Taтјана Кухер ТРЖИШТЕ ЕТИКЕ

одвојеност етике од економије у неокласичном приступу огледа се и у елиминацији личне економске одговорности, будући да се настала економска штета (нпр. губитак посла или незапосленост уопште) не приписује одређеном појединцу или групи, већ се посматра као посљедица функционисања тржишног механизма.

тржиште у суштини не задовољава ни услов процедуралне праведности, чак и када би апстраховали (не)праведност исхода његовог дјеловања

Ако једна особа има право на храну, други би могли имати моралну обавезу да се уздрже од поступака којима би јој смањили доступност хране и тиме је егзистенцијално угрозили. 

 легитимизација је себичности у суштини једна од најтежих посљедица владавине неолиберализма у земљама гдје је примјењиван Вашингтонски консензус (као што су земље Латинске Америке и Источне Европе). 

поставља се  питање да ли  се једна земља уопште може развити без друштвене кохезије и одређених друштвених вриједности, без обзира на економски систем.

Image

Почетком децембра свјетске медије је готово недјељу дана заокупљало апостолско писмо папе Фрања, у коме се дотакао „идеолошких основа капитализма“ и једног броја етичких питања везаних за савремену економију. Он је изнио критику система који почива на личном интересу, себичности и максимизацији профита и посебно се осврнуо на тежњу таквог система да занемари слабије чланове друштва, сиромашне и природну околину. Папа је посебно нагласио да није етички „не дијелити сопствена добра са сиромашнима“ и да је нормално да богати дају сиромашнима, а не обратно.

На овакву папину лекцију су нарочито жустро реаговали тзв. либерални медији, између осталог тврдећи да папа не познаје „економску теорију“. Под овим термином су вјероватно подразумијевали „маинстреам“ економску теорију, односно неокласичну теорију, која од почетка осамдесетих служи као врста идеолошке основе (нео)либералног капитализма.

У основи неокласичне економске теорије се налази Теорија рационалног избора. Према овој теорији, појединци су потпуно рационални, располажу ограниченим ресурсима, балансирају трошкове и користи („цостс анд бенефитс“) и теже да максимизирају своју корисност односно количину добара са којима располажу. Теорија рационалног избора не узима у обзир морал и етику у доношењу одлука, као ни друге психолошке аспекте понашања појединца, а човјека посматра као искључиво рационално биће које размишља на начин сличан математичком.

Због оваквог, механицистичког приступа, неки теоретичари указују на потпуну одвојеност неокласичне економије од етике. Неокласични економиста се не бави вредновањем циљева појединаца, већ их узима као дате и бави се начином за њихово остварење. Када су у питању средства за остварење циља, она се вреднују само као инструменти, са аспекта њихове могућности да помогну у остварењу циља. И коначно, одвојеност етике од економије у неокласичном приступу огледа се и у елиминацији личне економске одговорности, будући да се настала економска штета (нпр. губитак посла или незапосленост уопште) не приписује одређеном појединцу или групи, већ се посматра као посљедица функционисања тржишног механизма.

Тржиште је један од основних координационих механизама модерног друштва, који координира понашање појединаца кроз цјеновне сигнале. Разлог због кога је управо тржиште доминантан начин координације у модерној економији је његова наводна ефикасност, а не етичка вриједност.

Иако заговорници „слободног тржишта“ виде тржишни механизам као неутралан и процедурално праведан, постоје бројне критике које указују на мањкавости тржишног механизма:

а) Тржиште се често критикује са аспекта праведности, односно исхода дјеловања тржишних сила. Слободно, нерегулисано тржиште производи велике неједнакости, напросто због различитих почетних позиција појединаца на тржишту: физичких предиспозиција, образовања, претходно нагомиланог богатства…

б) Критика слободног тржишта се често односи и на несавршеност тржишта као механизма, будући да у стварности постоје бројне грешке тржишта (маркет фаилурес), као што су монополи, асиметричност информација, екстерналије и друго. У том смислу, тржиште у суштини не задовољава ни услов процедуралне праведности, чак и када би апстраховали (не)праведност исхода његовог дјеловања;

ц) Тржишта поштују само један ограничени број људских права – првенствено слободу (избора, размјене, личне аутономије, независности, личне воље…) и право власништва (природна права како их је дефинисао Јохн Лоцк). Ово су по свом карактеру негативна права – јер подразумијевају одсуство принуде и одсуство мијешања других. Поставља се питање зашто би ова права имала предност у односу на нека друга права, напр. право на храну или здравствену заштиту. Ако једна особа има право на храну, други би могли имати моралну обавезу да се уздрже од поступака којима би јој смањили доступност хране и тиме је егзистенцијално угрозили. УН су у неким својим декларацијама о људским правима прошириле концепт природних права на право на храну, одјећу, стан и здравствену заштиту;

д) У складу са претпоставком о рационалности, на слободном тржишту индивидуе егзистирају потпуно независно једне од других, и у свом дјеловању не узимају у обзир људске односе. Долази до занемаривања врлина као што су лојалност и брига за друге, док се охрабрују мане као што су похлепа, саможивост и прорачунатост.

Поред тога, тржиште као механизам је неутрално у односу на моралност производа и услуга којима се на њему тргује. То може бити најновија медицинска технологија, али могу бити и опојне дроге или материјал за нуклеарно наоружање.

Велики број критичара такође сматра да је легитимизација себичности у суштини једна од најтежих посљедица владавине неолиберализма у земљама гдје је примјењиван Вашингтонски консензус (као што су земље Латинске Америке и Источне Европе). Инсистирање на сопственој користи и максимизацији профита довела је до тога да се друштвена свијест и друштвена одговорност постале анахроне у овим земљама. Поред социолошких и политичких посљедица, поставља се питање да ли оваква друштвена свијест може имати негативне посљедице и по економију једне земље, односно да ли се једна земља уопште може развити без друштвене кохезије и одређених друштвених вриједности, без обзира на економски систем.

Критичари папиног апостолског писма, као што је лондонски Тхе Ецономист, између осталог користе аргумент да је тржиште механизам који омогућава слободу појединца, насупрот тоталитарним системима. Ако је главни преостали аргумент у прилог либералног капитализма поређење са екстремом тоталитаризма, посматрачу преостаје да се пита: да ли то значи да су сви остали аргументи у прилог постојећег система већ исцрпљени и оборени након бројних економских криза и растуће неједнакости, која се више не може ни сакрити ни оправдати?

Или је само у питању ароганција и интелектуална лијеност постојећег система, који се и даље осјећа исувише јак да би улагао озбиљне напоре у своју одбрану?

www.facebook.com/alternativna.ekonomija

Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s