarišeš i jednom pogledao oko sebe svojim očima ..
    dotada klanjaj se Pahomiju, Kačavendi, starešinama i ostalim velikanima na koje se „stoka izbljuje“ …
    da sam zaista drugosrbijaš ko što me uvek etiketirate, geldao bi sa uživanjem kako „се квари нешто што је дивно.“ ..ali jbg smatram se pravoslavcem pa vam neću dopustiti da zaseravate moj Sabor (eklesiu) …
    takođe vam neću dopustiti da od moje Srbije napravite sramnu državu licemernih uvlakača moććnicima kakva je današnja Putinija

    Sviđa mi se

    • Ма да, тебе ћемо баш да питамо. Не бих ни наслов читао, јер ти сем “пичке“ ништа друго не знаш ни да саставиш, али не могу да избегнем. Можеш ти себе сматрати и Ајнштајном што не значи да си теоретичар релативитета.
      Једино се клањам Богочовеку, за владике и попове не важи само по себи, односно, морају да заслуже,а ти запишавај све до миле воље, сам си себи довољан што и говори о “твом“ православљу, ал ајд, да не отварамо тему, уосталом, твоја ствар.

      Sviđa mi se

      • Hm,hmm..lici,Brana, malo na onog odzu,sto je vernicima objasnjavao,sta je demokratija, onako uzvisen na minaretu da bude blizi „bogo coveku’,,elem,odza je rekao..: “ demokratija vam je rajo moja, da ja imam pravo, da vas popisam sa minareta,a u isto vreme i vi imate pravo, da mene popisate na minartu..“ A..?

        Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s