Boris Kovač

Globalna neoliberalna diktatura i aktuelna kriza kao njena najperfidnija forma ne tolerišu one koji se ne povinuju diktatu kapitala… Ili sa druge strane aktuelnog “istorijskog druma”, diktatu tzv. nacionalnog interesa, u biti samo drugačije dizajnirane manipulacije u cilju vladanja, odnosno pljačke… A ne znam u čiju se od te dve slike manje uklapam.

 

Sve sam u muzici naučio sam i ponosni sam autodidakt: platio sam razne cene takvog puta, ali sam barem siguran da sve što sam uradio jeste – moje.

Od toga doba do danas, volim i cenim neke Beograđane, ali ne volim Beograd, mada sam oduvek bio svestan da je to jedini grad u kom se isplati nečim ozbiljno baviti u ovoj zemlji –

Mađarski nikada nisam naučio, pa me domaći Mađari nisu nikada dobro prihvatali, a Srbima sam opet uvek zvučao „sumnjiv“ bez „ić“ u prezimenu… I opet, hteo ne hteo, „slobodan“… –

Kada čovek dođe u ove godine (58), za očekivati je da se puno toga seća. Međutim, moje sećanje je izgleda više muzičko nego narativno: prilično slabo pamtim činjenice, događaje, čak i ljude, naročito njihova imena, sve ono konkretno kao da nastojim da zaboravim… – See more at:
Verovatno da sam zato za poziv izabrao muziku a ne filosofiju, koja mi je puno značila i koju sam studirao, ili lepu književnost, uz koju sam, kao gimnazijalac, stasavao – čitajući Dostojevskog, Kamija, Sartra, Hamsuna, dok su nastavnici uzalud pokušavali da me nateraju da reprodukujem neki podatak iz biologije ili geografije. Ali zato kada je bila reč o književnosti ili filosofiji, neočekivan je bio moj iznenada ispoljen entuzijazam. I zbog jednog takvog entuzijazma sam se i „posvađao“ sa profesoricom „srpsko-hrvatskog“ jer sam argumentovao stav da Merso u Kamijevom strancu, počinivši apsurdno ubistvo „zbog sunca“, nije kriv… To je bila kap koja je prelila čašu, bio sam praktično najuren iz gimnazije, platio sam cenu neadaptiranosti iz razloga koji je za sistem najopasniji: bio sam već osoba koja misli svojom glavom i teži slobodi. Slobodi…

*

Ko bi to mislio, jer kao dečak sam bio miran, stidljiv, povučen, posvećen svojim fantazijama i igrama. Pamtim još samo poneku sliku iz tadašnjeg palanački uspavanog Novog Sada, recimo – noćno igranje fudbala po snegu na žuto osvetljenom poljančetu ispred zgrade… I moju sobu, 3 sa 2, tadašnji moj svet. Još iz tih godina živo, gotovo taktilno se sećam i atmosfere ustajalih letnjih popodneva u fruškogorskom selu Bukovcu, gde sam boravio kod „srpske“ babe. I verovatno je to bio prvi razlog što sam puno kasnije u toj nekada babinoj kući napravio svoj muzički studio i što sam još puno kasnije (pre 16 godina) konačno tu pronašao i priredio svoje mesto za život…

**

Muziku sam zapravo otkrivao tek kako sam otkrivao samoga sebe. Nisam bio nikakav „mali Mocart“, naprotiv moje prvo iskustvo sa sviranjem bilo je traumatično. Roditelji su (kao što često roditelji iz najbolje namere čine gluposti) isforsirali moje učenje sviranja harmonike – kada sam imao šest godina i kada su me taj instrument (tada nepodnošljiv, a kasnije jedan od omiljenijih), ruski udžbenik sa etidama i profesor, naš dalji rođak, tipični zanatlija, kao i dve nedelje provedene u muzičkoj školi – udruženo udaljili od želje za bavljenjem muzikom narednih 12 godina. Ali ne i od muzike. I kada sam kao 18-godišnjak otišao kod profesora flaute u istu tu muzičku školu i pitao ga da me podučava rekao mi je da je (u ovom životu) za mene kasno…

Flautu sam tako naučio da sviram sam, Čanak (Nenad) mi je jednom malo pokazao kako se duva… Potom sam nepunih godinu dana učio saksofon od jednog profesora na „Čajkovskom“ u Moskvi. Sve ostalo sam u muzici naučio sam i ponosni sam autodidakt: platio sam razne cene takvog puta, ali sam barem siguran da sve što sam uradio jeste – moje.

Paralelno sa bavljenjem muzikom studirao sam filosofiju u Beogradu. To je bio ujedno i jedini period kada sam živeo u njemu, nekih godinu dana. Od toga doba do danas, volim i cenim neke Beograđane, ali ne volim Beograd, mada sam oduvek bio svestan da je to jedini grad u kom se isplati nečim ozbiljno baviti u ovoj zemlji. Iako sam bio ozbiljno posvećen svom radu, ipak sam odlučio da ostanem mimo Beograda, a njemu je naravno bilo mnogo lakše da ostane mimo mene… Napustivši Beograd preselio sam se sa roditeljima u Moskvu, u kojoj sam živeo nešto više od godinu dana, učio saksofon i, kao vanredni student filosofije, spremao ispite. Svoje fakultetske profesore sam upoznavao na ispitima: dopadao mi se taj oblik „pripadnosti“ jednoj instituciji. Položio sam sve ispite i napisao diplomski, bio je prihvaćen, a onda… onda sam se „razišao u stavovima“ sa mentorom… Otišao sam sa fakulteta i nikada se nisam vratio da dobijem diplomu. Hvala bogu, možda bih u nekim trenucima profesionalne krize posegnuo za diplomom i zaposlio se…

***

Moje poreklo je, očito, „nezgodno“: po majci sam Sremac, a po ocu banatski Mađar. Nikada ne znam/znaš sa kim u sebi imam/imaš posla. Mađarski nikada nisam naučio, pa me domaći Mađari nisu nikada dobro prihvatali, a Srbima sam opet uvek zvučao „sumnjiv“ bez „ić“ u prezimenu… I opet, hteo ne hteo, „slobodan“… I to je jedan od razloga što su nekadašnja Vojvodina i Jugoslavija bili za mene „prirodno stanište“. Kada se pojavio Milošević, prvi put sam shvatio da politika može ozbiljno da mi zagorča život i dovede u pitanje puno toga jer sam tada već duboko zaorao svoj put u muzici. Imao sam odlične uslove za rad u svom studiju sa profesionalnom opremom za snimanje (na koju sam potrošio sve svoje pare od prodate porodične kuće u Budvi), imao sam već dva objavljena LP albuma (drugi je objavio kultni londonski Recommended Records), a treći je bio pred objavljivanjem u Milanu. Krenuli su i sve češći nastupi po Evropi. Maja 91. rođen je Lav Kovač, već pet godina skoro pa nezamenjiv član svih mojih orkestara, sa kojim iz raznih razloga nisam proveo sve ono vreme koje bi otac i sin to želeli pa to možda sada „nadoknađujemo“ na brojnim probama, snimanjima i turnejama… A krajem jula 91. vojna policija je u ponoć zvonila na moja vrata. Pošto smatram da je – u ponoć nepozvan doći na tuđa vrata i to u nekoj odbojnoj uniformi – vrlo nepristojno, a da je pri tome cilj posete da te vode da pucaš na drugare i susede samo zato jer su oni Hrvati, e pa moliću fino i kao polu-Mađar (otac nekadašnji skojevac), ali i kao polu-Srbin (iz porodice u kojoj su svi bili u partizanima, muški poginuli, a žene mučene u ustaškom logoru), rekao sam sebi: hvala lepo, ja u tome ne učestvujem…

*

Pet godina provedenih u Rimu, Sloveniji i Austriji bili su za mene novo iskušenje Slobode, sa velikim S, one koju sam često veoma skupo plaćao, ali se nikada zbog toga nisam pokajao. One zahvaljujući čijoj privrženosti sam odlučio da se, posle pet godina veoma uspešne profesionalne adaptacije u novim sredinama (angažovan u brojim vrhunskim pozorišnim i plesnim projektima…) vratim u Srbiju, u Novi Sad, grad koji više nikada nisam zaista prepoznao niti (taj novonastali) prihvatio. Da praktično izvršim profesionalno samoubistvo i nađem se u zemlji koja nezaustavljivo tone, u živo blato… No imao sam svoj razlog, Lav je opet živeo ovde, a ja nisam mogao da pristanem na to da zbog moje karijere petogodišnji dečak, za čije sam postojanje odgovoran, odrasta uz fotografiju „oca na službenom putu“…

Posle dvogodišnjeg perioda provedenog na ivici depresije izazvane povratkom u „domovinu“, odlučio sam najbolje što sam mogao – da se preselim u Bukovac i započnem ono što sam kasnije prepoznao kao treću fazu svog života i rada, nakon Kuće i Puta, fazu Bića. A bićem, vlastitim bićem, možeš se baviti čak i u jednom selu koje je odavno izgubilo izvorni identitet (u NOB-u je izginula većina muškog življa), u jednoj zemlji koja slepo tumara stranputicama istorije u potrazi za nemogućim identitetom, u kojoj sam, kao takav, poslednjih 17 godina, ostvarivao u proseku desetak posto prihoda od svoje umetničke profesije (ostalo van granica ove države…).

**

Taj period, tih proteklih 17 godina, sem suočavanja i bavljenja sobom doneo je i realizaciju mojih najvećih i najuspelijih projekata i CD izdanja: Damari za Ritual Nova ansambl; dva albuma sa LaDaABa Orchest, jedan od njih legendarni The Last Balkan Tango (uvršćen u 50 esencijalnih albuma svih vremena londonskog magazina Song Lines); dva albuma sa La Campanella orkestrom; za nekih petnaestak godina više stotina odsviranih koncerata u tridesetak zemalja; potom dupli album moje kamerne muzike sa drugom verzijom jednog od mojih najznačajnijih radova Anamnesis-ekumenske misterije, kojim sam, početkom 90-ih, slao „poruku“ zaraćenim katolicima, pravoslavcima i muslimanima da bi eto još i danas ekumenska poruka na ovim prostorima bila subverzivna; i onda Katalog sećanja, kao način da se setim i plesova i rituala i kontemplacija, kojima sam se bavio, na tom putu ka sebi i drugima; i evo samo pre mesec dana, izveli smo, kao osmočlani New Ritual Ensemble, moj poslednji i verujem najzreliji muzički rad – koncertnu svitu za saksofon i kamerni ansambl „Times of Day“…

***

I na kraju valja da nešto kažem i o samoj toj muzici koja je nastajala i još uvek nastaje kada uspem pažljivo da oslušnem tišinu, u sebi, u studiju ili na bukovačkom brdu, sa kojeg se vidi pola Vojvodine, dobar komad Panonije i na kom jasno osećam da sam na samoj granici svetova: između Istoka i Zapada, Balkana i Centralne Evrope i ne tako daleko od Mediterana, te predstave raja na zemlji koju sam kao beznadežni Panonac oduvek negovao…

*

Muzika je dakle za mene jedna i podela na žanrove mi je uvek bila nepodnošljivo teskobna. Zato sam pisao i svirao, po formi i jeziku, veoma različite stvari, po mnogima teško spojive u jednu poetičku osobnost. I zato je moguće da se u jednom mom orkestru nalaze klasičari, džezisti, pevačica etničke muzike i ja koji sam „multipraktik“ izvođač, sve umem i ništa ne umem, kako se uzme, ali svoju muziku umem da sviram. Iako sa nekim sjajnim ljudima-muzičarima radim prilično dugo i kada pišem tačno čujem kako će oni to svirati, orkestre sam menjao kao i muzike.. I u tome nisam odolevao porivu Slobode, taman bih osvojio jednu teritoriju, postajalo mi je tesno i morao sam dalje. Dogurao sam do toga da poslednjih godina, gotovo kao Dr Jakile i Mr Hyde, ponekad u razmaku od svega nekoliko dana, menjam, na primer, ulogu „jazzy-cabaret-dance“ front man-a u ulogu soliste orkestra koji ponire u introspektivne dubine, kontemplativne, ritualne, sakralne u svojoj delikatnosti… I mada to često zbunjuje slušaoce i zadaje glavobolje agentima i producentima koji bi to trebalo da plasiraju, ne umem i ne želim drugačije. I kako se u mojoj muzici može čuti eho raznih muzika, udaljenih vremenom i prostorom, tako ni to nije zbog muzike same nego zbog toga što ona kazuje (pa kada je reč o tangu nije to zbog tanga, šta se mene tiče tango, već zbog onog što tangom želim da saopštim..). Čak i sama muzika mi često postaje tesna i onda me više ima u pozorištu ili pravim od koncerta pozorište, ili doprinosim tome da pozorište ili film postaju koncerti. A onda mesecima sedim i miksujem snimke svoje muzike koje sam napravio jer sam, za tih 35 godina, što iz potrebe što iz nužde, ozbiljno ovladao i tom veštinom i rado je ne prepuštam nikom…

**

No, poslednjih godina, moja profi-karijera prilično trpi zbog takvih mojih raznih netipičnih „sklonosti“. Globalna neoliberalna diktatura i aktuelna kriza kao njena najperfidnija forma ne tolerišu one koji se ne povinuju diktatu kapitala… Ili sa druge strane aktuelnog „istorijskog druma“, diktatu tzv. nacionalnog interesa, u biti samo drugačije dizajnirane manipulacije u cilju vladanja, odnosno pljačke… A ne znam u čiju se od te dve slike manje uklapam.

I opet sam eto, hteo ne hteo, na nekom novom početku. A bio bi već red da opušteno razmišljam o penziji, radio sam tolike godine barem za trojicu, „nije fer“… A opet čujem poznati glas koji me neumoljivo podseća: niko ti nije kriv, sam si izabrao.

O SAGOVORNIKU

Boris Kovač, kompozitor, instrumentalista, multimedijski umetnik. Piše muziku za kamerne sastave koje uglavnom sam formira i vodi. Autor je muzike za više desetina pozorišnih, baletskih i plesnih predstava, filmova i TV produkcija u Srbiji, Sloveniji, Austriji, Nemačkoj, Mađarskoj. Svoja celovečernja dela je izvodio ili su mu izvedena preko 500 puta, od toga na oko 250 festivala savremene muzike i pozorišta u četrdesetak zemalja sveta. Objavljeno mu je 16 autorskih CD i jedan DVD album, četiri u Nemačkoj, tri u Engleskoj, dva u Kanadi, te u Rusiji, Austriji, Italiji, Srbiji. Dobitnik je Sterijine nagrade za najbolju pozorišnu muziku 2007, a 2008. i 2011. nagrade za najbolju muziku filmskog festivala Cinema City, dok je 2010. dobio nagradu FIPRESCI za najbolju filmsku muziku u Srbiji te godine. Njegovi CD albumi su u više navrata zauzimali mesta na top-ten listi Evropske radiodifuzne unije.

Tokom cele svoje karijere je slobodni umetnik. Pet godina emigracije je proveo u Italiji, Sloveniji i Austriji. Živi i radi u selu Bukovac u podnožju Fruške gore. Možete ga čuti na: http://www.boriskovac.net

– See more at: http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/boris_kovac_katalog_secanja_na_putu_ka_sebi_i_drugima_.26.html?news_id=273917#sthash.n8HyT9XJ.cflMnnb6.dpuf

Advertisements

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s